NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
POSLERATNE GODINE – HILJADE METANIJA
 
Posle 1945. godine, kad je započeo građanski rat, porodica Calikis suočila se s novim teškoćama. Jakov je imao svoje sopstveno usmerenje: dok je njegovo telo obavljalo razne poslove u selu, dotle je njegov um obitavao u molitvi i podvigu. Rado je odlazio i na kopanje, i na navodnjavanje, i na žetvu i na čišćenje korova, svuda gde bi ga pozvali. Radio je i kao nadničar. Međutim, ti poslovi su bili nedovoljni i slabo plaćeni, jer su ljudi bili siromašni.
Pred kraj okupacije, Jakov je u nečemu posebno imao sreće. Njegove tetke ponudile su mu jednu od dve sobe koje su imale. Znale su koliko on to želi. Soba je bila okrenuta prema istoku i prema prljavom putu koji je leti bio prašnjav a zimi blatnjav. On za to nije mario. Bio je veoma srećan.
Ovu sobu preobrazio je u pravu monašku keliju, moglo bi se čak reći i u kapelicu. Kandila, tamjan, analogion (nalonj) sa svetim knjigama iz kojih je čitao i pojao, stare livisijske i papirne ikone, drveni krstići koje je sam načinio. Na zidu je visila čak i jedna jeftina mantija, načinjena od crne pamučne tkanine.
Za Jakovljevu keliju nisu znali samo rođaci i prijatelji nego i čitavo selo. Istina je da je on u prostim ljudima izazivao pomešana osećanja. Oni su priznavali njegovu duboku povezanost sa Bogom i sa svetiteljima, ali su ga istovremeno smatrali i „vidovnjakom“, nekim vazdušastim bićem koje nije od ovoga sveta. Njega nisu izjednačavali sa ostalim ljudima u selu. Stvar je otežavao i način na koji je hodao. On je bio visok i uspravan, ali je koračao tako kao da ne dodiruje zemlju! Bila je to neobična pojava kojom se odlikovao sve do kraja života. Videvši ga kako hoda po manastirskom dvorištu ili po bašti, imali biste utisak da uistinu ne dodiruje zemlju, da nije sa njom povezan na prirodan način. Da i ne spominjemo činjenicu da je uvek bio veoma mršav. Na njegovim leđima, kosti su se nazirale čak i ispod mantije.
Prema tome, Jakov se jedino mogao videti ili na poslu, ili u crkvi, ili pak dok se moli u svojoj keliji. Tek ponekad bi u suton sa svojim tetkama sedeo na zemljanoj klupi ispred kuće. Pridružile bi im se i neke žene iz susedstva, ali su dobro znale da tu nema mesta ogovaranju i izrugivanju. Razgovaralo se o ozbiljnim stvarima. Jakov bi im prepričavao žitija svetih ili bi se govorilo o pripremama koje u crkvi treba izvršiti pred nedeljnu Liturgiju, praznik, Strasnu sedmicu, Veliki petak ili Vaskrs.
Jedne godine otac Dimitrije se razboleo i nije mogao da dođe u njihovo selo da na Veliki petak odsluži opelo plaštanice. Da ne bi tako ostalo, Jakov je uz pomoć žena pripremio Grob. Uveče su se oglasila klepala i oni su svečano, dolično i osećajno otpojali pohvale. Kad su završili, u kasnim večernjim satima iz obližnjeg sela došao je sveštenik i pred svima oštro prekoreo Jakova. Vređao ga je zbog onoga što je učinio. Jakov je pognuo glavu, pokajnički se poklonio i zatražio oproštaj, pri čemu ni najmanje nije pokušavao da se opravda.
Jakov se brinuo o svim ikonostasima u okolini. Za njihova kandila bilo je potrebno maslinovo ulje, koje je tada bilo veoma retko i skupo. U njihovom selu bilo je samo borova i smole i nijedne kapi maslinovog ulja. On je svim silama nastojao da nađe malo ulja i u predvečerje bi nestao iz sela. Vraćao bi se veoma kasno, kad bi zapalio onoliko kandila koliko je mogao.
Kad bi ga videli da se vraća tako kasno, muškarci iz sela su ga glasno zadirkivali a žene i devojke bi šaputale.
Međutim, nekima u selu, a posebno nekim ženama, smetalo je što na taj način zbijaju šale sa Jakovom i što ga preziru. One su ga mnogo puta videle kako satima kleči na kolenima u kapeli Svete Paraskeve. Pored toga, videle su i kako u svojoj sobici čini bezbrojne metanije. Postojala je jedna pukotina i kroz nju se ponešto moglo videti. Razume se da ni ova nekolicina nije mnogo razumela Jakovljev način života, ali su duboko u sebi osećali da je ovaj mladić nešto sasvim drugačije, nešto prosvetljeno i „nezemaljsko“. Ova nekolicina ljudi bila mu je veoma privržena. Jednom je neka devojka iz susedstva, koja je bila istih godina kao i on, planula i ozlojeđeno uzviknula:
„Videćete da ćemo se svi mi jednog dana klanjati pred Jakovom!“
Njegovi stari susedi i ova devojka još uvek se sećaju tog događaja. Sa nekima od njih smo se nekoliko puta susreli u Farakli. Otišli smo tamo da zabeležimo sećanja i utiske njegovih suseda, među kojima su ga i onda mnogi poštovali. Sada ga poštuju svi.
U godinama posle okupacije, do 1947. kada je otišao u vojsku, Jakov je bio veoma iscrpljen, ali ne samo zbog napornog dnevnog rada na njivama i gradilištima ili zbog loše i neodgovarajuće ishrane u ta teška vremena, nego i zbog mnogobrojnih metanija i strogog posta. Tokom mnogih noćnih časova, kako zimi tako i leti, u Jakovljevoj sobi gorela je slaba svetlost. On se tada molio i još u to vreme imao običaj da načini na stotine metanija. Uvek ih je bilo više od hiljadu. Ponekad bi ih načinio i dve hiljade – da, dve hiljade – a ponekad i više. Na taj način se borio s iskušenjima mladosti. Strasna kretanja duše i strasti bile su umirene. On se u potpunosti beše preobrazio u prefinjenu svilu, u jasno ogledalo do kojeg je dopirala i odražavala se božanska energija. U njegovom čistom unutrašnjem svetu otkrivala se istina i doživljavao je trenutke beskonačnog blaženstva, koje se ničim ne može zameniti.
Sve je to bilo božanstveno i sveto! Ujutro je, međutim, morao da pođe na posao, zajedno sa rođacima i susedima koji nisu znali koliko se trudio tokom noći i koliko je malo spavao. Ustajao je ujutro zajedno sa ostalima i radio je s njima, a da pri tom nikome ništa nije objašnjavao niti se pravdao zbog velike premorenosti. Zbog toga su mnogi mislili da Jakov ne spada u najbolje radnike. Smatrali su ga donekle slabijim u odnosu na ostale. Osim toga, njegova popustljivost unižavala ga je u očima drugih ljudi. Kad god bi zajedljivo govorili o njemu, on ne bi odgovarao. Kad god bi ga vređali, on ne bi uzvraćao.
Jedne noći, usred leta, otišao je da zalije njihovu njivu, jer je ona bila na redu za navodnjavanje. Otišao je tamo, ali je jedan sredovečni meštanin po imenu Jorgos premestio crevo u sopstvenu njivu. Dobro znajući čija je njiva na redu, Jakov je crevo vratio na svoju njivu. Ubrzo je došao i Jorgos. Bio je veoma ljut i počeo je da preti. Jakov mu je smireno i skrušeno objasnio da je njihova njiva na redu i da će se isušiti ukoliko ne bude navodnjena. Ovaj čovek je tada počeo grubo da vređa Jakova, ali mu je on na svaku uvredu odgovarao rečima:
„Hvala vam, čika – Jorgose! Hvala Vam, čika – Jorgose! Hvala Vam, čika – Jorgose!“
Ubrzo se ovaj događaj pročuo u selu a rečenica „Hvala vam, čika – Jorgose“ postala je neka vrsta poslovice.
Prema njemu su se često ponašali na ovaj način, ali su upravo njemu priticali kad god bi iskrsla neka teškoća. Jakov sa svoje strane nikad nije odbio da pomogne. Čitao je brojne crkvene molitve i lično se molio za mnoge, među kojima je bio i „čika“ Jorgos. On je bio ozbiljno bolestan, ali se oporavio zahvaljujući Jakovljevim molitvama.
Tokom tih godina, do 1947, Jakov je teško i naporno radio, ali ne za samoga sebe. Odlučio je da se zamonaši i o tome se više nije moglo raspravljati. Međutim, morao je da se pobrine za svoju sestru Tasulu (Anastasiju) koja je mlađa od njega dvadeset meseci. Naravno, bio je tu i njihov otac Stavros, od kojeg je Jakov nasledio neobičnu ljubaznost. Na žalost, Stavros je bio slomljen i činilo se da neće još dugo poživeti, što se uistinu i dogodilo. Upokojio se 1949. godine. Stavros je, u stvari, umro od šoka. Neki nitkovi došli su kod njega jedne noći i pretili mu da će ga ubiti. Budući onako iscrpljen, ovaj siromah to nije mogao da podnese.
Na Jakovu je, dakle, bilo da učini sve što može da bi obezbedio miraz sa sestru Tasulu. Bila je bolešljiva i veoma osetljiva. Oslanjala se na Jakova i samo je od njega očekivala zaštitu. Istina je da je Jakov mnogo voleo svoju sestricu. To dokazuje i činjenica da je samo zbog nje čekao tako dugo da bi se zamonašio. Blaženi starac je i sam često o tome govorio. Na ovom mestu moramo pomenuti još dva činioca koja su ga omela u tome. Kao prvo, to su okolnosti toga vremena: rat, okupacija, građanski rat i nepostojanje bilo kakve značajne monaške zajednice u okolini. Kao drugo, takav je bio promisao Božiji. On je odlučio da Njegov budući svetitelj čitave trideset dve godine proživi izvan manastira, da bi upoznao svet i da svet upozna njega. Tako je nepodozrivi svet bio u mogućnosti da upozna budućeg svetitelja, kao što je i on bio u mogućnosti da sagleda nedaće i strasti koje postoje u svetu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *