NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
NAPADI SATANINI – JAKOV BIVA NEMILOSRDNO UDARAN
 
U pokušajima da Jakova skrene sa pravog puta, satana je iscrpeo sva svoja lukavstva i iskušenja. Sve je pokušao i sve je propalo. Za sve to vreme Jakov je govorio: „Tebe radi, moj prepodobni Davide, sve ću da podnesem!“ Dobro je znao da je satana iza svega toga i da pokušava da ga istera iz manastira. Ma šta da se dešavalo, borio se da ostane strpljiv i smiren. Znao je da će ga trpljenje i smirenje spasti. I ne samo to. Osećao je da će ga te vrline „jednog dana izdvojiti“. To je govorio i u poslednjim danima.
Satana je, dakle, bio primoran da posegne za veoma delotvornim načinima koje, uostalom, vrlo često koristi. Poslao je neke od sebi podređenih demona da fizički napadnu Jakova.
U oktobru 1954. iguman Nikodim došao je na dva dana u manastir. Izdao je naređenja, video šta je Jakov uradio i otputovao ujutro, odmah nakon Liturgije. Jakov se odmah spremio za posao. Brižljivo je očistio hram budući da tu, kako je govorio, „žive Hristos i prepodobni David“. Nešto pre 11 sati popeo se u „despotikon“, nešto bolju keliju iznad kuhinje, u kojoj je Nikodim spavao kad god bi posetio manastir. Ušao je u keliju i počeo da je čisti. Bio je veoma umoran i osećao je oštar bol u leđima. Prolazeći pored kreveta, pomislio je da malo prilegne i da odmori leđa. Tako je i učinio. Međutim, čim je legao i budući još uvek budan, ugledao je kako na vrata ulazi strašan demon divljeg izgleda, s mongoloidnim crtama lica. Bacio se na njega u deliću sekunde. Iza njega je išlo još nekoliko demona.
Jakov je shvatio šta se dešava, ali je već bilo kasno. Pokušao je da se prekrsti, ali ga je divlji i snažno građeni demon žestoko udario po ruci. Pokušao je ponovo, ali je ovog puta udarac bio još jači. U agoniji je pokušao da prizove Presvetu Bogorodicu. Međutim, čim je izgovorio prve slogove: „Presve…“, demon ga je pesnicom udario u bradu. Snažno su ga udarali, ismevajući njegovu nemogućnost da im se suprotstavi. Za sve to vreme preteći su mu govorili:
„Mi smo u toj prilici učinili ovo, mi smo drugi put učinili ono, mi smo te jednom ščepali za vrat tako da nisi mogao da čitaš Evanđelje…“
Vređali su ga i pretili mu, sve više ga udarajući po rukama, ustima, vilicama i grudima.
U jednom trenutku, nakon što je dobio snažan udarac u ruku, oslobodio je šaku i dodirnuo čelo. Našao je taman toliko vremena da zavapi: „Presveta Bogorodice!“ Učinio je to u pravom trenutku. Demoni su istog časa nestali. Međutim, Jakov je bio u očajnom stanju. Bio je izudaran po celom telu. Nije mogao da se pomeri, pa čak ni da pozove u pomoć. Ostao je u tom položaju nekoliko trenutaka a zatim sišao sa kreveta i pao. S velikim naporom otpuzao je do stepeništa i preturio se. Kad su ga ostali monasi ugledali, uplašili su se i zbunili. Bio je prekriven modricama. Jeftimije mu je mnogo pomogao melemima i oblogama. Jakov je bolovao tokom dužeg perioda. Prošlo je šest meseci pre nego što je ozdravio, mada se nikad nije potpuno oporavio. Sve do same smrti, vilice su ga bolele svaki put kad bi se menjalo vreme ili kad bi u vazduhu bilo puno vlage.
Satana je isti postupak ponovio još nekoliko puta. Sličan, strahovit napad desio se i 1958. godine. Jakov je bio u starom muzeju, tamo gde se sada nalaze kelije monaha Pavla i Jefrema. Napali su ga demoni predvođeni zastrašujućim crnim džinom. Najpre ga je crni demon udarao po licu i rukama, a zatim su to učinili i oni manji, tako da nije mogao da se oseni krsnim znamenjem ili da prizove Presvetu Bogorodicu. Rugali su mu se i nazivali ga mršavkom, obećavajući da ga nikad neće ostaviti na miru. Monasi u prizemlju čuli su neku buku i uzvike, ali nisu mogli ni da pretpostave šta se događa na spratu. Jakov je još jednom, iscrpljen i polumrtav, ispuzao iz sobe. Dugo je tamo ostao pre nego što su ga drugi monasi slučajno pronašli. Kad se malo oporavio, Jakov im se požalio:
„Zar ništa niste čuli, oci, pa da dođete i da mi pomognete? Demoni su me gotovo dotukli!“
Ponovo su ga lečili melemima i oblogama. Tragovi ovog napada mesecima su se videli na njegovom telu.
Te iste, 1958. godine, doživeo je još jedno veliko iskušenje. Početkom januara preminula je njegova sestra Anastasija. Mnogo ju je voleo i zbog nje je odlagao odlazak u manastir. Za sobom je ostavila dvoje siročića, Mariju i Davida. Bila je bolešljiva i siromašna, a zatim se ozbiljno razbolela. Iz Farakle su je izveli na mazgi i odveli u Atinu. Nikad se više nije vratila, čak ni mrtva. Otac Jakov je mnogo patio i tugovao zbog njene smrti, jer je bio njen brat po telu. Međutim, on je ovaj tužni događaj preobrazio u duhovno oživljavanje. Uprkos svojoj velikoj ljubavi i igumanovom dopuštenju, naložio je sebi da je ne poseti tokom njenih poslednjih dana u bolnici i da ne ode na njenu sahranu.
Mnogo je voleo svoju sestru, ali je želeo da u njemu potpuno pobedi monaško odricanje od sveta i rođaka. U ovoj teškoj prilici, Jakov je pokušao da se kao monah odrekne vezanosti za voljene rođake. Silno je želeo da se spasu njihove duše i neprestano se za to molio. Osetio je neizmerno olakšanje i utehu kad mu je Bog „otkrio“ da njegova sestra Anastasija radosno počiva „u obitavalištu prepodobnog Jovana Ruskog.“ Sve je to čudesno opisano u pismu koje je otac Jakov uputio kao odgovor svom prijatelju, svešteniku Teodoru Teodosiosu (sinu oca Dimitrija Teodosiosa, koji je dolazio u Faraklu da služi Liturgiju i tu upoznao malog Jakova). Budući da je sadržaj pisma karakterističan za način na koji je starac Jakov razmišljao i živeo i da u njemu opisuje otkrovenjska viđenja, mi ga navodimo u celini:
 
Sveti manastir Starca, 10. mart 1958.
Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove?
Moj poštovani i mnogoljubljeni brate Teodore, klanjam ti se! Pobožno i s poštovanjem celivam tvoju desnicu. Primio sam tvoje uzvišeno i osveštano pismo i toplo ti blagodarim za sve utešne reči koje su ulile balzam u moju ojađenu dušu. Blagodarim ti na molitvama za moju sestru. I ja se, moj poštovani oče, molim za prisnopamjatnog oca Dimitrija, kojeg sam zavoleo još dok sam bio dete. Oče Teodore, ja sam kao ljudsko biće veoma ožalošćen zbog moje sestre, ali je dobra vest da se skrušena Tasija (Anastasija) udostojila naslađivanja u vozljubljenoj skiniji prepodobnog Jovana Ruskog. Ja sam, oče, u otkrovenju i viđenju video moju sestru u nebeskom manastiru prepodobnog Jovana Ruskog. Oče, sav drhtim dok ti ovo pišem: ona nije naišla ni na kakve teškoće, niti dok se uznosila, niti pred prestolom Sudije. Živ je Gospod Bog i pored nje su stajali prepodobni David i prepodobni Jovan Ruski. Više nisam tužan, jer je zahtevala od mene da prestanem da jecam i da budem radostan, jer se udostojila nebeske ložnice. Tako sveti Oci iskazuju svoje poštovanje. Neka te uvek natkriljuje i krepi blagodat prepodobnog Davida. Iskaži moje poštovanje popadiji i malom Dimitriju, a posebno Starici. Oče Teodore, hrišćanin ostavlja iza sebe ispraznost ovog života i stupa u nebesku luku, gde nema talasa koji bi ga mogli uznemiriti i gde ne dolazi do brodoloma. Tamo nema ni neprijatelja ni progona, nema ni bola, ni patnje, ni nesreće. Susreće se s prijateljskim i izuzetnim ličnostima, i naslađuje se time što izbliza Gleda lik našeg Spasitelja, i s Njim saobitava u svojoj večnoj postojbini, u najslavnijem domu svoga Oca. Sigurno je da ćemo, kao ljudska bića, biti tužni kad nas napuste voljene osobe. I Gospod je zajecao kad je video Lazara. Međutim, ja ću radi ljubavi moga Gospoda i prepodobnog Davida biti trpeljiv. Oprosti mi za moju nepismenost. Ja, međutim, dobro znam koliko me voli moj poštovani otac Teodor i znam da me neće pogrešno razumeti. Zamorio sam te, oče, ali vera je živa i sve je sveto. S mnogo ljubavi, pobožnosti i poštovanja, svetim celivom celivam tvoju svetu glavu.
Skrušeni sluga Gospodnji (+) Jakov

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *