ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
БАШТА И СИРОМАШТВО МАНАСТИРА
 
У марту, кад се снег отопио, морао је да припреми башту. Стари монаси нису били навикнути на киновијски живот. Сваки од њих имао је своју баштицу и кувао је само за себе самога. Сваки је јео сам, чак и на Пасху. Старац Јаков је кувао само неколико пута, будући да је ионако мало јео. Осим тога, није знао готово ништа о кувању и хранио се само поврћем и махунаркама. Намерно је избегавао укусну храну. Никад није јео бутер, слаткише, тестенине, кремове и сличне ђаконије. Једном приликом, у његовим позним годинама, током поста су му донели неке колаче. Имао је стомачне болове, тако да је због њих, као и других слабости, морао да узима лекове. Међутим, он је одбио да проба колаче, објаснивши то следећим речима:
“Зар су наши светитељи јели овакве посластице?”
У башти, коју је обрађивао с великом бригом и љубављу, старац Јаков засадио је парадајз, плави парадајз, грашак, паприке, лук и кромпир. Ово поврће није било намењено само њему. Продавао га је чобанима и сељацима и то веома јефтино, у пола цене. То мало новца који би на тај начин зарадио предавао је игуману Никодиму до последњег гроша. Игумана је збуњивало што му Јаков доноси новац а да при том не купује ни одећу ни обућу, нити га троши за набавку осталих неопходних ствари. Током ноћи, кад би отац Јаков био одсутан, ушуњали би се неки сељаци и крали његов парадајз, кромпире, грашак и остало. С времена на време се дешавало да дозна ко су били кривци, али их никад није кажњавао и оптуживао, него је тражио само да оставе нешто и за манастир уместо да све поберу.
Истина је да је игуман Никодим то мало новца користио за набавку ствари које су манастиру биле неопходне. Током окупације и грађанског рата манастир је у свему оскудевао. Нису им недостајале само такве ствари као што су покривачи и најпростији намештај него и прибор за јело. Кад би дошао неко од посетилаца, морао је да трага по келијама не би ли пронашао неку столицу, виљушку и сл.
У таквом јадном стању је блажени старац затекао манастир. Због тога не чуди што је Никодим, као манастирски старац и игуман, најстрожије заповедио Јакову да ништа од манастирских ствари, чак ни оних најбезначајнијих, не даје странцима или рођацима. Током једног периода, зет старца Јакова, тј. муж његове сестре Анастасије, радио је у манастиру као најамник. Никодим је страховао да би Јаков могао да му поклони манастирско маслиново уље и подвукао:
“Маслиново уље је за светитеље (тј. за кандила) а не за њега!”
Разуме се да се Јаков у најстрожем смислу придржавао ове игуманове заповести. Он је био савршено послушан. Међутим, повремено се дешавало да му придржавање ове заповести нанесе многе потешкоће.

Comments are closed.