NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
„TO SU BOŽIJE STVARI!“
 
Budući da je otac Jakov služio i kao parohijski sveštenik u okolnim selima, morao je tamo da putuje svake nedelje kao i u mnogim drugim prilikama. Odlazio je tamo po snegu, kiši, mrazu i vrućini, jašući na mazgi. U prošlosti mu je njegova mazga Haido nekoliko puta pričinila velike nevolje. Bila je nervozna i mnogo se ritala. Jednom prilikom, tačnije jednog zimskog dana, životinja se u šumi uzjogunila i zbacila oca Jakova. Bio je teško povređen. Osim toga, izgubio je par pletenih rukavica koje mu je Zoisova žena poslala za slične prilike. Kako je uvek bio iscrpljen podvižništvom, bio je veoma osetljiv na hladnoću. Ruke su mu bile ukočene i imao je teškoća dok je služio Liturgiju.
Mnogo puta odlazio je u sela bez mazge. Jednog dana vraćao se iz sela, opterećen teškim problemima. Na dva kilometra od manastira pored njega je prošao taksi. Putnik je poznavao oca Jakova i zatražio je od vozača da ga povezu. Međutim, vozač je odgovorio:
„Ne brinite za kaluđere, nema potrebe da to činimo!“
Prošli su pored njega, ali kad su stigli u manastir i zakucali na kapiju, otvorio im je sam otac Jakov. I vozač i putnik bili su zaprepašćeni, dok je vozač zatražio i oproštaj.
Slične stvari bile su uobičajene. Drugom prilikom, u manastir se zaputila jedna majka, noseći odeću svog bolesnog novorođenčeta da bi otac Jakov pročitao molitvu. Došla je taksijem. Neposredno ispred raskrsnice za isposnicu prepodobnog Davida, taksi se zaglavio u blatu i nije mogao da nastavi put. U to vreme pored njih je prošao otac Jakov jašući na mazgi. Išao je u selo udaljeno nekih šest – sedam kilometara, gde je trebalo da pričesti jednog samrtnika. Majka je zamolila da razgovara s njim, ali joj je on pokazao na „svete utvari“ i rekao da se prekrsti i da ode u manastir, gde će i on kasnije doći. Nakon deset ili petnaest minuta majka i taksista stigli su u manastir. Ušli su u hram i poklonili se svetim ikonama. Na njihovo zaprepašćenje, otac Jakov je tada izašao iz oltara!
„Oče Jakove, zar Vas malopre nismo videli na putu?“
„Jeste, čedo moje!“
„Zar niste išli u selo i nosili Pričešće čoveku koji je na samrti?“
„Jesam, čedo moje!“
„Kako je moguće da ste tako brzo otišli i vratili se?“
„To su, čedo moje, Božije stvari!“
(O ovom događaju kazivao je taksista u prisustvu jednog episkopa.)
Što se tiče ovakvih „Božijih stvari“, on ih nikad nije ispitivao. Jednostavno ih je prihvatao takvima kakve jesu. Isto je verovao i za podvižništvo i post. Te stvari su za njega bile očigledne. Preporučivao ih je svim srcem i bez mnogo objašnjenja. Kad je u pitanju post, obično bi rekao da je to prva zapovest koju je Bog dao čoveku. Kad je jednom prilikom mitropolit Nikolaj uputio poslanicu verujućima kojom se dopuštaju izvesne olakšice tokom Velikog posta, otac Jakov bio je veoma ražalošćen i nije krio svoje razočarenje. Takvi postupci navodili su ga da kaže:
„Vladike su Krmčiju obesile na smokvu!“
Drugom prilikom, otac Jakov je mnogo tugovao kad je episkop rukopoložio čoveka za kojeg on nije dao svoju saglasnost, jer je u tom slučaju postojala prepreka za sveštenički čin.
Strogo se pridržavajući monaških zapovesti i surovo se podvizavajući, otac Jakov je od Boga bio nagrađen odvažnošću pred svetiteljima, posebno pred prepodobnim Davidom i prepodobnim Jovanom Ruskim. Sa njima je razgovarao neposredno i prostodušno, tražeći bez neodlučnosti i kolebanja ovo ili ono. Dešavalo se čak i da plane i da „pripreti“ prepodobnom Davidu. Tako se 1972. dogodilo da su seljaci posekli nekoliko stabala manastirskih maslina i upotrebili ih za ogrev. Otac Jakov bio je veoma uznemiren. Pored svega toga, iguman mu je naložio da ode u policiju, na sud, itd. Osetio je snažno nespokojstvo. Nimalo se ne predomišljajući, sišao je u crkvu, stao pred ikonu prepodobnog Davida i rekao:
„Što se mene tiče, prepodobni, ja sam napustio sopstvenu imovinu i došao ovamo da bih ti s ljubavlju služio. Ti znaš koliko te volim i poštujem. Imanje pripada tebi. Međutim, izgleda da to tebe ne interesuje, čim u njega ulazi ko god hoće i seče stabla. Ne želim sad da idem u policiju i da činim slične stvari. Do večeri imaš vremena da mi dovedeš onoga koji je posekao stabla. Ako ne bude tako, starče, zatvoriću te u grobnicu, i neću ti paliti ni tamjan ni kandilo!“
I zaista, prepodobni David se „saglasio“. Neposredno pre večernje, u manastir je došao jedan seljak. Otac Jakov je shvatio da je to krivac, ali ništa nije rekao. Kad je završena večernja služba, seljak je ispovedio svoju krivicu i usledila je nadoknada štete.
Nakon tri godine dogodilo se nešto slično. Dok se bratstvo pripremalo za večernju, primetili su da na mestu gde su prodavali sveće nedostaje novac. Starac Jakov bio je veoma uznemiren i odmah je stao ispred ikone prepodobnog Davida:
„Ako pre početka večernje ne otkriješ ko je ukrao novac, neću ti kaditi i neću služiti večernju!“
Prepodobni David je ubrzo doveo lopova. On se pokajao, pao na kolena i zamolio za oproštaj.
Prepodobni David nije se samo odazivao na molitve starca Jakova nego je i saosećao s njim, što će se videti iz onoga što se dogodilo igumanu Nikodimu. Prilikom jedne od poseta manastiru, iguman Nikodim zatekao je oca Jakova kako služi Liturgiju. Upitao ga je kako je, a otac Jakov je odgovorio:
„Šta da vam kažem, starče, bolestan sam i uopšte se ne osećam dobro.“
Iguman nije pokazao razumevanje i nezainteresovano je rekao:
„Zašto, ti si stalno bolestan, o čemu se radi?“
Nikodim se sutradan probudio natečenih nogu. Shvatio je o čemu se radi i, čim je na dvorištu ugledao oca Jakova, rekao:
„Eh, oče Jakove, samo smo razgovarali, zar je bilo potrebno da mi ovako uzvratiš?“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *