NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
RODNI GRAD LIVISI I GUBITAK DEDE KREMIDASA
 
Grad Livisi podigli su naši preci na zapadnim ograncima planine Antikragos, gde se nekad nalazio drevni grčki grad Karmilisos (Likija u Maloj Aziji). Taj ogranak završava se na zapadnoj obali Male Azije, nasuprot ostrvu Rodos. Ako se pođe od morske obale, najpre se mora preći preko planine, da bi se zatim sa njenog vrha u podnožju ugledao gradić koji se rasprostire na dve padine, odnosno Livisi. Gradić nije okrenut neposredno prema moru. On uglavnom gleda ka istoku, ali i ka jugu i severu.
Bila je 1921. godina, kraj proleća i početak leta. Iz pravca severoistoka dolazio je jedan livisijski kalfa. Trčao je noseći u rukama svoje opanke i prošao dugom i čistom, kaldrmisanom ulicom koja vodi do Arhangelske crkve i tržnice. Svima koji su ga videli kako trči odmah je bilo jasno da donosi loše vesti. Dečak se zaustavio na tržnici, gde su bili smešteni mnogi dućani. Nije imao snage da dođe do Arhangelske crkve. Pao je na jednu kamenu klupu i prošaptao:
„Mnogi su zarobljeni… Mnogi cehovi, mnogi Livisijci.“
Odmah su se okupile brojne dućandžije i prolaznici. Bilo je to lepo letnje predvečerje i mnogi su izašli da se prošetaju na trgu. Prvi koji su doznali za ovu vest bili su rođaci „cehova“. „Cehovi“ su bili manje grupe zidara, kazandžija, obućara (papudžija) i ostalih zanatlija koji su radili u okolnim turskim selima i gradovima. Ponekad je to bio Makri, sedište turskog namesnika, ponekad sandžak (okrug, eparhija) Mugle a ponekad vilajet (pokrajina, grč. nomos) Aidiniosa i Smirne. Mnoge livisijske zanatlije odlazile su čak do Konije (Ikonija), Ereglija, Nigdija, Kesarije (Cezareje), Sivasa (Sevastije) pa sve do Ponta. To su bile dobre zanatlije i bili su dobro plaćeni. Budući sagrađeno na stenama, njihovo selo nije im davalo mogućnosti da se bave zemljoradnjom. Nekolicinu dobrih njiva u dolini uglavnom su posedovali Turci. Sitni zanatlijski poslovi nisu mogli svima da obezbede hleb. Zbog toga su postajali majstori, uzimali nešto alata i u manjim grupama koje su činila dvojica, trojica ili više ljudi putovali širom Turske. Većina ovih zanatlija odlazila je u martu ili aprilu a vraćala se u novembru ili decembru da bi opet samo do marta ostali sa svojim porodicama.
Livisijski kalfa polako je dolazio sebi. Glas mu se povratio i on je ispripovedao sve što je znao. U međuvremenu su pristigle i gradske starešine. Odveli su dečaka u Arhangelsku crkvu. Oglasilo se crkveno zvono, ne previše tužno ali ni onako, kao kada poziva u crkvu. Okupila se velika gomila. U Livisiju je živelo pet ili šest hiljada duša i svi su bili Jelini. Među njima nije bilo nijednog Turčina. Gospođa Despina Kremidas, baba starca Jakova, imala je kuću koja se nalazila nedaleko od tržnice. Prestrašeno je istrčala čim je začula pometnju.
Brzo je dotrčala kaldrmisanom ulicom, pala na kolena i među prvima zapitala kalfu:
„Kremidas, čedo moje… Jorgos (Georgije), moj muž..!“ Srce joj je snažno lupalo i nije imala snage da nastavi. Htela je da ga upita: „da li si ga video“, „da li su ga zarobili“, „da li si čuo nešto o Jorgosu Kremidasu?“
Na žalost, dečak je i čuo i video. Da, Jorgos Kremidas je takođe bio zarobljen. Gospođa Despina bila je ophrvana bolom. Oko nje su se nalazile hiljade ljudi, uglavnom žena, ali ona nikoga nije videla. Jecala je i zapomagala kao da je sasvim sama. Ušla je u crkvu i pala ničice pred ikonu arhangela Mihaila. Preklinjala je, molila, tražila ohrabrenje i zaštitu za svoje odrasle kćeri i dva dečačića, a zatim otišla kući.
Sve joj je izgledalo crno. Slikoviti Livisi, sa svojim čudesnim pogledom na planinu i dolinu, sa svoje dve velike, upečatljive crkve od kojih je jedna bila posvećena Svetim Arhangelima a druga Presvetoj Bogorodici, sa svojim besprekorno čistim, kaldrmisanim ulicama, bezbrojnim kapelicama razbacanim tamo i ovamo – sve joj se učinilo crnim. Do kuće je došla ne znajući ni kuda korača ni gde se nalazi. Pala je na minder i počela da jeca. Devojke su istrčale da je susretnu na ulici. Sa gornjeg sprata sišla je Teodora, njena jedina udata kćer, majka blaženog starca Jakova. U naručju je držala svoje drugo preživelo novorođenče (Jakova) i celim telom drhtala. Pritrčala je da zagrli majku i odmah zajecala, nemajući snage čak ni da upita da li je nešto čula o Stavrosu.
Njen muž, Stavros, takođe beše otišao sa „cehovima“. On i njegovih dvojica pomoćnika radili su kao kazandžije i zidari u turskim selima. Kad je ugledala novorođenče, njena majka, gospođa Despina, utešila se i pribrala, a zatim počela da umiruje kćer. Ne, ništa nisu čuli o onima koji su radili u udaljenijim mestima. Uhapsili su uglavnom one Grke koji su radili na obali ili u njenoj neposrednoj blizini. Jorgos Kremidas bio je jedan od njih. Teodora je predala novorođenče svojoj najstarijoj sestri i pohitala na trg i u Arhangelsku crkvu. Mislila je da će tamo možda doznati nešto više.
U porti Arhangelske crkve već se behu okupile gradske starešine, sveštenici triju parohija, učitelji i učiteljica u ženskoj školi. Budući da su svi bili u velikoj pometnji, pokušavali su da dođu do nekih vesti i da umire narod. U velikoj, Arhangelskoj crkvi ili u „gornjoj“ parohiji, kako su je meštani nazivali, već su čitali Molebni kanon Presvetoj Bogorodici. S obzirom da je većina muškaraca bila odsutna, uglavnom su ulazile i izlazile žene koje su palile sveće, klečale i preklinjale svetitelje na ikonostasu i mermernim i blistavim hramovnim zidovima.
Nakon izvesnog vremena, pronašli su „mutirija“, jedinog Turčina u naselju koji je, da tako kažemo, bio organ vlasti, zamenik turskog namesnika iz Makrija. On nije znao ništa o određenim pojedincima koje su uhapsile turske straže. Međutim, već danima je znao a sad je to i priznao da će turska vojska i stražari postepeno opkoliti Grke namenjene za radne brigade i da će početi od obale. O tim radnim brigadama svi su čuli samo najgore stvari. Svi su, u većoj ili manjoj meri, znali za okupljanja, raseljavanja i proterivanja koja su se dešavala od 1915. i 1917. pa sve do 1920. godine.
Turci su hapsili muškarce i prisiljavali ih na najteže poslove: na rad u rudnicima, kamenolomima, na železnici i sl. Bili su prinuđeni na višečasovni rad i pri tom su ih nemilosrdno tukli, nudili oskudnu i zagađenu hranu, primoravali da spavaju napolju, na hladnoći, ili u kolibama i brvnarama koje se, naravno, nisu zagrevale. Pored svega toga, ove radne brigade imale su dvostruku namenu: kao prvo, obezbeđivale su besplatnu radnu snagu a kao drugo, lagano su iskorenjivale grčko stanovništvo, ne izazivajući pri tom reakciju evropskih sila. Imajući loše iskustvo sa genocidom Jermena 1915. godine, kad je nekoliko evropskih zemalja protestovalo i optužilo Tursku na međunarodnom planu, odlučili su da ovoga puta svoj cilj postignu postepenim istrebljenjem.
I zaista, iz tih radnih brigada vratila se samo nekolicina Grka. Većini se izgubio trag negde u dubini turske teritorije i to uvek u onim oblastima koje su bile daleko od naselja sa grčkim stanovništvom. Vratili su se samo oni koji su mogli da pobegnu, kao i nekolicina onih koji su uspeli da podmite oficire i stražare. Osim toga, bilo je i onih koji su preživeli nedaće, glad, hladnoću i mučenja i koji su imali tu sreću da ih prihvati Crveni krst ili Međunarodni komitet. On ih je štitio i upućivao u Grčku.
Teodora je otišla s mišlju da je njen suprug Stavros prilično dobro. Tih dana niko ni u šta nije mogao da bude siguran. „Mladoturci“ su držali u neizvesnosti čitavu Malu Aziju. General Mustafa Kemal, kojeg su kasnije prozvali Ataturk („otac Turaka“), harao je središnjom i istočnom Turskom. Ponekad se sa svojom vojskom pojavljivao i na zapadnoj obali, mada je najžešće borbe vodio protiv pontijskih Grka, koji su zahtevali određenu autonomiju i organizovali manju, naoružanu grupu pobunjenika.
Teodora se vratila kući. Tamo je zatekla mnoštvo suseda koji su tešili njenu majku i sestre. Svako je oplakivao dobrog čoveka Kremidasa kao da je već mrtav. Isto se dešavalo i u ostalim domovima u kojima je bilo izvesno da je neki od muškaraca zarobljen.
Sveštenici, gradske starešine i učitelji pokušavali su da ohrabre livisijske žene, ali one su bile obuzete beznađem. I oni su, kao i Smirna, tražili autonomiju. Međutim, Italijani su ih izdali, tako da su Turci pohapsili i pobili sve one koji su potpisali zahtev za autonomiju.
Nije bilo nikakvih znakova da će se zlo zaustaviti. Mustafa Kemal nadvio se nad grčke glave kao tamni oblak. Hoće li se obrušiti na njih? Hoće li se izliti na nekoga drugog? Jelini nigde nisu mogli da vide jasnu svetlost. Strašno je kad u svojoj otadžbini, u zemlji koja je već tri hiljade godina vaša postojbina, ne možete da vidite zrak svetlosti! Pored toga, na grčke zajednice ustremio se i zloglasni Nuredin paša. Krvolok i tiranin u pravom smislu te reči, bio je strah i trepet za sve Grke, počev od Smirne pa do Makrija i Livisija.
Prošao je prvi dan oplakivanja. Gospođa Despina uspela je da se malo pribere. Morala je da razmisli kuda da pođe i kako da sazna pojedinosti o Jorgosu, šta da učini sa kćerima koje su, osim Teodore, bile neudate. Kad se udala, Teodora je bila veoma mlada. Šestoro njene dece umrlo je ubrzo nakon rođenja. Smrt ih je otimala od nje sve do 1922. godine. Gospođa Despina je imala i dva sina, Kiriakosa i Vasilija. Međutim, oni su još uvek bili veoma mladi i bila im je potrebna zaštita.
Razmišljala je o Kremidasima, porodici njenog muža. Najbliži su joj bili Kremidasi iz Makrija, Kostas i Kiriakos. Oni su bili bogati, dobrotvori svih grčkih škola u Makriju. Osim toga, imali su poznanstva i u Konstantinopoljskoj patrijaršiji. Većina rođaka s njene strane živela je daleko. Bila je to velika porodica sa značajnom crkvenom tradicijom. Sedam njenih generacija dalo je Crkvi sveštenike, kako oženjene jereje tako i jeromonahe. Gospođa Despina je imala rođake čak i u Jerusalimu. Bili su to jeromonasi Ilija i Dimitrije. Ovaj drugi je kao zatvornik i s velikom predanošću služio u crkvi Svetog Groba.
Međutim, ko joj je sad mogao pomoći, i na koji način? Vremena su bila veoma teška a Turci razjareni. Što se tiče onog najnužnijeg, njena porodica, naravno, nije oskudevala. Kad su odlazili na rad, muškarci su ostavljali kuće bogato snabdevene. Ukoliko kasnije postane još teže, njene neudate kćeri će uvek moći negde da se zaposle.
Gospođa Despina je od svojih prijatelja i rođaka tražila samo da otkriju šta je sa njenim mužem i da posreduju za ono što je bilo nemoguće, odnosno za njegovo oslobađanje. Nakon otprilike mesec dana stigle su vesti, iako bi bolje bilo da nisu ni stigle. Jorgos je bio mrtav. On, jednostavno, nije izdržao. Kaže se da su tom prilikom uhapšeni mnogi Grci. Opkolili su ih i poveli prema Anadoliji, u dubinu turske teritorije. Sprovodili su ih surovi konjanici. Bio je to beskonačan marš. Davali su im samo malo hleba, i to ne svakoga dana. Tužna povorka je svakim danom postajala sve kraća. Glad, iscrpljenost i bič punili su stazu grčkim leševima. Pričaju da je Jorgos Kremidas, koji više nije bio mlad, mnogo patio. Onako osetljivog, stražari su ga često bičevali. Prilazili su mu i nemilosrdno ga udarali bez ikakvog upozorenja. Siromah više nije mogao da stoji na sopstvenim nogama. I pored svega toga, bio je veoma hrabar! Ukoliko bi video da je neki od Grka izgubio nadu, on bi mu prišao i počeo da ga hrabri. Osmeh, reč, izvesna uteha. Voleli su ga svi zarobljenici. Da bi zaboravili na svoju nesreću, sastavljao je i izgovarao kratke stihove. Njegovo lice bilo je prijatno i ljubazno,i svi su znali da je pobožan. Redovno je postio i mnogo brinuo o ljubavi prema Bogu i ljudima. Kako su kazivali očevici, bio je toliko dobar da ga je Bog obdario zadivljujućim darovima. U vreme kad je radio u turskim selima u kojima nema crkava, na praznik Pedesetnice, u vreme večernje službe klečao je na kolenima i video da se čak i drveće priklonilo. Osim toga, tele koje je htelo da obrsti krošnju drveta bilo je uzdignuto uvis i bačeno dole, ali je ostalo nepovređeno. Deda Kremidas bio je dobar i sveti čovek, ali su ga pogubili glad i bičevanje.
Kretali su se kroz oblast Mugle, kroz Aidinio, Burdur i Spartu. Prošli su kroz Ikoniju i Eregli i stigli u Nigdi. Međutim, dobri Grk Jorgos Kremidas podlegao je pre nego što su došli ovamo. Kad su okrutni ljudi videli da je iscrpljen, počeli su još više da ga muče. On je pao i više nije mogao da ustane. Budući da su žurili, oni su ga, kako kažu, još bešnje udarali, kako bi nastavili s maršom. Tu je deda i, istovremeno, kum starca Jakova ispustio dušu. Deda Jorgos je svom unuku bio i kum, jer ga je mnogo voleo.
Nakon nekoliko dana stiglo je i pismo koje je svojeručno napisao Hadžidulis, jedan od nećaka gospođe Despine. On je bio lekar i takođe je bio uhapšen. Bio je bačen u istu onu brigadu u kojoj se nalazio i njegov teča Jorgos. Kad se Jorgosovo stanje pogoršalo, on nije bio u mogućnosti da mu pomogne. Uspeo je samo da iz džepa ubijenog uzme pet lira. Dve lire je dao nekim turskim seljacima da ga sahrane. Samo Bog zna da li su to zaista i učinili ili su njegovo telo bacili lešinarima! U svakom slučaju, Hadžidulis je napisao svojoj tetki da je dao te dve lire i pitao ju je šta da učini sa ostatkom. Posredstvom jednog čoveka koji je odlazio u tu oblast sirota gospođa Despina mu je poručila da ih zadrži za sebe. Kasnije je i Hadžidulis nestao na sličan način.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *