ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
ПОВРАТАК ОЦА СТАВРОСА ЦАЛИКИСА СА РОДОСА
 
Ставрос Цаликис, Теодорин муж, радио је као занатлија дубоко у турској територији. Обични Турци су се према њему добро понашали: он је добро обављао посао а они су га плаћали по договору. Током свих летњих месеци па све до новембра, кад се вратио у Ливиси, Ставрос није чуо ништа о свом тасту, Јоргосу Кремидасу. Зарадио је нешто новца, тако да је кући понео храну и остале неопходне ствари. Стигао је у Макри и зауставио се код рођака Кремидаса да би мало предахнуо од дугог пута. Ту је и чуо вест.
Осетио је оштар бол у срцу. Није знао шта да каже нити о каквој нади да говори! Уколико ни моћни и утицајни Кремидаси нису могли да избаве свог човека, која ће сила избавити оне сиромашне и немоћне? Само неколико месеци касније, још један члан породице Кремидас из Ливисија погубљен је у истој бригади. Био је то млади Василије, који је окончао недалеко од Тарса.
Ставрос се уопште није задржавао. Попио је кафу, натоварио мазге и одмах кренуо. Није могао да се смири. Његови ум и срце били су неспокојни због његове Теодоре – Доруле или Дорице, како ју је он звао – и њихове дечице. Једино је њих имао на уму. Размишљао је о томе кроз какву је стрепњу, кроз какву је несрећу морала проћи његова осетљива Дорула. Какво ће то изненађење бити кад види да новорођенче, крхки Јаков, већ хода! На његовим уснама појавио се благ осмех. Са мазгама и калфом кренуо је уз северну страну Антикрагоса. Његов ум летео је на хиљаду крила. У магновењу је сагледао читаву прошлост. Вратио се у своје детињство, на острво Родос. Тамо је рођен 1883. године, у сиромашном селу које се налази недалеко од зидина старог града, у Марасији.
Био је то тежак период за ово прекрасно острво. Њиме су владали Турци, а Грци су страдали од великог сиромаштва. Кад му је било петнаест или седамнаест година, његов отац, Јаков Цаликис, повео га је са собом и прешли су на другу страну, у Мармару на малоазијској обали. Надао се да ће тамо имати више среће. На овој благословеној обали живело је много људи, већином добростојећих, међу којима је било и неколико занатлија. Намеравали су да овде темељно и поштено раде, да зараде нешто новца и да се врате на вољени Родос, да саграде лепу кућу и да живе животом достојним људи. У прошлости су многи чланови породице Цаликис одлазили да раде у Малој Азији. Знао је да су још 1756. први чланови његове породице отишли у Малу Азију. Били су то Георгије и Авгеринос Цаликис.
Јаков Цаликис био је зидар и казанџија. Радио је са својим сином Ставросом као калфом и све је ишло добро. И Грци и Турци су им радо поверавали послове. Од самог почетка, Ливиси је био њихова база. Још од древних времена, вековима пре Христа, долазили су острвљани са Родоса и настањивали се у малоазијској Ликији. Овде, у Ливисију, млади Ставрос је неко време радио као зидар у кући Јоргоса Кремидаса, који је имао много кћерки. Јоргос Кремидас је помишљао да своју најстарију кћер уда за Ставроса. Међутим, младићу се допала она најмлађа: “Хвала Вам, газда – Јоргосе, али ја мислим само о Дорули!”
“Она је још млада”, одговорио је отац.
“Чекаћу док не одрасте”, био је упоран Ставрос (на овај благ и једноставан начин ову причу казивао је сам старац Јаков, онако како ју је њему казивао његов отац).
Све се лепо завршило. Ставрос и Теодора су, уз благослов Цркве, постали брачни пар, прослављајући свадбу “само” три дана – јер су у прошлости свадбене свечаности трајале и по недељу дана!
Дом Кремидасових био је леп и простран, али Ставрос и његов отац су га својим радом учинили још лепшим. Млади пар је живео на спрату, док су родитељи са осталим кћерима и два сина живели у приземљу.
Ставросова супруга, Дорула, била је веома добра и племенита жена, која се одликовала љубављу и оданошћу. Међутим, домаћинством је доминирала личност њене мајке, госпође Деспине. Она је решавала све проблеме и сва велика питања која су се тицала породице.
То се није дешавало само због тога што је она била мајка многих кћери чији је отац био одсутан више од пола године, него и због њене сталожености, одлучности и, највише од свега, због тога што је она свесно подржавала и оживљавала дугу црквену традицију своје сопствене породице. Била је дубоко верујућа и одана Цркви. Често је похађала богослужења, палила кандила у капелицама, правила метаније и учила децу како да се моле… Осим тога, свакога је крепила, указивала им на начин којим ће превазићи недаће и, изнад свега, истицала се у раду и у свему предњачила… Ништа се није могло учинити без баке Деспине…
Док се Ставрос кретао ка врху Антикрагоса, све му је ово пролазило кроз свест и пробадало срце. Када је безбедно стигао до врха, знаменитог Пирнарија, погледао је на десну страну, према западу, преко стеновитих падина западног Антикрагоса, према Ливисију. По први пут, Ливиси му није био леп мада му, наравно, није био ни одбојан. Над његове мисли надвио се тежак облак и није могао да разазна какав ће бити сутрашњи дан за Ливиси. Све је било неизвесно. Иако је, у већој или мањој мери, било очигледно да се у сваком тренутку може изменити све или бар много тога, малоазијски Грци, који су били дубоко укорењени у то тло, нису хтели у то да поверују. Требало је да дође до коначног, снажног и разорног потреса да би они постали свесни свог положаја. Међутим, чак ни тада нису могли да се одлуче да напусте земљу која је од памтивека била њихова, да напусте ово свето место.
Уопштено говорећи, последњи догађаји умртвили су срца. Није се више могло сањарити као што се чинило у прошлости. Ставрос Цаликис је такође престао да сањари о својој деци, о томе да ће постати учитељи, свештеници или нешто још више од тога – отац Григорије Цакирис био је узор за све у Ливисију и Макрију.
Његова ташта је често говорила о јеромонасима у њеној породици. “Добри мој Ставросе, можда ће ти Бог подарити да једно од твоје деце постане свештеник… да се за нас моли наше сопствено чедо, да нас причешћује и да нам својом руком даје нафору…” И сам Ставрос је то желео. Све је више радио да би зарадио довољно новца да обезбеди своју децу. Осим тога, морао је да заради за себе и за Теодору, да би били збринути у тешка времена, каква су била она у прошлости, када су им, неколико месеци након рођења, умирала новорођенчад, међу њима и близанци. Потрошили су много новца али су и поред тога изгубили децу.
Размишљајући о овоме и ономе, најзад је стигао у Ливиси. Нигде се није зауставио, чак ни у Скифтосовој кафани. Прешао је преко поља у чијим се браздама задржала вода тако да се формирало језерце.
Чим су га спазила, дечица су потрчала да јаве добре вести госпођи Деспини и његовој супрузи Теодори. Теодора је брзо изашла на лепу калдрмисану улицу и пала му у наручје. Он ју је узео за руку, повео неколико метара уз улицу и ушао у замрачену кућу. Сви су плакали и, истовремено, покушавали да охрабре једно друго утешним речима.
Ставрос се попео на спрат који је, као и дућан на тржници, био мираз његове жене. Узео је децу у наручје и сатима се играо са њима. Старији син, Јоргос, који је и сад жив, имао је тада три године, док је други, његов Јаков, био рођен прошле године, новембра 1920. Крстио га је његов деда, Јоргос Кремидас, који је уједно био и кум. Име је добио по деди са очеве стране, Јакову Цаликису са Родоса.

Comments are closed.