NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
SA SVETOM LOBANJOM PREPODOBNOG DAVIDA
 
Prema prepodobnom Davidu Jakov nije osećao samo strahopoštovanje, nego i beskonačnu odanost i poverenje. Kad je bio sam u crkvi – ili je bar on mislio da je sam – uzimao je svetu lobanju prepodobnog, polagao je na zemlju i klečeći na kolenima ili ničice padajući pred njom preklinjao svetoga da mu podari poslušanje i smirenje. Isto tako, molio se za manastir, za ostale monahe i za sve one koji su tražili pomoć od prepodobnog.
S vremena na vreme, kad bi to neko zahtevao, otac Jakov je uzimao lobanju prepodobnog Davida i putovao s njom po selima severne Eubeje. Ljudi su hitali da se poklone svetitelju. Prilagali su i nešto novca. To nije bilo mnogo, ali je bilo veoma korisno za manastir. Otac Jakov apsolutno ništa nije zadržavao za sebe. Ponekad se dešavalo da tokom čitavog dana nema ništa drugo za jelo osim jednog krompira. Ponekad, a posebno zimi, dešavalo se da nema čak ni hleba. Tada je jedino mogao da čeka da neko slučajno dođe iz Limnija i da mu donese malo hleba. Jakov nije brinuo za sebe – za njega je to bila samo još jedna prilika da više posti. Međutim, morao je imati hleba za one koji dođu da posete manastir.
Obuvao je zakrpljene cipele, oblačio jedinu nepohabanu mantiju koju je imao, polagao svetu lobanju u pletenu vreću i obilazio sela. Nije imao kišobran, jer je on bio isuviše skup za njega. Druga mantija? Ni govora o tome! Par dobrih cipela? Gde da ih pronađe?
Početkom proleća 1955. pešice se zaputio u dva sela, noseći lobanju prepodobnog Davida. Trebalo je da hoda pet sati. Dobro je poznavao ta sela, budući da je kao mirjanin radio u njima zajedno sa svojim ocem. Neposredno pre nego što će stići, vreme se pogoršalo. Trebalo je da pretekne oluju, ali je ona pretekla njega. Sveta lobanja se našla u opasnosti. Ukoliko se pokvasi, biće to svetogrđe. Kako da onako pokisnuo stoji ispred seljaka dok joj se budu klanjali? Moraće da uđe u neku kuću, da skine rasu i podrasnik, neki ljudi će ga videti… smatrao je to nešto strašno i nedopustivo.
Pale su prve kapi, taman oblak se približavao sa severne strane. Ubrzao je korake koliko god je mogao, čvrsto držeći svetu lobanju u naručju. Razgovarao je s njom kako je znao i umeo. Kiša je postala sve jača, ali on uopšte nije pokisnuo. Ubrzano je hodao pognuvši glavu i čvrsto držeći svetu lobanju. Prolomio se strašan pljusak, kao da su se „ustavi nebeski“ otvorili. I pored toga u krugu od jednog metra oko njega zaista nije pala nijedna kap kiše! Na rastojanju od jednog metra ispred, iza, levo i desno od njega! U selo i u crkvu stigao je sasvim suv – kako on sam, tako i sveta lobanja.
Sutradan popodne nameravao je da krene, ali se zadržao zbog ljudi koji su hteli da se poklone prepodobnom. Da bi uštedeo vreme, vraćao se prečicom. Prošao je kroz Damniju i nastavio da se kreće uzbrdo. Stigao je do klanca, negde ispod manastira – ili je bar on tako mislio. Bilo je sasvim mračno.
Izgubio je put i nije znao kuda ide. U rukama je čvrsto držao svetu lobanju. Tiho se pomolio i ispred njega se pojavila slaba svetlost koja ga je vratila na pravi put i odvela do manastira!
Dok je putovao sa lobanjom prepodobnog Davida, često su se pojavljivali ovakvi čudesni znaci. Jednom prilikom, prepodobni mu je otvorio manastirsku kapiju da bi mu pokazao svoje odobravanje. Bilo je veče i otac Jakov se vraćao sa svetom lobanjom. Kad je prišao kapiji, monah Jeftimije ju je otvorio i pre nego što je zakucao. Otac Jakov mu se poklonio i produžio u hram da tamo ostavi svetu lobanju. Tada je otišao do Jeftimijeve kelije. Ovaj je bio veoma zbunjen. Nije znao da se otac Jakov vratio i, prema tome, on mu nije ni otvorio kapiju. Učinio je to prepodobni David, koji se pojavio u Jeftimijevom liku. Bilo je uobičajeno da se prepodobni pojavljuje u liku monaha. Uostalom, sam otac Jakov je to od njega tražio da se ne bi smutio.
Svetiteljevu lobanju nosio je i u rodni grad prepodobnog, u Livanates. Sišao je do primorskog sela Rovije, a zatim stao u stranu, iza grebena i daleko od kuća, kako bi izbegao čobane i seljake. Čim je primetio da pristiže barka iz Livanatesa, ubrzano se zaputio ka malom pristaništu i ukrcao.
Te godine je čitava ova oblast bila zahvaćena dugotrajnom sušom. Seljaci u barci, koji su poznavali oca Jakova, preklinjali su za kišu. Otac Jakov ih je saslušao, a zatim seo u jedan ugao. Barka se približavala Livanatesu. Držeći u rukama pletenu vreću sa lobanjom prepodobnog, otac Jakov mu je uputio upravo ovakve reči:
„Starče, tvoji seljaci došli su zbog suše. Molim te da sada, kad stignemo, zagrmiš. Pobrini se da se ne posrami naša vera. I ti i ja ćemo biti ismejani!“
Čim su se iskrcali na obalu, začula se grmljavina. Trideset godina kasnije, otac Jakov je govorio:
„Ja sam, brate moj, izrekao te stvari u svetiteljevo uho a on je otvorio direktnu liniju do našeg Hrista!“
Ovo jednostavno objašnjenje obuhvata, u suštinu, bogoslovsku mudrost hiljada bogoslova. Jedino Bog poseduje čudotvornu silu, božanstvenu blagodat i božanstvene energije. Međutim, On ih daje ljudskim bićima posredstvom izabranika i svetitelja koji su Ga najpre neizmerno ljubili a zatim se očistili svim mogućim podvizima i zadobili dar odvažnosti pred Njim. Drugim rečima, svetitelji imaju tu povlasticu da mogu nešto da zatraže od Boga, da ih Bog „posluša“ i da ispuni njihov zahtev.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *