ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
БОЖАНСКИ ОПИТИ У ИСПОСНИЦИ
 
Био је исцрпљен од свакодневног напорног рада. Копао је, чистио, секао дрва великом секиром, прао – и све је морао да ради сам. Није било никога ко би се сажалио на њега и ко би му помогао. Поред тога, игуман је желео да, кад дође у манастир, све буде у савршеном реду. Упркос свему томе, Јаков није био обесхрабрен. Радио је као натчовек, постио као ангео и био послушан као најпонизнији слуга.
Иако је био полумртав од изнемоглости, током ноћи закључавао је манастир и одлазио у испосницу. Стазом се успињао уз велики напор, као да корача уз Голготу. Једне ноћи, у јесен 1954, док је ишао овом стазом, напао га је застрашујући црни пас. Био је махнит и ужасан. Блистала је месечина, тако да је јасно могао да га види. Махнитост овог пса одмах га је навела на закључак да је то демон који се јавио у том обличју како би га спречио да се моли. Узео је свој дрвени крст и уперио га према псу, који је истог часа ишчезао. Нешто касније, око себе је зачуо страшну буку и језиво завијање. Била је то још једна сатанина замка.
Стигао је у испосницу и почео да чита молебне каноне. Време је одмицало. Прва свећа већ је изгорела, тако да је запалио и другу, а потом и трећу. Прочитао је читав Псалтир и започео да уз помоћ бројанице изговара Молитву Исусову. Међутим, није могао да настави. Будући веома уморан, накратко је заспао. У сну је видео преподобног Давида у обличју Никодима, који му је благо и разборито говорио:
“Одмори се, ти си много уморан, отпочини мало…”
На тренутак је отворио очи и видео како неко излази из испоснице.
У манастир се вратио пре свитања, преиспуњен радошћу због подршке преподобног. Био је веома срећан што својом поспаношћу није разгневио преподобног Давида.
“Како велико срце има светитељ”, помислио је отац Јаков. “Колико тек велико мора бити срце нашег Господа! И ко сам ја да бих се усудио да тражим милост? Ја сам последњи. Скрнавим ваздух и гневим и Господа и преподобног. Шта ћу рећи на Суду, и чиме ћу се оправдати?”
Старац је све до самртног часа имао обичај да говори овакве и сличне ствари. Човек који је заповедао сатани и одважно се обраћао преподобном Давиду и преподобном Јовану Руском тражећи да учине ово или оно добро дело, говорио је о себи такве ствари!
Било је недељно јутро. Отворио је манастирску капију и ушао. Позвонио је, одслужио јутрење, и пре сванућа био спреман да крене у село и да служи Литургију. Оседлао је мазгу, ставио богослужбене књиге у плетену врећу, брижљиво савио одежду. Након Литургије отишао је у друго село да би обавио венчање.
Кад је завршио и спремио се да крене назад у манастир пришао му је један снажно грађен чобанин и рекао: “Идемо заједно, оче.”
Отац Јаков је одбио, јер није разумео зашто би се младић излагао таквој невољи. Међутим, младић је био упоран и отац Јаков је најзад пристао.
Путем су разговарали о многим стварима. Кад су стигли до кланца који се налази изнад манастира, младић се зауставио и рекао:
“Сад можете и сами да идете, оче.”
Да ли је младић желео да се исповеди или да нешто упита свештеника? Ништа од свега тога. Младић је желео само да заштити оца Јакова. Како му је објаснио, знао је да су неки други чобани и сељаци намеравали да га изударају – да изударају монаха који им није допустио да овладају манастиром, који је свакодневно служио Литургију и разбеснео другог монаха. Намеравали су да то учине у тренутку кад се буде приближавао кланцу, где нико не би могао ни да их види ни да их чује.

Comments are closed.