ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
НАПАДИ САТАНИНИ – ЈАКОВ БИВА НЕМИЛОСРДНО УДАРАН
 
У покушајима да Јакова скрене са правог пута, сатана је исцрпео сва своја лукавства и искушења. Све је покушао и све је пропало. За све то време Јаков је говорио: “Тебе ради, мој преподобни Давиде, све ћу да поднесем!” Добро је знао да је сатана иза свега тога и да покушава да га истера из манастира. Ма шта да се дешавало, борио се да остане стрпљив и смирен. Знао је да ће га трпљење и смирење спасти. И не само то. Осећао је да ће га те врлине “једног дана издвојити”. То је говорио и у последњим данима.
Сатана је, дакле, био приморан да посегне за веома делотворним начинима које, уосталом, врло често користи. Послао је неке од себи подређених демона да физички нападну Јакова.
У октобру 1954. игуман Никодим дошао је на два дана у манастир. Издао је наређења, видео шта је Јаков урадио и отпутовао ујутро, одмах након Литургије. Јаков се одмах спремио за посао. Брижљиво је очистио храм будући да ту, како је говорио, “живе Христос и преподобни Давид”. Нешто пре 11 сати попео се у “деспотикон”, нешто бољу келију изнад кухиње, у којој је Никодим спавао кад год би посетио манастир. Ушао је у келију и почео да је чисти. Био је веома уморан и осећао је оштар бол у леђима. Пролазећи поред кревета, помислио је да мало прилегне и да одмори леђа. Тако је и учинио. Међутим, чим је легао и будући још увек будан, угледао је како на врата улази страшан демон дивљег изгледа, с монголоидним цртама лица. Бацио се на њега у делићу секунде. Иза њега је ишло још неколико демона.
Јаков је схватио шта се дешава, али је већ било касно. Покушао је да се прекрсти, али га је дивљи и снажно грађени демон жестоко ударио по руци. Покушао је поново, али је овог пута ударац био још јачи. У агонији је покушао да призове Пресвету Богородицу. Међутим, чим је изговорио прве слогове: “Пресве…”, демон га је песницом ударио у браду. Снажно су га ударали, исмевајући његову немогућност да им се супротстави. За све то време претећи су му говорили:
“Ми смо у тој прилици учинили ово, ми смо други пут учинили оно, ми смо те једном шчепали за врат тако да ниси могао да читаш Еванђеље…”
Вређали су га и претили му, све више га ударајући по рукама, устима, вилицама и грудима.
У једном тренутку, након што је добио снажан ударац у руку, ослободио је шаку и додирнуо чело. Нашао је таман толико времена да завапи: “Пресвета Богородице!” Учинио је то у правом тренутку. Демони су истог часа нестали. Међутим, Јаков је био у очајном стању. Био је изударан по целом телу. Није могао да се помери, па чак ни да позове у помоћ. Остао је у том положају неколико тренутака а затим сишао са кревета и пао. С великим напором отпузао је до степеништа и претурио се. Кад су га остали монаси угледали, уплашили су се и збунили. Био је прекривен модрицама. Јефтимије му је много помогао мелемима и облогама. Јаков је боловао током дужег периода. Прошло је шест месеци пре него што је оздравио, мада се никад није потпуно опоравио. Све до саме смрти, вилице су га болеле сваки пут кад би се мењало време или кад би у ваздуху било пуно влаге.
Сатана је исти поступак поновио још неколико пута. Сличан, страховит напад десио се и 1958. године. Јаков је био у старом музеју, тамо где се сада налазе келије монаха Павла и Јефрема. Напали су га демони предвођени застрашујућим црним џином. Најпре га је црни демон ударао по лицу и рукама, а затим су то учинили и они мањи, тако да није могао да се осени крсним знамењем или да призове Пресвету Богородицу. Ругали су му се и називали га мршавком, обећавајући да га никад неће оставити на миру. Монаси у приземљу чули су неку буку и узвике, али нису могли ни да претпоставе шта се догађа на спрату. Јаков је још једном, исцрпљен и полумртав, испузао из собе. Дуго је тамо остао пре него што су га други монаси случајно пронашли. Кад се мало опоравио, Јаков им се пожалио:
“Зар ништа нисте чули, оци, па да дођете и да ми помогнете? Демони су ме готово дотукли!”
Поново су га лечили мелемима и облогама. Трагови овог напада месецима су се видели на његовом телу.
Те исте, 1958. године, доживео је још једно велико искушење. Почетком јануара преминула је његова сестра Анастасија. Много ју је волео и због ње је одлагао одлазак у манастир. За собом је оставила двоје сирочића, Марију и Давида. Била је болешљива и сиромашна, а затим се озбиљно разболела. Из Фаракле су је извели на мазги и одвели у Атину. Никад се више није вратила, чак ни мртва. Отац Јаков је много патио и туговао због њене смрти, јер је био њен брат по телу. Међутим, он је овај тужни догађај преобразио у духовно оживљавање. Упркос својој великој љубави и игумановом допуштењу, наложио је себи да је не посети током њених последњих дана у болници и да не оде на њену сахрану.
Много је волео своју сестру, али је желео да у њему потпуно победи монашко одрицање од света и рођака. У овој тешкој прилици, Јаков је покушао да се као монах одрекне везаности за вољене рођаке. Силно је желео да се спасу њихове душе и непрестано се за то молио. Осетио је неизмерно олакшање и утеху кад му је Бог “открио” да његова сестра Анастасија радосно почива “у обитавалишту преподобног Јована Руског.” Све је то чудесно описано у писму које је отац Јаков упутио као одговор свом пријатељу, свештенику Теодору Теодосиосу (сину оца Димитрија Теодосиоса, који је долазио у Фараклу да служи Литургију и ту упознао малог Јакова). Будући да је садржај писма карактеристичан за начин на који је старац Јаков размишљао и живео и да у њему описује откровењска виђења, ми га наводимо у целини:
 
Свети манастир Старца, 10. март 1958.
Ко ће нас раставити од љубави Христове?
Мој поштовани и многољубљени брате Теодоре, клањам ти се! Побожно и с поштовањем целивам твоју десницу. Примио сам твоје узвишено и освештано писмо и топло ти благодарим за све утешне речи које су улиле балзам у моју ојађену душу. Благодарим ти на молитвама за моју сестру. И ја се, мој поштовани оче, молим за приснопамјатног оца Димитрија, којег сам заволео још док сам био дете. Оче Теодоре, ја сам као људско биће веома ожалошћен због моје сестре, али је добра вест да се скрушена Тасија (Анастасија) удостојила наслађивања у возљубљеној скинији преподобног Јована Руског. Ја сам, оче, у откровењу и виђењу видео моју сестру у небеском манастиру преподобног Јована Руског. Оче, сав дрхтим док ти ово пишем: она није наишла ни на какве тешкоће, нити док се узносила, нити пред престолом Судије. Жив је Господ Бог и поред ње су стајали преподобни Давид и преподобни Јован Руски. Више нисам тужан, јер је захтевала од мене да престанем да јецам и да будем радостан, јер се удостојила небеске ложнице. Тако свети Оци исказују своје поштовање. Нека те увек наткриљује и крепи благодат преподобног Давида. Искажи моје поштовање попадији и малом Димитрију, а посебно Старици. Оче Теодоре, хришћанин оставља иза себе испразност овог живота и ступа у небеску луку, где нема таласа који би га могли узнемирити и где не долази до бродолома. Тамо нема ни непријатеља ни прогона, нема ни бола, ни патње, ни несреће. Сусреће се с пријатељским и изузетним личностима, и наслађује се тиме што изблиза Гледа лик нашег Спаситеља, и с Њим саобитава у својој вечној постојбини, у најславнијем дому свога Оца. Сигурно је да ћемо, као људска бића, бити тужни кад нас напусте вољене особе. И Господ је зајецао кад је видео Лазара. Међутим, ја ћу ради љубави мога Господа и преподобног Давида бити трпељив. Опрости ми за моју неписменост. Ја, међутим, добро знам колико ме воли мој поштовани отац Теодор и знам да ме неће погрешно разумети. Заморио сам те, оче, али вера је жива и све је свето. С много љубави, побожности и поштовања, светим целивом целивам твоју свету главу.
Скрушени слуга Господњи (+) Јаков

Comments are closed.