NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
ZVEZDA SE SPUŠTA DA BI GA ODVELA U ISPOSNICU PREPODOBNOG DAVIDA
 
Jakov već beše otkrio isposnicu prepodobnog Davida. Duboko je čeznuo da se i sam u njoj podvizava. U manastiru, međutim, nije bilo drugih monaha koji bi se o njemu brinuli. Ukoliko bi on otišao, manastir bi sigurno propao. Jednog jutra, tokom leta 1953, ponovo se zaputio u isposnicu. Izašao je kroz južnu manastirsku kapiju i krenuo desnom stranom. Pratio je stazu koja se protezala pokraj jarka ispunjenog vodom iz manastirskog rezervoara, sa istočne strane pošumljenog vrha planine Kseros, poznatog pod nazivom Kavalaris. Ta staza je prekrasna i leti i zimi. Pre nego što je došao do rezervoara, skrenuo je u desnu stranu i prošao kroz gustu šumu platana, borova i belih jela, dok nije došao do jednog kestena. Nigde se ne zaustavljajući, odatle je krenuo ka glavnom putu i produžio ka uskom grebenu, gde se sad nalazi drveni krst. Zastao je na grebenu i zagledao se u manastir. Pogled na planine i more s druge strane bio je prekrasan, uistinu prekrasan. Međutim, on nije imao vremena.
Sišao je nizbrdicom, prešao preko jarka, sišao s glavnog puta i krenuo stazom koja s leve strane vodi ka Livadakiju. Bila je to prostrana i pitoma oblast sa manastirskim njivama. Produžio je dalje desnom stranom i ubrzo stigao do „Pokrovčića“. Ovo je na njega zaista ostavilo dubok utisak! „Pokrovčić“ je okomita stena, visoka nekih 150 – 180 metara i nalazi se nasuprot isposnice koja je, opet, smeštena oko 200 metara niže. Poželeo je da se popne na stenu. Predanje kaže da je prepodobni David često tamo odlazio. Na vrhu stene raširio bi mali prekrivač koji mu je dala mati. Tada bi kleknuo na kolena i počeo da se moli za svoju postojbinu, Lokridu. Pogled sa tog mesta je uistinu očaravajući. Sa desne strane, nešto niže, možete da vidite pošumljene padine, šikare i planinske vrhove. Oko se zatim okreće ka modroplavoj vodi Eubejskog zaliva i pošto se nasiti beskrajne morske površine, podiže se prema Lokridi, prema Arktisi i Livanatesu, postojbini prepodobnog Davida.
Otac Jakov se ovde zadržao samo nekoliko trenutaka. Plašio se da će ga očarati lepota ovog mesta, da će se prepustiti romantičnim osećanjima i zanemariti podvižništvo. Brzo je sišao i stupio na stazu koja vodi ka isposnici. Tamo se nalazila jedna čudna stena. To su, u stvari, bile dve stene, od kojih je jedna pala preko druge, tako da se između njih stvorila prostrana klisura i otvoren prostor okrenut ka severozapadu. Unutar te klisure nalazi se isposnica prepodobnog Davida. Otac Jakov je pao na kolena, zapalio sveću i dugo se molio. Međutim, morao je da se vrati zbog večernje službe. Prekrstio se, zamolio svetitelja za pomoć i krenuo nazad ka manastiru. Taj put je dug otprilike tri kilometra.
U manastiru se sve beše umnožilo. Na žalost, baš sve: kako dobre stvari, koje su se umnožile molitvama i trudom oca Jakova, tako i nevolje koje su izazivali „nemonahujući“ monasi.
Tokom jeseni, iskušenja, satanini napadi, postali su još snažniji. Satanu je razjarilo Jakovljevo smirenje i njegova nepokolebivost. Demonsko čudovište se pripremalo da proždere sveto „čudo“ smirenja, oca Jakova. Siroti Jakov se suočio s nesavladivim teškoćama. Budući da im više nije bilo dovoljno da mu se rugaju i da ga klevetaju pred drugima, počeli su da ga klevetaju i pred igumanom Nikodimom, svaki put kad bi ovaj došao u manastir. Iguman je verovao Jakovu, ali se ponekad dešavalo da bude u zabludi i da ga teško prekori. Antim i Makarije su podmuklo optuživali Jakova, koji nije želeo da svaki put iscrpno objašnjava pravo stanje stvari. Naprotiv, Jakov bi odmah zatražio oproštaj, iako ni najmanje nije bio kriv.
Da bi prevazišao iskušenja i iskazao poštovanje prepodobnom Davidu, odlučio je da te noći ode u isposnicu i da se tamo moli, učini ukoliko ne bude padala kiša ili sneg. Kad su završili večernju i kad su se ostali monasi povukli u svoje kelije, Jakov se zaputio u isposnicu. Ključevi su bili kod njega i niko više nije niti ulazio niti izlazio. Uzeo je svoj štap, zaključao glavnu manastirsku kapiju i izašao kroz kapiju na južnoj strani. Nije imao „svetiljku“, kako je obično govorio. Bilo je to vreme velikog siromaštva. Pratio je stazu pored jarka. Trudio se da dođe do stabla kestena. Noć je bila bez mesečine i bilo je teško pronaći stazu. Nekoliko puta je padao i ustajao. Bilo mu je veoma teško. Najzad je stigao do glavnog puta i tu je kretanje bilo lako. Međutim, kad je skrenuo u desnu stranu, da bi krenuo drugom stazom, Jakov se izgubio. Nije znao kuda da krene. Zapleo se u neko žbunje, bio je izranavljen i izgreban. Po prirodi je, kako je sam govorio, bio bojažljiv. Sada pak, kad se našao usred noćne tame, počeo je da se moli:
„Bože moj, osvetli stazu, da bih mogao da nađem isposnicu!“
O ovim noćnim nezgodama kazivao je sam starac Jakov i nastavio:
„Dobri Bog je odgovorio na moj zahtev. Od tih bezbrojnih zvezda na nebesima, jednu je podario i meni. Zvezda je išla napred i obasjavala mi put. Ja sam je sledio i na taj način sam došao do isposnice. Tamo sam se pomolio i kad sam pošao nazad, ispred mene se ponovo pojavila ona zvezda, obasjavajući mi put sve do manastirske kapije. Ostali oci su spavali i ništa nisu primetili!“
Bilo je iscrpljujuće putovati svake noći na ovaj način, ali je u tome bilo i nečega zadivljujućeg. Nije se uvek pojavljivala zvezda koja će mu obasjati put. Pojavljivala se samo onda kad je to bilo apsolutno neophodno, odnosno kad bi se izgubio u šumama i klancima i kad ne bi mogao da pronađe stazu. U to vreme bilo je veoma teško da se prođe ovim krajem jer su šume bile daleko gušće nego sada a staze daleko manje utabane. Čak i ako bi danas neko pokušao da tokom noći pođe u isposnicu, ne bi mogao da je nađe.
Otac Jakov je sa strahom pristupao isposnici. Kako da uđe u napuštenu isposnicu i da sam ostane u njoj tokom čitave noći? Zbog toga je pre ulaska zatražio još jedan dar od prepodobnog Davida:
„Prepodobni Davide, ako i ti želiš da tako bude, dođi i pomoli se sa mnom, ali neka mi tvoj lik bude poznat, kako se ne bih smutio.“
Dok je ulazio u pećinu, bio je svestan da je kraj njega iguman Nikodim. Upalio je dve sveće. Poklonili su se i pročitali molebni kanon. Pročitali su celokupan Psaltir, molili se na brojanici i u zoru se spremili da krenu. Video je kako Nikodim izlazi pre njega i nestaje. Bio je to prepodobni David koji se toga puta javio u liku igumana Nikodima, kako se otac Jakov ne bi uplašio.
Jakov se vratio u manastir neposredno pred početak jutrenja. Umio se i pozvonio. Služio je do poznih jutarnjih časova. Pored toga, tri ili četiri puta sedmično služio je Liturgiju. „Nemonahujući“ monasi budili su se tek u vreme doručka, dok je Jakov odmah odlazio da radi na raznim manastirskim poslušanjima a da se pri tom nijednog trenutka nije odmarao.
Kad je trebalo da se bori sa mnogim i teškim iskušenjima, Jakov uopšte nije jeo. Živeo je samo od svetog Pričešća i nafore. Činio je isto ono što je i prepodobni David činio tokom mnogih godina, jer je on bio Jakovljev uzor i zaštitnik.
Skromni obrok uzimao je samo subotom i nedeljom, s tim što ga je subotom ponekad i izostavljao. Samo Bog zna kako je uz tako strog post izdržao tako težak fizički rad. Bog je to sigurno znao i obilno ga je nagradio. Vidite, Bog je želeo da Njegov Jakov bude prvorazredni borac, pa čak i više od toga želeo je da bude heroj. Zbog toga je dopustio satani da tako mnogo iskušava Njegovog vozljubljenog Jakova, dok je istovremeno Jakovu davao mnogo snage kako bi mogao da mu se odupre. Drugim rečima, Bog mu je davao izobilje ljubavi prema Bogu.
Jakov je nastavio da posećuje isposnicu, izuzev onda kad je padala kiša ili sneg. Kad bi sijala mesečina mogao je da pronađe stazu, inače se spuštala zvezda koju mu je dao Bog i ona ga je vodila. Sve je bilo dobro, ali su se demoni tome oštro protivili. Jedne noći, demon se pojavio u isposnici u vidu hiljada škorpiona. Jakov je priklonivši kolena na zemlju sa umilenjem čitao molitve, držeći ispred sebe upaljenu sveću.
Nakon molebnog kanona uzeo je Psaltir. Te noći je njegova molitva bila drugačija. Počeo je da izgovara Molitvu Isusovu: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog!“ Osetio je unutrašnje okrepljenje i radost. Upravo u tom trenutku započeo je napad! Pećina se ispunila hiljadama škorpiona. Bilo ih je i ispred i iza njega, i ma gde da je pogledao. Pogledao je gore i video kako vise sa stene kao grozdovi vinove loze.
„Ovo su demoni“, pomislio je.
Odmah je osetio kako ga preplavljuje neka čudesna snaga i on im je zapovedio:
„Dosta je! Ostanite tu gde ste! Ne približavajte se!“
Uzeo je neki kamenčić i nacrtao krug oko sebe. Neustrašivo je nastavio da se moli sve do svanuća. Nijedan škorpion nije tokom noći ušao unutar kruga. Sad je bio u stanju da zapoveda demonima! Bio je to znak da se u njemu rodilo Carstvo Nebesko. Iako u ograničenoj meri, veliko čudo već se dogodilo. Bog mu je dao vlast nad zlim duhovima. Drugim rečima, dao mu je blagodat da, povremeno i delimično, koristi božansku silu i energije Božije. To se događa samo svetim ljudima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *