NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
U ČINU IGUMANA
 
Počev od 1970. godine, blistanje jeromonaha Jakova postalo je srazmerno njegovim stradanjima. Njegove patnje bile su beskrajne, ali je isto tako bilo beskrajno i njegovo blistanje.
O njemu se nije više pričalo samo u okolini nego u čitavoj Eubeji. Za njega su doznali i mnogi na Atici (u Atini), tako da su dolazili da ga vide, saslušaju i da mu se ispovede. Međutim, kad se 1972. pokrenulo pitanje novog igumana, mitropolit Halkide Nikolaj nije valjano razmišljao o njemu.
Prošle su tri godine. Veliki podvižnik bio je bespogovorno poslušan novom igumanu Hristodulu, tada mladom monahu, koji je sada iguman velikog manastira Kutlumuša na Svetoj Gori. Jakov je imao mnoštvo vrlina i bio je obilno obdaren darovima Božijim, tako da mu ni najmanje nije bilo teško da se potčini mladom igumanu. Naprotiv, on ga je mnogo voleo, budući da ga je poznavao još od detinjstva i da se ovaj često ispovedao kod njega.
Kad su prošle te tri godine, ponovo se ukazala potreba za novim igumanom. Mitropolit Hrizostom upirao je pogled u oca Jakova, koji je oklevao i nije bio voljan da prihvati ovo zvanje. Međutim, najzad se saglasio sa tim i 2. juna 1975. postao je iguman.
Nove odgovornosti, mnoga stradanja, ali i još snažnije blistanje. Obnova manastira, koja je zahvaljujući Jakovljevim naporima započela u Nikodimovo vreme, sada je skokovito napredovala. Jakov se nije brinuo samo o manastiru nego o čitavoj toj oblasti. Na primer, tokom strašne 1978-79. godine, kada su veliki šumski požari unesrećili Grčku, on bi u ponoć izašao iz manastira, ponekad sam a ponekad u pratnji svojih monaha, i služio molebane za izbavljenje zemlje od požara. Što se tiče manastirskih zgrada, želeo je da budu solidno građene ali istovremeno i veoma jednostavne, „monaške“. Međutim, najviše se brinuo o unutrašnjem životu opštežića. U manastiru su živela samo trojica monaha. Uprkos njegovom blistanju, uprkos čudesima koja je satvorio, nije video nijednog novog monaha koji će se pridružiti manastiru. Mnogi mladići, koji su čeznuli za monaštvom, dolazili su kod njega da se posavetuju i da se ispovede, ali su se monašili na drugim mestima.
Jedan mladi iguman, koji je u to vreme došao da se upozna i posavetuje sa njim, upitao ga je sledeće:
„Kako to, starče, da ovde nemate više monaha, kad je toliko onih, koji su žudeli za monaštvom, prošlo pored vas?“
Starac je bez teškoća odgovorio:
„Izgleda, oče, da ja poznajem samo uvodne stvari a da ono, što je dublje, ne poznajem!“
I zaista, trebalo je da čeka punih 12 godina, sve do 1987, da bi video novog monaha. To se sigurno nije dogodilo stoga što starac Jakov nije poznavao „ono dublje“. Oblagodaćeni starac i bogovidac, s kojim su se savetovali monasi iz raznih manastira, dobro je poznavao i „ono dublje“. Razlog ili razloge za to treba potražiti na drugom mestu i veoma je teško objasniti rasuđivanje starca Jakova i odluku Božiju u vezi s tim pitanjem.
Iako je u manastiru bilo malo monaha, bogosluženja su redovno izvršavana i monaške vrline projavljivale su se i na njihovim licima. Tokom jednog podneva, satana se pokazao igumanu na svoj način. U vreme kad se zatvarala manastirska kapija, pojavila se uboga, ružna žena sa alkom u nosu. Starac joj je rekao:
„Dođi, pokloni se. Odakle dolaziš? Ostani ovde jedan dan i odmori se.“
Ona je na to rekla:
„O čemu to govoriš? Ne mogu da ostanem ovde ni pola sata! Svakodnevno služite Liturgiju i molite se. Idem u jedan manastir da ih uznemiravam nedelju dana a zatim idem dalje!“
„Da li si ti satana“, upitao je starac i uperio drveni krst prema njoj. Satana, koji je ovoga puta uzeo obličje starice, iščezao je istog trenutka, ali se nije obeshrabrio. Sutradan, u vreme dok se starac u svojoj keliji pripremao za višečasovnu molitvu i stavljao tamjan u kadionicu, ispred njega se pojavio užasan kostur. Starac je skinuo ikonu Presvete Bogorodice i okrenuo je prema njemu. Demon je odmah iščezao. Međutim, slične stvari ponavljale su se više puta. Jednom je uzeo obličje jarca i pokušao da udari oca Jakova pravo u lice.
Satana je dejstvovao i na druge, „delotvornije“ načine. Podsticao je ljude da posegnu za nekolicinom manastirskih njiva ili je pokušavao da na neki drugi način naškodi manastiru. Starac se malo uznemirio. Đavo je to shvatio, pojavio se pred njim i rekao:
„Ja sam taj koji to čini… samo da bih tebe uznemirio. Neću ti dozvoliti da budeš spokojan. Sutra ćeš dobiti jedan papir.“
Uistinu, sutradan je stigao poziv na sud. Starac se obeshrabrio. Njegova nećaka Marija zatekla ga je u vrlo lošem stanju. Uzaludno je pokušavala da ga uteši. Izašao je iz kelije i pošao u kuhinju da popije kafu. Prošavši pored središnjeg hramovnog portala, okrenuo se na desnu stranu i ušao u hram. Marija ga je zbunjeno pratila i zaustavila se ispred mesta gde su prodavali sveće. Starac je koračao pravo prema ikonostasu a zatim stao pred ikonu prepodobnog Davida. Marija je čula kako govori sledeće:
„Zašto ništa ne činiš, moj prepodobni Davide? Miruješ tu, na svojoj ikoni, a Jakovu prepuštaš da sve uradi. Jakov je svoje završio, i više ništa ne može da učini. Siđi i uradi što je potrebno!“
Starac je još nešto govorio istim, ozbiljnim tonom, ali Marija se uplašila i izašla napolje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *