NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
BIO JE ČUVAR A NE KRITIČAR KANONA
 
Svaki put kad bi od njega kao duhovnika zatražili saglasnost povodom rukopoloženja novog sveštenika, za njega bi nastupilo teško vreme. Čak i kad bi u pitanju bila njegova duhovna čeda, neobremenjena teškim grehopadima, on je oklevao usled dubokog strahopoštovanja i objašnjavao kandidatu koliko je strašno tajinstvo sveštenstva. Odlagao je da da svoju saglasnost, često se susretao s kandidatom i objašnjavao:
„Čedo moje, poznate su ti ove stvari… Izvini što ti to govorim… To nije lako… Treba da postaneš sveštenik Višnjeg Boga… Kako to da ti objasnim?“
Postupao je na ovaj način i usporavao donošenje odluke da bi kandidat shvatio svetost ovog tajinstva, ali i da bi on sam nadvladao strah koji ga je obuzeo.
Starac je bio vrlo strog prema samome sebi, ali je prema drugima bio veoma uviđavan. Išao je čak dotle da je dopuštao da se za manastirske posetioce sredom i petkom pripremaju jela na maslinovom ulju, objašnjavajući to sledećim rečima: „Ovi ljudi su veoma umorni i podneli su toliko muka da bi došli ovamo i poklonili se Prepodobnom. To nije važno, dajte im malo ulja!“ Takvo nešto, međutim, nikada nije dopuštao samome sebi! U stvari, kad bi seo da obeduje, starac bi se doslovno pretvarao da jede. Kad bi shvatio da ga neko posmatra, uzeo bi komadić hrane i stavio ga u usta. Količina hrane u njegovom tanjiru smanjivala bi se samo onda kad bi neko sedeo neposredno pored njega. Zamolio bi svoje goste da dobro jedu i bio bi srećan ukoliko bi oni to i učinili. Mnogo puta ih je podsticao:
“ Jedite, nemojte žalostiti Gospoda!“
Međutim, uvek je posebno naglašavao značaj velikih vrlina posta, uzdržanja i pohađanja bogosluženja. Ljudima je savetovao da idu u crkvu i da se mole. Ono što je on preporučivao kao pravilo ili preduslov da bi nekome bilo dobro, može nam izgledati čak i naivno:
„Tri dana posti uzdržavajući se od svega, mnogo se moli, uzdržavaj se i ‘otvori tri crkve’ (odnosno, odsluži tri Liturgije).“
U ovim prostim rečima skriva se velika bogoslovska mudrost. One pretpostavljaju duboku veru u Boga i u posredovanje svetitelja. Samo onaj, ko poseduje takvu veru, može da prihvati strogo podvižništvo i da prođe kroz sve patnje i cenu koju ono podrazumeva. Preporučivao je “ otvaranje tri crkve“, jer je znao kolika je sila osvećenja i opraštanja koja potiče od svetog tajinstva Evharistije. Uzgred rečeno, kad bi doznao da je neki sveštenik uzeo mnogo novca za služenje Liturgije ili niza od četrdeset Liturgija, mnogo bi se rastužio i rekao verujućem:
„Dobro pazi gde ćeš dati svoj novac!“
Što se tiče sveštenika koji su manastir posećivali zajedno sa svojim duhovnim čedima, otac Jakov ih je javno hvalio i veličao kako bi uvećao njihov ugled među verujućima. Čak je pokušavao i da im celiva ruku, ne obazirući se na to da li su bili mlađi od njega. Kako su mnogi od tih sveštenika bili njegova duhovna čeda, morao je da se dovija na razne načine ne bi li im celivao ruku.
Što se tiče monaha, on ih je blago savetovao i s ljubavlju i podrškom uvodio u duh monaškog življenja. Kad bi se dogodilo da zapostave svoje dužnosti ili da oslabe u duhovnoj borbi, nije im se obraćao oštrim rečima. Umesto toga, prema njima se zvanično ophodio i nije gledao pravo u njih. Monasi su, sa svoje strane, znali da je on preispunjen ljubavlju i sastradanjem. Kad bi ga videli u porti ili u crkvi, žurili bi da uzmu njegov blagoslov. Njegova reč i njegov pogled za njih su značili delić Raja. Dakle, kad bi prema njima počeo zvanično da se ophodi, ne ohrabrujući ih svojim pogledom, oni su duboko u sebi osećali da su lišeni onog delića Raja zbog kojeg su zapravo i došli u manastir. Njima je to bilo dovoljno da bi se osvestili, pokajali i s novom snagom nastavili duhovnu borbu. Ponekad, kad bi starac želeo da bude određeniji, govorio bi s prividnom ravnodušnošću:
„Oci moji, kad sam bio mlad, imao sam običaj da obilazim sve manastirske kapele, da ih čistim i pripremam za dane praznika. Žrtvovao sam vreme svog odmora…“
Na taj način bi oni razumeli da se svaki put, kad se pojavi potreba, mora učiniti više nego što je uobičajeno.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *