ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
БИО ЈЕ ЧУВАР А НЕ КРИТИЧАР КАНОНА
 
Сваки пут кад би од њега као духовника затражили сагласност поводом рукоположења новог свештеника, за њега би наступило тешко време. Чак и кад би у питању била његова духовна чеда, необремењена тешким грехопадима, он је оклевао услед дубоког страхопоштовања и објашњавао кандидату колико је страшно тајинство свештенства. Одлагао је да да своју сагласност, често се сусретао с кандидатом и објашњавао:
“Чедо моје, познате су ти ове ствари… Извини што ти то говорим… То није лако… Треба да постанеш свештеник Вишњег Бога… Како то да ти објасним?”
Поступао је на овај начин и успоравао доношење одлуке да би кандидат схватио светост овог тајинства, али и да би он сам надвладао страх који га је обузео.
Старац је био врло строг према самоме себи, али је према другима био веома увиђаван. Ишао је чак дотле да је допуштао да се за манастирске посетиоце средом и петком припремају јела на маслиновом уљу, објашњавајући то следећим речима: “Ови људи су веома уморни и поднели су толико мука да би дошли овамо и поклонили се Преподобном. То није важно, дајте им мало уља!” Такво нешто, међутим, никада није допуштао самоме себи! У ствари, кад би сео да обедује, старац би се дословно претварао да једе. Кад би схватио да га неко посматра, узео би комадић хране и ставио га у уста. Количина хране у његовом тањиру смањивала би се само онда кад би неко седео непосредно поред њега. Замолио би своје госте да добро једу и био би срећан уколико би они то и учинили. Много пута их је подстицао:
” Једите, немојте жалостити Господа!”
Међутим, увек је посебно наглашавао значај великих врлина поста, уздржања и похађања богослужења. Људима је саветовао да иду у цркву и да се моле. Оно што је он препоручивао као правило или предуслов да би некоме било добро, може нам изгледати чак и наивно:
“Три дана пости уздржавајући се од свега, много се моли, уздржавај се и ‘отвори три цркве’ (односно, одслужи три Литургије).”
У овим простим речима скрива се велика богословска мудрост. Оне претпостављају дубоку веру у Бога и у посредовање светитеља. Само онај, ко поседује такву веру, може да прихвати строго подвижништво и да прође кроз све патње и цену коју оно подразумева. Препоручивао је ” отварање три цркве”, јер је знао колика је сила освећења и опраштања која потиче од светог тајинства Евхаристије. Узгред речено, кад би дознао да је неки свештеник узео много новца за служење Литургије или низа од четрдесет Литургија, много би се растужио и рекао верујућем:
“Добро пази где ћеш дати свој новац!”
Што се тиче свештеника који су манастир посећивали заједно са својим духовним чедима, отац Јаков их је јавно хвалио и величао како би увећао њихов углед међу верујућима. Чак је покушавао и да им целива руку, не обазирући се на то да ли су били млађи од њега. Како су многи од тих свештеника били његова духовна чеда, морао је да се довија на разне начине не би ли им целивао руку.
Што се тиче монаха, он их је благо саветовао и с љубављу и подршком уводио у дух монашког живљења. Кад би се догодило да запоставе своје дужности или да ослабе у духовној борби, није им се обраћао оштрим речима. Уместо тога, према њима се званично опходио и није гледао право у њих. Монаси су, са своје стране, знали да је он преиспуњен љубављу и састрадањем. Кад би га видели у порти или у цркви, журили би да узму његов благослов. Његова реч и његов поглед за њих су значили делић Раја. Дакле, кад би према њима почео званично да се опходи, не охрабрујући их својим погледом, они су дубоко у себи осећали да су лишени оног делића Раја због којег су заправо и дошли у манастир. Њима је то било довољно да би се освестили, покајали и с новом снагом наставили духовну борбу. Понекад, кад би старац желео да буде одређенији, говорио би с привидном равнодушношћу:
“Оци моји, кад сам био млад, имао сам обичај да обилазим све манастирске капеле, да их чистим и припремам за дане празника. Жртвовао сам време свог одмора…”
На тај начин би они разумели да се сваки пут, кад се појави потреба, мора учинити више него што је уобичајено.

Comments are closed.