NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
SVEŠTENIK SVEVIŠNJEGA
 
U manastiru nije bilo sveštenika koji bi redovno služio Liturgiju. O novom monahu i njegovim vrlinama Nikodim je obavestio mitropolita Halkide, plemenitog episkopa Grigorija. Odlučeno je da novi monah bude rukopoložen. Jakov je ovu vest dočekao s velikom bogočežnjivošću ali i s velikim strahom. Njegova duša vapila je za sveštenstvom. Zaplakao je zbog bogočežnjivosti ali i zbog straha. Uvek je želeo da prigrli sveštenstvo i izgarao je za tim. Sada, međutim, kad je došao taj trenutak, bio je obuzet strahom i trepetom.
Na dan 17. decembra sišao je u Halkidu. Mitropolit ga je sutradan u kapeli Svete Varvare rukopoložio za jerođakona. Prethodne večeri mitropolit ga je pozvao i objasnio:
„Dođi, čedo moje, Jakove, ti nisi mnogo obrazovan ali si veoma pobožan i zbog toga te i rukopolažem!“
Nakon dva dana, odnosno 19. decembra, Jakov je rukopoložen za sveštenika. Episkop Grigorije je na kraju uputio nekoliko reči prisutnima. Zadivljujućim rečima govorio je o svetiteljima ali i o vrlinama novog sveštenika, koji je za sve to vreme stajao pognute glave. Osim toga, episkop je o Jakovu izgovorio i sledeće, proročke reči:
„Ti ćeš se, čedo moje, posvetiti. Uz pomoć Božiju nastavi da se podvizavaš, i Crkva će te proglasiti za svetitelja!“
Ove proročanske reči svima su prošle kroz glavu, ali se činilo da niko na njih nije obratio posebnu pažnju. Međutim, stari episkop Grigorije dobro je znao o čemu govori, znao je šta ga je Sveti Duh poučio da kaže. Novi sveštenik je pročitao otpust i podelio naforu. Prva koja ju je primila bila je njegova sestra Anastasija, kao što je i prorekla njihova majka na samrtničkoj postelji. Nakon toga, mitropolit je od Jakova zatražio da odsluži osveštavanje vodice u njegovom domu, kao i u domu svoje sestre. Jakov je oklevao, jer se postideo. Međutim, on je bio poslušan i osveštao je vodicu za svog episkopa. Istog dana vratio se u manastir svog pokajanja koji, i pored njegovog bednog stanja, nikad nije želeo da napusti.
Po povratku u manastir, Liturgiju je služio gotovo svakodnevno. Služio je i sva ostala posledovanja: večernje, povečerje, polunoćnicu, jutrenje, časove i ponovo Liturgiju. Uz njega je obično bio samo dobri monah Jeftimije. Prema episkopovoj zapovesti, nedeljom je odlazio da služi Liturgiju u malim selima kao što su Damnia, Paliokori, Kalamudi i Drimonas.
Sve je to bilo dobro i bogougodno, ali je istovremeno predstavljalo katapult za satanu.
Videvši da se u manastiru često služe Liturgije, demon se razbesneo. Antim i njegovi prijatelji naporno su radili. Ukoliko se Jakov više trudio da ih primiri, oni su utoliko bivali razjareniji. Novi sveštenik se usred zime našao okružen hiljadama iskušenja. Nije imao čak ni pristojnu keliju u koju bi se sklonio od kiše i snega. Njegova kelija bila je najlošija, iako je on bio ikonom i manastirski sveštenik. U podu su postojale rupe, a neposredno ispod kelije nalazila se staja za koze. Spavao je vrlo malo, ali je čak i tada bio izložen velikoj opasnosti. Prvom prilikom kad je padao veliki sneg, probudio se nakon kratkog sna i video da su mu leđa prekrivena snegom. Duvao je vetar i sneg je prodirao kroz pukotine. Želeći da se podvizava, nije uvek palio vatru. Osim toga, nije imao ni odgovarajuću obuću. Supruga potpukovnika Zoisa poslala mu je par starih vojničkih čizama, ali su se brzo pohabale usled stalne upotrebe. Otac Jakov je đonove zamenio gumom sa neupotrebljivih automobilskih točkova.
Nedeljom ujutro situacija je postajala nepodnošljiva. Pre nego što bi svanulo, bez obzira na kišu, mraz ili sneg dubok do kolena, morao je da osedla svoju mazgu, Haido, i da ode da služi Liturgiju u nekom od okolnih sela. U manastiru je mogao da nosi bilo kakve rite na koje bi naišao, ali je na mestima na koja je odlazio da služi morao da izgleda pristojno. Međutim, njegova pristojna odeća bila je lagana. Nije imao nikakvu topliju odeću koju bi obukao preko nje, tako da je sve vreme drhtao i bio bolestan. Za to je doznala Zoisova supruga, koja mu je poslala stari vojnički šinjel svog muža. Obojili su ga u crno i pretvorili u neku vrstu mantije. Tako je bar donekle bio zaštićen. U svakom slučaju, on je, u većoj ili manjoj meri, sve to mogao da podnese. Međutim, postojala su i druga iskušenja koja su mnogo više otežavala situaciju.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *