ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
“ПОСЕДОВАО ЈЕ ДАР ПРОЗОРЉИВОСТИ, АЛИ ГА ЈЕ СКРИВАО ДА БИ ИЗБЕГАО ЉУДСКУ СЛАВУ”
 
Додаћемо да су они, који су први пут посећивали манастир, том приликом доживљавали својеврстан шок. Наиме, иако се никада раније нису срели са старцем Јаковом, он их је ословљавао по имену или им је спомињао тешкоће на које су наилазили долазећи у манастир. И поред тога, био је веома опрезан у погледу свог великог дара прозорљивости. Иако су му биле познате личне тајне људи који су разговарали с њим, он то никад није откривао. Дар прозорљивости чувао је дубоко у себи. Као што је неколико дана након упокојења старца Јакова рекао још један велики и блажени старац, отац Порфирије, “он је поседовао велики дар прозорљивости, али га је брижљиво скривао да би избегао људску славу. Он је један од највећих светитеља нашег века.”
Та “брижљивост” оца Јакова у погледу скривања дара прозорљивости била је утемељена у његовом расуђивању. Године 1979. у посету су му дошли неки универзитетски професори, који му се претходно нису најавили. Они су имали многобројне међусобне проблеме и дошли су код старца да би пронашли решење. Кад су сели ради уобичајеног послужења, старац је почео да им говори о разним стварима, дајући им у међувремену посебне савете који су се односили на њихове међусобне проблеме. Професори су се нашли у неприлици. Отац Јаков је поступио на овај начин стога што нико од њих није желео да о њиховим заједничким проблемима говори пред осталима.
Кад год би осетио да ће то бити корисно, на сличан начин поступао је и са онима који би дошли да се исповеде. Кад се радило о почетнику и особи која није духовно узнапредовала, која је била стидљива, неодлучна или необразована, он би клекнуо поред ње и тактично говорио о њеним искушењима, гресима, падовима и помислима, да би затим с љубављу и благом строгошћу понудио и одговарајуће духовне лекове.
Било је много оних, међу њима и монаха, који су говорили:
“Што се мене тиче, ја током исповести ништа нисам рекао. Старац је све рекао, а ја сам све време слушао оборене главе.”
Иако старац није био високо образован нити је познавао психологију и педагогију, врло лако се прилагођавао особи с којом је разговарао или која се исповедала.
И земљоделац и радник доживљавали су га као себи равног. Међутим, ни универзитетски професор ни судија врховног суда нису имали тешкоћа да разговарају с њим, јер су и они осећали да је старац равноправан сабеседник. Није никаква случајност да су многи универзитетски професори и судије високог ранга долазили код њега да се посаветују и исповеде. Исто се може рећи и за многобројне свештенике, па чак и за оне који су и сами били исповедници. Пред неуким старцем Јаковом клањали су се и исповедали чак и епископи и патријарси. Сви су одлазили утешени, охрабрени и укрепљени новом снагом за духовну борбу.
Осим тога, отац Јаков је толико чезнуо да види људе који долазе да се причесте да у оним случајевима, где је видео истинско покајање, није налагао строга правила. То, наравно, не значи да је превиђао темељна начела. У једном случају, на пример, некој младој жени није дозволио да се причести. Упркос томе, она је отишла код једног епископа и од њега је добила дозволу. Међутим, кад је приступила светом причешћу, догодило се нешто чудно: ништа није могло да дође до њених уста. То се догодило два пута. Млада жена се уплашила, покајала и дошла код оца Јакова да се исповеди.
Како нам је приповедао сам отац Јаков, нешто слично догодило се и једном новинару који је хтео да се причести без одговарајуће припреме:
“Док сам се спремао да га причестим ја сам оклевао… преподобни мој Давиде… одједном, златан блесак прошао је испред свете кашичице и изнад моје главе, према светом олтару.”
Како је протумачио отац Јаков, овај златни блесак (који је видео и један врлински монах) значио је да Дух Свети не допушта да Крв и Тело нашег Господа уђу у нечистог човека. Како је објаснио отац Јаков, његово мрачно лице одавало је да овај новинар има извесне везе са магијом.

Comments are closed.