NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
PREISPUNJEN SAM RADOŠĆU… VIDIM NA VAŠIM LICIMA!
 
Krajem 70-tih godina njegove telesne snage sve su više slabile, što mu je izazivalo veliku teskobu. Bio je tužan jer više nije mogao da se bavi fizičkim poslovima, kao što više nije mogao ni da se moli 23 sata dnevno. I pored toga, radio je bar dvadeset sati dnevno, i to je uglavnom bilo duhovno delanje. Jedan od njegovih „satrudnika“ bio je i arhimandrit Pavle, koji je putovao po čitavoj Eubeji i svakoga, ko je imao neki duhovni problem, slao kod oca Jakova. Otac Jakov je, sa svoje strane, primao ljude s bezgraničnom ljubavlju. On bi ih pažljivo gledao u oči i mogao je da razlikuje one koji su došli sa dobrim namerama od onih koji su došli zbog puke radoznalosti. Jednom je o tome slobodno govorio grupi ljudi:
„Čeda moja, ja sam preispunjen radošću. Na vašim licima vidim da ste čisti. Budite uvek takvi. Jednom me neki sveštenik upitao: ‘Šta vidite u meni, oče Jakove?’ Čeda moja, on je bio crn, ne mogu da vam opišem. Nasmešio sam se i nisam rekao ovom svešteniku šta sam u njemu video.“
Otac Jakov nije pravio oštru razliku između sveštenika i mirjana. Bio je veoma obdaren darom rasuđivanja, što se može videti i iz sledećeg događaja. Jedan jeromonah, koji je često posećivao starca, upitao je sledeće:
„Starče, da li sam Vas ražalostio time što podrezujem kosu?“
Starac je rekao „ne“, iako je, naravno, želeo da se i u tom pogledu poštuje predanje. Nakon izvesnog vremena, taj isti sveštenik došao je u manastir nepodrezane kose. Starac je našao priliku da mu nasamo kaže:
„Oče, i sad lepo izgledate kao i ranije, samo što sada više izgledate kao sveštenik, kao Melhisedek!“
Prema svima je bio ljubazan i predusretljiv, pokušavao je da svakoga ohrabri i duhovno nadgradi. Međutim, onima koji su bili čisti i dobronamerni otvarao se na drugačiji način. To se utoliko više odnosilo na mlade, zbog kojih je bivao preplavljen radošću i srećom. Ljudi to nisu mogli da osete, ali su se i nesvesno prepuštali toj radosti i likovanju. Mnogo puta se ta radost projavljivala i u drugačijem obliku. Kad bi došli dobronamerni poklonici i kad bi ih otac Jakov poveo u crkvu na moleban prepodobnom Davidu ili ih blagoslovio njegovim svetim moštima, iz svetiteljeve kripte širio bi se čudesan miomiris. Isto se dogodilo i 1983, kad su manastir posetili studenti Bogoslovskog fakulteta u Atini.
Bilo je neizbežno da dođe trenutak kad će poklonici napustiti manastir. Oni bi se tada osećali kao da iza sebe ostavljaju osobu koja ih voli više nego bilo ko u svetu. Uistinu, bilo je tužno otići od oca Jakova. Starac je poklonike pratio do kapije, a oni su odlazili ohrabreni, utešeni, ispunjeni verom i, više od svega, nadom da će ponovo doći. Za mnoge je poseta ocu Jakovu značila novo polazište i kamen temeljac za njihov budući život.
Jedan jeromonah – protosinđel kaže da je odlazak od oca Jakova podsećao na odlazak iz Raja. Bilo je to sasvim prirodno, jer se u svetom licu ovog blaženog starca ogledao Sam Bog. Njegovi um i srce bili su obitavalište božanskih energija, što se ogledalo i projavljivalo na njegovom svetom licu. Posredstvom svetlosti, mira, radosti i ljubavi koji su zračili sa tog lica otkrivao se i proslavljao Bog. To objašnjava zbog čega su poklonici uz njega osećali predukus Raja i delić Carstva Božijeg.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *