NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
BOŽANSKI OPITI U ISPOSNICI
 
Bio je iscrpljen od svakodnevnog napornog rada. Kopao je, čistio, sekao drva velikom sekirom, prao – i sve je morao da radi sam. Nije bilo nikoga ko bi se sažalio na njega i ko bi mu pomogao. Pored toga, iguman je želeo da, kad dođe u manastir, sve bude u savršenom redu. Uprkos svemu tome, Jakov nije bio obeshrabren. Radio je kao natčovek, postio kao angeo i bio poslušan kao najponizniji sluga.
Iako je bio polumrtav od iznemoglosti, tokom noći zaključavao je manastir i odlazio u isposnicu. Stazom se uspinjao uz veliki napor, kao da korača uz Golgotu. Jedne noći, u jesen 1954, dok je išao ovom stazom, napao ga je zastrašujući crni pas. Bio je mahnit i užasan. Blistala je mesečina, tako da je jasno mogao da ga vidi. Mahnitost ovog psa odmah ga je navela na zaključak da je to demon koji se javio u tom obličju kako bi ga sprečio da se moli. Uzeo je svoj drveni krst i uperio ga prema psu, koji je istog časa iščezao. Nešto kasnije, oko sebe je začuo strašnu buku i jezivo zavijanje. Bila je to još jedna satanina zamka.
Stigao je u isposnicu i počeo da čita molebne kanone. Vreme je odmicalo. Prva sveća već je izgorela, tako da je zapalio i drugu, a potom i treću. Pročitao je čitav Psaltir i započeo da uz pomoć brojanice izgovara Molitvu Isusovu. Međutim, nije mogao da nastavi. Budući veoma umoran, nakratko je zaspao. U snu je video prepodobnog Davida u obličju Nikodima, koji mu je blago i razborito govorio:
„Odmori se, ti si mnogo umoran, otpočini malo…“
Na trenutak je otvorio oči i video kako neko izlazi iz isposnice.
U manastir se vratio pre svitanja, preispunjen radošću zbog podrške prepodobnog. Bio je veoma srećan što svojom pospanošću nije razgnevio prepodobnog Davida.
„Kako veliko srce ima svetitelj“, pomislio je otac Jakov. „Koliko tek veliko mora biti srce našeg Gospoda! I ko sam ja da bih se usudio da tražim milost? Ja sam poslednji. Skrnavim vazduh i gnevim i Gospoda i prepodobnog. Šta ću reći na Sudu, i čime ću se opravdati?“
Starac je sve do samrtnog časa imao običaj da govori ovakve i slične stvari. Čovek koji je zapovedao satani i odvažno se obraćao prepodobnom Davidu i prepodobnom Jovanu Ruskom tražeći da učine ovo ili ono dobro delo, govorio je o sebi takve stvari!
Bilo je nedeljno jutro. Otvorio je manastirsku kapiju i ušao. Pozvonio je, odslužio jutrenje, i pre svanuća bio spreman da krene u selo i da služi Liturgiju. Osedlao je mazgu, stavio bogoslužbene knjige u pletenu vreću, brižljivo savio odeždu. Nakon Liturgije otišao je u drugo selo da bi obavio venčanje.
Kad je završio i spremio se da krene nazad u manastir prišao mu je jedan snažno građen čobanin i rekao: „Idemo zajedno, oče.“
Otac Jakov je odbio, jer nije razumeo zašto bi se mladić izlagao takvoj nevolji. Međutim, mladić je bio uporan i otac Jakov je najzad pristao.
Putem su razgovarali o mnogim stvarima. Kad su stigli do klanca koji se nalazi iznad manastira, mladić se zaustavio i rekao:
„Sad možete i sami da idete, oče.“
Da li je mladić želeo da se ispovedi ili da nešto upita sveštenika? Ništa od svega toga. Mladić je želeo samo da zaštiti oca Jakova. Kako mu je objasnio, znao je da su neki drugi čobani i seljaci nameravali da ga izudaraju – da izudaraju monaha koji im nije dopustio da ovladaju manastirom, koji je svakodnevno služio Liturgiju i razbesneo drugog monaha. Nameravali su da to učine u trenutku kad se bude približavao klancu, gde niko ne bi mogao ni da ih vidi ni da ih čuje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *