ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
ПРЕИСПУЊЕН САМ РАДОШЋУ… ВИДИМ НА ВАШИМ ЛИЦИМА!
 
Крајем 70-тих година његове телесне снаге све су више слабиле, што му је изазивало велику тескобу. Био је тужан јер више није могао да се бави физичким пословима, као што више није могао ни да се моли 23 сата дневно. И поред тога, радио је бар двадесет сати дневно, и то је углавном било духовно делање. Један од његових “сатрудника” био је и архимандрит Павле, који је путовао по читавој Еубеји и свакога, ко је имао неки духовни проблем, слао код оца Јакова. Отац Јаков је, са своје стране, примао људе с безграничном љубављу. Он би их пажљиво гледао у очи и могао је да разликује оне који су дошли са добрим намерама од оних који су дошли због пуке радозналости. Једном је о томе слободно говорио групи људи:
“Чеда моја, ја сам преиспуњен радошћу. На вашим лицима видим да сте чисти. Будите увек такви. Једном ме неки свештеник упитао: ‘Шта видите у мени, оче Јакове?’ Чеда моја, он је био црн, не могу да вам опишем. Насмешио сам се и нисам рекао овом свештенику шта сам у њему видео.”
Отац Јаков није правио оштру разлику између свештеника и мирјана. Био је веома обдарен даром расуђивања, што се може видети и из следећег догађаја. Један јеромонах, који је често посећивао старца, упитао је следеће:
“Старче, да ли сам Вас ражалостио тиме што подрезујем косу?”
Старац је рекао “не”, иако је, наравно, желео да се и у том погледу поштује предање. Након извесног времена, тај исти свештеник дошао је у манастир неподрезане косе. Старац је нашао прилику да му насамо каже:
“Оче, и сад лепо изгледате као и раније, само што сада више изгледате као свештеник, као Мелхиседек!”
Према свима је био љубазан и предусретљив, покушавао је да свакога охрабри и духовно надгради. Међутим, онима који су били чисти и добронамерни отварао се на другачији начин. То се утолико више односило на младе, због којих је бивао преплављен радошћу и срећом. Људи то нису могли да осете, али су се и несвесно препуштали тој радости и ликовању. Много пута се та радост пројављивала и у другачијем облику. Кад би дошли добронамерни поклоници и кад би их отац Јаков повео у цркву на молебан преподобном Давиду или их благословио његовим светим моштима, из светитељеве крипте ширио би се чудесан миомирис. Исто се догодило и 1983, кад су манастир посетили студенти Богословског факултета у Атини.
Било је неизбежно да дође тренутак кад ће поклоници напустити манастир. Они би се тада осећали као да иза себе остављају особу која их воли више него било ко у свету. Уистину, било је тужно отићи од оца Јакова. Старац је поклонике пратио до капије, а они су одлазили охрабрени, утешени, испуњени вером и, више од свега, надом да ће поново доћи. За многе је посета оцу Јакову значила ново полазиште и камен темељац за њихов будући живот.
Један јеромонах – протосинђел каже да је одлазак од оца Јакова подсећао на одлазак из Раја. Било је то сасвим природно, јер се у светом лицу овог блаженог старца огледао Сам Бог. Његови ум и срце били су обитавалиште божанских енергија, што се огледало и пројављивало на његовом светом лицу. Посредством светлости, мира, радости и љубави који су зрачили са тог лица откривао се и прослављао Бог. То објашњава због чега су поклоници уз њега осећали предукус Раја и делић Царства Божијег.

Comments are closed.