NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUŠE HRISTOVE

DUŠE HRISTOVE

 

DUŠE HRISTOVE
 

 
PODVIŽNIČKO ŠEGRTOVANJE
 
Jakov je osnovnu školu završio 1933. godine. Što se tiče srednje škole ili nečega sličnog, na to se nije ni pomišljalo. Siromaštvo i nemaština nisu dopuštali takve misli. Njegov otac Stavros naporno je radio kao nadničar. Iako je bio dobar zidar, zarađivao je vrlo malo novca koji im je bio dovoljan samo da prežive. Sahranio je svoje nekadašnje snove. U Livisiju i u turskim selima danonoćno je naporno radio da bi obezbedio školovanje i napredak svoje dece. Sada, međutim, nisu imali dovoljno ni za hranu. Pored svega toga, Teodora je često poboljevala. Zbog toga je Jakov počeo da radi na njihovim njivama, kao i na njivama drugih ljudi, gde bi se zaposlio kao nadničar. Otac ga je često vodio kao svog pomoćnika u zidarskim radovima. Jednom, kad su u kući raspravljali o Jakovljevoj budućnosti, njegov otac, koji je donekle poznavao svet, rekao mu je sledeće:
„Ukoliko me napustiš, završićeš kao skitnica u Pireju!“
Njih dvojica bi, dakle, zapakovali nešto hrane u pletenu vrećicu i pošli u obilazak sela, gde god je ubogim meštanima trebao zidar za neku zgradicu, popravku zida ili krečenje. Prihvatali su svaki posao koji bi im ponudili. Ma kuda da su išli, ljudi su primećivali malog šegrta i polako počinjali da mu iskazuju prostodušno poštovanje. Gde god da su radili dan – dva, ljudi bi brzo osetili da je mali šegrt drugačije biće i da će mu životni put biti drugačiji, iako nisu znali da objasne odakle to potiče!
Osim toga, većina stanovnika okolnih sela povremeno ga je viđala kako čita za analogionom. U dane praznika dolazio je i pojao u njihovim crkvama. Bilo im je dovoljno da čuju njegov prekrasan glas, koji je zvučao tako melodično i upečatljivo kao da dolazi sa nekog dalekog istočnika. Nije im bilo potrebno ništa više da bi ga zapazili i poštovali – njega, siromašnog malog Jakova, kojije imao samo trinaest – četrnaest godina!
Sigurno je da drugačije nije ni moglo da bude. Mali šegrt se molio za sve vreme dok je nosio blato i kamenje. Izgovarao je molebne kanone i šaputao himne. Jakov je nalazio vremena da se moli i tokom noći. Samo je njegova majka znala da je njen krhki dečak mali podvižnik. Ona je to znala jer je mogla da ga vidi ili da oseti kad ustane tokom noći. Činio je brojne metanije i čitao molebne kanone pri svetlosti kandila ili pri mesečini. Satima je klečao na kolenima i to će činiti sve do svoje smrti. Osim toga, kad je napunio petnaest ili šesnaest godina, često je odlazio i sam bdeo u kapeli Svete Paraskeve. Najzad, još od vremena kad je imao oko deset godina, dečak je samome sebi govorio:
„Ja ću se zamonašiti!“
Od oca Dimitrija tražio je da ga posavetuje u vezi s njegovim molitvama, čitanjem i duhovnom borbom. Sveštenik nije mnogo znao, dok je dečačić u duhovnom pogledu naglo napredovao. U svakom slučaju, sveštenik je predstavljao podršku za malog podvižnika.
O svemu tome čuo je i mitropolit Halkide Grigorije. Dobri sveštenik, otac Dimitrije, kao i mnogi drugi, govorili su mu o ovom dečaku. Episkop nije potpuno poverovao u to dok povodom proslave praznika Presvete Trojice nije došao u Strosriliju, veliko selo koje se nalazi u neposrednoj blizini Farakle. Mali Jakov je pojao na tom bogosluženju. Njegovo pojanje ostavilo je dubok utisak na episkopa koji ga je pozvao u oltar i upoznao se s njim. Istog dana rukopoložio ga je za čteca. Nešto kasnije, kad su mu ispričali da je Jakov krstio jedno novorođenče, nije zapovedio da dete bude ponovo kršteno. Naime, dogodilo se da je trebalo krstiti dete, ali se sveštenik iznenada razboleo i nije bio u stanju da to učini. Na zahtev sveštenika i u njegovom prisustvu, krštenje je izvršio Jakov koji je došao da mu pomogne, budući da je ovu službu znao napamet.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *