ДУШЕ ХРИСТОВЕ

 

ДУШЕ ХРИСТОВЕ
 

 
ПОДВИЖНИЧКО ШЕГРТОВАЊЕ
 
Јаков је основну школу завршио 1933. године. Што се тиче средње школе или нечега сличног, на то се није ни помишљало. Сиромаштво и немаштина нису допуштали такве мисли. Његов отац Ставрос напорно је радио као надничар. Иако је био добар зидар, зарађивао је врло мало новца који им је био довољан само да преживе. Сахранио је своје некадашње снове. У Ливисију и у турским селима даноноћно је напорно радио да би обезбедио школовање и напредак своје деце. Сада, међутим, нису имали довољно ни за храну. Поред свега тога, Теодора је често побољевала. Због тога је Јаков почео да ради на њиховим њивама, као и на њивама других људи, где би се запослио као надничар. Отац га је често водио као свог помоћника у зидарским радовима. Једном, кад су у кући расправљали о Јаковљевој будућности, његов отац, који је донекле познавао свет, рекао му је следеће:
“Уколико ме напустиш, завршићеш као скитница у Пиреју!”
Њих двојица би, дакле, запаковали нешто хране у плетену врећицу и пошли у обилазак села, где год је убогим мештанима требао зидар за неку зградицу, поправку зида или кречење. Прихватали су сваки посао који би им понудили. Ма куда да су ишли, људи су примећивали малог шегрта и полако почињали да му исказују простодушно поштовање. Где год да су радили дан – два, људи би брзо осетили да је мали шегрт другачије биће и да ће му животни пут бити другачији, иако нису знали да објасне одакле то потиче!
Осим тога, већина становника околних села повремено га је виђала како чита за аналогионом. У дане празника долазио је и појао у њиховим црквама. Било им је довољно да чују његов прекрасан глас, који је звучао тако мелодично и упечатљиво као да долази са неког далеког источника. Није им било потребно ништа више да би га запазили и поштовали – њега, сиромашног малог Јакова, којије имао само тринаест – четрнаест година!
Сигурно је да другачије није ни могло да буде. Мали шегрт се молио за све време док је носио блато и камење. Изговарао је молебне каноне и шапутао химне. Јаков је налазио времена да се моли и током ноћи. Само је његова мајка знала да је њен крхки дечак мали подвижник. Она је то знала јер је могла да га види или да осети кад устане током ноћи. Чинио је бројне метаније и читао молебне каноне при светлости кандила или при месечини. Сатима је клечао на коленима и то ће чинити све до своје смрти. Осим тога, кад је напунио петнаест или шеснаест година, често је одлазио и сам бдео у капели Свете Параскеве. Најзад, још од времена кад је имао око десет година, дечак је самоме себи говорио:
“Ја ћу се замонашити!”
Од оца Димитрија тражио је да га посаветује у вези с његовим молитвама, читањем и духовном борбом. Свештеник није много знао, док је дечачић у духовном погледу нагло напредовао. У сваком случају, свештеник је представљао подршку за малог подвижника.
О свему томе чуо је и митрополит Халкиде Григорије. Добри свештеник, отац Димитрије, као и многи други, говорили су му о овом дечаку. Епископ није потпуно поверовао у то док поводом прославе празника Пресвете Тројице није дошао у Стросрилију, велико село које се налази у непосредној близини Фаракле. Мали Јаков је појао на том богослужењу. Његово појање оставило је дубок утисак на епископа који га је позвао у олтар и упознао се с њим. Истог дана рукоположио га је за чтеца. Нешто касније, кад су му испричали да је Јаков крстио једно новорођенче, није заповедио да дете буде поново крштено. Наиме, догодило се да је требало крстити дете, али се свештеник изненада разболео и није био у стању да то учини. На захтев свештеника и у његовом присуству, крштење је извршио Јаков који је дошао да му помогне, будући да је ову службу знао напамет.

Comments are closed.