DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
NOVE PODVIŽNIČKE BORBE
 
Početkom 1953, kad se sneg otopio, izašao je da vidi isposnicu prepodobnog Davida. Kad je došao do nje, osetio je neizrecivu radost. Duboko u srcu, Jakov je želeo da podražava prepodobnog Davida ili da to učini bar u onoj meri u kojoj mu je to bilo moguće.
„Svetitelj je toliko godina živeo sam u ovoj pećini, gde se družio sa divljim zverima, a ja nisam otišao čak ni da je posetim“, pomišljao je u sebi otac Jakov. „Pri tom očekujem da se u manastiru umirim od iskušenja! I očekujem da uznapredujem u poslušanju i smirenju..!“
Počev od prvih meseci 1953. uvećao je svoju podvižničku borbu. Ukoliko je posredstvom podviga slabila telesna volja, utoliko je lakše napredovao u poslušanju i smirenju. Uvideo je da, ukoliko više zadobija ove vrline, utoliko njegovo srce biva otvorenije za Boga. Otac Jakov nikad nije čitao ništa od dubokih i trezvenoumnih dela crkvenih Otaca. Nije poznavao čak ni Dobrotoljublje. Međutim, obraćao je veliku pažnju na ono što je zapisano u liturgijskim knjigama. Kako su godine prolazile, on ih je sve više razumevao a da pri tom nije izučavao starogrčki. Napajao se molebnim kanonima i Triodom. A najviše je voleo Pentikostar (Cvetni triod). Radost i vaskrsni trijumf njegovih himni prodirali su duboko u srce oca Jakova. Bilo je trenutaka kad se osećao kao da leti: njegovo srce bilo je preplavljeno tako velikom radošću da se osećao veoma laganim i spremnim za visoko uzdizanje. Sve do same smrti često bi govorio:
„Oče, osećam da je moje srce kao bašta i veoma sam srećan… Vidite li, oče, koliko ste srećni i radosni sad kad ste se ispovedili? Ja se uvek tako osećam!“
Dolazak Velikog posta zatekao ga je na mnogim manastirskim poslušanjima i zadacima. Niko osim njega nije radio, niko osim njega ni o čemu nije brinuo. On je morao da se nađe na svakom mestu. Morao je da se pobrine za baštu, za životinje, za rezervoar, za čišćenje, za drva – za sve. Osim toga, redovno je služio sva bogosluženja. Sledio ga je jedino dobri Jeftimije. I to nije bilo sve: budući da je iguman bio odsutan, pozivali su ga kad god bi došao neki posetilac. Međutim, sav taj posao ni najmanje ga nije sprečio u njegovom podvižništvu.
Strogo je postio tokom tri dana, što je značilo da uopšte nije uzimao hranu, pa čak ni vodu. Nakon toga prešao bi na suvu hranu. Natapao je sočivo i bob i uz to uzimao malo hleba i vode. To je bila njegova hrana.
Tokom noći vodio je drugačiju bitku, upražnjavao je drugu vrstu podviga. Nakon povečerja, radio je još nekoliko sati a zatim odlazio u svoju keliju. Ona je bila veliko poprište i arena smrti. Ovde se satana borio sa čovekom Božijim. Jedino oružje mladog izbeglice bilo je njegovo smirenje. Jakov se borio sa satanom i pobedio, jer je silno ljubio Boga!
U njegovoj keliji nalazio se drveni krevet prekriven ćilimom. Međutim, on nije spavao na njemu. Pročitao je da je neki od podvižnika spavao na podu i on ga je podražavao.
Uveče se moglo videti da u njegovoj keliji gori sveća. On ju je postavljao ispred sebe, na sredinu kelije, a zatim uzimao epitrahilj, naklonio se i počeo da čita. Obično je čitao molebne kanone, posebno kanon Presvetoj Bogorodici, prepodobnom Davidu i svetom čiji se pomen slavio toga dana, kao i ostale kanone koje je mogao da pročita. Nakon kanona čitao je Psaltir. Čitao je tokom cele noći, i to svake noći. Pored toga, danonoćno je pravio metanije. Svaki put bi načinio više od hiljadu metanija, a dešavalo se da ih bude više i od tri hiljade, što je zavisilo od dana, vremena i iskušenja.
Tokom noći i uz svetlost sveće, iskusio je najčudesnije i najslađe opite koje čovek može da doživi. Demoni su ga žestoko napadali. Svim silama su nastojali da njegov um i srce udalje od Gospoda. Ponekad su i uspevali u tome. Dolazili su u njegovu keliju i uznemiravali ga kricima, bukom i razjarenim likovima. Smireni Jakov bi ispred sebe stavljao drveni krst i, uz pomoć Božiju, demoni bi nestajali. Borac je dobijao svoju nagradu. Bilo je noći kad je bdeo i preklinjao Boga da ga oslobodi rđavih pomisli i da ga ispuni Svojom ljubavlju. Dešavalo se da tada u sebi oseti osvežavajući i najslađi povetarac koji ga je uspokojavao i donosio neopisiv mir. Bio bi potpuno pogružen u onu sladost koju samo Bog može da pruži i koja je predukus blaženstva Carstva Nebeskog.
Kad je ovo doživeo, imao je trideset tri godine, odnosno onoliko godina koliko ih je imao i naš Gospod. Blaženi starac je veoma malo govorio o ovim opitima i samo je retkim pojedincima otkrivao ponešto o njima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *