NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
POVRATAK OCA STAVROSA CALIKISA SA RODOSA
 
Stavros Calikis, Teodorin muž, radio je kao zanatlija duboko u turskoj teritoriji. Obični Turci su se prema njemu dobro ponašali: on je dobro obavljao posao a oni su ga plaćali po dogovoru. Tokom svih letnjih meseci pa sve do novembra, kad se vratio u Livisi, Stavros nije čuo ništa o svom tastu, Jorgosu Kremidasu. Zaradio je nešto novca, tako da je kući poneo hranu i ostale neophodne stvari. Stigao je u Makri i zaustavio se kod rođaka Kremidasa da bi malo predahnuo od dugog puta. Tu je i čuo vest.
Osetio je oštar bol u srcu. Nije znao šta da kaže niti o kakvoj nadi da govori! Ukoliko ni moćni i uticajni Kremidasi nisu mogli da izbave svog čoveka, koja će sila izbaviti one siromašne i nemoćne? Samo nekoliko meseci kasnije, još jedan član porodice Kremidas iz Livisija pogubljen je u istoj brigadi. Bio je to mladi Vasilije, koji je okončao nedaleko od Tarsa.
Stavros se uopšte nije zadržavao. Popio je kafu, natovario mazge i odmah krenuo. Nije mogao da se smiri. Njegovi um i srce bili su nespokojni zbog njegove Teodore – Dorule ili Dorice, kako ju je on zvao – i njihove dečice. Jedino je njih imao na umu. Razmišljao je o tome kroz kakvu je strepnju, kroz kakvu je nesreću morala proći njegova osetljiva Dorula. Kakvo će to iznenađenje biti kad vidi da novorođenče, krhki Jakov, već hoda! Na njegovim usnama pojavio se blag osmeh. Sa mazgama i kalfom krenuo je uz severnu stranu Antikragosa. Njegov um leteo je na hiljadu krila. U magnovenju je sagledao čitavu prošlost. Vratio se u svoje detinjstvo, na ostrvo Rodos. Tamo je rođen 1883. godine, u siromašnom selu koje se nalazi nedaleko od zidina starog grada, u Marasiji.
Bio je to težak period za ovo prekrasno ostrvo. Njime su vladali Turci, a Grci su stradali od velikog siromaštva. Kad mu je bilo petnaest ili sedamnaest godina, njegov otac, Jakov Calikis, poveo ga je sa sobom i prešli su na drugu stranu, u Marmaru na maloazijskoj obali. Nadao se da će tamo imati više sreće. Na ovoj blagoslovenoj obali živelo je mnogo ljudi, većinom dobrostojećih, među kojima je bilo i nekoliko zanatlija. Nameravali su da ovde temeljno i pošteno rade, da zarade nešto novca i da se vrate na voljeni Rodos, da sagrade lepu kuću i da žive životom dostojnim ljudi. U prošlosti su mnogi članovi porodice Calikis odlazili da rade u Maloj Aziji. Znao je da su još 1756. prvi članovi njegove porodice otišli u Malu Aziju. Bili su to Georgije i Avgerinos Calikis.
Jakov Calikis bio je zidar i kazandžija. Radio je sa svojim sinom Stavrosom kao kalfom i sve je išlo dobro. I Grci i Turci su im rado poveravali poslove. Od samog početka, Livisi je bio njihova baza. Još od drevnih vremena, vekovima pre Hrista, dolazili su ostrvljani sa Rodosa i nastanjivali se u maloazijskoj Likiji. Ovde, u Livisiju, mladi Stavros je neko vreme radio kao zidar u kući Jorgosa Kremidasa, koji je imao mnogo kćerki. Jorgos Kremidas je pomišljao da svoju najstariju kćer uda za Stavrosa. Međutim, mladiću se dopala ona najmlađa: „Hvala Vam, gazda – Jorgose, ali ja mislim samo o Doruli!“
„Ona je još mlada“, odgovorio je otac.
„Čekaću dok ne odraste“, bio je uporan Stavros (na ovaj blag i jednostavan način ovu priču kazivao je sam starac Jakov, onako kako ju je njemu kazivao njegov otac).
Sve se lepo završilo. Stavros i Teodora su, uz blagoslov Crkve, postali bračni par, proslavljajući svadbu „samo“ tri dana – jer su u prošlosti svadbene svečanosti trajale i po nedelju dana!
Dom Kremidasovih bio je lep i prostran, ali Stavros i njegov otac su ga svojim radom učinili još lepšim. Mladi par je živeo na spratu, dok su roditelji sa ostalim kćerima i dva sina živeli u prizemlju.
Stavrosova supruga, Dorula, bila je veoma dobra i plemenita žena, koja se odlikovala ljubavlju i odanošću. Međutim, domaćinstvom je dominirala ličnost njene majke, gospođe Despine. Ona je rešavala sve probleme i sva velika pitanja koja su se ticala porodice.
To se nije dešavalo samo zbog toga što je ona bila majka mnogih kćeri čiji je otac bio odsutan više od pola godine, nego i zbog njene staloženosti, odlučnosti i, najviše od svega, zbog toga što je ona svesno podržavala i oživljavala dugu crkvenu tradiciju svoje sopstvene porodice. Bila je duboko verujuća i odana Crkvi. Često je pohađala bogosluženja, palila kandila u kapelicama, pravila metanije i učila decu kako da se mole… Osim toga, svakoga je krepila, ukazivala im na način kojim će prevazići nedaće i, iznad svega, isticala se u radu i u svemu prednjačila… Ništa se nije moglo učiniti bez bake Despine…
Dok se Stavros kretao ka vrhu Antikragosa, sve mu je ovo prolazilo kroz svest i probadalo srce. Kada je bezbedno stigao do vrha, znamenitog Pirnarija, pogledao je na desnu stranu, prema zapadu, preko stenovitih padina zapadnog Antikragosa, prema Livisiju. Po prvi put, Livisi mu nije bio lep mada mu, naravno, nije bio ni odbojan. Nad njegove misli nadvio se težak oblak i nije mogao da razazna kakav će biti sutrašnji dan za Livisi. Sve je bilo neizvesno. Iako je, u većoj ili manjoj meri, bilo očigledno da se u svakom trenutku može izmeniti sve ili bar mnogo toga, maloazijski Grci, koji su bili duboko ukorenjeni u to tlo, nisu hteli u to da poveruju. Trebalo je da dođe do konačnog, snažnog i razornog potresa da bi oni postali svesni svog položaja. Međutim, čak ni tada nisu mogli da se odluče da napuste zemlju koja je od pamtiveka bila njihova, da napuste ovo sveto mesto.
Uopšteno govoreći, poslednji događaji umrtvili su srca. Nije se više moglo sanjariti kao što se činilo u prošlosti. Stavros Calikis je takođe prestao da sanjari o svojoj deci, o tome da će postati učitelji, sveštenici ili nešto još više od toga – otac Grigorije Cakiris bio je uzor za sve u Livisiju i Makriju.
Njegova tašta je često govorila o jeromonasima u njenoj porodici. „Dobri moj Stavrose, možda će ti Bog podariti da jedno od tvoje dece postane sveštenik… da se za nas moli naše sopstveno čedo, da nas pričešćuje i da nam svojom rukom daje naforu…“ I sam Stavros je to želeo. Sve je više radio da bi zaradio dovoljno novca da obezbedi svoju decu. Osim toga, morao je da zaradi za sebe i za Teodoru, da bi bili zbrinuti u teška vremena, kakva su bila ona u prošlosti, kada su im, nekoliko meseci nakon rođenja, umirala novorođenčad, među njima i blizanci. Potrošili su mnogo novca ali su i pored toga izgubili decu.
Razmišljajući o ovome i onome, najzad je stigao u Livisi. Nigde se nije zaustavio, čak ni u Skiftosovoj kafani. Prešao je preko polja u čijim se brazdama zadržala voda tako da se formiralo jezerce.
Čim su ga spazila, dečica su potrčala da jave dobre vesti gospođi Despini i njegovoj supruzi Teodori. Teodora je brzo izašla na lepu kaldrmisanu ulicu i pala mu u naručje. On ju je uzeo za ruku, poveo nekoliko metara uz ulicu i ušao u zamračenu kuću. Svi su plakali i, istovremeno, pokušavali da ohrabre jedno drugo utešnim rečima.
Stavros se popeo na sprat koji je, kao i dućan na tržnici, bio miraz njegove žene. Uzeo je decu u naručje i satima se igrao sa njima. Stariji sin, Jorgos, koji je i sad živ, imao je tada tri godine, dok je drugi, njegov Jakov, bio rođen prošle godine, novembra 1920. Krstio ga je njegov deda, Jorgos Kremidas, koji je ujedno bio i kum. Ime je dobio po dedi sa očeve strane, Jakovu Calikisu sa Rodosa.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *