NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
NOVE PODVIŽNIČKE BORBE
 
Početkom 1953, kad se sneg otopio, izašao je da vidi isposnicu prepodobnog Davida. Kad je došao do nje, osetio je neizrecivu radost. Duboko u srcu, Jakov je želeo da podražava prepodobnog Davida ili da to učini bar u onoj meri u kojoj mu je to bilo moguće.
„Svetitelj je toliko godina živeo sam u ovoj pećini, gde se družio sa divljim zverima, a ja nisam otišao čak ni da je posetim“, pomišljao je u sebi otac Jakov. „Pri tom očekujem da se u manastiru umirim od iskušenja! I očekujem da uznapredujem u poslušanju i smirenju..!“
Počev od prvih meseci 1953. uvećao je svoju podvižničku borbu. Ukoliko je posredstvom podviga slabila telesna volja, utoliko je lakše napredovao u poslušanju i smirenju. Uvideo je da, ukoliko više zadobija ove vrline, utoliko njegovo srce biva otvorenije za Boga. Otac Jakov nikad nije čitao ništa od dubokih i trezvenoumnih dela crkvenih Otaca. Nije poznavao čak ni Dobrotoljublje. Međutim, obraćao je veliku pažnju na ono što je zapisano u liturgijskim knjigama. Kako su godine prolazile, on ih je sve više razumevao a da pri tom nije izučavao starogrčki. Napajao se molebnim kanonima i Triodom. A najviše je voleo Pentikostar (Cvetni triod). Radost i vaskrsni trijumf njegovih himni prodirali su duboko u srce oca Jakova. Bilo je trenutaka kad se osećao kao da leti: njegovo srce bilo je preplavljeno tako velikom radošću da se osećao veoma laganim i spremnim za visoko uzdizanje. Sve do same smrti često bi govorio:
„Oče, osećam da je moje srce kao bašta i veoma sam srećan… Vidite li, oče, koliko ste srećni i radosni sad kad ste se ispovedili? Ja se uvek tako osećam!“
Dolazak Velikog posta zatekao ga je na mnogim manastirskim poslušanjima i zadacima. Niko osim njega nije radio, niko osim njega ni o čemu nije brinuo. On je morao da se nađe na svakom mestu. Morao je da se pobrine za baštu, za životinje, za rezervoar, za čišćenje, za drva – za sve. Osim toga, redovno je služio sva bogosluženja. Sledio ga je jedino dobri Jeftimije. I to nije bilo sve: budući da je iguman bio odsutan, pozivali su ga kad god bi došao neki posetilac. Međutim, sav taj posao ni najmanje ga nije sprečio u njegovom podvižništvu.
Strogo je postio tokom tri dana, što je značilo da uopšte nije uzimao hranu, pa čak ni vodu. Nakon toga prešao bi na suvu hranu. Natapao je sočivo i bob i uz to uzimao malo hleba i vode. To je bila njegova hrana.
Tokom noći vodio je drugačiju bitku, upražnjavao je drugu vrstu podviga. Nakon povečerja, radio je još nekoliko sati a zatim odlazio u svoju keliju. Ona je bila veliko poprište i arena smrti. Ovde se satana borio sa čovekom Božijim. Jedino oružje mladog izbeglice bilo je njegovo smirenje. Jakov se borio sa satanom i pobedio, jer je silno ljubio Boga!
U njegovoj keliji nalazio se drveni krevet prekriven ćilimom. Međutim, on nije spavao na njemu. Pročitao je da je neki od podvižnika spavao na podu i on ga je podražavao.
Uveče se moglo videti da u njegovoj keliji gori sveća. On ju je postavljao ispred sebe, na sredinu kelije, a zatim uzimao epitrahilj, naklonio se i počeo da čita. Obično je čitao molebne kanone, posebno kanon Presvetoj Bogorodici, prepodobnom Davidu i svetom čiji se pomen slavio toga dana, kao i ostale kanone koje je mogao da pročita. Nakon kanona čitao je Psaltir. Čitao je tokom cele noći, i to svake noći. Pored toga, danonoćno je pravio metanije. Svaki put bi načinio više od hiljadu metanija, a dešavalo se da ih bude više i od tri hiljade, što je zavisilo od dana, vremena i iskušenja.
Tokom noći i uz svetlost sveće, iskusio je najčudesnije i najslađe opite koje čovek može da doživi. Demoni su ga žestoko napadali. Svim silama su nastojali da njegov um i srce udalje od Gospoda. Ponekad su i uspevali u tome. Dolazili su u njegovu keliju i uznemiravali ga kricima, bukom i razjarenim likovima. Smireni Jakov bi ispred sebe stavljao drveni krst i, uz pomoć Božiju, demoni bi nestajali. Borac je dobijao svoju nagradu. Bilo je noći kad je bdeo i preklinjao Boga da ga oslobodi rđavih pomisli i da ga ispuni Svojom ljubavlju. Dešavalo se da tada u sebi oseti osvežavajući i najslađi povetarac koji ga je uspokojavao i donosio neopisiv mir. Bio bi potpuno pogružen u onu sladost koju samo Bog može da pruži i koja je predukus blaženstva Carstva Nebeskog.
Kad je ovo doživeo, imao je trideset tri godine, odnosno onoliko godina koliko ih je imao i naš Gospod. Blaženi starac je veoma malo govorio o ovim opitima i samo je retkim pojedincima otkrivao ponešto o njima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *