ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
БЛИСТАЊЕ СЕ НЕ МОЖЕ САКРИТИ
 
Током 1962. године посетио га је свештеник Теодор Теодосиос, о којем смо већ говорили. Познавали су се још од дечачких година и отац Јаков је могао отворено да разговара с њим. Говорио му је о неким својим недаћама, посебно о сатанским нападима, али и о својим светим опитима. Открио му је своје сумње и страхове.
“Како да ти кажем, оче… Неки кажу да сам болестан, да ћу полудети… Други пут је један од демона који су ме посетили рекао: ‘Поломи му десну руку да не би могао да се прекрсти!’ Да и не спомињем ствари које сам видео око лобање преподобног у олтару… Преподобни Давид је жив! Људи ће сигурно рећи да са мном није све у реду!”
Наставио је да приповеда о јављањима и посредовањима преподобног Давида, понекад отворено а понекад прикривено. У једном тренутку чак је рекао и следеће:
“Јадан сам и никакав, оче Теодоре… Напустићу ово место. Остајем овде само због преподобног. Дошао сам овде као избеглица и нисам му донео ништа осим свог срца. Погледај у каквом се стању налазим!”
Тако је блажени старац Јаков казивао о својој ситуацији. Међутим, од почетка шездесетих година две ствари почеле су се јасно опажати на његовом лицу: духовни напредак којим је зрачио и слабљење његовог организма. Ове две појаве развијале су се, у суштини, заједно и истовремено.
Током ноћи није се више рвао са демонима него је беседио са Богом и светитељима. То не значи да су искушења у потпуности ишчезла. Међутим, он је у тој мери био преиспуњен и преплављен преданошћу и пламеном љубављу према Богу и светитељима да у његовом уму и срцу једноставно није било места на којем би се настанила искушења. Та љубав га је у тој мери грејала и обузимала да је заборављао на своју телесну слабост и страшну исцрпљеност. Он се у потпуности преобразио у духовно биће. Беседио је са светитељима, био је окружен ангелима, читаво његово биће зрачило је радошћу. Блаженство Царства Небеског делимично је већ било ту, у келији изабраног сасуда, односно у срцу и уму старца Јакова.
Кад је једном приликом неки монах упорно захтевао да му исприча нешто о тим опитима, говорио је са скрушеном радошћу, прикривено и с алузијама, као што је и обично чинио:
“Ноћас сам, чедо моје, служио заједно с ангелима и светитељима! У олтарима које не могу ни да ти опишем…” Његово лице је заблистало.
Монах га је наивно упитао: “Како је то могуће?”
Блажени старац Јаков му је одговорио:
“Возљубљени оче, ништа ме не питајте, то су духовне ствари.”
Међутим, како је монах и даље истрајавао, старац је пристао да му каже, али под једним условом:
“Ништа не откривајте, возљубљени оче. Кад ја умрем, ви реците: ‘Једном ми је неки старац приповедао да је током ноћи служио Литургију, да је живео и свакодневно служио заједно с Пресветом Тројицом.’ Видите ли, оче, какав благослов имамо ми, монаси, а посебно јеромонаси?”
Кад све то узме у обзир, човеку постаје јасно зашто се старац Јаков није плашио смрти. Напротив, он ју је ишчекивао сваког тренутка. Неки су били зачуђени кад би га чули да, радећи неки други посао, истовремено пева опело. Да би се зближио са смрћу, имао је обичај да легне на земљу, прекрсти руке и изговара текст опела. Осим тога, кад је желео да некоме духовно помогне, често би говорио:
“Приближи се, отпеваћу ти једну песмицу!”
Тада би отпојао неку од химни из опела.
Што се тиче његових духовних опита у храму, током служења божанствене Литургије, они су уистину пречудесни. Током проскомидије се више пута догађало да види духовно стање преминуле особе коју помиње. Једном су га кроз полуотворене олтарске двери видели како стоји пред часном трпезом не додирујући земљу. Тога пута је заборавио да помене своју мајку. Она се појавила пред њим и тужно рекла:
“Јакове мој, данас су сви осим мене добили твој поклон!”
Према његовим речима, исто му се догодило и са епископом кипарским Макаријем. Тек што је завршио проскомидију и окренуо се према часној трпези, видео га је како стоји с десне стране, са длановима приљубљеним један уз други, као када свештеник треба да прими Тело Христово.
У својим поменима и молитвама за “усопше” био је веома педантан. Помињао је мноштво људи. Помињао је чак и монаха Антима који му се толико супротстављао. Молио се Богу да му открије где ће Антим отићи после смрти. Једне ноћи видео га је у прљавом, мрачном подруму, обузетог дубоким очајањем. Он га је поздравио и Антим му је рекао:
“Ево ме овде. Кад ме ти помињеш, овуда прође један зрак и могу мало да видим.”
Све је било једноставно и јасно. Много пута, током Херувимске песме, блажени свештенослужитељ није био сам у олтару. Били су присутни и ангели који су прослављали Бога, испуњавали радошћу атмосферу и помагали свештенослужитељу. Могао је да осети како га додирују њихова крила, могао је да види њихова младалачка лица. Једном је приликом Великог входа изашао из олтара. Нека монахиња видела га је како лебди у ваздуху и улази у олтар не додирујући земљу. Била је запрепашћена и прекрстила се, будући да никада пре тога није видела чудо. На крају службе, кад је пришла да узме његов благослов, отац Јаков је простодушно рекао:
“Литургија је данас била другачија”.
Она је скупила храброст и заустила да му каже како га је видела током Великог входа. Међутим, старац ју је прекинуо, говорећи да не би требало да било шта некоме открије.
Другом приликом је једном новом ђакону објашњавао његове дужности. С дубоким умилењем говорио му је о својим опитима и виђењима:
“Ах, оче мој, кад бисте само могли да видите шта се дешава током Херувимске песме, док свештеник чита молитву! Све бисте напустили! Ангели невидиво усходе и спуштају се и често осећам како ме њихова крила ударају по раменима!”
Током божанствене Литургије, а посебно током Херувимске песме и Приношења, он је блистао и зрачио чистотом, блаженством и величанством. Иако је од 1960. надаље живео и радио борећи се с овом или оном болешћу, овај исцрпљени јеромонах изгледао је величанствено, мада не и надмено. Поседовао је краљевско достојанство. Свима је било очигледно да та његова величанственост проистиче из бесконачног страхопоштовања које је осећао пред тајинством божанствене Евхаристије. Оно је природно происходило услед присуства ангела, архангела и светитеља у светом олтару. Говорио је о ономе што је много пута видео на часној трпези:
“Ангели и архангели, чедо моје, носе Тело Господње!”
Све ово је утицало да из оца Јакова почне исијавати нека врста озарења, у почетку једва приметног а касније све јачег. Кад год би пошао да служи Литургију у околним селима или кад би понео лобању преподобног Давида, хришћани су, хтели не хтели, били под дубоким утиском. Постојало је нешто што им је он преносио, нешто што је у њима надахњивао, иако није држао проповеди. Његово радосно лице преиспуњено чистом љубављу, блиставо чело, очи које су грлиле људско биће и умирујућа величанственост његовог гласа изазивали су у људима дивљење. Човек је морао да буде начињен од камена или да буде потпуно безосећајан па да не примети да је овај монах сасвим различит. Та различитост није била ништа друго до нешто божанско, будући да је зрачила љубављу и уносила спокојство.
И заиста, кад бисте седели поред њега, ви сте се и несвесно осећали спокојно, без обзира да ли је разговарао са вама или не. Он вам је преносио кроткост, унутрашње безмолвије и мир. Тај дар поседују само људи Божији, Његови изабрани сасуди, они који Га силно љубе и предано Му служе.
Блажени Јаков служио је Богу с апсолутном преданошћу. Служио му је пламено и у најузвишенијем облику служења, као свештенослужитељ (грч. “литургос”). Не постоји ништа узвишеније, ништа светије, ништа слађе и, истовремено, ништа страшније од божанствене Литургије! Устајао је са грозницом, срчаном аритмијом, стезањем у грудима, страшним флебитисом (упалом вена) и ипак служио. Посебно се током последњих година, кад је живео са срчаном болешћу, а од 1968. и са пејсмејкером, припремао врло рано, јер му је требало много времена да прикупи снагу пре него што пође у храм. Молио се преподобном Давиду, али не за своје исцелење њего зато да му подари снагу како би био у стању да остане на ногама и да служи Литургију. Блажени Јаков је у тој мери волео да служи Литургију да се молио Богу да, кад Литургија буде окончана, буде шта год Он жели, али нека му допусти да најпре одслужи Литургију!
Будући потпуно исцрпљен болестима и чињеницом да је до три сата ујутро слушао исповести, неколико пута је рекао: “Данас нећу моћи да је служим. Нећу моћи да издржим а ови добри људи су издалека дошли због Литургије…” Једном су се пред њим појавили неки од светитеља и рекли:
“Јакове, зар данас нећеш служити Литургију? Ми смо дошли издалека!”
Почео је да служи и, како је време одмицало, све се боље осећао. Током Литургије није ни осећао да је болестан. Обично је говорио да се пред крај Литургије осећа веома лаким и као да лети. Увек је носио јефтина свештеничка одејанија. Никад није имао или давао новац за скупу одећу. Скупа одејанија носио је тек током последњих година. Били су то дарови његових духовних чеда, али је чак и тада носио само једну одежду, без обзира да ли је празник и да ли долази много људи.
Поклоници који су долазили у то време имали су много среће. Будући да их је била само неколицина, отац Јаков је могао више да им се посвети и да мирније разговарају. Почев од 1960. године, добри епископ Халкиде Григорије почео је да током лета у манастир шаље све већи број младих људи, како студената теологије тако и осталих. Сви они су упознали бескрајну љубав оца Јакова, постали његова духовна чеда и пригрлили га с поштовањем и безусловном љубављу. Добри владика Григорије је управо то и желео, јер је знао или бар наслућивао какве духовне дарове поседује “необразовани” отац Јаков. У сваком случају, он је приликом рукоположења оца Јакова рекао да ће га Црква једног дана прогласити за светитеља.
Било је и оних који нису делили осећања старог епископа. Такви су били веома узнемирени видећи да разни људи, и млади и стари, и сељаци, и научници, и занатлије, уважавају и поштују старца Јакова. С друге стране, благодатни монах није се погордио због тога. Толико је ревновао на монашким врлинама смирења и послушања да је са светим поносом рекао:
“Никад нисам одбио да послушам заповест игумана Никодима, нити ми је падало на памет да то учиним!”
То исто је могао да каже и за врлину сиромаштва. Међутим, у његовим очима то је била ситна и незнатна ствар и он није говорио о томе. Напротив, поседовао је много узвишенији облик сиромаштва, а то је врлина милосрђа. Живео је и склопио очи као потпуни сиромах. Иако је током последњих година добијао много новца, ништа није задржавао за себе. Почев од 1960. године манастир је поседовао значајна финансијска средства и давао је стипендије свештеницима. Ниједан новчић није задржавао за себе. Тада је започело његово знаменито давање милостиње. У почетку стотине а касније и хиљаде људи добијале су значајну новчану помоћ, па чак и редовне новчане дознаке. Разуме се да је пре него што ће постати игуман – а то је било 1975 – за давање манастирског новца увек тражио дозволу од игумана Никодима. Након 1975, кад је постао игуман и почео да добија велике новчане прилоге, милионе драхми поделио је сиромашнима, а посебно болеснима. Само два или три пута обманули су га лопови и он им је дао новац. Он, међутим, није бринуо због тога. Убрзо је добио још више новца за своје сиромахе и болеснике.

Comments are closed.