NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
U MANASTIRU PREPODOBNOG STARCA DAVIDA – NJEGOVO RAZOČARENJE
 
Najzad, Bog mu je podario da se njegove nevolje izvan manastira okončaju. Njegova sestra Anastasija – Tasula se udala. Tako se on u novembru 1951. uputio u manastir Prepodobnog starca Davida u Eubeji.
Ovaj manastir, koji je u 16. veku osnovao prepodobni starac David, nalazi se na mnogo većoj visini nego primorsko selo Rovija, visoko u masivima planine Kseros. Smešten je na nadmorskoj visini od 500 metara. Sa njegove južne strane nalazi se vrh Kavalaris a sa severne veliki klanac, iznad kojeg je seoce Drimonas.
Jakov je o ovom manastiru i o prepodobnom Davidu slušao još dok je bio dete. Prepodobni David je zaštitnik čitave ove oblasti, koja se proteže od Mantudija do Edipsosa. Svake godine, na njegov praznik koji se proslavlja 1. novembra, ljudi su pešice dolazili u manastir da bi se ovde pomolili i zapalili sveću. Izbeglice iz Livisija naučile su od starosedelaca da čine to isto.
Jakov je, razume se, povremeno razmišljao i o crkvi Svetog Groba u Jerusalimu. Međutim, to je za njega bilo daleko i nedostižno. Budući da je bio siromašan, nije mogao sebi da priušti putovanje u Svetu Zemlju. Uvek se sećao stvari koje mu je mati kazivala o njihovim rođacima, Iliji i Dimitriju, koji su se tamo zamonašili i, štaviše, postali čuvari Svetog Groba! Međutim, poslednjih deset godina na umu je imao samo manastir Prepodobnog Davida. Nekoliko puta je ovamo pešice dolazio na poklonjenje. Osim toga, bio je svestan da mu je za ovakvu odluku bio potreban blagoslov prepodobnog Davida.
Iz Farakle je krenuo u rano jutro. Put do Limnija bio je veoma loš. Odatle su postojale samo kozje staze. Stigao je tamo nešto pre podneva. Čim se približio, obuzeli su ga tuga i beznađe. Ovce i koze okupljale su se ispred kapije, kao i svuda oko manastira. Zapuštenost i ravnodušnost. Čobani su vladali ovim mestom i spolja i iznutra. Neki od njih su, zajedno sa svojim porodicama, čak i spavali u samom manastiru, u nekim zapuštenim kelijama. Ništa nije bilo na svom mestu. U nedavnoj prošlosti gerilci su koristili ove kelije kao bolnicu i od tada se više niko o njima nije brinuo. Izgledalo je da su se trojica monaha, koji su ovde živeli, pomirili sa propašću manastira. Živeli su potpuno nezavisno. Svaki od njih brinuo se o samome sebi, o svojoj hrani i odeći. Što se tiče bogosluženja, situacija je bila beznadežna! Samo je stari Jeftimije bio svestan svog priziva. Dvojica drugih monaha, Antim i Makarije, ni najmanje nisu marili za to.
Ova dvojica monaha su, zajedno sa čobanima i nekim drugim ljudima, pokušavali da zastraše Jakova. Svi su bili grubi i bezdušni prema njemu. Jakov, naravno, nije zahtevao nikakvu raskoš. Međutim, dodelili su mu bednu keliju čiji je krov bio prepun rupa, vrata polomljena a posteljina u ritama. Grubo su mu se obraćali, nisu mu davali hranu i otvoreno govorili: „Odlazi odavde!“ Novi iguman, Nikodim, koji je upravo u to vreme preuzeo starešinstvo, nije mogao mnogo da učini. Uglavnom je boravio u Limniju, gde je služio kao parohijski sveštenik.
Jednog zimskog dana, njegova sestra došla je da ga poseti i gotovo da ga je ubedila da se vrati u selo. Ona je, naravno, želela da brat bude u njenoj blizini i savetovala mu je da kao monah živi u njihovoj kući ili negde u okolini. Jakov je sve to saslušao i sagledao, i nije mogao da se sabere. Kuća u selu nije mu više bila dovoljna, ona ga je gušila. S druge strane, manastir kao da se pretvorio u jazbinu nesavesnih ljudi, gotovo spremnih da ga ubiju! Nije se nazirao nikakav izlaz za Jakova. Međutim, morao je da ga pronađe.
Vratio se u selo na nekoliko dana, ali je dobro znao da se neko rešenje mora pronaći. Kakvo bi inače značenje imao priziv koji je Bog usadio u njegovo srce? Budući da je monaški priziv bio tako izvestan i dubok, po svaku cenu je morao da donese odluku. Morao je da izabere između kelije u svojoj kući koja ga je gušila i zapuštenog manastira gde su mu pretili da će ga ubiti!
Molio se tokom mnogih noći i beskrajnih časova. Načinio je na hiljade metanija. Postio je preko svake mere. Tokom čitave sedmice nije uzeo ni komadić hleba. Spavao je na zemlji, što je inače često činio. Mnogo puta je bdeo u kapeli Svete Paraskeve. Najzad je doneo herojsku odluku. Sve će zanemariti. Nije važno ako je manastir jazbina nesavesnih ljudi, čak ni ako su ga pretvorili u pakleno mesto:
„Moram da odem tamo, jer Bog želi da budem tu!“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *