NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
ZAŠTITNIK CRKAVA I LJUDI
 
Kad se nakon otpuštanja iz vojske Jakov vratio u selo, postojao je još jedan posao koji je morao da uradi. Morao je da se pobrine za seosku crkvu, kapele i proskinitarione koji su bili zapostavljeni dve i po godine, dok je on bio odsutan. Ma gde da je radio, uvek je nalazio malo vremena da učini nešto i za svetiteljske domove, za svete hramove. U to doba otac Dimitrije bio je već veoma star i Jakov je morao mnogo više da mu pomaže. Ljudi su bili svesni toga i za sve su pitali Jakova. Tako su 1950. godine od njega tražili da pročita molitvu za đavoimanu ženu. On je to odbio, govoreći da on nije sveštenik. Rođaci ove bolesnice bili su veoma uporni, tako da je bio primoran da ode u crkvu i da pročita molitvu, kao i da se sam pomoli za nju. Dok je čitao, čuo je demona kako kaže bolesnici:
„Samo izađi, i ja ću te dovesti u red. Zbog njega ne mogu da ostanem unutra.“
Kad se bolesnica našla izvan crkve pala je na zemlju, a iz nje je izašao demon u obličju jarca.
Čim bi Jakov video da otac Dimitrije jašući na konju dolazi iz obližnjeg sela, pritrčao bi da mu pomogne da sjaši, celivao njegovu mantiju i pobožno prineo epitrahilj do svog čela. Uvek je s čežnjom govorio:
„Oh, oče, hoće li me Bog nekad udostojiti…“ Nije se usuđivao da dovrši rečenicu, čak ni u samome sebi, jer se odnosila na svešteničku službu.
Jakov je do svog poslednjeg daha osećao duboko poštovanje prema sveštenicima. Uistinu, to poštovanje je bilo tako veliko da je, mnogo kasnije, izmišljao hiljadu i jedan način da bi celivao ruku sveštenika i đakona koji su dolazili kod njega da se ispovede. On je to smatrao za poseban blagoslov!
Blaženi starac je išao čak dotle da je, kada se ispovedao on sam, celivao cipele i stopala sveštenika koji bi ga ispovedao. Tokom ispovesti uvek je klečao, a kad bi mu čitali oproštajnu molitvu pao bi ničice. Takvo je bilo njegovo smirenje. Oni su se osećali nelagodno.
Kad bi otac Dimitrije stigao, crkva Svetog Georgija bila bi spremna. Jakov je od ranog jutra stajao za analogionom. Njegov glas beše mnogo sazreo. Odzvanjao je dubinom i svečanim tonom. On nije poznavao muziku, ali su jednostavna melodija i neuporediva boja njegovog glasa predstavljali čistu nasladu. Na mene je ostavilo dubok utisak ono što su mi meštani Farakle odgovorili na pitanje kako je u to vreme zvučao glas oca Jakova:
„Prekrasno. Činilo vam se da istovremeno pevaju desetorica ljudi i ispunjavao je crkvu!“
I zaista, iako nije bilo gromoglasno, njegovo pojanje ispunjavalo je crkvu neizrecivim umilenjem. To se događalo sve do njegovog upokojenja, jer je i toga dana, 21. novembra 1991, i ujutro i u podne pojao u crkvi.
U dane velikih praznika, a posebno tokom Velike sedmice, stalno je boravio u crkvi. Sam je bdeo, pojao i čitao dok je ispred njega gorela svećica, stojeći za pevnicom ili sedeći prekrštenih nogu. To bi potrajalo do jutra a onda bi pozvonio, pozivajući ljude da dođu u crkvu. Retko mu se dešavalo da tokom tih bdenja zaspi. Još od tog doba Jakov je postao znameniti „podvižnik“ (v. Mt. 11; 12). Ovaj čovek, koji je razumevao slabosti ljudi, koji je govorio „hvala“ čak i kad bi mu se rugala deca, koji se nije žalio ako bi neka žena zauzela njegovo mesto na izvoru, ovaj „zanesenjak“ kakvim su ga mnogi smatrali, borio se kao lav protiv tela i njegovih strasti, protiv nedoličnih pomisli i demona.
U sebi je skrivao snažan i borben duh koji je bio u stanju da ruši stene i da savija gvozdene šipke. Iz tog razloga, ljudi koji su ga okruživali – sveštenici, pojci i obični vernici – nisu mogli da ga razumeju. Njegova borba je daleko prevazilazila svaku meru. Njegovi usponi bili su veoma visoki a njegov stožer, načinjen od čvrste volje i božanske sile, uzneo ga je do nezamislive visine. Ljudi više nisu mogli da ga dosegnu svojim pogledom! Iz tog razloga mnogi nisu mogli ni da ga razumeju. Mogli su da prihvate samo njegova dobročinstva. Ma kakvo zlo da im se dogodilo, zaboravljali su na sveštenika i trčali kod „oca“ Jakova da im pročita crkvenu molitvu ili da se sam pomoli za njih.
Najzad, otac Dimitrije bio je veoma star. Bolovao je od Parkinsonove bolesti i opšte oronulosti. Njegovo stanje bilo je tako loše da je jednom, dok je služio Liturgiju i pričešćivao narod, njegova ruka opasno počela da se trese. Pozvao je Jakova koji je sa neiskazanim strahom Božijim držao putir i pomagao pri pričešćivanju verujućih. Svi su smatrali da je sasvim prirodno da to učini Jakov, jer je u svemu što je činio imao straha Božijeg.
Tokom tog perioda, gotovo da je bio primoran da izvrši i sveto tajinstvo krštenja. Jedna porodica pozvala je oca Dimitrija i još jednog sveštenika, oca Kostasa, da krsti njihovo novorođenče. Prvi sveštenik nije video i strašno je drhtao, dok drugi nije čuo i veoma je slabo video. Nagovorili su Jakova da pred njima pročita zaklinjanje, izvrši službu, izgovori molitve i krsti dete. Dvojica sveštenika su povremeno ponavljali neke reči. Sve ostalo izvršio je Jakov.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *