NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
POBEĐUJE U DRAMI OKUPACIJE
 
Nastupilo je veliko zlo. Drugi svetski rat i grčko – italijanski rat. Armijski štab nije imao vremena da mobiliše dvadesetogodišnjake. Usledio je period gladi i okupacije. Nedaće ubogih izbeglica postale su još veće. Jakov je stajao uspravno, okolnosti ga nisu slomile. Nije ga poneo vihor podlosti koji se projavio u hiljadu lica. Nije izgubio samoga sebe, jer je stalno besedio sa Hristom i svetiteljima.
Od jeseni 1941. glad i nemaština pretvorili su se u pravu noćnu moru za ljude. Sve što su imali prodavali su za komad hleba ili za par cipela. To, međutim, nije predstavljalo problem za Jakova, koji je sada bio odrastao čovek, star dvadeset jednu godinu i zreo kao pedesetogodišnjak.
Uvek je malo jeo i pronalazio načine da jede još manje. To više nije bila stvar posta nego ozbiljnog podvižništva. Tokom tog perioda prvi put je pokušao ono što će kasnije više puta ponavljati. Ništa nije jeo tokom čitave sedmice, počev od nedelje popodne pa do subote, kad je otišao na Liturgiju. U subotu se pričestio i uzeo naforu, a zatim pojeo malo hleba i maslina. U nedelju je normalno jeo. Ovaj podvig nije upražnjavao sve vreme. Međutim, dva ili tri puta ga je nenamerno produžio, što je ugrozilo njegovo zdravlje. Dogodilo mu se da je nakon sedmice potpunog posta jednom prilikom sreo izgladnelu decu, a drugom nemoćne starce. Dao im je sve čime je trebalo da se hrani naredna tri – četiri dana, tako da za njega ništa nije preostalo. Mnogo je postradao i onesvestio se od iznemoglosti.
I pored svega, osećao je neopisivu unutrašnju radost. Svako, ko je imao čiste oči, na njegovom licu mogao je da vidi duboku radost zbog pomoći bližnjima. Čudno je, međutim, što ga svi ti podvizi nisu sprečavali da radi. Razume se da je to predstavljalo veliko opterećenje za njegov organizam i krajnje umrtvljavanje tela, ali on je istrajavao u tome. Trebalo je da sve bude kako dolikuje, čak i po cenu smanjenja rada.
Tokom prvog perioda gladi, 1941. godine, Jakov je uprkos velikoj iscrpljenosti otišao na proslavu u manastiru Svetog Nikolaja u Galatakiju, nedaleko od Limnija u Eubeji. Obukao je čistu, grubu odeću a u pletenu vreću stavio malo hleba i bogoslužbene knjige koje će mu biti potrebne. Pešice je stigao na večernju službu. U početku je pevao sa ostalim pojcima. Pred kraj večernje, ostali pojci su otišli. U hramu je ostalo samo nekoliko žena, ali su kasnije i one otišle. Uprkos iznurenosti, suvonjavi Jakov stajao je uspravno kao stub i produžio da svojim dubokim, svečanim i melodičnim glasom čita i poje tokom cele noći. Čak ni monahinje nisu ostale na bdenju!
Jedna mlada iskušenica, sadašnja igumanija, videla je sve to i obavestila igumaniju. Bile su postiđene što stranac služi bdenje na njihov praznik dok one spavaju. Neke od monahinja su tada odlučile da tokom te noći ostanu na bdenju sve dok budu mogle da izdrže.
Mada ga glad i druge nedaće okupacije nisu mogle poraziti, malo je nedostajalo da to učini poniženje. U to vreme svi su bili siromašni, a Jakov je bio još siromašniji. Imao je nešto grube odeće, ali nije imao cipele. Pojao je u seoskoj crkvi Svetog Georgija. Međutim, kako da odrastao čovek kao on stoji bosonog za analogionom, gde su svi mogli da vide njegovo siromaštvo? Osećao se veoma loše. Bio je beskrajno posramljen. Spustio je pantalone da bi prekrio stopala, ali ona se jednostavno nisu mogla sakriti! Činilo mu se da će eksplodirati. Otišao je kući gotovo bolestan od potištenosti. Pomišljao je da prestane da peva. Međutim, pomisao da prestane da peva Bogu bila mu je nepodnošljiva, i on ni na koji način nije mogao da je prihvati. Kad su njegovi brat i sestra izašli, pao je na kolena pred ikonom svetog Haralampija i počeo da se moli. Ustao je i odlučio da ode da peva, čak i ako nije imao cipele. Tokom dve nedelje tako je zaista i činio. Neki bezumnici, pridošlice i crnoberzijanci, počeli su glasno da dobacuju:
„Zar on nema stida? Zar ne vidi svoj položaj, zar ne shvata da je bosonog, a hoće da peva na vrhu?“
Stalno je slušao ovakve reči. Kući je otišao veoma rastužen i duboko potišten. Još jednom je pomislio da prestane da peva i gotovo da je doneo takvu odluku.
„Možda su ljudi u pravu što me optužuju“, razmišljao je on. „To je crkva, dom svetiteljev, a ne bilo kakva kuća…“
Kasno u noć otišao je na počinak, nakon što se dugo molio. Kad je zaspao, pred njim se pojavio sveti Georgije koji mu je rekao:
„Čedo moje, ja ne želim da ti odeš. Želim da pevaš u mojoj kući onako kako to sad činiš!“
Tako je Jakov tokom čitave jedne godine nastavio da peva bosonog.
Tokom 1942. pretrpeo je strašno iskušenje. Njegova dobra i mnogostradalna majka Teodora nije izdržala. Budući veoma unesrećena gubitkom šestoro dece, postala je još nesrećnija zbog nedaća okupacije i upokojila se 1942. godine. Iako je napunila tek četrdesetu, izgledala je kao starica od sedamdeset i više godina. Bila je ozbiljno bolesna. Na dan 5. jula obratila se svojoj deci:
„Vaš ujak Kostas preminuo je 12. jula. Ja ću umreti 3 dana ranije, u sam osvit zore.“
„Kako to znaš, majko“, upitao ju je Jakov.
„Obavestio me jedan angeo Gospodnji“, odgovorila je ona.
Sve se upravo tako i dogodilo. Pre nego što je predala dušu, pozvala je Jakova i rekla mu:
„Što se tiče devojke (njegove sestre), poveravam je Bogu i tebi. Nemoj da odeš pre nego što se ona uda“.
Neposredno pre nego što će se razboleti, majka mu je predskazala nešto veoma značajno:
„Ti ćeš, mali moj Jakove, postati sveštenik, i prva koja će uzeti naforu iz tvoje ruke biće tvoja sestra!“
I zaista, tako je i bilo. Jakov je silno oplakivao svoju majku, toliko da mu se ona javila u snu i rekla da više ne plače. Nakon majčine smrti, sve se više osećao kao zaštitnik svoje sestre Anastasije. Mnogo ju je voleo. Sve dok se ona nije udala, ostao je u selu i radio duže nego što je planirao. Drugačije rečeno, Jakov je nameravao da se zamonaši mnogo ranije ali je to odložio, jer je želeo da najpre uda sestru.
Godine okupacije proticale su uz velike patnje. Porodica je u početku pokušavala da ih prevaziđe. Na kraju su bili prisiljeni da prodaju sve što je bilo vredno od one nekolicine stvari koje su skrivene u odeći doneli iz Livisija. Nisu prodate samo dve ikone. Jakov je radio na njivi, na zidarskim poslovima i na svim mestima gde su ga unajmili kao nadničara. Okupatorska vojska ga je samo jednom izložila velikoj opasnosti. Naime, visoke i pošumljene planine Eubeje predstavljale su povoljno skrovište za gerilce. Iako Jakov nije bio povezan sa gerilcima, Nemci su ga, kao i ostale seljake, uhapsili u znak odmazde. Čitavo selo bilo je u pometnji, ali ništa nije moglo da se učini. Ubacili su ih u glomazno otvoreno vozilo i uputili u veliko selo Strofiliju. Sve je ukazivalo da će uslediti velika nesreća. Zarobljenici su preklinjali Boga za izbavljenje. Oni koji su poznavali Jakova – a poznavalo ga je čitavo selo gledali su ga kao da preklinju: „Moli se, oče Jakove, učini nešto…“ Jakov se, naravno, molio za sve njih. U Strofiliji su ih odveli do prostranog ograđenog mesta i svuda oko njih postavili puške. Niko više nije sumnjao da će svi biti streljani. Međutim čim su rasporedili puške, Nemcima je stiglo obaveštenje – nešto se u međuvremenu dogodilo – tako da su se istog trenutka spakovali i oslobodili zatočenike. Tako se Jakov živ i zdrav vratio kući. Imao je dvadeset tri godine. Putem je ponavljao ostalima: „Spasla nas je Presveta Trojica, spasla nas je Presveta Trojica!“ Usrdno se molio Presvetoj Trojici za njihovo izbavljenje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *