NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
SVEMILOSRDNI DOPUŠTA DA GLADUJU DECA NJEGOVE SESTRE
 
Tokom prvih godina, davanje milostinje nije bilo lako. Pre 1975. godine nije dobijao dovoljno priloga niti je mogao da daje milostinju bez igumanove dozvole. Kad god bi bio onemogućen da pruži milostinju, otac Jakov bio bi veoma nesrećan. Njegove svetlo i bodro lice postajalo je toliko tužno da vam je to slamalo srce. Jednom prilikom, tačnije, na dan 6. avgusta 1961. doživeo je nešto najpotresnije što mu se ikad dogodilo.
Njegova sestra Anastasija, o kojoj je mnogo brinuo i koju je mnogo voleo, ostavila je 1958. dvoje siročića, Mariju i Davida. Oni su živeli u Farakli, u velikom siromaštvu. Budući tako mladi, mogli su da zaborave na hranu, odeću i cipele. Međutim, kako bi mogli da zaborave materinsku ljubav i toplinu? Njihov otac se ponovo oženio. Kad su deca od suseda doznala da će ići na proslavu praznika prepodobnog Davida, bila su veoma srećna. Znali su da je njihov dobri ujak monah tog manastira. Želeli su da i oni pođu tamo, ali nisu bili svesni koliko je manastir udaljen od njihovog sela. Morali su da pešače najmanje šest sati. Nisu imali hrane koju bi poneli sa sobom, niti cipela koje bi obuli. U njihovim nežnim srcima postojala je samo duboka čežnja da vide svog ujaka, kao i nada da će u njemu videti nešto što će ih podsetiti na majku.
Susedi su krenuli 5. avgusta, tokom ranog popodneva. Dvoje siročića krenulo je za njima. Putovanje je bilo veoma teško jer su prolazili preko litica, kroz šume i klance. Noge su ih bolele, ali su nastavili da koračaju i dalje, jer su išli da vide ujaka. Konačno su stigli. Njihov ujak morao je o svemu da se brine, tako da nisu mogli da ga vide. Te noći se niko nije pobrinuo o deci. Seli su u jedan ugao, sklopili oči i, budući veoma umorni, ubrzo zaspali, iako ništa nisu jeli.
Ujutro su ih probudili glasovi poklonika. Kako su bila loše odevena i bosonoga, deca nisu mogla ni da uđu u hram. Liturgija se završila nešto pre podneva. Deca su čekala svog ujaka, koji je poslednji izašao. Prišla su mu i celivala njegovu ruku. Srce mu je zadrhtalo čim ih je ugledao, ali je njegovo lice potamnelo od duboke tuge. Izgledalo je kao da je mrtav. Prikupio je hrabrost, podigao ruku i pomilovao glave svojih ubogih i bosonogih sestrića. Nije imao ni groša koji bi im dao, pa čak ni nafore koju je koristio tokom službe. Nije ni pomišljao da uzme nešto iz manastira. Topilo se srce osećajnog podvižnika, koji je živeo samo za ljubav i bio milosrdan prema mnogima. Njegovo svetlo lice je prebledelo, bio je potpuno skrhan. Iguman mu je oštro zapovedio da ništa iz manastira ne daje svojim rođacima. Zapovest poslušanja je sveta i on, kao istinski monah, mora da je održi. Samo dve suze nikako nije mogao da zadrži. Drhtavom rukom pomilovao je njihove glavice i rekao:
„Zbogom, čeda moja…“
Deca su doživela gorko razočarenje. Ne bi bila toliko tužna ni da ih je grom pogodio. Pognula su glave, svet se za njih rušio. Krenuli su. Svi su nešto jeli i pripremali se za povratak, dok ovi siročići, nećak i nećaka svetog ujaka, nisu stavili u usta ni komadić nafore!
Kad su krenuli nazad, pošli su za seljacima jer nisu poznavali put. Kad su prešli preko klanca, slučajno ih je spazio tada mladi monah a sadašnji iguman Kirilo. Razgovarao je sa njima, video njihov položaj i razumeo situaciju. Našao je malo nafore koju im je dao da pojedu. To je bilo dovoljno tek da ostanu na nogama. Neko mu je dao nešto novca i on je dvanaest drahmi dao Davidu a pet Mariji. Deca su se vratila slomljena. Vratila su se svom siromaštvu u Farakli. Kako bi u to vreme mogla da shvate siromaštvo i poslušanje svog ujaka? Trebalo je da odrastu i da ga upoznaju kao zreli ljudi, pa da se uvere da takav njegov postupak nije bio posledica ravnodušnosti.
Što se tiče samog blaženog starca, on nikad nije zaboravio mučeništvo koje je doživeo toga dana. Ispred njega su bili siročići njegove sestre a on nije mogao da im pomogne! Dvadesetak godina kasnije često je ponavljao svojoj sestričini Mariji, koja je 1965. bila gladno siroče:
„O, moja Marija, kad bi samo znala koliko sam ja tada patio!“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *