NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
VOJNIK „OTAC“ JAKOV
 
Sasvim je razumljivo da je trebalo da ode u vojsku još 1941. godine. Međutim, usled ratnih zbivanja, raznih nepravilnosti, okupacije i građanskog rata, nisu ga pozvali sve do 1947, kad mu je bilo dvadeset sedam godina. Poslali su ga u Volos. Posle osnovne obuke vršena je selekcija na osnovu ispitivanja. Iako je završio samo osnovnu školu, izdvajao se od ostalih i uputili su ga u Centar za snabdevanje i transport u Pireju. Iako on to nije tražio, na taj način izbegao je da učestvuje u bitkama na Gramosu i Viciju (vođene tokom građanskog rata), u kojima je bilo mnogo žrtava.
Međutim, na mestu na kojem se našao morao je da vodi drugu vrstu bitke. Morao je da se bori sa zadirkivanjima i ismevanjima vojnika. Ne može se reći da su ga mrzeli, ali soldateska u kasarnama se jednostavno ne može obuzdati. Za sve to vreme zvali su ga „otac“ Jakov – da pomenemo samo ono najbezazlenije.
Prvi mesec bio je ujedno i najteži. Čim je stupio u kasarnu, vojnici su nastojali da ga ražaloste. Bilo im je najlakše da ga prozovu „otac“ Jakov. Jakov nije odgovarao, nego bi se samo blago nasmešio. Međutim, istina je da su ga kasnije sve manje ismevali kad bi ušao u kasarnu.
Krajem meseca, stvari su se donekle izmenile. Jakov se našao pored prvog vojnika koji se razboleo. Donosio mu je vodu i aspirin, davao lekove u određeno vreme, kupovao mu ponešto i sl. Isto se dogodilo i kad se drugi vojnik razboleo. Jakov ga je strpljivo negovao, kao što majka neguje dete. Pomoć je postajala još dragocenija tokom vikenda, kad bi svi nestajali i kad bi pacijenti u Centru ostajali sami, bez društva i pomoćnika.
Jakovu je bilo potrebno nešto novca. On mu je bio apsolutno neophodan. Kako je nedeljom bio slobodan, u rano jutro odlazio je u crkvu. Svešteniku je predao komadić papira sa imenima živih i usopših koje je trebalo pomenuti tokom proskomidije. Međutim, morao je i da priloži par drahmi! Gde da nađe taj novac? Ko bi mogao da mu ga da? Osim toga, šta će jesti sredom i petkom? Isti, pa čak i veći problem imao je tokom Božićnog i Velikog posta. Nije znao šta da radi – gde da nađe taman toliko novca kako bi nešto dao svešteniku a za nešto kupio malo alve za posne dane.
Bog je prosvetlio siromašnog vojnika podvižnika da ode na tržnicu i da tamo proda svoj vojnički hleb. Tamo se uvek našao neko ko ga je kupovao u pola cene. Na taj način je dva puta sedmično mogao da sakupi nešto drahmi. Nešto je davao svešteniku, a nešto je i preostajalo da kupi tanak komadić alve. On, naravno, nije imao dovoljno hleba, ali je bio presrećan jer je mogao da posti.
Vojnici su sve to videli u većoj ili manjoj meri i, na ovaj ili onaj način, bili pod njegovim uticajem. Razume se da su ga pojedini i dalje zadirkivali, ali kako je vreme prolazilo toga je bilo sve manje. Moglo bi se reći da je počinjao da im se dopada pa čak i da su ga zavoleli. I zaista, bilo je vrlo teško da se ovaj čovek ne dopadne onome ko bi ga upoznao. Čovek možda ne bi mogao da ga sledi ili da čini isto što i on – to je, uostalom, bilo veoma teško – ali je on morao da mu se dopadne. Samo je đavoimana osoba mogla da mrzi Jakova, tog krhkog i visokog čoveka blistavog lika i čistog srca. Njegovo čisto srce projavljivalo se na njegovom blistavom, angelskom licu. Postoji jedna karakteristična priča, vezana za izvesnog obrazovanog čoveka, filologa, koji je pred Jakovom rekao: „Jakov je fini momak, ali ga je zaludela crkva!“
Ovoga puta Jakov je imao spreman odgovor:
„Crkva ne zaluđuje ljude, ona ih prosvetljuje!“
Oficiri i narednici su u većoj ili manjoj meri poznavali Jakova, ali nisu imali vremena da bi se zainteresovali za njega. To, međutim, nije bio slučaj s komandantom njegove jedinice, potpukovnikom Polikarpom Zoisom. Čim je čuo za Jakova, pozvao ga je u svoju kancelariju. Upoznao se s njim i pažljivo ga saslušao. Bio je petak. Za ručak su spremili govedinu s plavim paradajzom. „Hajde, vojniče, jedi“, zapovedio je komandant.
Jakov je odlučno odbio.
„Zar se ti ne plašiš?“
„Ne plašim se onih koji nisu u stanju da mi ubiju dušu. Moj Hristos to ne želi.“ Pretvarajući se daje ljutit, Zois ga je upitao:
„Gde si to naučio?“
„Sad me prosvetlio Duh Sveti“, odgovorio je Jakov.
Posle toga Zois ga je izveo negde gde će moći da dobiju posni obrok. Od sutradan ga je primio u svoju ličnu službu. Često je po njemu slao poruke, najčešće svojoj kući, jer je želeo da ga zaštiti od vojničkog izrugivanja. Jednog dana sazvao je sve vojnike i strogo im se obratio. Rekao im je da prestanu da ismevaju Jakova Calikisa time što ga oslovljavaju sa „oče“, jer je Jakov, „pored svega onoga što čini uistinu otac i jednog dana će to i postati!“
Ovaj potpukovnik je verovatno bio prvi čovek koji je ozbiljno i svesno oslovljavao Jakova sa „oče“. Jakov je sve to slušao oborene glave i lica crvenog od stida, budući da se jedan tako važan čovek bavio ubogom izbeglicom, da mu je jedna takva „zvanična ličnost“ (kako je uvek govorio) poklonila toliko pažnje.
Osim toga, na Jakovljevu radost ispostavilo se da su Zoisova supruga i tašta veoma pobožne žene. Redovno su odlazile u crkvu, davale priloge i sl. Jakov je postao njihov satrudnik. Zajedno su pripremali tamjan, brinuli o kapelicama, u dane praznika odlazili u male crkve i prisustvovali bdenjima, i sami bdeli… Jakov je uvek bio sa njima. Uz dozvolu potpukovnika napuštao je Pirej i odlazio u Atinu. Kuća porodice Zois nalazila se u okolini fabrike „Fiks“.
U Atinu je odlazio autobusom. Na njegovu sreću, u to vreme vojnici nisu plaćali prevoz. Nije poznavao ni put ni okolinu. Tokom putovanja zapazio je samo nekoliko velikih crkava i kapelice pored puta ili u njegovoj blizini. Video je i nekoliko proskinitariona (mesta za molitvu, prim. prev.). Bio je zbunjen i potišten:
„Sramota je prolaziti pored crkava a ne pokloniti se svetiteljima!“
Sutradan je sišao kod prve crkve koju je ugledao kroz prozor autobusa. Poklonio se ikonama a zatim seo u sledeći autobus. Nešto dalje ponovo je sišao. Postepeno je u ovoj oblasti otkrio toliko crkava, kapelica i proskinitariona da mu je bilo nemoguće da posećuje crkve i da se vozi autobusom. Zbog toga je odlučio da iz Pireja krene veoma rano pešice, kako bi mogao da poseti sve crkve. U kuću porodice Zois došao je veoma umoran, ali se u međuvremenu poklonio svim svetiteljima i svetiteljkama. To mu je bilo dovoljno i zamor je ubrzo iščezao.
Razume se da je ovo svakodnevno pešačenje ostavilo tragove na njemu. To će postati primetno tek kasnije, kada kao monah bude preduzimao još teže telesne i duhovne podvige.
Ovde, u kući porodice Zois, ukazala mu se prilika da pomalo čita crkvene i verske knjige. U retkim prilikama čitao je i crkvene molitve. Tu, u Atini, u kući nekog sudije, radila je u to vreme njegova tetka Sevasta, sestra njegove majke. Sudija je bio dobar čovek, ali ga beše zavela neka žena. Porodica je bila veoma uznemirena jer je demon sve okrenuo naopako.
Jednog dana tetka je pozvala sestrića i rekla mu:
„Dođi, Jakove, i pročitaj molitve za ove ljude, jer oni nisu rđavi… Mnogo sam tužna zbog moje gospodarice!“
Jakov je poneo svoje molitvenike i zaputio se sudijinoj kući. Pročitao je nekoliko molitava, sam se pomolio i otišao. Tokom popodneva, dok je sudijina žena ležala i odmarala se, u polusnu je videla kako strašni crni pas posramljeno izlazi iz njene kuće i kaže:
„Isterao me taj mršavko!“
Porodica se oslobodila demona i sudija se vratio svojoj ženi.
Takve stvari dešavale su se i drugim ljudima. Bračni par Zois bio je ubeđen u duhovne darove vojnika „oca“ Jakova. Toliko su ga voleli i poštovali da su mu nekoliko puta predlagali da ostane kod njih. Nekoliko meseci pre Jakovljevog otpuštanja iz vojske, početkom 1949, bračni par Zois, koji nije imao dece, ponudio mu je da ga usvoji ukoliko on na to pristane. Potpukovnik mu je obećao da će izgraditi kapelu na svom imanju u predgrađu Neo Irakliona, kao i da će urediti da bude rukopoložen za sveštenika u obližnjoj crkvi Svetog Pantelejmona.
Jakov je na sve moguće načine izražavao svoju blagodarnost za ove ponude porodice Zois, ali je uvek odgovarao jedno isto:
„Moja sudbina je drugačija, gospodine potpukovniče!“
On ih, naravno, nije lagao. Još od detinjstva je iz dubine duše želeo da se pridruži nekom manastiru, zbog čega je ponekad otvoreno govorio:
„Ja ću se zamonašiti!“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *