ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
РАД ЗА СЕСТРУ АНАСТАСИЈУ
 
Исте оне 1949. године, кад је Јаков отпуштен из војске, упокојио се његов отац, добри и љубазни Ставрос Цаликис. У Ливиси је дошао са Родоса још док је био веома млад. Желео је да тамо привремено ради заједно са својим оцем како би зарадили за бољи живот. Они су и успели у томе, али су младотурци све срушили. Упокојио се разочаран светом, али преиспуњен вером у Бога. Умро је у сиротињској болници у Атини. Није био ни свестан срчаних тегоба које је имао. Једне ноћи неки ниткови су га на смрт престрашили. Пребачен је у Атину где је издахнуо на дан 9. фебруара 1949, пре него што су Јаков и његов други син, Георгије, отпуштени из војске. Његова кћи Анастасија остала је сама у селу, али је Јаков био њен заштитник.
Јаков се вратио у село. Још увек се јасно запажало сиромаштво и последице грађанског рата. Морао је да помогне сестри да се уда. Обећао је то својој мајци оног дана кад се упокојила. Постојао је наравно, и други брат, Георгије. Међутим, он је у то време имао личних обавеза, будући да је у Атини основао породицу.
Јаков је због тога почео да ради свим силама. Радио је свуда, све док је могао да заради нешто новца. Радио је на њивама, у фабрици у Мантудију, у атинској циглани, у неким рудницима магнезита у њиховом округу. Кад је радио у руднику, морао је да устаје веома рано, као и остали мештани. Кад би током зиме полазили на посао, још увек је било веома мрачно, тако да су морали да носе ацетиленске лампе како би видели куда иду. Успут нису много разговарали, али је Јаков налазио прилику да им говори о Цркви, светитељима и вери. Други нису обраћали пажњу на то, али је за њих било сасвим природно да им Јаков говори на такав начин. Једног дана, кад су се враћали, Јаков је у рову нашао људску лобању. Била је то једна од последица грађанског рата! Он ју је узео, опрао и учинио да сви остану на том месту док је он прочитао молитве из службе опела за овог несрећног човека. Сахранили су је и вратили се у село. “Отац” Јаков је био спокојан, јер је извршио своју дужност према ближњем.

Comments are closed.