ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
Драги читаоче,
 
редови који следе припадају и теби и мени. Они су проистекли из дубоког поштовања, благодарности и љубави према блаженом старцу Јакову Цаликису, игуману манастира Преподобног старца Давида на Еубеји. Упокојио се током исповедања, на дан 21. новембра 1991, напунивши тог месеца 71. годину.
Ови редови припадају свима нама, јер нисам писао само о ономе што ја мислим или о ономе што се мени допада. Напротив, ја сам забележио речи које су потекле из његових светих уста и које смо сви ми чули. Забележио сам оно што је делао у свом светом животу, као и чуда која смо видели да их твори својом молитвом. Осим тога, ови редови припадају свима нама, јер сам забележио осећања свих нас. Нешто од онога, што сам знао о блаженом старцу, дознао сам од њега самог. Било да лично разговарамо у храмовном олтару, било да пред многим поклоницима помиње нешто из свог живота или да казује о неком чуду преподобног Давида, слушао сам га с великом пажњом. Остала моја сазнања потичу од бројних других особа које су старца Јакова познавале у годинама његове младости као и током његовог монашког живота. Таквих особа није мало и оне знају доста тога о његовом животу.
Примера ради навешћу само неколико имена људи који су помогли да се саберу и допуне подаци о старцу Јакову. То су најпре његови рођаци (Георгије Цаликис и брачни пар Марија и Теодор Микелис, његови рођаци из Фаракле), неки мештани и дивни отац Теодор Теодосиос. Старчев наследник на месту игумана његовог манастира, архимандрит Кирило Герандонис, познавао га је боље од осталих и због тога су његови савети били од велике помоћи. Оци овог манастира, Серафим, Алексије, Никодим, Јаков, Јефрем, Гаврило, Павле и искушеник Давид такође су имали понешто да кажу о старцу. Исто тако, корисна и драгоцена била су и сећања архимандрита Павла Јоаниса, Амфилохија Диакакиса и Хризостома Ставропулоса, протопрезвитера Јована Вернезоса, члана Врховног суда Димитрија Цуме и богослова Елефтерија Мазаракиса, којима од срца благодарим. Такође захваљујем и свима осталима који су ми казивали о старцу или помогли да превазиђем своју оправдану неодлучност у погледу објављивања ове духовне биографије. Што се тиче живота у његовом малоазијском родном месту, Ливисију, које сам посетио два пута, поседујем податке из књига и забелешки које се односе на истребљење становника Ливисија. Оно што се односи на Родос дугујем Теодору Цибидакију, који је и сам житељ овог острва.
Ово дело, посвећено нашем савременику, великом подвижнику, боговидцу и јеромонаху обдареном многим врлинама и безбројним божанственим знацима, укључивало је бројне опасности које смо желели да избегнемо користећи истраживачев опит и свест. Као прво, требало је избећи претеривања и склоност ка похвали. О томе смо се много бринули и, да бисмо избегли подозрење, пропустили смо да забележимо многе божанствене и чудесне знакове у старчевом животу. Оно што смо сакупили својим слабим пријемницима и што смо записали својим оскудним снагама представља само пример а не целину. И поред тога, мислимо да ће и то, ма како недовољно, открити каква је личност био старац Јаков пред Богом, светитељима, самим собом и људима. Било би погодно да се овде каже оно, што је сам старац обично говорио о преподобном Давиду: “Постоје многа чуда овог преподобног. Требало би написати многе књиге. За то нема нити довољно хартије, нити довољно мастила…”
 
Атина, 1992.

Comments are closed.