NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
BLISTANJE SE NE MOŽE SAKRITI
 
Tokom 1962. godine posetio ga je sveštenik Teodor Teodosios, o kojem smo već govorili. Poznavali su se još od dečačkih godina i otac Jakov je mogao otvoreno da razgovara s njim. Govorio mu je o nekim svojim nedaćama, posebno o satanskim napadima, ali i o svojim svetim opitima. Otkrio mu je svoje sumnje i strahove.
„Kako da ti kažem, oče… Neki kažu da sam bolestan, da ću poludeti… Drugi put je jedan od demona koji su me posetili rekao: ‘Polomi mu desnu ruku da ne bi mogao da se prekrsti!’ Da i ne spominjem stvari koje sam video oko lobanje prepodobnog u oltaru… Prepodobni David je živ! Ljudi će sigurno reći da sa mnom nije sve u redu!“
Nastavio je da pripoveda o javljanjima i posredovanjima prepodobnog Davida, ponekad otvoreno a ponekad prikriveno. U jednom trenutku čak je rekao i sledeće:
„Jadan sam i nikakav, oče Teodore… Napustiću ovo mesto. Ostajem ovde samo zbog prepodobnog. Došao sam ovde kao izbeglica i nisam mu doneo ništa osim svog srca. Pogledaj u kakvom se stanju nalazim!“
Tako je blaženi starac Jakov kazivao o svojoj situaciji. Međutim, od početka šezdesetih godina dve stvari počele su se jasno opažati na njegovom licu: duhovni napredak kojim je zračio i slabljenje njegovog organizma. Ove dve pojave razvijale su se, u suštini, zajedno i istovremeno.
Tokom noći nije se više rvao sa demonima nego je besedio sa Bogom i svetiteljima. To ne znači da su iskušenja u potpunosti iščezla. Međutim, on je u toj meri bio preispunjen i preplavljen predanošću i plamenom ljubavlju prema Bogu i svetiteljima da u njegovom umu i srcu jednostavno nije bilo mesta na kojem bi se nastanila iskušenja. Ta ljubav ga je u toj meri grejala i obuzimala da je zaboravljao na svoju telesnu slabost i strašnu iscrpljenost. On se u potpunosti preobrazio u duhovno biće. Besedio je sa svetiteljima, bio je okružen angelima, čitavo njegovo biće zračilo je radošću. Blaženstvo Carstva Nebeskog delimično je već bilo tu, u keliji izabranog sasuda, odnosno u srcu i umu starca Jakova.
Kad je jednom prilikom neki monah uporno zahtevao da mu ispriča nešto o tim opitima, govorio je sa skrušenom radošću, prikriveno i s aluzijama, kao što je i obično činio:
„Noćas sam, čedo moje, služio zajedno s angelima i svetiteljima! U oltarima koje ne mogu ni da ti opišem…“ Njegovo lice je zablistalo.
Monah ga je naivno upitao: „Kako je to moguće?“
Blaženi starac Jakov mu je odgovorio:
„Vozljubljeni oče, ništa me ne pitajte, to su duhovne stvari.“
Međutim, kako je monah i dalje istrajavao, starac je pristao da mu kaže, ali pod jednim uslovom:
„Ništa ne otkrivajte, vozljubljeni oče. Kad ja umrem, vi recite: ‘Jednom mi je neki starac pripovedao da je tokom noći služio Liturgiju, da je živeo i svakodnevno služio zajedno s Presvetom Trojicom.’ Vidite li, oče, kakav blagoslov imamo mi, monasi, a posebno jeromonasi?“
Kad sve to uzme u obzir, čoveku postaje jasno zašto se starac Jakov nije plašio smrti. Naprotiv, on ju je iščekivao svakog trenutka. Neki su bili začuđeni kad bi ga čuli da, radeći neki drugi posao, istovremeno peva opelo. Da bi se zbližio sa smrću, imao je običaj da legne na zemlju, prekrsti ruke i izgovara tekst opela. Osim toga, kad je želeo da nekome duhovno pomogne, često bi govorio:
„Približi se, otpevaću ti jednu pesmicu!“
Tada bi otpojao neku od himni iz opela.
Što se tiče njegovih duhovnih opita u hramu, tokom služenja božanstvene Liturgije, oni su uistinu prečudesni. Tokom proskomidije se više puta događalo da vidi duhovno stanje preminule osobe koju pominje. Jednom su ga kroz poluotvorene oltarske dveri videli kako stoji pred časnom trpezom ne dodirujući zemlju. Toga puta je zaboravio da pomene svoju majku. Ona se pojavila pred njim i tužno rekla:
„Jakove moj, danas su svi osim mene dobili tvoj poklon!“
Prema njegovim rečima, isto mu se dogodilo i sa episkopom kiparskim Makarijem. Tek što je završio proskomidiju i okrenuo se prema časnoj trpezi, video ga je kako stoji s desne strane, sa dlanovima priljubljenim jedan uz drugi, kao kada sveštenik treba da primi Telo Hristovo.
U svojim pomenima i molitvama za „usopše“ bio je veoma pedantan. Pominjao je mnoštvo ljudi. Pominjao je čak i monaha Antima koji mu se toliko suprotstavljao. Molio se Bogu da mu otkrije gde će Antim otići posle smrti. Jedne noći video ga je u prljavom, mračnom podrumu, obuzetog dubokim očajanjem. On ga je pozdravio i Antim mu je rekao:
„Evo me ovde. Kad me ti pominješ, ovuda prođe jedan zrak i mogu malo da vidim.“
Sve je bilo jednostavno i jasno. Mnogo puta, tokom Heruvimske pesme, blaženi sveštenoslužitelj nije bio sam u oltaru. Bili su prisutni i angeli koji su proslavljali Boga, ispunjavali radošću atmosferu i pomagali sveštenoslužitelju. Mogao je da oseti kako ga dodiruju njihova krila, mogao je da vidi njihova mladalačka lica. Jednom je prilikom Velikog vhoda izašao iz oltara. Neka monahinja videla ga je kako lebdi u vazduhu i ulazi u oltar ne dodirujući zemlju. Bila je zaprepašćena i prekrstila se, budući da nikada pre toga nije videla čudo. Na kraju službe, kad je prišla da uzme njegov blagoslov, otac Jakov je prostodušno rekao:
„Liturgija je danas bila drugačija“.
Ona je skupila hrabrost i zaustila da mu kaže kako ga je videla tokom Velikog vhoda. Međutim, starac ju je prekinuo, govoreći da ne bi trebalo da bilo šta nekome otkrije.
Drugom prilikom je jednom novom đakonu objašnjavao njegove dužnosti. S dubokim umilenjem govorio mu je o svojim opitima i viđenjima:
„Ah, oče moj, kad biste samo mogli da vidite šta se dešava tokom Heruvimske pesme, dok sveštenik čita molitvu! Sve biste napustili! Angeli nevidivo ushode i spuštaju se i često osećam kako me njihova krila udaraju po ramenima!“
Tokom božanstvene Liturgije, a posebno tokom Heruvimske pesme i Prinošenja, on je blistao i zračio čistotom, blaženstvom i veličanstvom. Iako je od 1960. nadalje živeo i radio boreći se s ovom ili onom bolešću, ovaj iscrpljeni jeromonah izgledao je veličanstveno, mada ne i nadmeno. Posedovao je kraljevsko dostojanstvo. Svima je bilo očigledno da ta njegova veličanstvenost proističe iz beskonačnog strahopoštovanja koje je osećao pred tajinstvom božanstvene Evharistije. Ono je prirodno proishodilo usled prisustva angela, arhangela i svetitelja u svetom oltaru. Govorio je o onome što je mnogo puta video na časnoj trpezi:
„Angeli i arhangeli, čedo moje, nose Telo Gospodnje!“
Sve ovo je uticalo da iz oca Jakova počne isijavati neka vrsta ozarenja, u početku jedva primetnog a kasnije sve jačeg. Kad god bi pošao da služi Liturgiju u okolnim selima ili kad bi poneo lobanju prepodobnog Davida, hrišćani su, hteli ne hteli, bili pod dubokim utiskom. Postojalo je nešto što im je on prenosio, nešto što je u njima nadahnjivao, iako nije držao propovedi. Njegovo radosno lice preispunjeno čistom ljubavlju, blistavo čelo, oči koje su grlile ljudsko biće i umirujuća veličanstvenost njegovog glasa izazivali su u ljudima divljenje. Čovek je morao da bude načinjen od kamena ili da bude potpuno bezosećajan pa da ne primeti da je ovaj monah sasvim različit. Ta različitost nije bila ništa drugo do nešto božansko, budući da je zračila ljubavlju i unosila spokojstvo.
I zaista, kad biste sedeli pored njega, vi ste se i nesvesno osećali spokojno, bez obzira da li je razgovarao sa vama ili ne. On vam je prenosio krotkost, unutrašnje bezmolvije i mir. Taj dar poseduju samo ljudi Božiji, Njegovi izabrani sasudi, oni koji Ga silno ljube i predano Mu služe.
Blaženi Jakov služio je Bogu s apsolutnom predanošću. Služio mu je plameno i u najuzvišenijem obliku služenja, kao sveštenoslužitelj (grč. „liturgos“). Ne postoji ništa uzvišenije, ništa svetije, ništa slađe i, istovremeno, ništa strašnije od božanstvene Liturgije! Ustajao je sa groznicom, srčanom aritmijom, stezanjem u grudima, strašnim flebitisom (upalom vena) i ipak služio. Posebno se tokom poslednjih godina, kad je živeo sa srčanom bolešću, a od 1968. i sa pejsmejkerom, pripremao vrlo rano, jer mu je trebalo mnogo vremena da prikupi snagu pre nego što pođe u hram. Molio se prepodobnom Davidu, ali ne za svoje iscelenje njego zato da mu podari snagu kako bi bio u stanju da ostane na nogama i da služi Liturgiju. Blaženi Jakov je u toj meri voleo da služi Liturgiju da se molio Bogu da, kad Liturgija bude okončana, bude šta god On želi, ali neka mu dopusti da najpre odsluži Liturgiju!
Budući potpuno iscrpljen bolestima i činjenicom da je do tri sata ujutro slušao ispovesti, nekoliko puta je rekao: „Danas neću moći da je služim. Neću moći da izdržim a ovi dobri ljudi su izdaleka došli zbog Liturgije…“ Jednom su se pred njim pojavili neki od svetitelja i rekli:
„Jakove, zar danas nećeš služiti Liturgiju? Mi smo došli izdaleka!“
Počeo je da služi i, kako je vreme odmicalo, sve se bolje osećao. Tokom Liturgije nije ni osećao da je bolestan. Obično je govorio da se pred kraj Liturgije oseća veoma lakim i kao da leti. Uvek je nosio jeftina sveštenička odejanija. Nikad nije imao ili davao novac za skupu odeću. Skupa odejanija nosio je tek tokom poslednjih godina. Bili su to darovi njegovih duhovnih čeda, ali je čak i tada nosio samo jednu odeždu, bez obzira da li je praznik i da li dolazi mnogo ljudi.
Poklonici koji su dolazili u to vreme imali su mnogo sreće. Budući da ih je bila samo nekolicina, otac Jakov je mogao više da im se posveti i da mirnije razgovaraju. Počev od 1960. godine, dobri episkop Halkide Grigorije počeo je da tokom leta u manastir šalje sve veći broj mladih ljudi, kako studenata teologije tako i ostalih. Svi oni su upoznali beskrajnu ljubav oca Jakova, postali njegova duhovna čeda i prigrlili ga s poštovanjem i bezuslovnom ljubavlju. Dobri vladika Grigorije je upravo to i želeo, jer je znao ili bar naslućivao kakve duhovne darove poseduje „neobrazovani“ otac Jakov. U svakom slučaju, on je prilikom rukopoloženja oca Jakova rekao da će ga Crkva jednog dana proglasiti za svetitelja.
Bilo je i onih koji nisu delili osećanja starog episkopa. Takvi su bili veoma uznemireni videći da razni ljudi, i mladi i stari, i seljaci, i naučnici, i zanatlije, uvažavaju i poštuju starca Jakova. S druge strane, blagodatni monah nije se pogordio zbog toga. Toliko je revnovao na monaškim vrlinama smirenja i poslušanja da je sa svetim ponosom rekao:
„Nikad nisam odbio da poslušam zapovest igumana Nikodima, niti mi je padalo na pamet da to učinim!“
To isto je mogao da kaže i za vrlinu siromaštva. Međutim, u njegovim očima to je bila sitna i neznatna stvar i on nije govorio o tome. Naprotiv, posedovao je mnogo uzvišeniji oblik siromaštva, a to je vrlina milosrđa. Živeo je i sklopio oči kao potpuni siromah. Iako je tokom poslednjih godina dobijao mnogo novca, ništa nije zadržavao za sebe. Počev od 1960. godine manastir je posedovao značajna finansijska sredstva i davao je stipendije sveštenicima. Nijedan novčić nije zadržavao za sebe. Tada je započelo njegovo znamenito davanje milostinje. U početku stotine a kasnije i hiljade ljudi dobijale su značajnu novčanu pomoć, pa čak i redovne novčane doznake. Razume se da je pre nego što će postati iguman – a to je bilo 1975 – za davanje manastirskog novca uvek tražio dozvolu od igumana Nikodima. Nakon 1975, kad je postao iguman i počeo da dobija velike novčane priloge, milione drahmi podelio je siromašnima, a posebno bolesnima. Samo dva ili tri puta obmanuli su ga lopovi i on im je dao novac. On, međutim, nije brinuo zbog toga. Ubrzo je dobio još više novca za svoje siromahe i bolesnike.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *