NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Put duše posle smrti » DUŠA POSLE SMRTI

DUŠA POSLE SMRTI

 

DUŠA POSLE SMRTI
 
IZLAZAK IZ TELA U OKULTNOJ LITERATURI
 
Istraživači savremenih „posmrtnih iskustava gotovo se uvek radi objašnjenja ovih slučajeva obraćaju onoj vrsti literature koja tvrdi da se zasniva na iskustvu „izlaska iz tela“ – okultnoj literaturi iz najstarijih vremena, egipatskoj i tibetanskoj „Knjizi mrtvih“, pa sve do okultnih učitelja i eksperimentatora naših dana.
Sa druge strane, jedva da neko od ovih učitelja obraća ozbiljnu pažnju na pravoslavno učenje o životu i smrti ili na biblijske i svetootačke izvornike na kojima se ono zasniva. Zbog čega je to tako?
Uzrok je vrlo jednostavan: hrišćansko učenje potiče od Božijeg otkrivenja čoveku o sudbini duše posle smrti i uglavnom naglašava konačno stanje duše na Nebesima ili u adu. Iako postoji bogata hrišćanska literatura koja opisuje šta se događa sa dušom posle smrti, a zasniva se na podacima iz prve ruke o „posmrtnom iskustvu“ ili izlasku iz tela (kako je pokazano u poglavlju o mitarstvima), ova literatura najčešće zauzima drugostepeno mesto u poređenju sa glavnim hrišćanskim učenjem o konačnom stanju duše. Literatura, zasnovana na hrišćanskom iskustvu, korisna je, uglavnom, radi pojašnjenja i preglednijeg predstavljanja važnijih momenata hrišćanskog učenja.
U okultnoj literaturi situacija je upravo suprotna -glavni naglasak stavlja se na „vantelesno“ iskustvo duše, a njeno konačno stanje obično se ostavlja nedorečenim ili se objašnjava ličnim mišljenjima i nagađanjima, uglavnom zasnovanim na ovom iskustvu.
Savremeni istraživači mnogo su tim svedočanstvima okultnih autora (koja se pokazuju kudikamo pogodnija za „naučno“ ispitivanje), nego hrišćanskom učenju koje zahteva učešće vere i poverenja, a takođe i vođenje duhovnog života u saglasnosti sa ovim učenjem.
U ovom poglavlju pokušaćemo da ukažemo na neke od zamki koje se kriju u ovom zbližavanju (nauke i okultizma), koje se ni u kojoj meri ne pokazuje tako „objektivnim“ kako se to nekima čini, i pokušati da damo ocenu okultnog „vantelesnog“ iskustva s tačke gledišta pravoslavnog hrišćanstva. Radi toga, nužno je da se donekle upoznamo sa okultnom literaturom kojom se koriste savremeni istraživači za objašnjenje „posmrtnog“ iskustva.
 
Tibetanska i egipatska „Knjiga mrtvih“
Tibetanska „Knjiga mrtvih“, jeste budistička knjiga iz VIII veka koja verovatno sadrži dobudistička predanja iz još ranijih vremena. Njen tibetanski naziv je „Oslobeđenje putem slušanja na posmrtnoj ravni“, a njen engleski izdavač opisuje je kao „mističku pouku za rukovođenje u onostranom svetu mnogih iluzija i sfera“. Čitaju je kraj tela pokojnika kao korisnu za njegovu dušu, jer, kako kaže sam tekst: „u trenutku smrti dešavaju se razna priviđenja“. To, kako zapaža izdavač, „nisu viđenja realnosti, već nešto drugo, kao… (sopstveni) intelektualni impulsi, koji su dobili personifikovanu formu“.
Na sledećim stepenima 49-dnevnih „posmrtnih“ iskušenja, opisanih u knjizi, javljaju se viđenja kako „mirnih“ tako i „zloćudnih“ božanstava, od kojih se sva, prema budističkom učenju, tumače kao iluzorna (nešto niže, prilikom tumačenja ove sfere, pokazaćemo zbog čega su ova viđenja, zaista, najvećim delom – iluzija). Kraj čitavog ovog procesa je konačan pad duše i „prevaploćenje“ (=reinkarnacija, takođe će biti razmotrena niže), shvaćeno prema budističkom učenju kao zlo, koje je moguće izbeći uz pomoć budističke pripreme. Karl Jung, u svom Psihološkom komentaru ove knjige, primećuje da ova viđenja veoma nalikuju na opise zagrobnog sveta u savremenoj zapadnoj spiritističkoj literaturi – i jedna i druga ostavljaju neprijatan utisak zbog krajnje praznine i banalnosti saopštenja iz „sveta duhova“.
Između „Tibetanske knjige mrtvih“ i savremenih iskustava u pogledu dveju pretpostavki postoji začuđujuće slaganje, što i objašnjava interes doktora Mudija i drugih istraživača. Prvo, tamo opisani utisci o boravku „van tela“, u prvim trenucima smrti, u suštini su oni isti kao i u savremenim slučajevima (a takođe i u pravoslavnoj literaturi): duša umrloga pojavljuje se kao „sjajno prozračno telo“, koje je vidljivo drugim. bićima iste takve prirode, ali ne i ljudima dok su u telu. U početku, ona ne shvata je li živa ili mrtva, vidi ljude okupljene oko tela, sluša jauke nastradalih i sposobna je da prima čulne utiske; njeni pokreti nisu ničim ograničeni i može da prolazi kroz čvrsta tela.
Drugo, „u trenutku smrti vidimo prvobitnu svetlost“, koju mnogi istraživači poistovećuju sa „svetlosnim bićem“ kakvo se opisuje u današnje vreme.
Ne treba sumnjati da je ono što je opisano u „Tibetanskoj knjizi mrtvih“ zaista zasnovano na „vantelesnom“ iskustvu, ali ćemo u daljem izlaganju utvrditi da je istinsko posmrtno stanje samo jedno od mnogih ovakvih slučajeva, i dužni smo da upozorimo da ne treba prihvatiti bilo kakvo „vantelesno“ iskustvo kao otkrovenje o tome šta se zaista događa posle smrti. Iskustva zapadnih medijuma, ako i jesu autentična, u svakom slučaju nisu istinska svedočanstva o umrlima, kako to oni tvrde.
Postoji izvesna srodnost između tibetanske „Knjige mrtvih“ i od nje još starije egipatske „Knjige mrtvih“. Ova druga opisuje kako posle smrti duša prolazi kroz mnoge preobražaje i sreće mnoge „bogove“. Međutim, živa tradicija tumačenja ove knjige ne postoji, a bez toga savremeni čitalac može samo da nagađa o značenju nekih od ovih simbola. Prema ovoj knjizi, umrli redom dobija oblik laste, zlatnog sokola, zmije s ljudskim nogama, krokodila, čaplje, cveta lotosa itd. i sreće se sa raznim „bogovima“ i onostranim bićima („četiri sveta majmuna“, boginja begemot, razni bogovi s glavama pasa, šakala, majmuna, ptica, itd.).
Iscepkana, nerazgovetna i zbrkana iskustva iz „zagrobnog carstva“ opisana u ovoj knjizi drastično se razlikuju od jasnoće i jednostavnosti hrišćanskog iskustva. Iako se ova knjiga, može biti, takođe zasniva ka realnom iskustvu izlaska iz tela, ona je, slično tibetanskoj „Knjizi mrtvih“, puna iluzornih vizija i, bez sumnje, ne može se koristiti kao istinski opis stanja duše posle smrti.
 
Spisi Emanuela Svedenborga
Drugi od okultnih tekstova koje izučavaju savremeni istraživači, pruža više nade da bude shvaćen, jer pripada novom vremenu, zapadnom načinu mišljenja i pretenduje na to da bude hrišćanski.
Spisi švedskog mistika Emanuela Svedenborga (1688-1772) opisuju onostrane vizije koje su počele da mu se javljaju u srednjim godinama života. Do onog časa kada su počele te vizije, on je bio tipičan evropski intelektualac XVIII veka: poliglota, naučnik, istraživač, pronalazač, čovek koji je aktivno učestvovao u društvenom životu kao nadzornik Švedskog višeg kolegijuma i član Gornjeg Doma parlamenta -ukratko, „univerzalni“ čovek ranog perioda razvitka nauke, kada je još uvek jednome čoveku bilo moguće da ovlada gotovo svim savremenim znanjima.
Napisao je gotovo 158 naučnih radova, a neki od njih (na primer, četvorotomni anatomski traktat „Mozak“) su daleko ispred svoga vremena.
Zatim, u svojoj 56-oj godini, on je počeo da obraća pažnju na nevidljivi svet, i tokom poslednjih 25 godina života sačinio ogroman broj religioznih dela u kojima se opisuje Nebo, ad, Anđeli i duhovi – i sve to na osnovu sopstvenog iskustva.
Njegovi opisi nevidljivih sfera razočaravajuće su prizemni, i uglavnom slični opisima koji se mogu naći u većem delu okultne literature. Kada čovek umire, onda, prema Svedenborgovoj priči, ulazi u „svet duhova“ koji se nalazi na pola puta između Nebesa i ada. Ovaj svet, mada je duhovan i nematerijalan, toliko liči na materijalnu realnost da u početku čovek nije svestan da je umro. Njegovo „telo“ i osećanja su onakvi kao i na zemlji.
U trenutku smrti doživljava se vizija svetlosti – nečeg jarkog i maglovitog, i odvija se „pregled“ sopstvenog života, sa svim njegovim dobrim i zlim delima. Čovek se sreće sa drugovima i poznanicima iz ovog sveta i izvesno vreme produžava postojanje na sasvim sličan način kao i na zemlji, s tom razlikom što je tamo sve mnogo više okrenuto unutarnjem: čoveka privlače one stvari i ljudi koje je voleo, a stvarnost se realizuje mišlju – treba samo pomisliti o nekome, i ta osoba se pojavljuje kao da je pozvana. Kada se čovek donekle privikne na boravak u svetu duhova, njegovi drugovi govore mu o Nebu i paklu, i odvode ga u razne gradove, vrtove i parkove.
U tom međuvremenu u „svetu duhova“ čovek se nalazi radi obučavanja, koje traje od nekoliko dana do godine, i „priprema“ se za Nebo. Ali i samo „Nebo“, kako ga Svedenborg opisuje, ne razlikuje se mnogo od „sveta duhova“, a i jedno i drugo veoma liče na zemlju.
Tamo postoje dvorišta i sale, kao na zemlji, parkovi i vrtovi, kuće i spavaonice „anđela“, kao i mnogo odeće za njih. Tamo postoje vlade i zakoni, i sudovi, ali sve, naravno, mnogo „duhovnije“ nego na zemlji. Tamo postoje crkvena zdanja i službe, duhovnici govore propovedi i negoduju ukoliko se neko od slušalaca sa njima ne slaže. Tamo postoje brakovi, škole, obuka i vaspitanje dece, društveni život – ukratko, gotovo sve što se sreće na zemlji, a može da se smatra „duhovnim“.
Sam Svedenborg je govorio o Nebu nastanjenom mnoštvom anđela (svi oni su, kako je on smatrao, bili duše umrlih), a takođe i čudnovatim stanovnicima Jupitera, Merkura i drugih planeta. On je na „nebu“ diskutovao sa Martinom Luterom i obratio ga u svoju veru, ali nije mogao da razuveri Kalvina u njegovoj veri u „predestinaciju“. Opis pakla takođe podseća na neko mesto na zemlji, a njegove stanovnike karakteriše egoizam i ružni postupci.
Lako se može razumeti zbog čega je od većine svojih savremenika Svedenborg bio odbačen kao umno poremećen i zbog čega su gotovo do naših dana njegova viđenja retko shvatana ozbiljno. I pored toga, uvek je bilo ljudi koji su tvrdili da je bez obzira na svu čudnovatost njegovih vizija, on zaista bio u kontaktu sa nevidljivom stvarnošću: njegov mlađi savremenik, nemački filozof Emanuel Kant, jedan od osnivača savremene filozofije, odnosio se prema njemu veoma ozbiljno i verovao u nekoliko primera Svedenborgove „vidovitosti“, koji su bili čuveni u čitavoj Evropi, a američki filozof R. Emerson u svome opširnom eseju o njemu u knjizi „Izabranici čovečanstva“, nazivao ga je „jednim od giganata literature koga neće proceniti ni čitavi koledži prosečnih naučnika“.
Oživljavanje interesovanja za okultizam u naše vreme izbacilo ga je u prvi plan kao „mistika“ i „vidovnjaka“ nesputanog doktrinarnim hrišćanstvom, a naročito istraživači „posmrtnih“ iskustava nalaze interesantne paralele među svojim otkrićima i njegovim opisom prvih trenutaka posle smrti.
Ne može se mnogo sumnjati u to da je Svedenborg zaista bio u kontaktu sa duhovima, i da je od njih dobio svoje „otkrovenje“. Proučavanje načina na koji je on dobio ova „otkrovenja“, pokazaće nam u kakvoj to sferi ovi duhovi zaista prebivaju.
Istorijat Svedenborgovih kontakata sa duhovima, detaljno opisan u njegovom obimnom „Duhovnom dnevniku“ i „Dnevniku snoviđenja“ (2300 stranica), jasno razotkriva karakteristike stupanja u dodir sa podnebesnim demonima, kako to opisuje episkop Ignjatije. Svedenborg je od detinjstva praktikovao jednu vrstu meditacije, koja uključuje opuštanje i snažnu koncentraciju.
Vremenom je počeo da u vreme meditacije vidi plamen, koji je on naivno prihvatao i objašnjavao kao znamenje „odobrenja“ njegovih misli. To ga je i pripremilo za početak opštenja sa svetom duhova. Kasnije je u snu počeo da viđa Hrista, i to kako ga primaju u zajednicu „besmrtnika“, a postepeno je oko sebe počeo da oseća i prisustvo duhova. Na kraju, duhovi su počeli da mu se javljaju i u budnom stanju. To se prvi put desilo tokom njegovog putovanja za London. Sedeći, jedne večeri, odjednom je ugledao crnilo i gmizavce koji su mu puzali po telu, a zatim i čoveka koji je sedeo u uglu sobe i rekao mu samo: „Ne jedi toliko“ i iščezao u mraku. Mada ga je ovo javljanje preplašilo, on ga je ipak smatrao nečim „dobrim“, zbog toga što je dobio „moralni savet“.
Zatim, kako sam priča: „Iste noći čovek mu se ponovo javio, ali sada se više nisam plašio. Potom je rekao da je on Gospod Bog, Stvoritelj sveta i Iskupitelj, i da je izabrao mene da objasnim ljudima duhovni smisao Pisma, i da će mi On sam objasniti šta treba da napišem o tom predmetu. Iste noći bili su mi otkriveni – tako da sam se u potpunosti uverio u njihovu realnost – svetovi duhova. Nebo i pakao… Posle toga Gospod je otvarao, veoma često i danju, moje telesne oči, tako da sam usred dana mogao da gledam u drugi svet, i u potpuno budnom stanju opštim sa anđelima i duhovima“.
Iz ovog opisa sasvim je jasno da je Svedenborg bio otvoren za opštenje sa vazdušnim carstvom palih duhova i da su sva „otkrivenja“ koja su potom usledila proisticala iz tog istog izvora. „Nebo“ i „ad“ koje je on video, takođe su bili delovi vazdušnog carstva, a „otkrivenja“ koja je on zapisao jesu opis njegovih iluzija, koje pali duhovi često, radi sopstvenih ciljeva, podmeću lakovernima. Osvrt na još neka dela okultne literature pokazaće nam i druge strane ovog carstva.
 
„Astralna ravan“ teozofije
Teozofija XIX i XX veka, koja zapravo predstavlja mešavinu istočnjačkih i zapadnjačkih okultnih ideja, podrobno govori o vazdušnom carstvu za koje smatra da se sastoji iz niza „astralnih ravni“ („Astralni“ znači „zvezdani“. To je izmišljeni termin koji označava „nadzemaljsku“ realnost).
Prema jednoj teoriji ovog učenja „astralne“ ravni „predstavljaju mesto prebivanja svih natprirodnih bića, obitavalište bogova i demona, pustoš u kojoj prebivaju misaone forme, oblast nastanjena duhovima vazduha i drugih stihija, kao i različita nebesa i paklovi s mnoštvima anđela i demona…“. Za to pripremljene osobe, smatra se, mogu uz pomoć obreda da se „uzdižu na ove ravni i u potpunosti se upoznaju sa ovim oblastima“.
Prema ovom učenju, u „astralnu ravan“ (ili ravni, u zavisnosti od toga kako se posmatra to carstvo – kao celo ili razdeljeno na različite „slojeve“ (ulazi se posle smrti i, kao i u učenju Svedenborga, nema iznenadne promene stanja i nema suda – čovek produžava da živi, kao i pre, samo van tela, i počinje da „prolazi kroz sve podnivoe astralne ravni na svome putu ka nebeskom carstvu“. Svaki podnivo je sve finiji i sve više „okrenut unutarnjem“, a prolaženje kroz njih, za razliku od straha i nespokojstva koje bude hrišćanska „mitarstva“, jeste period zadovoljstva i radosti: „Radost prebivanja na astralnoj ravni je tako velika, da se fizički život u poređenju s tim uopšte ne čini kao život, . . Devet od deset osoba osećaju veliku odbojnost prema povratku u svoje telo“ (A. Pauel, „Astralno telo“, 1972).
Kao izum Ruskinje – medijuma, Jelene Blavacke, teozofija je krajem XIX veka bila pokušaj da se da sistematično objašnjenje medijumskih kontakata s „mrtvima“, koji su se u zapadnom svetu množili od vremena razbuktavanja spiritističkih javljanja u Americi 1848. godine.
Sve do danas njeno učenje o „astralnoj ravni“ (mada često i nazvanoj po imenu) predstavlja merilo kojim se koriste medijumi i drugi ljubitelji okultnog radi objašnjenja pojava iz sveta duhova. Iako su teozofske knjige o „astralnoj ravni“ prepune one „neprijatne praznine i banalnosti“, koje, po Jungovom mišljenju, karakterišu svu spiritističku literaturu, i pored toga, iza te trivijalnosti stoji filozofija realnosti onostranog sveta, koja kod savremenih istraživača nailazi na odziv.
Savremeni humanistički pogled na svet sa veoma mnogo simpatije gleda na takav onostrani svet koji je prijatan, a ne mučan, koji dopušta lagani „rast“ i „evoluciju“, a ne konačnost suda, koji daje „još jednu šansu“ da bi se pripremilo za višu realnost, a ne određuje večni udeo prema vladanju tokom zemaljskog života. Teozofsko učenje pruža baš ono što i traži savremena duša, i tvrdi da je zasnovano na iskustvu.
Da bi se dali pravoslavni hrišćanski odgovor na ovo učenje moramo pažljivo osmotriti šta se to zaista zbiva na „astralnoj ravni“. Ali, gde da gledamo? Saopštenja medijuma žalosno su poznata po svojoj rasplinutosti i neodređenosti, a u nekim slučajevima, kontakt sa „svetom duhova“ kroz medijume previše je sumnjiv i varljiv da bi poslužio kao ubedljiv dokaz o prirodi toga sveta. S druge strane, savremena „posmrtna“ iskustva suviše su kratka i neubedljiva da bi poslužila istoj svrsi.
Međutim, postoji iskustvo „astralne ravni“, koje je moguće podrobnije istražiti. Na jeziku teozofije to se zove „astralnom projekcijom“ ili „projekcijom astralnog tela“. Usavršavajući određene medijumske metode, moguće je ne samo stupiti u kontakt s bestelesnim duhovima, kako to čine obični medijumi (kada njihove seanse nisu lažne), nego i zaista ući u njihovu oblast postojanja i „putovati“ među njima. Može neko biti i veoma skeptičan slušajući o takvim slučajevima koji su se desili u davna vremena, ali, pokazalo se da su ovakva iskustva postala gotovo uobičajena u naše vreme – i to ne samo među okultistima -a već postoji i brojna literatura koja iz prve ruke pripoveda o iskustvima dodira sa ovom sferom.
 
„Astralna projekcija“
Pravoslavnim hrišćanima je dobro poznato da čovek uistinu može da bude uzdignut iznad granica svoje telesne prirode i stupi u nevidljive svetove. Sam apostol Pavle nije znao je li bio „u telu… ili izvan tela, kada bi uznesen na treće nebo“ (II Kor., 12: 2), a za nas nema potrebe da premišljamo o tome na koji način telo može postati toliko prefinjeno da bi ušlo na Nebo (ukoliko se njegov doživljaj zaista zbio „u telu“), ili u kakvo je „tanano telo“ mogla biti obučena duša za vreme prebivanja „van tela“. Nama je dovoljno da znamo da duša (u izvesnom „telu“) po Božjoj milosti zaista može biti uzneta i Sagledati (sazercavati) raj, a takođe i vazdušno carstvo podnebesnih duhova.
U pravoslavnoj literaturi takvo se stanje često opisuje kao nalaženje izvan „tela“, kao što je to bilo sa svetim Antonijem, koji je, kako je to ranije opisano, video „mitarstva“ stojeći na molitvi.
Episkop Ignjatije (Brjančaninov) podseća nas na dvojicu podvižnika XIX veka, čije su duše u vreme molitve napuštale tela – starca Vasiliska Sibirskog, čiji je učenik bio poznati Zosima, i starca shimnika Ignjatija (Isaiju), ličnog druga ep. Ignjatija (t. III, str. 75).
Najupečatljiviji slučaj izlaska „iz tela“ u pravoslavnim žitijima verovatno je slučaj sv. Andreja Hrista radi jurodivog Konstantinopoljskog (X v.), koji je za vreme dok mu je telo vidljivo ležalo na snegom zavejanoj gradskoj ulici, bio uznesen u duhu i sazrcavao raj i treće nebo, a zatim jedan deo viđenog ispričao svome učeniku, koji je i zapisao šta se desilo (Žitija Svetih, 2. okt.).
Tako nešto daje se po Božjoj milosti i sasvim nezavisno od čovečije želje ili volje.
Ali „astralna projekcija“ – to je „vantelesno iskustvo“ koje je moguće postići i izazvati uz pomoć određenih tehnika. Ona predstavlja jedan vid onoga što je Vladika Ignjatije opisao kao „otvaranje čula“, i jasno je da (s obzirom da je kontakt s duhovima, osim neposrednog delovanja Božjeg, ljudima zabranjen), tim sredstvima dostignuto carstvo nisu Nebesa, već samo podnebesno vazdušno prostranstvo nastanjeno palim duhovima.
Teozofski tekstovi, koji podrobno opisuju ovo iskustvo, do te mere su ispunjeni okultnim shvatanjima i tumačenjima, da je iz njih gotovo nemoguće shvatiti šta zapravo predstavlja iskustvo toga carstva. Isto tako, u XX veku pojavljuje se literatura druge vrste posvećena istom pitanju. Paralelno sa širenjem istraživanja i eksperimentisanja u oblasti „parapsihologije“, pojavili su se ljudi koji su objavili da su sposobni za „astralnu projekciju“ (koja im se dogodila slučajno ili kao posledica eksperimenta) i napisali knjige u kojima opisuju svoje iskustvo, a neki istraživači sakupili su i proučili priče o iskustvu prebivanja „izvan tela“ i pisali o tome naučnim, a ne okultnim jezikom. Razmotrimo ovde neke od tih knjiga.
„Zemaljska“ strana „izlaska iz tela“ dobro je opisana u knjizi direktora Instituta za psihofizička istraživanja u Oksfordu (Engleska) Selija Grina „Izlazak iz tela“ (Njujork, 1975). Kao odgovor na obraćanje putem britanske štampe i radija, oktobra 1966. G., Institut je dobio oko 400 odgovora od ljudi koji su tvrdili da su oni lično izlazili iz tela. Takva reakcija svedoči o tome da slična iskustva u današnje vreme ni u kom slučaju nisu retkost, i da oni koji su takva iskustva imali sada mnogo spremnije nego ranije govore o tome, ne plašeći se da će ih proglasiti za „ćaknute“. Isto važi i za „posmrtna“ iskustva, kako primećuju dr Mudi i drugi istraživači. Pomenutih 400 ljudi dobili su po dva upitnika, a knjiga je rezultat upoređivanja i analize odgovora.
Gotovo sva iskustva opisana u toj knjizi bila su nevoljna, izazvana različitim fizičkim okolnostima: stresovima, umorom, bolešću, nesrećnim slučajevima, anestezijom, snom.
Gotovo sva su se odvijala u blizini tela (a ne u „carstvu duhova“), a ono što su videli veoma nalikuje na priče ljudi koji su imali posmrtno iskustvo: čovek vidi svoje sopstveno telo „spolja“, vlada svim čulima (čak i ako je u telu bio gluv ili slep), nije u stanju da stupi u dodir sa svojim okruženjem i komunicira s njim, „plovi“ vazduhom osećajući ogromno zadovoljstvo i lakoću, um deluje bistrije nego obično. Neki su opisivali i susret sa umrlim srodnicima ili su putovali na mesta koja, kako se činilo, nisu pripadala običnoj realnosti.
Jedan „istraživač“ „vantelesnog“ iskustva, engleski geolog Robert Krukel sakupio je veliki broj sličnih primera kako kod okultista i medijuma s jedne strane, tako i kod sasvim običnih ljudi, s druge. On ovako sumira ovo
iskustvo: „Telokopija“ ili „dvojnik“ bio je „rođen“ iz fizičkog tela i smešten zajedno s njim. Kada se „dvojnik“ odvojio od tela, dogodilo se „pomračenje“ svesti (umnogome slično tome kada prebacivanje iz jedne brzine u drugu u automobilu izaziva kratak prekid u prenosu snage)… Česti su slučajevi pregleda proteklog života u nizu slika, a napušteno „fizičko“ telo oslobođeni „dvojnik“ obično je mogao da posmatra…“.
Suprotno onome što bi se moglo očekivati, niko nije govorio o tome da je prilikom izlaska iz tela osećao bol ili strah – sve je izgledalo savršeno prirodno… Svest, koja je funkcionisala kroz tog odvojenog „dvojnika“, bila je šira nego u običnom životu… Ponekad su se javljale sposobnosti telepatije, vidovitosti i predskazivanja.
Često su se pojavljivali „umrli“ prijatelji. Mnogi od onih koji su davali izjave, izražavali su veliku odbojnost prema ponovnom ulasku u telo i povratku zemaljskom životu… Ovaj, sve do sada nepoznati, opšti tok događaja pri izlasku iz tela nije moguće u potpunosti objasniti, polazeći od hipoteze da su svi takvi slučajevi samo snovi i da su svi opisani „dvojnici“ bili prosto halucinacije. Ali, s druge strane, moguće ih je lako objasniti ukoliko se prihvati da su ti slučajevi istiniti i da su viđeni „dvojnici“ bili objektivna (mada ultrafizička) tela“ (Robert Krukel, „Izlazak iz tela“, 1970).
U suštini ovaj opis ostvaruje tačku po tačku „modele“ posmrtnih iskustava koje je opisao dr Mudi („Život posle života“). Podudarnosti su takve da su moguće samo onda kada se opisuje jedno isto iskustvo. Ako je tako, onda je, najzad, moguće odrediti iskustvo koje opisuju dr Mudi i drugi istraživači i koje evo već nekoliko godina izaziva veliki interes i brojne diskusije na Zapadu. To nije istinsko „posmrtno“ iskustvo, već pre „vantelesno“ iskustvo koje predstavlja samo predvorje drugog, mnogo šireg iskustva, pa bilo to iskustvo same smrti ili „astralnog putovanja“ (o čemu vidi niže). Iako bi se „vantelesno“ stanje moglo nazvati „prvim trenutkom“ smrti -ukoliko smrt zaista nastupi – bila bi gruba greška izvoditi odatle bilo kakve zaključke o stanju posle smrti, osim gole činjenice da je duša posle smrti živa i da je očuvala svest, a to, u svakom slučaju, teško da poriče bilo ko od onih koji zaista veruju u besmrtnost duše. Dalje, ukoliko „vantelesno“ stanje uopšte nije obavezno povezano sa smrću, dužni smo da budemo veoma obazrivi pri izboru svedočanstava koja se nude iz mnogobrojnih iskustava u ovoj oblasti, upravo, dužni smo da zapitamo, imaju li vizije „Nebesa“ (ili „ada“) koje sada obuzimaju mnoge, bilo šta zajedničko sa hrišćanskim shvatanjem Nebesa i ada, ili su one samo interpretacija nekog prosto prirodnog (ili demonskog) iskustva u „vantelesnom“ carstvu.
Dr Krukel, koji se do sada pokazao kao najtemeljniji istraživač u ovoj oblasti, pristupajući s jednakom pažnjom i opreznošću svakoj sitnici, što je osobina i njegovih ranijih radova o biljnim fosilima u Velikoj Britaniji, sakupio je veliki materijal o iskustvu „raja“ i „ada“.
On smatra da su to prirodna i u suštini univerzalna iskustva, i razlikuje ih na sledeći način: „Oni koji su svoja tela napustili prirodnim putem bili su skloni tome da vide nešto jarko i spokojno („Raj“), nešto tipa prekrasne Zemlje, a (oni koji su bili) istrgnuti silom… bili su skloni da zapadaju u relativno mračno, konfuzno i slično snu okruženje, što odgovara drevnom „adu“. Prvi su sretali mnogobrojne pomoćnike (uključujući već pomenute ranije „umrle“ rođake i prijatelje), a drugi su se ponekad susretali s nekakvim bestelesnim „preprekama“.
Ljudi koji poseduju ono što dr Krukel naziva „medijumskom telesnom konstitucijom“ obavezno prvo prolaze kroz tamnu, maglovitu oblast „ada“, a zatim ulaze u predeo blještave svetlosti koja se čini nalik Raju.
Taj „Raj“ opisuju različito (i medijumi i nemedijumi) kao „najdivniji od ikada viđenih pejsaža“, „predeo prekrasne lepote – prostran vrt sličan parku, a svetlost je tamo takva kakva nikada nije viđena ni na moru ni na kopnu“, „divan pejzaž“ sa „ljudima u beloj odeći“, „svetlost je postala silna“, „čitava je zemlja sijala“.
Da bi objasnio ova iskustva, dr Krukel postavlja hipotezu da postoji „totalna zemlja“ koja se sastoji, na nižem nivou, od one fizičke zemlje koja je nama poznata iz svakodnevnog života, okružena sveprožimajućom nefizičkom sferom na čijim se nižim i višim granicama nlaze sfere „ada“ i „raja“.
Ovo je zapravo grub opis onoga što se pravoslavnom terminologijom naziva vazdušnim podnebesnim carstvom palih duhova, ili „astralna ravan“ u teozofiji.
Međutim, pravoslavni opisi ove sfere ne prave razliku između „višeg“ i „nižeg“, već naglasak stavljaju na demonske obmane koje čine sastavni deo toga carstva. Budući da je svetovni istraživač, dr Krukel ne zna ništa o tom aspektu vazdušnog carstva, već sa svoje „naučne“ tačke gledišta potvrđuje neobično važnu činjenicu za shvatanje „posmrtnih“ i „vantelesnih“ iskustava:
„Nebesa“ i „ad“, viđeni u tim stanjima čine samo deo (ili pojave) vazdušnog carstva duhova, i nemaju ničeg zajedničkog istinskim Nebesima i adom hrišćanskog učenja koji predstavljaju mesta večnog prebivanja ljudskih duša (i vaskrslih tela), a takođe i bestelesnih duhova. Ljudima u „vantelesnom“ stanju nije dopušteno da dospeju na prava Nebesa ili u ad, koji se dušama otkrivaju samo po naročitoj volji Božjoj.
Ako neki „hrišćani“ i počnu da u trenutku „smrti“ istog časa gledaju, vide „nebeski grad“ s „dijamantskim vratima“ i „Anđele“, to samo ukazuje na to da ono što su ugledali u vazdušnom carstvu u nekoj meri zavisi od njihovih prethodnih iskustava i očekivanja, slično tome kada umirući Indusi vide svoje induske hramove i „bogove“.
Istinsko hrišćansko iskustvo Nebesa i ada, kao što ćemo videti u narednom poglavlju, pripada sasvim drugoj dimenziji.
 
„Astralno putovanje“
Gotovo sva novija „posmrtna“ iskustva bila su izuzetno kratkotrajna – da su trajala duže rezultirala bi stvarnom smrću. Međutim, u „vantelesnom“ stanju, koje nije povezano sa uslovima bliskim smrti, moguće je i dugotrajnije iskustvo. Ako se ovo iskustvo dovoljno produži, moguće je napustiti svoje neposredno okruženje i ući sasvim novi predeo – ne samo zbog toga da se baci letimičan pogled na „vrt“ ili „mesto svetlosti“ ili „nebeski grad“, već i zato da bi se stekao trajniji „doživljaj“ u vazdušnom carstvu.
„Astralna ravan“ je, očigledno, veoma bliska svakome, i izvesne kritične situacije (medijumske tehnike) mogu da „isprovociraju“ kontakt s njom. U jednoj od svojih knjiga, dr Karl Jung opisuje iskustvo jednog od svojih pacijenata, žene koja je „izlazila iz tela“ tokom teškog porođaja. Ona je videla lekare i sestre koji su je okruživali, ali je osećala da se iza nje prostire predivan predeo za koji se činilo da predstavlja granicu druge dimenzije. Osećala je da bi, ukoliko bi tamo pošla, napustila ovaj život, ali se umesto toga vratila u svoje telo.
Dr Mudi je opisao niz sličnih stanja, koje on naziva „graničnim“ ili „krajnjim“ iskustvom (Život posle života, str. 54-57).
Oni koji namerno izazivaju stanje „astralne projekcije“ često mogu da uđu u tu „drugu dimenziju“. Poslednjih godina opis „izleta“ jednog čoveka u tu dimenziju postigao je izvesnu slavu, što mu je omogućilo da organizuje institut za eksperimente sa „vantelesnim“ stanjem. Jedan od istraživača na tom institutu bila je i dr. Elizabet Kibler-Ros, koja se slaže sa Monroovim zaključcima o srodnosti „vantelesnog“ i „posmrtnog“ iskustva. Ovde ćemo ukratko izložiti otkrića ovog eksperimentatora, opisana u knjizi „Putovanja izvan tela“ (Njujork, 1977).
Robert Monro je uspešni američki biznismen (predsednik direktorskog saveta jedne multimilionske kompanije), a u pogledu religije – agnostik. Njegova „van-telesna“ iskustva počinju 1958. G. kada je, još pre nego što se kod njega pojavio ma kakav interes za okultnu literaturu, počeo da sprovodi sopstvene eksperimente uz pomoć metoda za pamćenje u snu. Ove tehnike obuhvatale su opuštanje i koncentraciju slično nekim vidovima meditacije. Pošto je otpočeo sa ovim eksperimentima, kod njega se pojavilo neko neobično stanje kada mu se činilo da ga je pogodio snop svetlosti, što je izazvalo privremenu paralizu. Pošto se ovaj osećaj ponovio nekoliko puta, on je počeo da sam „lebdi“ izvan tela, a zatim i da izaziva i razvija ovo stanje.
U početku svojih okultnih „putovanja“ on otkriva one iste osnovne preduslove koji su Svedenborgu otvorili put za njegove doživljaje u svetu duhova – pasivnu meditaciju, osećaj „svetlosti“, opšti odnos poverenja i otvorenosti prema novim i neobičnim doživljajima, i sve to u kombinaciji sa „praktičnim“ pogledom na život i odsustvom bilo kakvih opštih hrišćanskih znanja i iskustava.
U početku je Monro „putovao“ na poznata mesta na zemlji – u početku bliža, zatim udaljenija, pri čemu mu je ponekad uspevalo da dođe i do konkretnih činjenica koje su dokazivale njegove eksperimente. Zatim je počeo da kontaktira sa „duholikim“ prilikama. Prvi kontakt sa njima bio je deo medijumskog eksperimenta („indijski pravednik“ koga je poslao medijum, zaista je došao po njega! – str. 52). Najzad, počeo je da ulazi u čudnovate predele koji su izgledali kao da ne pripadaju zemlji.
Zapisujući svoja iskustva (što je činio odmah po povratku u telo), grupisao ih je prema pripadnosti „lokacijama“. Njih je bilo tri: „Lokacija I“ je „ovde-sada“; normalno okruženje ovoga sveta. „Lokacija P“ je „nematerijalna sredina, po izgledu ogromnih razmera, i sa osobinama sličnim „astralnoj ravni“. To mesto predstavlja prirodnu sredinu „drugog tela“, (kako Monro naziva biće koje je putovalo tim carstvom) ono „prožima“ fizički svet i u njemu vlada zakon misli: „ono što misliš, to i jesi“ i „slično privlači slično“, a da bi se putovalo, treba samo pomisliti na željeno odredište.
Monro je posetio različita mesta toga carstva i video, na primer, u jednoj uzanoj dolini grupu ljudi u dugačkim belim odeždama koji su sebe nazivali „armijom na vežbi“ koja čeka naređenja.
„Lokacija III“ prividno izgleda kao zemaljska stvarnost, mada je sasvim drukčija od ičega viđenog na zemlji, sa čudnim anahroničnim svojstvima, a teozofi bi ovde verovatno prepoznali neki „grublji“ deo „astralne ravni“.
Pošto je uglavnom savladao strah koji ga je obuzimao kada je tek bio dospeo u ove nepoznate oblasti, Monro je počeo da ih istražuje i opisuje mnogobrojna inteligentna bića koja je tamo susreo.
Prilikom nekih „putovanja“ sretao je i svoje „umrle“ prijatelje i razgovarao sa njima, ali je mnogo češće sretao čudna bezlična bića koja su mu ponekad „pomagala“, ali jednako često ne bi uopšte reagovala kad ih je zvao, ili davala nejasne „mistične“ poruke slične saopštenjima medijuma. Bila su u stanju da se rukuju s njim, ali isto tako i da zariju kuku u njegovu pruženu šaku. U nekima od ovih stvorenja on je prepoznavao „prepreke“, zverolika bića gumastih tela koja su lako menjala oblik u pse, slepe miševe ili njegovu sopstvenu decu, i druga bića koja su mu se rugala i mučila ga, smejući se kada je on prizivao (ne, naravno, sa verom, već kao još jedan „eksperiment“) ime Isusa Hrista.
Sam nemajući vere, Monro se otvorio za „religiozne“ uticaje bića iz tog sveta. Dane su mu „proročanske“ vizije budućih događaja, koji su se ponekad zaista odigravali onako kako ih je on video. Jednom, dok je bio na samoj granici izlaska iz tela, pred njim se pojavio beli zrak svetlosti. Monro je upitao zrak da mu odgovori na pitanja o ovom svetu, a glas zraka mu je odgovorio: „Moli svog oca da ti kaže veliku tajnu“. Sledeći put, Monro se tako i molio: „Oče, rukovodi mnome. Oče, reci mi veliku tajnu“. Iz svega ovoga jasno je da je Monro, ostajući po svojim religioznim pogledima „realista“ i „agnostik“, dragovoljno predao sebe u ruke bićima iz okultnih sfera (drugim rečima, demonima).
Baš kao i dr Mudi i drugi istraživači ove oblasti, Monro piše „za dvanaest godina svojih parapsiholoških aktivnosti nisam našao svedočanstava koja bi potvrđivala biblijska shvatanja o Bogu i zagrobnom životu na mestu zvanom „Nebesa“. Isto tako, slično Svedenborgu, teozofima i istraživačima kakav je dr Krukel, on u „nematerijalnoj“ oblasti koju je izučavao nalazi „sve one osobine koje obično pripisujemo Nebesima i adu, a koje predstavljaju samo deo ‘Lokacije II'“. U oblasti, kako je izgledalo, „najbližoj“ materijalnom svetu, on je naišao na tamno-sivi prostor nastanjen „džangrizavim bićima koja su se dosađivala“. To, po njegovom mišljenju, može biti „predvorje pakla“, ili tačnije, oblasti „ada“ kako ga je nazvao dr Krukel.
Najsimptomatičniji, međutim, jeste Monroov doživljaj „raja“. On je tri puta putovao na mesto „čistog mira“, lebdeći u toplim, mekim oblacima kroz koje su prosijavali raznobojni zraci svetlosti; vibrirao je u saglasju s muzikom horova koji su pevali pesme bez reči; oko njega su bila bezimena bića u istom stanju sa kojima nije imao ličnog kontakta.
Ovo mesto osećao je kao svoj poslednji „dom“, i žalio za njim nekoliko dana pošto se doživljaj okončao. Ovaj „astralni raj“, razume se, predstavlja osnovni izvor teozofskog učenja o „prijatnosti“ drugog sveta. Međutim, ovaj „raj“ nema ničeg zajedničkog sa hrišćanskim učenjem o Carstvu Nebeskom koje je daleko od ove vazdušne oblasti i koje je, u svojoj punoći ljubavi i ličnosti i svesnom osećaju prisutnosti Božje postalo sasvim udaljeno od nevernika naših vremena, jer oni ne traže ništa više od „nirvane“ mekih oblaka i raznobojnih zraka!
Takav „raj“ lako mogu da pruže i pali duhovi, ali na istinska Nebesa Božja mogu uzneti samo hrišćanski podvig i Božja blagodat.
Ponekad se Monro sretao sa „bogom“ svoga „raja“. To se, prema njegovim rečima, može dogoditi na bilo kojoj tački „lokacije II“. „U toku uobičajenih aktivnosti, na bilo kom mestu, razleže se otegnuti signal, gotovo nalik na zvuk srednjevekovnih fanfara. Signal svi dočekuju spokojno, a kada se začuje, svi prekidaju razgovor i ono čime su se bavili. To je znak da On (ili Oni) obilazi svoje carstvo.
Nema padanja ničice ili na kolena. Zapravo, držanje je uglavnom stvar slučaja. To je događaj na koji su već svi navikli, a pokornost je najvažnija od svega. Tu nema izuzetaka.
Na zvuk signala, sve živo leže… okrenuvši glavu na stranu da ne bi videli njega dok prolazi. Svrha toga je, izgleda, da se formira živi put po kome će On proći… Nema ni najmanjeg pokreta, čak ni pomisli, dok On prolazi…
Nekoliko puta kada sam iskusio ovo, i ja sam legao sa drugima. U tom trenutku i sama pomisao da se drugačije, učini izgleda nemoguća. Dok on prolazi, razleže se zaglušujuća divlja muzika i oseća zračenje nesavladive žive sile koja vam protutnji iznad glave, a onda nestaje u daljini… Ovaj događaj je isto toliko slučajan kao na primer zaustavljanje pred semaforom na raskrsnici ili čekanje na prelazu preko pruge: ravnodušni ste, a istovremeno osećate podsvesno poštovanje pred moći oličenoj u vozu koji prolazi. Ovaj događaj isto je tako bezličan“.
„Je li to Bog? Ili Božiji Sin? Ili Njegov predstavnik?“
Teško bi bilo pronaći u čitavoj okultnoj literaturi živopisniji opis poklonjenja satani u carstvu kojim on vlada, carstvu bezličnih robova. Na drugom mestu, Monro opisuje svoju sopstvenu vezu sa knezom carstva u koje je prodro. Jedne noći, dve godine pošto su počeli njegovi „izlasci iz tela“, osetio je da se kupa u onoj istoj svetlosti koja je pratila početak ovih iskustava, i osetio prisustvo veoma snažne razumne ličnosne sile koja ga je učinila bezvoljnim i nemoćnim. „U meni se stvorilo čvrsto ubeđenje da sam vezan neraskidivim uzama odanosti za ovu razumnu silu i da sam dužan ovde na zemlji da obavim određenu misiju“.
U drugom sličnom iskustvu sa ovom nevidljivom silom ili „bićem“ nekoliko nedelja kasnije, ono (ili oni) kao da je ušlo i „istraživalo“ njegovu svest, a zatim „kao da su iščezli na nebu, dok sam ih ja preklinjući dozivao“.
Tada sam se uverio da njihove intelektualne sposobnosti daleko prevazilaze moje razumevanje. To je bezlični, hladni razum, bez imalo emocija ljubavi i saosećanja koje mi toliko poštujemo… Seo sam i zaplakao, gorko ridajući kako nikad ranije nisam plakao, jer sam bespogovorno i bez ikakve nade da će u budućnosti biti drukčije, shvatio da Bog moga detinjstva crkve, religije širom sveta nije bio onakav kakvog smo obožavali, i da ću do kraja života patiti zbog gubitka ove iluzije“.
Čovek bi teško mogao i zamisliti bolji opis susreta s đavolom, sa kojim se danas, ništa ne podozrevajući, susreću mnogi naši savremenici, nesposobni da mu se odupru usled svoje otuđenosti od istinskog hrišćanstva.
Vrednost Monroovog svedočanstva o prirodi i bićima „astralne ravni“ je velika. Iako je on sam duboko uronio u to i, praktično, predao svoju dušu u ruke palim dusima, on je svoja iskustva opisao jasnim, neokultnim jezikom i sa relativno normalne ljudske tačke gledišta, što njegovu knjigu čini izuzetno ubedljivim upozorenjem protiv „eksperimentisanja“ u ovoj oblasti.
Onaj ko poznaje pravoslavno hrišćansko učenje o podnebesnom (vazdušnom) svetu, kao i o istinskim Nebesima i adu koji se nalaze van ove oblasti, samo će se još dublje ubediti u realnost palih duhova i njihovog carstva, a takođe i u veliku opasnost od stupanja u kontakt sa njima čak i posredstvom nekih prividno „naučnih“ pristupa. Nama pravoslavnim hrišćanima nije nužno da znamo koji deo ovih iskustava je bio „realan“, a koji je samo posledica predstava i iluzija koje su mu priredili pali dusi – obmana je u tolikoj meri prisutna u vazdušnom carstvu da nema nikakvog smisla pokušavati odrediti njene tačne oblike ispoljavanja.
Sa „astralnom ravni“ moguće je takođe stupiti u kontakt (iako ne obavezno u „vantelesnom“ stanju) upotrebom nekih droga. Nedavni opiti sa davanjem LSD-a osobama na samrti, rezultirala su veoma ubedljivim stanjima „na granici smrti“, sa „brzim pregledom“ čitavog života, vizijama blještave svetlosti, susretima sa „mrtvima“, neljudskim „duhovnim bićima“, dobijanjem spiritualnih pouka o istinama „kosmičke religije“, reinkarnaciji, i tome slično.
Dr Kibler-Ros taksfe je učestvovala u ovim eksperimentima.
Dobro je poznato da „šamani“ primitivnih plemena stupaju u kontakt s vazdušnim svetom palih duhova u „vantelesnom“ stanju, i, pošto su jednom „inicirani“ („posvećeni“) u ova iskustva, mogu da posećuju „svet duhova“ i komuniciraju s njegovim stanovnicima.
Isto to doživljavali su i „posvećenici“ idolopokloničkih misterija antičkog sveta. U žitiju svetoga Kiprijana i Justine (2. okt.) imamo o tom carstvu svedočanstvo iz prve ruke, od bivšeg čarobnjaka: „Na planini Olimp Kiprijan izuči đavolju nauku do savršenstva, jer upoznade razna demonska utvarenja, nauči da izaziva promene u vazduhu… I vide on tamo bezbrojne vojske demona sa knezom tame, kome jedni demoni predstajahu, drugi služahu, treći klicahu, veličajući svog kneza, a neke on slaše po celom svetu da varaju ljude. Vide on tamo sve neznabožačke bogove i boginje i raznovrsne utvare i priviđenja, koje je tokom strogog četrdesetodnevnog posta naučio da priziva…
Tako on postade mag, vračar, upropastitelj duša ljudskih, veliki prijatelj i verni sluga kneza paklenog, sa kojim je razgovarao licem u lice i od koga se udostojio velike časti. O tome on sam govoraše ovako: „Verujte mi, ja videh samog kneza paklenog; jer ga žrtvama umolih, i celivah, i razgovarah sa njim i sa doglavnicima njegovim… I obeća mi da će me po izlasku mom iz tela postaviti za kneza, i da će me za života na zemlji u svemu pomagati… Lice njegovo beše kao poljski cvet; na glavi je imao raskošni venac (ne stvarni, nego prividni) od zlata i blistavog kamenja, koji obasjavaše celo ono polje; i odelo njegovo beše čudesno. Kad bi se pak okrenuo na jednu ili drugu stranu, sve se ono mesto potresalo; i kraj njegovog prestola stajahu u velikoj pokornosti mnogobrojni zli dusi raznih činova; tada i ja predadoh njemu celoga sebe, pokoravajući se svakoj njegovoj zapovesti“.
Sveti Kiprijan ne kaže određeno da li je on ova iskustva imao „van tela“, a sasvim je moguće da iskusniji vračevi i adepti nemaju potrebe da napuštaju telo da bi stupili u dodir sa vazdušnim carstvom. Svedenborg, čak i kada opisuje svoja „vantelesna“ iskustva, tvrdi da se većina njegovih kontakata sa duhovima, naprotiv, odvijala u telu, ali sa otvorenim „vratima opažanja“. Karakteristike ovoga carstva i „doživljaja“ u njemu iste su, bez obzira da li se nečije „avanture“ odvijaju „u“ telu ili „izvan“ njega.
Jedan od čuvenih paganskih vračeva antike (II vek), opisujući svoju inicijaciju u Izidine misterije, daje klasičan primer „vantelesnog“ iskustva i kontakta sa vazdušnim carstvom, koji bi mogao poslužiti i kao opis nekih današnjih „vantelesnih“ i „posmrtnih“ iskustava: „Otkriću (o svojoj inicijaciji) onoliko koliko po zakonu smem otkriti neposvećenima, ali samo pod uslovom da mi poveruješ. Prošao sam kroz sama vrata smrti, i stupio jednom nogom na Prozerpinin prag, i ponovo se vratio, prošavši kroz sve stihije (elemente). U ponoć videh sunce u zenitu; stadoh pred bogove podzemlja i bogove gornjeg sveta, blizu njih, klanjajući im se. Eto, sada si čuo šta mi se dogodilo ali ti, mada si slušao, i dalje ostaješ u neznanju“.
 
Zaključci o „izvantelesnoj“ oblasti
Sve što je dosad ovde rečeno o „vantelesnim“ iskustvima, dovoljno je da se današnja „posmrtna“ iskustva sagledaju u njihovom pravom svetlu. Sumirajmo naše rezultate:
Ova iskustva su, jednostavno, „vantelesna“ stanja, nešto što je dobro poznato u okultnoj literaturi, a odnedavno se sa povećano učestalošću događa i među običnim ljudima koji nemaju veze sa okultizmom.
Ova iskustva, međutim, ništa nam zaista ne govore o onome što se
događa sa dušom posle smrti, osim da ona preživljava
smrt i ostaje svesna.
Oblast u koju duša dospeva onog časa kad napusti telo i počne da gubi kontakt sa onim što poznajemo kao „materijalnu realnost“ (bilo to posle smrti ili samo u „vantelesnom“ iskustvu), nisu ni Nebesa ni ad, već nevidljiva sfera bliska zemlji, koja zovu na različite načine: „onaj svet“, ili „Bardo ravan“ (Tibetanska knjiga
mrtvih), ili „svet duhova“ (Svedenborg i spiritisti), ili „astralna ravan“ (teozofi i većina okultista), „lokacija II“ (Monro), ili, pravoslavnim jezikom rečeno, vazdušni svet podnebesja u kome obitavaju pali duhovi koji se usrdno trude da obmanu ljude, pokore ih i vrgnu u pogibao.
To nije onaj „drugi svet“ koji čoveka očekuje posle smrti, već samo nevidljivi deo ovoga sveta kroz koji čovek mora proći da bi dostigao istinski „drugi“ svet – Nebeski ili adski.
Za one koji su zaista umrli i koje anđeli sprovode iz zemaljskog života, ovo je oblast gde počinje Pojedinačni („posebni“) Sud i u kojoj duhovi podnebesja otkrivaju svoju pravu prirodu i mržnju prema čovečijem rodu, a za sve ostale to je oblast demonskih obmana u rukama istih tih duhova.
Bića koja se susreću u ovoj oblasti su uvek (ili skoro uvek) – demoni, bilo da su ona prizvana uz pomoć medijuma i drugim okultnim tehnikama, ili spadaju u „vantelesna“ iskustva. To nisu Anđeli, jer anđeli borave na Nebesima i samo prolaze kroz ovu oblast kao Božji vesnici.
To nisu duše umrlih, jer one borave na Nebesima ili u adu i jedino odmah posle smrti prolaze kroz ovu oblast na putu za Sud za ono što su učinili u svom životu. Čak i oni najiskusniji adepti u „vantelesnim“ iskustvima, ne mogu dugo ostati u ovoj oblasti zbog opasnosti da se trajno odvoje od svog tela (smrt), i čak i u okultnoj literaturi teško je naći opise međusobnih susreta takvih ljudi.
Ne sme se verovati nikakvim eksperimentima u ovoj oblasti, i naravno, nipošto ih ne treba ocenjivati po njihovom „spoljašnjem“ vidu. Čak i oni koji su čvrsto utemeljeni u pravoslavnom hrišćanskom učenju mogu lako biti obmanuti od strane palih duhova putem raznih „vizija“.
Oni koji stupaju u ovu oblast bez ikakvih znanja i prihvataju s poverenjem tu dobijena „otkrovenja“, nisu ništa drugo do žalosne žrtve palih duhova.
Neko bi mogao da pita: „A šta je sa osećajima „spokojstva“ i „zadovoljstva“ koji prate gotovo sva „vantelesna“ stanja? Šta je sa vizijom „svetlosti“ koju vide mnogi?
Jesu li to takođe obmane?“
U izvesnom smislu ovakva stanja mogla bi biti „prirodnim“ za dušu kada je ona odvojena od tela. U ovom palom svetu naša fizička tela jesu tela patnje, propadanja i smrti.
Odvojivši se od tela, duša se odmah nađe u mnogo „prirodnijem“ sebi svojstvenom stanju, bliže onom stanju koje joj je Bogom predodređeno; jer vaskrslo „duhovno“ telo u kome će čovek boraviti u Carstvu Nebeskom, ima mnogo više sličnosti sa dušom, nego sa nama poznatim zemaljskim telom.
Čak i ono telo u kome je isprva stvoren Adam, imalo je drugačiju prirodu od Adamovog tela kakvo je ono bilo posle pada, budući mnogo prefinjenije i nepodložno stradanju i porođajnim bolovima.
U tom smislu „spokojstvo“ i „uživanje“ koji se osećaju prilikom prebivanja van tela moguće je shvatiti kao istinito, a ne lažno. Obmana se, međutim, dešava onoga časa kad ova prirodna stanja počnu da se tumače kao nešto „duhovno“ – kao da je „spokojstvo“ istinski mir pomirenja s Bogom, a „uživanje“ stvarna duhovna radost na Nebesima.
A upravo tako mnogi objašnjavaju svoja „vantelesna“ i „posmrtna“ iskustva, zbog toga što nemaju istinsko duhovno iskustvo i trezvenost. Da je to zabluda, jasno se vidi iz činjenice da i najokoreliji bezbožnici doživljavaju isto iskustvo „uživanja“ kada umru.
To smo već imali prilike da vidimo u jednom od prethodnih poglavlja u slučaju indusa, ateiste i samoubice. Drugi upečatljiv primer pruža nam britanski romansijer, agnostik, Somereset Mom, koji je, tokom kratkog iskustva „smrti“, nedugo pre svoje stvarne smrti u 80-oj godini, iskusio isprva sve jaču i jaču svetlost, a zatim osetio „izuzetni osećaj oslobođenja“, kako on to opisuje svojim rečima (vidi Alen Spreget, „Delo o besmrtnosti“, Njujork, 1974). Ovaj doživljaj nije ni najmanje duhovni, već samo jedno „prirodno“ iskustvo života koji se okončao u bezverju.
Zbog toga se smrt, kao čulan ili „prirodni“ doživljaj, može učiniti i sasvim prijatnom. Ovo uživanje bi isto tako mogao doživeti i onaj čija je savest čista pred Bogom, kao i onaj ko uopšte nema duboke vere u Boga i večni život i zbog toga ne shvata koliko je mnogo mogao ožalostiti Boga tokom svog života. Kako je dobro rekao jedan pisac: „lošu smrt doživljavaju samo oni koji su, iako su znali da Bog postoji, proživeli svoje živote kao da Njega nema“ (Dejvid Vinter, „Ono što dolazi: šta se dešava posle smrti?“, Veton, 1977, str. 90) – to jest oni koje muči sopstvena savest toliko da ta muka preovlađuje nad „zadovoljstvom“ fizičke smrti.
Razlika među vernicima i nevernicima ne pojavljuje se u samom trenutku smrti, već kasnije, na „posebnom“ Sudu. „Uživanje“ u smrti može biti i zaista realno, ali ono nema nikakve veze sa večnom sudbinom duše koja, i pored toga, može biti osuđena na muke.
Ovo je još jasnije kada je u pitanju vizija „svetlosti“. Ona bi mogla biti nešto sasvim prirodno – odraz istinskog stanja svetlosti za koje je čovek bio sazdan. Ako i jeste tako, ipak predstavlja ozbiljnu grešku pridavati tome neki „duhovni“ smisao, kako to po pravilu čine duhovno neiskusni ljudi. Pravoslavna asketska literatura prepuna je upozorenja da ne treba verovati bilo kakvim vrstama „svetlosti“ koje se javljaju čoveku; a kada takvu „svetlost“ čovek počne da prihvata kao „anđela“ ili čak „Hrista“, jasno je da je pao u prelest, pretvarajući sopstvena uobraženja u „stvarnost“, čak i pre nego što su pali dusi počeli da ga obmanjuju.
Duša odvojena od tela takođe prirodno poseduje izoštrenije osećanje stvarnosti, i doživljava ono što se danas naziva „ekstrasenzornom ili vančulnom percepcijom“ (ESP).
Poznata je činjenica, zapažena kako u pravoslavnoj literaturi, tako i kod savremenih naučnih istraživača, da duša posle „smrti“ (najčešće neposredno pred samu smrt) vidi ono što ne mogu da vide oni koji stoje odmah kraj nje, zna da neko umire daleko od mesta gde se ona nalazi, itd.
Odraz ovoga može se naći u doživljaju koji dr Mudi naziva „viđenjem znanja“, kada duša kao da ima „prosvetljenje“ i vidi pred sobom „sva znanja“ („Razmišljanja o životu posle smrti“, str. 9-14). Sveti Bonifatije ovako opisuje ono što je doživeo „monah iz Venloka“ odmah posle smrti: „Osećao se kao čovek koji je budan i gleda, ali su njegove oči prekrivene telesnim velom, a onda, odjedanput, veo je skinut, i sve što je prethodno bilo nevidljivo, skriveno, nepoznato, postalo je jasno. Tako se i njemu, kada je zavesa tela bila odbačena, pokazala čitava vasiona pred njegovim očima, tako da je odjednom video sve krajeve sveta, sva mora, sve ljude“ (Emerton, „Pisma svetoga Bonifatija“).
Neke duše su, očigledno, prirodno osetljivije za ovakva stanja, dok se još nalaze u telu. Sveti Grigorije Dvojeslov zapaža da „ponekad i same duše njima svojstvenom istančanošću mogu da predvide budućnost“, za razliku od onih koji predviđaju budućnost Božjim otkrivenjem (Razgovori, IV, 26).
Ali, takvi „medijumi“ neizbežno padaju u prelest kada počnu da tumače i razvijaju ovaj talenat, koji pravilno mogu koristiti samo ljudi velike svetosti i, naravno, pravoslavne vere.
Dobar primer „ESP“ – zamki predstavlja slučaj američkog „medijuma“ Edgara Kejsa. Jednom prilikom on je ustanovio da poseduje sposobnost da postavi tačnu medicinsku dijagnozu u stanju transa, a potom počeo da veruje svim saopštenjima koja je dobijao u tom stanju, pa je završio tako što je stao da se izdaje za proroka (ponekad sa spektakularnim omaškama, kao što je to bio slučaj sa predviđanjem kataklizme na zapadnoj obali Amerike koju je najavio za 1969. a nije se desila), nudi astrološka tumačenja, otkriva „prošle živote“ ljudi na „Atlantidi“, u drevnom Egiptu, itd.
„Prirodni“ doživljaji duše kada je ona u stanju naročite osetljivosti ili je odvojena od tela – bili to osećaji „spokojstva“, uživanja, svetlosti ili „ESP“ -predstavljaju dakle samo „grubi materijal“ proširene svesti duše, i pružaju, (moramo to ponoviti) veoma malo potvrda o stanju duše posle smrti, a najčešće vode neproverenim tumačenjima prirode „drugog sveta“ kao i neposrednom kontaktu sa palim duhovima čije je ovo carstvo. Sva ova iskustva pripadaju „astralnoj“ oblasti i nemaju u sebi ničeg duhovnog ili nebeskog; čak i u slučaju da je određeno iskustvo samo po sebi istinito, njegovim tumačenjima ne treba verovati.
Po samoj prirodi stvari, pravo znanje o vazdušnoj oblasti duhova i njenim manifestacijama nije moguće steći isključivo iskustvom. Pretenzija okultista svih vrsta da su njihova znanja istinita zato što su zasnovana na „iskustvu“ upravo i predstavlja fatalnu grešku svih nosilaca okultnih „znanja“.
Naprotiv, iskustvo ove oblasti, upravo zbog toga što je stečeno u vazdušnom carstvu i najčešće izazvano od strane demona čiji je krajnji cilj da zavedu i pogube ljudske duše, po samoj svojoj prirodi povezano je sa obmanom, da se i ne govori o tome da, budući stranac u toj sferi, čovek u njoj nikada ne može u potpunosti da se pravilno orijentiše i bude uveren u njenu realnost kao što je uveren u realnost materijalnog sveta.
Budistička doktrina (kako je izložena u „Tibetanskoj knjizi mrtvih“) svakako je ispravna kada govori o iluzornoj prirodi i lažnim predstavama na „bardo ravni“, ali greši kada iz ovoga izvodi zaključak, samo na osnovu iskustva, da nigde iza ovih pojavnih formi i ne postoji objektivna realnost.
Istinsku realnost ovog nevidljivog sveta nije moguće shvatiti, ukoliko ona ne bude otkrivena uz pomoć izvora koji je izvan i iznad nje.
Iz istih razloga, savremeni prilaz ovoj oblasti uz pomoć pojedinačnih (ili „naučnih“) eksperimenata neizbežno dovodi do nepravilnih, lažnih zaključaka. Gotovo svi današnji istraživači prihvataju okultno učenje o ovoj oblasti ili su mu, u krajnjoj meri, veoma naklonjeni, baš zbog toga što se zasniva na opitu (eksperimentu) na kome se takođe bazira i nauka.
Međutim, „opit“ ili u materijalnom svetu nešto je sasvim drugo nego „opit“ u vazdušnoj oblasti. Sirovi materijal sa kojim eksperimentišu i koji izučavaju, u prvom slučaju je „moralno“ neutralan, pa može biti objektivno izučen i proveren, ali u drugom slučaju taj „materijal“ je skriven, teško ga je uloviti, a u mnogim slučajevima on ima svoju sopstvenu volju – volju da obmanjuje istraživača. Zbog toga ozbiljni istraživači kakvi su dr Mudi, dr Krukel, drOsis i Robertson, i dr Kibler-Ros gotovo neizbežno završavaju tako da bivaju korišćeni za širenje okultnih ideja koje „na prirodan način“ dobijaju iz vazdušnog carstva.
Jedino ako shvatimo (što je danas prava retkost) da postoji objavljena istina koja je iznad svakog iskustva, možemo u pravom svetlu sagledati ovo okultno carstvo, prepoznati njegovu istinsku prirodu i napraviti razliku među ovim nižim carstvom i višim, Nebeskim Carstvom.
Bilo je neophodno posvetiti ovo dugo poglavlje „vantelesnim“ iskustvima, da bi se što je moguće jasnije odredila priroda onoga što danas doživljavaju ne samo medijumi i okultisti, nego i mnogi obični ljudi. (U zaključnom delu ove knjige pokušaćemo da objasnimo zbog čega su ovakva iskustva postala tako uobičajena u današnje vreme).
Sasvim je jasno da su ova iskustva istinita, i da ih nije moguće odbaciti kao „halucinacije“. Međutim, isto je tako jasno da ovo iskustvo nije duhovno, a pokušaji onih koji su ga istraživali da ga protumače kao „duhovno iskustvo“ koje „otkriva“ istinsku prirodu zagrobnog života i krajnjeg stanja duše samo još više smućuje savremenog čoveka, pokazujući kako su i sami ti istraživači daleko od istinitog duhovnog znanja i iskustva.
Da bismo ovo bolje uvideli, ispitaćemo sada nekoliko slučajeva istinitih iskustava drugog sveta – večnog Nebeskog sveta koji se čoveku otvara samo po volji Božjoj i nema ničeg zajedničkog sa vazdušnim carstvom (o kome smo do sada govorili) i koje predstavlja deo ovoga sveta, sveta kome će doći kraj.
 
Napomena o „reinkarnaciji“ (prevaploćenu)
Među okultnim idejama o kojima se danas naširoko raspravlja i koje ponekad prihvataju oni koji su imali „vantelesna“ ili „posmrtna“ iskustva, pa čak i neki naučnici, jeste i ideja o reinkarnaciji (prevaploćenju). Prema ovoj ideji, duša se posle smrti ne podvrgava „posebnom“ sudu (a potom upućuje na Nebesa ili u ad, da čeka vaskrsenje tela i Opšti Sud), nego se (posle kraćeg ili dužeg boravka na „astralnoj ravni“) vraća natrag na zemlju i preuzima novo telo, bilo čoveka, bilo životinje.
Ova ideja je bila veoma rasprostranjena na Zapadu u staro pagansko doba, pre no što ju je zamenilo hrišćansko učenje, ali njeno širenje u današnje vreme povezano je uglavnom sa uticajem hinduizma i budizma, kod kojih je ona opšta pojava.
Danas se ova ideja obično „humanizuje“, u tom smislu što ljudi smatraju da su njihovi „prethodni životi“ bili u ljudskom obliku, iako je kako među induistima i budistima, tako i među starim Grcima i Rimljanima, vladalo ubeđenje da je veoma teško postići ljudsku „reinkarnaciju“, i da većinu mogućih „inkarnacija“ čine životinje, insekti, pa čak i biljke.
Oni koji u ovu ideju veruju govore da ona objašnjava mnoge „nepravde“ zemaljskog života, a takođe i bezrazložne fobije – ako je neko rođen slep, ili siromašan, on je samo ono što je u „prethodnom životu“ zaslužio (ili, kako to induisti i budisti kažu, zbog njegove „loše karme“), a ako se neko plaši vode, to je zbog toga što se u „prethodnom životu“ udavio.
Oni koji veruju u reinkarnaciju nemaju nikakvo zaokruženo učenje o poreklu i naznačenju duše, niti bilo kakve ubedljive dokaze u prilog svoje teorije. Ono što kod nje najviše privlači jeste, međutim, površnog karaktera: prividno ostvarivanje „pravde“ na zemlji, objašnjenje nekih psihičkih zagonetki, i obezbeđivanje nekakvog surogata „besmrtnosti“ za one koji ne prihvataju hrišćansko stanovište.
Pri dubljem razmišljanju, međutim, teorija o reinkarnaciji ne nudi nikakvo stvarno objašnjenje nepravde: ako neko strada u ovom životu zbog greha i pogrešaka u ranijem životu koga se i ne seća, i za koji (ukoliko je prethodno bio životinja) ne može ni da snosi odgovornost, i ako čak (prema učenju budizma) ne postoji ni „ja“ koje opstaje od jedne do druge „inkarnacije“, pa su njegovi pređašnji gresi bili bukvalno nečiji tuđi gresi – onda se ovde uopšte ne može govoriti ni o kakvoj „pravdi“, već samo o slepom stradanju od zla, čiji je uzrok nemoguće utvrditi.
Hrišćansko učenje o padu Adama kao izvoru sveg zla u svetu nudi mnogo bolje objašnjenje nepravdi u svetu, a hrišćansko otkrovenje o savršenoj pravdi Božjoj i Njegovom sudu na večni život na Nebesima ili na odlazak u ad, čini nepotrebnom trivijalnu ideju o traženju „pravde“ kroz niz „reinkarnacija“ (prevaploćenja) u ovom svetu.
Ideja o reinkarnaciji (prevaploćenju) stekla je tokom poslednjih decenija veliku popularnost na Zapadu, pa se pojavilo i mnoštvo slučajeva koji su navodili na pomisao o „sećanju na prethodne živote“. Mnogi su, takođe, iskusivši boravak „van tela“, poverovali da ova iskustva opravdavaju ili potvrđuju ideju o reinkarnaciji.
Kako da tumačimo ove slučajeve?
Treba napomenuti da je tek neznatan broj ovih slučajeva propraćen i „dokazima“ koji nisu proizvoljni i slučajni ili nisu, jednostavno, plod mašte: dete je rođeno sa belegom na vratu, a zatim se „priseća“ da su ga u „prethodnom životu“ obesili kao konjokradicu; čovek ima strah od visine, a zatim se „seća“ da je u „prošlom životu“ poginuo od pada, i tome sličnih.
Prirodna ljudska sklonost ka fantaziranju čini ove slučajeve beskorisnim kao „dokaze“ teorije o reinkarnaciji.
Međutim, ovi „prethodni životi“ često su otkrivani i uz pomoć hipnotičke metode poznate kao „regresivna hipnoza“, jer su se ljudi, uz pomoć ovog metoda sećali i onih davno zaboravljenih događaja iz najranijeg detinjstva.
Hipnotizer vraća pacijenta „natrag“ u detinjstvo, a zatim pita: „A šta je bilo pre toga?“. U takvim slučajevima čovek se često „seti“ svoje smrti ili čak čitavog „drugog života“.
Kakva su ovo „sećanja“?
Iskusni hipnotizeri i sami priznaju zamke „regresivne hipnoze“. Kalifornijski lekar dr Artur Hestings, specijalista za psihologiju komunikacije, primećuje da je ono najočiglednije što se dešava pod hipnozom to da su pacijenti izuzetno otvoreni za sve vrste podsvesnih, verbalnih ili neverbalnih sugestija hipnotizera, i da su mu veoma pokorni. Ako im zatražite da se vrate u prethodni život, a oni ga nemaju, izmisliće ga za vas! Ako im sugerišete da su videli NLO, oni kao da su videli NLO“.
Čikaški hipnotizer dr Lari Geret, koji je sam sproveo oko 500 hipnotičkih seansi regresije, zapaža da ove regresije često nisu tačne čak ni onda kada je reč o sećanju na prošle događaje iz ovog života.
„Veoma često ljudi izmišljaju stvari, bilo da su to njihova nadanja, fantazije, snovi i tome slično… Ma ko od onih koji se bave hipnozom i sprovode regresiju u bilo kom vidu, otkriće da ljudi poseduju tako živu imaginaciju, da će izmisliti bilo šta samo da bi udovoljili hipnotizeru“ (Alen Hinek i Žak Vale: „Granica stvarnosti“, 1975).
Drugi istraživač tog problema piše: „Ovaj metod obiluje mnogim rizicima, od kojih je glavni sklonost podsvesti ka dramatičnim fantazijama. Ono što se projavljuje tokom hipnoze mogao bi zapravo biti samo san o prethodnom životu, koga bi pacijent želeo da je proživeo, ili veruje, ispravno ili ne, da ga je zaista proživeo…
Jedan psiholog naredio je nekolicini hipnotisanih osoba da se sete prethodnog života, i oni su se, svi, bez izuzetka, setili. Neke od ovih priča obilovale su živopisnim detaljima i činile se ubedljivim… Međutim, kada ih je psiholog ponovo hipnotisao, oni su u stanju transa mogli da izvedu svaki element svoje priče o prošlom životu iz nekakvog normalnog izvora – čoveka koga su poznavali u detinjstvu, scene iz pročitanog romana ili filma koji su gledali pre nekoliko godina, i tako dalje“ (Alen Spraget: „Slučaj za besmrtnost“, 1974).
Ali šta sa onim, nedavno na sva zvona objavljenim, slučajevima kada postoje „objektivni dokazi o prethodnom životu“, kada se čovek „priseća“ detalja vremena i mesta koje on sam verovatno ne bi mogao poznavati i koji se, pomoću istorijskih dokumenata, mogu proveriti?
Takvi slučajevi izgledaju veoma ubedljivi za one koji su već skloni da veruju u prevaploćenje (reinkarnaciju), ali ova vrsta „dokaza“ ne razlikuje se od uobičajenih obaveštenja dobijenih od „duhova“ na spiritističkim seansama (koja takođe mogu biti veoma začuđujuća!), pa nema razloga pretpostavljati da ona imaju neki drugi izvor. Kako je sasvim očigledno da su „duhovi“ na spiritističkim seansama zapravo demoni, tako i obaveštenja o „prethodnom životu“ takođe mogu biti data od demona.
U oba slučaja zli dusi imaju isti cilj – zbuniti čoveka blještavom demonstracijom prividno „natprirodnih“ znanja, i samim tim ga obmanuti u vezi istinske prirode zagrobnog života, ostavljajući ga duhovno nepripremljenim za njega.
Čak i okultisti, koji su uglavnom blagonakloni prema ideji o reinkarnaciji, priznaju da se „dokazi“ o prevaploćenju mogu shvatiti na različite načine. Jedan američki popularizator okultnih ideja veruje da bi „većina zabeleženih slučajeva koji svedoče o reinkarnaciji, u potpunosti mogli biti slučajevi posednutosti“.
„Posednutost“ se, prema ovim okultistima, događa kada „mrtva“ osoba zaposedne telo žive – čija individualnost se pri tom menja – stvarajući time utisak da se kod te osobe ispoljavaju neke karakteristike iz „pređašnjeg života“.
Ova bića koja „ovladavaju“ ljudima, jesu, razume se, demoni, ma koliko se oni maskirali u duše umrlih. Nedavno mnogo reklamirana knjiga dr Jana Stivensona „Dvadeset slučajeva koji navode na razmišljanje o reinkarnaciji“, zaista predstavlja zbirku ovakvih slučajeva posednutosti.
Rana hrišćanska Crkva borila se protiv ideje o prevaploćenju koja je u hrišćanski svet prodrla preko istočnjačkih učenja srodnih manihejstvu. Tesno povezano sa ovim učenjima bilo je i lažno Origenovo učenje o „preegzistenciji“ duša, koje je strogo osuđeno na Petom Vaseljenskom Saboru u Konstantinopolju 553. g., a njegovi sledbenici anatemisani. Mnogi oci Crkve lično su pisali protiv njega, a na Zapadu naročito sveti Amvrosije Mediolanski („O veri u vaskrsenje“, knj. II), sveti Grigorije Niski na Istoku („O duši i vaskrsenju“) i drugi.
Savremenom pravoslavnom hrišćaninu koga sablažnjava ova ideja, ili koji razmišlja o ponuđenim „dokazima“, biće možda dovoljno da razmisli o tri osnovna hrišćanska dogmata koji izričito odbacuju i samu mogućnost prevaploćenja.
1. Vaskrsenje tela. Hristos je vaskrsao iz mrtvih u onom istom telu koje je umrlo smrću svih ljudi, i postalo prvo od ljudskih tela koja će u poslednji dan sva vaskrsnuti i ponovo se sjediniti sa dušama da bi večno živela na Nebesima ili u paklu, prema pravednom Sudu Božjem o njihovom zemaljskom životu.
Vaskrslo telo, slično telu Samoga Hrista, razlikovaće se od naših zemaljskih tela time što će biti prefinjenije i bliže anđeoskoj prirodi, bez čega ono ne bi moglo da prebiva u Carstvu Nebeskom, gde nema ni smrti, ni truleži, ali će to biti ovo isto telo, čudesno obnovljeno i usavršeno Bogom za život večni, kako je Jezekilju bilo pokazano u njegovom viđenju „kostiju suhih“ (Jezek, 37: 1-14). Na Nebesima, spaseni će prepoznati jedni druge. Telo predstavlja neotuđivi deo čovekove ličnosti koja će živeti večno, a ideja o tome da jednoj ličnosti pripada više tela odriče samu prirodu Carstva Nebeskog, koje je Bog pripremio onima koji Ga ljube.
2. Naše spasenje Isusom Hristom. Bog se obukao u telo i Svojim životom, stradanjem i smrću na Krstu spasao nas je od vladavine greha i smrti. Kroz Njegovu Crkvu mi se spasavamo i pripremamo za Carstvo Nebesko, i nismo dužni da ispaštamo za neka naša prošla sagrešenja. Međutim, prema ideji o prevaploćenju, ako se neko i „spasava“, to biva tek posle mnogih života posvećenih ispravljanju posledica ranijih grehova. Ovaj hladni i sumorni zakonski formalizam neznabožačkih (paganskih) religija u potpunosti je ukinut Hristovom Krsnom žrtvom: razbojnik sa Njegove desne strane u trenu je dobio spasenje verom u Sina Božjeg, a „loša karma“ njegovih zlih dela bila je izbrisana Božjom blagodaću.
3. Sud. „Ljudima je određeno jedanput umreti, a potom sud“ (Jev. 9: 27). Ljudski život je jedinstveni, određeni period ispitivanja, posle koga nema „druge šanse“, već samo Božji sud (koji je i pravedan i milosrdan) svakome čoveku, prema stanju duše u trenutku smrti.
U ova tri učenja hrišćansko otkrivenje je jasno i određeno, za razliku od neznabožačkih (paganskih) religija, koje ne veruju u vaskrsenje ili iskupljenje, i ništa određeno ne govore ni o Sudu ni o budućem životu. Jedini odgovor na sva moguća iskustva ili „sećanja na prethodne živote“ jeste jasno izneto hrišćansko učenje o prirodi ljudskog života i odnosu Boga prema ljudima.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Treba ovo svi da pročitaju mada, mislim, da se ništa ne bi promijenio u prirodi čovjeka. Ali eto…..

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *