NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
BOLEST JE RANO OSTAVILA TRAGA NA NJEMU
 
Naporan rad, duga bogosluženja, svakodnevna bdenja u keliji i izuzetno strog post iscrpeli su njegov organizam. U suštini, to je moglo da se dogodi i ranije. On se ni po koju cenu ne bi odrekao svog podvižništva. Najzad, cilj njegovog podvižništva bio je da svoje duhovne sile očuva slobodnima od strasti, iskušenja i veštastva, kako bi nesmetano stremile ka Bogu i bile Njime osveštane.
Telo, međutim, nije izdržalo. Leđa su počela da ga bole još 1956. Što se tiče bolova u nogama, nikome nije govorio o njima jer je mogao da ih podnese. Bolovi u leđima postali su nepodnošljivi. Kako bi drugačije i moglo da bude kad se svakodnevno, dvadeset dva od dvadeset četiri sata nije odmarao? Odmarao se samo dva sata, i to onda kad je imao jake bolove i kad nije morao da služi Liturgiju, inače uopšte nije spavao, čak ni u poznim godinama, kad je imao pejs – mejker. Neki od monaha bi mu prišao i rekao:
„Umorni ste, starče, zašto se malo ne odmorite?“
„Idite, oče, ja ću ostati ovde. Duga je noć a ja nisam umoran“, odgovarao bi on. Ujutro bi ga zatekli sa epitrahiljem, kako kleči na kolenima i još uvek se moli.
Takvim danima, posle svenoćnog bdenja, otišao bi u crkvu nikome ništa ne govoreći. Nije ni želeo da neko razgovara s njim. Nalazio se u drugom svetu!
Njegovim leđima bila je neophodna medicinska nega. Došao je lekar i dao mu osam injekcija, ali ga to nije izlečilo. On se doslovno vukao na rad i ostala služenja. Jednog dana, nije više mogao da podnese i legao je na drveni krevet. Pred njim se pojavio prepodobni David, ovog puta u liku oca Spiridona, svetogorskog monaha koji im je došao u posetu. Pomogao mu je da ustane i rekao: „Nasloni svoja na moja prestarela leđa!“
Pomogao mu je da to učini, a zatim je prepodobni rukama obuhvatio leđa oca Jakova, tako da se začulo pucketanje. Bilo je gotovo. Bol je iščezao. Prepodobni je upitao oca Jakova:
„Ko sam ja?“
„Otac Spiridon“, odgovorio je on.
„Ne“, dodao je prepodobni. „Ti me veoma dobro poznaješ, samo što nisi izgovorio moje ime. Ti živiš u mojoj kući!“
Vrata su se otvorila i on je spazio kako se prepodobni udaljuje i silazi niz stepenice.
Godine 1962. Bog se sažalio na njega i u manastir je poslao dobrog monaha, oca Kirila. On se nalazio pored obolelog podvižnika, oca Jakova, čijim bolestima nije bilo kraja, i pomagao mu koliko god je mogao.
Tokom 1964. mnogo je patio zbog krajnika. Imao je strašne bolove i gnoj na bubrezima. Često se dešavalo da nepodnošljiv bol oseti tokom Liturgije i da prebledi. Nikada, međutim, nije prekinuo svetu Liturgiju. Ma koliko da je patio, on ju je služio do kraja.
Godine 1967. njegove patnje su se umnožile. Bio je podvrgnut veoma teškoj operaciji hernije i slepog creva s reakcijom trbušne maramice (peritoneuma) i problemima s prostatom. Mnogo je patio, nije znao u čemu je problem, a ipak nije želeo da ide u bolnicu. Prebledeo je, pognuo se i počeo da se previja od bolova. Otac Kirilo ga je našao u očajnom stanju. Nije mogao da se kreće i morao je da zapomaže. Preživljavao je tešku krizu i onesvešćenog su ga odneli u bolnicu u Halkidi. Mislili su da je u pitanju samo slepo crevo. Nakon mnogih molbi lekara i sveštenika, otac Jakov se saglasio da bude operisan. Teškoću je stvaralo to što nije želeo da skine odeću i da dopusti lekarima da vide njegovo telo. Smatrao je to za najveće poniženje:
„Neću da pravim predstavu, oci. Nikad me nijedan čovek nije video…“
Uistinu, on je bio toliko čist i toliko se trudio da ne obraća pažnju na ljudsko telo da „nikad nije ispružio ruku čak ni da bi dodirnuo svoje sopstveno telo“, kako je rekao iguman Nikodim, koji ga je dobro poznavao. On nije gledao čak ni novorođenčad koju je krštavao. Kasnije je i sam sa svetom prostodušnošću to priznao.
Zbog svega toga morali su da ga lažu i da obećaju da mu neće skidati odeću nego da će samo napraviti rupu u njegovoj mantiji. Tek tada je pristao da bude operisan. Bio je 4. oktobar 1967. godine. Čekao je da pođe u operacionu salu. Bili su prisutni arhimandriti Polikarp, Nikodim, Vasilije i još jedna osoba. Otac Jakov se mnogo molio i, kako je sam pripovedao, rekao sledeće:
„Moj prepodobni Davide, ako želiš da se vratim u tvoj manastir, dođi i isceli me. Moraš biti ovde za petnaest minuta. Ako dođeš, povedi i prepodobnog Jovana. Srešćeš ga na svom putu, samo kreni desno i naći ćeš ga…“
Nakon pet minuta – pripovedao nam je svečanim glasom sam starac Jakov došli su prepodobni David (bio je oznojen, jer se zahtevalo da brzo dođe) i prepodobni Jovan. Stajali su pored vrata, pozdravili ga i rekli:
„Ja sam starac David a ovo je prepodobni Jovan Ispovednik (naglasio je ovu reč). Zar nas nisi pozvao? Evo nas! Ne brini, sve će biti u redu!“
Otac Jakov je odmah primetio da prisutni sveštenici nisu pozdravili dvojicu svetitelja i uznegodovao je:
„Oci, zašto niste ustali? Zašto ih niste pozdravili?“
Bili su zbunjeni, a Nikodim je pokušao da razjasni:
„Evo, Jakovu se malo pomutilo!“
Odveli su ga u operacionu salu, dali anesteziju i skinuli rasu, i mantiju. Pre nego što je pao pod dejstvo anestezije, video je da se otvaraju vrata i da dvojica svetitelja ulaze u salu. Kad ga je hirurg, dr Kaloheris, otvorio, bio je zaprepašćen. To nije bilo samo slepo crevo nego veoma opasan slučaj. Pacijent je mogao da umre. Hirurg je morao da bude odlučan. Srećom, složena operacija bila je uspešna. Podvižnik se ubrzo vratio u svoju keliju. Svima koji su ga posetili govorio je o tome kako je „dr. Kaloheris dobar hirurg“ i molio se za njegovo zdravlje. Međutim, jedne noći javio mu se prepodobni Jovan Ruski koji je izgubio strpljenje i odlučno mu rekao:
„Jakove, zašto se zahvaljuješ samo lekaru zbog tvog iscelenja? Ja sam učinio da ti bude dobro. Šta je sam lekar mogao da učini?“
Nakon nekoliko dana, dr. Kaloheris došao je u manastir da poseti oca Jakova. On je tom prilikom rekao:
„Tokom operacije osećao sam da neko vodi moju ruku. Imao sam utisak da ja nisam taj koji operiše.“
Danonoćni umni i fizički rad uzrokovali su jak flebitis (zapaljenje vena). Imao je užasne bolove i više nije mogao da hoda, tako da je 1974. prebačen u bolnicu „NIMITS“ radi operacije. On je to prihvatio, tumačeći iskušenja operacije kao posebnu poruku Božiju i govoreći:
„Bog je dopustio da toliko puta budem na bolničkom lečenju kako bih zadobio smirenje.“
Toga puta ostao je u operacionoj sali preko šest sati. Hirurg dr. Kordelis morao je da pravi veoma dugačke rezove jer je bilo mnogo oštećenih vena. Jednom svom duhovnom čedu ispripovedao je da mu se, u vreme oporavljanja u bolničkoj sobi, javila Presveta Bogorodica da bi ga ohrabrila:
„Juče se, čedo moje, u jednom trenutku pojavila gospođa koja je bila odevena kao bolničarka. U rukama je nosila Detence. ‘Kako si, oče’, upitala me. ‘Kako bih mogao da budem’, rekao sam ja. ‘Bolestan sam i teško mi je što sam daleko od manastira.’ Čedo moje, ja sam se u međuvremenu pitao kako je bolničarkama dopušteno da sa sobom vode i svoju decu. Ona mi se nasmešila i rekla: ‘Ne plaši se, ti ćeš se oporaviti.’ ‘Ko si Ti, Gospođo’, upitao sam je. Ona mi se ponovo nasmešila, ali ništa više nije rekla. Okrenuo sam se pacijentu koji je ležao pored mene i upitao da li možda zna ko je bila ta gospođa. On mi je začuđeno odgovorio da nije video nikakvu gospođu. Tad sam, čedo moje, shvatio da je to bila Presveta Bogorodica.“
Vratio se u manastir, ali više nije mogao da radi naporne fizičke poslove. Klečao je na kolenima i satima slušao ispovesti. U većini slučajeva, on je sve do kraja života na taj način slušao ispovesti drugih ljudi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *