NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
POVRATAK U MANASTIR PREPODOBNOG DAVIDA; ANTIM SVE ČINI DA GA ISTERA; JAKOV TRPLJENJEM POBEĐUJE SATANU
 
Pre nego što je svanulo i nikome ništa ne rekavši, pešice se zaputio u manastir Prepodobnog Davida. Stigao je pre podneva. Zakucao je na vrata. Otvorio mu je neki nepoznati monah. Ušao je u crkvu i poklonio se ikonama. Tu se zadržao neko vreme. Podigao je pogled prema ikoni prepodobnog Davida. U jednom trenutku je ustuknuo. Još jednom se brižljivo zagledao i bio apsolutno siguran: nepoznati monah, koji mu je pre otprilike jednog časa otvorio kapiju, imao je isti lik kao prepodobni David, izobražen na ikoni. Bio je to znak da ga sam prepodobni David poziva da se zamonaši u njegovom manastiru i da mu tu služi.
Jakov je ispravno protumačio ovaj znak i obećao prepodobnom Davidu da će ostati u njegovom manastiru ma šta da se dogodi i ma koliko morao da pati. Sigurno je da se mnogo toga dogodilo i da je mnogo patio. Međutim, Jakov je posedovao trpljenje i Bog ga je izobilno nagradio.
Budući da mu je dodeljena polusrušena kelija iznad današnjeg manastirskog izvora, Jakov je patio zbog hladnoće, vrućine, siromaštva i nemaštine, ali je sve to mogao da podnese. Međutim, postojalo je nešto što ovaj siromašni ali uvek tako čist čovek nije mogao podneti: bile su to prljavština, buve i vaške. Čitavo to mesto bilo ih je prepuno usled sveopšte zapuštenosti i činjenice da su odaje u prizemlju čobani tokom noći koristili kao staje za ovce i koze.
Jakov je naporno radio da bi očistio svoju i okolne kelije. Iako je to bilo veoma teško, uspeo je u tome. Na žalost, to se ne bi moglo reći za njegove odnose s Antimom i čobanima. Oni su započeli strašan rat protiv njega. Zahvaljujući Jakovljevom prisustvu, iguman Nikodim je najzad mogao da kaže da se u manastiru svakodnevno služi, da postoji neko ko poje. Ranije je retko služena i nedeljna Liturgija. Budući da se sada svakodnevno služilo – a to su činili bar Jakov i Jeftimije čobani su morali da odu. Nikodim je najzad bio u prilici da to zahteva.
Antim i čobani su vrlo dobro znali ko stoji iza svega toga i ko je poremetio iskvareni ritam manastira. Zahvaljujući njima, Jakov je stradao kao mučenik. Oni su ga proklinjali, ismevali, bacali na njega prljave stvari i nagovarali druge da mu prete kako će ga ubiti. Videvši da Jakov sve to podnosi, oni su početkom septembra izgubili strpljenje i podivljali. Ne razmišljajući mnogo, otišli su toliko daleko da su smislili zločin. Pronašli su jednog mladog čobanina, dali mu nož i zapovedili da potajno pogodi Jakova. Srećom, čobanin se pokajao i zaustavio neposredno pre nego što će to učiniti. Jakov je izbegao smrt, dok je mladi čobanin izbegao večne muke.
Ovaj neuspeh doneo je privremeno zatišje. Stvari su se nakratko primirile. Bilo je nužno da se u manastiru zavede neki poredak. Jakov je brzo delao u svim pravcima, unutar i izvan manastira. Nikad ga nisu videli da sedi i da se odmara. Antim, je, međutim ubrzo postao isti kao i pre. Izmišljao je razne stvari da bi ismejao iskušenika Jakova. Sirotom iskušeniku jeste bilo teško, ali je sve što je rekao bilo je:
„Žalim zbog Vas, oče Antime, žalim zbog Vas… Zar ne razmišljate o šteti koju biste mogli da nanesete jednom tridesetdvogodišnjem čoveku? Kako ćete predati svoju dušu?“
Antim, međutim, nije obraćao pažnju. Ismevao je Jakova čak i u crkvi, u kojoj je ovaj ostajao da nastavi službu zajedno sa starim Jeftimijem.
Manastir je u to vreme bio veoma siromašan. Niko ga više nije posećivao, čak ni da bi zapalio sveću. Samo bi neki hrišćani došli 6. avgusta i 1. novembra, na proslavu praznika prepodobnog Davida. U svim drugim periodima, manastir je ostajao u svojoj bedi i siromaštvu, kako materijalnom tako i duhovnom. Na krovu su mnogi crepovi bili polomljeni, a sami krovovi većinom ulegnuti. Zidovi kojima je manastir bio ograđen bili su porušeni. Nikakve popravke nisu rađene još od predratnog perioda. Uzgred rečeno, za vreme rata Nemci su jednom prilikom došli s namerom da spale manastir u znak odmazde, jer je služio kao gerilska bolnica. Tada je istupio monah Jeftimije i rekao:
„Evo, ubijte mene, ali manastir nemojte dirati!“
Nemci su se zadivili hrabrosti i pobožnosti ovog monaha, tako da je manastir bio spasen.
Nešto malo baštenskog povrća, održavanog vodom koju su sakupljali u rezervoaru, pripadalo je svakom monahu ponaosob. Drugim rečima, svaki monah je posebno uzgajao svoj paradajz, patlidžan, papriku i sl., tako da je sam koristio svoje povrće, a ostatak prodavao seljacima iz te oblasti. Od tog skromnog novca koji su na taj način zaradili kupovali su odeću, cipele i zalihe za zimu. Manastir im je obezbeđivao samo maslinovo ulje, sapun, malo brašna i mahunarki. Na ovaj način, naravno, nije mogla da postoji nikakva zajednica, niti je mogao da se razvije kinovijski vid monaštva. Odluka o uvođenju opštežića (kinovije), koja je doneta prethodne godine, ostala je samo mrtvo slovo na papiru. Pored svega toga, iguman Nikodim živeo je u Limniju i u manastir je dolazio samo povremeno.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *