NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Put duše posle smrti » DUŠA POSLE SMRTI

DUŠA POSLE SMRTI

 

DUŠA POSLE SMRTI
 
VAZDUŠNO CARSTVO DUHOVA
 
Da bismo razumeli u kakvu to oblast duša ulazi nakon smrti, moramo imati celovit pogled na ljudsku prirodu. Moramo znati kakva je bila čovekova priroda pre pada, zatim kakve su promene nastupile posle pada, kao i kakve su čovekove sposobnosti za stupanje u vezu sa duhovnim bićima.
Možda je najkraći a najjasniji pravoslavni odgovor na ova pitanja dat u istoj onoj knjizi ep. Ignjatija Brjančaninova koju smo već citirali prilikom izlaganja pravoslavnog učenja o anđelima (III tom njegovih sabranih dela).
Episkop Ignjatije posvetio je jedno poglavlje te knjige razmatranju o „čulnom opažanju duhova“ tj. anđelskih i demonskih javljanja ljudima. Ovde ćemo citirati ovo poglavlje u kome jedan od velikih pravoslavnih otaca modernih vremena trezvenoumno i precizno izlaže pravoslavno svetootačko učenje.
 
Prvobitna čovekova priroda
„Do pada, čovekovo telo bilo je besmrtno, slobodno od ma kakve nemoći ili bolesti, slobodno od sadašnje ogrubelosti i otežalosti, slobodno od grehovnih i telesnih osećanja koja su sada nešto prirodno za njega (sveti Makarije, 4. omilija). Njegova čula bila su neuporedivo istančanija, njihovo delovanje neuporedivo šire i sasvim nesputano. Obučen u takvo telo, s takvim čulima, čovek je bio sposoban za čulno opažanje duhova među koje je i sam dušom spadao; bio je sposoban za opštenje s njima, kao i za bogoviđenje i opštenje s Bogom, koje je prirodno za svete duhove. Sveto telo čovekovo nije bilo prepreka tome, nije odvajalo čoveka od sveta duhova. I obučen u telo, čovek je bio sposoban da živi u raju u kome sada mogu prebivati samo Sveti, i to samo dušama svojim, dok će se tela Svetih uzneti tamo tek po vaskrsenju.
Tada će ova tela ostaviti u grobovima ovu ogrubelost koju su primila posle pada; tada će ona postati duhovna, čak – duhovi, kako to veli sveti Makarije Veliki (6. omilija) i projaviće u sebi sva ona svojstva koja im behu data pri stvaranju. Tada će ljudi opet stati u red svetih duhova i otvoreno opštiti sa njima. Obrazac tela koje je ujedno bilo i telo i duh vidimo u telu Gospoda našeg Isusa Hrista, nakon Njegovog Vaskrsenja.
 
Čovekov pad
Čovekovim padom su se i njegova duša i telo izmenili. Zapravo, pad je za njih ujedno bio i smrt.
Ono što mi vidimo kao smrt i što tim imenom nazivamo ustvari je samo odvajanje duše od tela. Ali je ovo dvoje i pre toga već osmrćeno odstupanjem od Boga – Istinitog Života.
Mi se rađamo već ubijeni večnom smrću! Mi ne osećamo da smo mrtvi, jer je to svojstveno svim mrtvacima! Nemoći i bolesti našeg tela, njegova potčinjenost raznim neprijatnim uticajima ovog materijalnog sveta, njegova ogrubelost – posledice su pada. Usled pada naše telo dospelo je u isti red sa telima životinja; ono bitiše animalnim životom, životom svoje pale prirode. Ono je kao nekakav zatvor, grob i tamnica duše.
Izrazi koje koristimo su snažni. Ali čak ni oni ne izražavaju dovoljno tačno pad našeg tela sa visine duhovnog stanja u nizine plotskoga. Čovek se mora očistiti brižljivim pokajanjem i bar u izvesnoj meri osetiti slobodu i uzvišenost duhovnog stanja, da bi mogao shvatiti u kako bednom stanju je naše telo, stanju osmrćenosti uzrokovanom otuđenjem od Boga. U tom stanju osmrćenosti, usled krajnje otežalosti i ogrubelosti, telesna čula nisu sposobna da opšte sa duhovima – ne vide ih, ne čuju i ne osećaju. Tako istupljena sekira više ne može da se koristi u odgovarajuću svrhu. Sveti duhovi izbegavaju da opšte sa ljudima jer ovi nisu dostojni tog opštenja, a pali duhovi, koji su nas povukli u svoj pad, pomešali su se s nama, i da bi nas lakše držali u zarobljeništvu, trude se da i sebe i svoje okove učine za nas neprimetnim.
Ako se ponekad i otkrivaju, čine to zato da učvrste svoju vlast nad nama. Svi mi koji smo robovi greha treba da znamo da nama nije svojstveno da opštimo sa svetim Anđelima, jer smo se padom otuđili od njih. Nama je, usled tog pada, svojstveno opštenje sa palim duhovima, u čiji red i spadamo dušom, zbog čega treba da znamo da duhovi koji se vidljivo javljaju ljudima (koji prebivaju u stanju pada i grehovnosti) – jesu demoni, a nikako ne sveti Anđeli. „Oskvrnjena duša“, veli sveti Isak Sirijac, „ne ulazi u čisto Carstvo i ne pridružuje se duhovima svetih“ (74. omilija).
„Mada se demoni obično javljaju ljudima prerušeni u svetle Anđele, da bi ih što lakše prevarili; mada se ponekad trude da uvere ljude kako su oni duše ljudske, a ne demoni (ovaj vid prevare demoni danas naročito često koriste, jer je savremeni čovek naročito spreman da u to poveruje), mada oni ponekad predviđaju buduće događaje; mada i tajne otkrivaju – ipak im čovek ni najmanje ne sme verovati. Kod njih je istina pomešana sa lažju, a istinu povremeno koriste da bi im prevara lakše uspela. Jer se i sam satana pretvara u Anđela svetlosti i njegove sluge se pretvaraju da su sluge pravednosti, kaže apostol Pavle (II Kor. 11, 14, 15)“, (t. III, str. 7-9).
„Opšte pravilo za sve ljude treba da bude da ni u kom slučaju ne veruju duhovima kada se oni javljaju u vidljivom obličju, da ne stupaju u razgovor s njima i da ne obraćaju nikakvu pažnju na njih, smatrajući njihovo javljanje za najveće i najopasnije iskušenje. U vreme. tog iskušenja čovek treba da usmeri svoj um i srce k Bogu, moleći ga za izbavljenje od tog iskušenja. Želja da se vide duhovi, da se sazna nešto o njima i od njih jeste znak krajnjeg bezumlja i potpunog nepoznavanja moralnog i podvižničkog predanja Pravoslavne Crkve. Poznanje duhova se ne stiče onako kako to pretpostavljaju neiskusni i neoprezni istraživači, nego na potpuno drukčiji način. Otvoreno opštenje sa (palim) duhovima za neiskusnog predstavlja najveću nesreću, ili biva uzrok najvećim nesrećama“.
„Bogonadahnuti pisac knjige Postanja veli da je posle pada prvih ljudi, Bog, izričući presudu pre izgnanja iz Raja načinio haljine od kože, i odenuo Adama i Evu u njih (Post. 3, 20). Kožne haljine, po tumačenju Svetih Otaca (sveti Jovan Damaskin, „Tačno izloženje pravoslavne vere“ /knj. 3, gl. 1/) označava naše grubo telo, koje se pri padu izmenilo izgubilo je svoju prvobitnu tananost i duhovnost i primilo sadašnju ogrubelost.
Premda je pravi uzrok tome bio pad, ipak se promena dogodila pod uticajem Svemogućeg Tvorca, po Njegovoj neizrecivoj milosti prema nama, radi naše velike dobrobiti. Među ostalim, po nas korisnim posledicama koje proističu iz stanja u kome se sada nalazi naše telo, ukazujemo na ovu: usled ogrubelosti našeg tela mi smo postali nesposobni da čulno opažamo duhove pod čiju smo vlast pali… Premudrost i dobrota Božija postavili su pregradu između ljudi izbačenih iz raja na zemlju i duhova koji su bili zbačeni s Nebesa na zemlju. Ova pregrada je gruba materijalnost čovečijeg tela. Tako i zemaljski vladari odvajaju tamničkim zidovima zločince od ostalog ljudskog društva da oni ne bi po svojoj volji nanosili tome društvu štetu i kvarili druge ljude (sveti Jovan Kasijan „Razgovori“, 8, gl. 12).
Pali duhovi deluju na ljude podmećući im grešne pomisli i osećanja, ali veoma malo ljudi je u stanju da čulima opazi duhove“ (episkop Ignjatije, str. 11-12)“.
„Duša, obučena u telo, zatvorena i odvojena njime od sveta duhova, postepeno uzrasta, izučavajući Božije zakone, ili – što je isto – izučavajući Hrišćanstvo, i stiče sposobnost da razlikuje dobro od zla. Tada joj se daruje duhovno viđenje duhova i, ako je to u skladu s ciljem prema kome je Bog vodi -takođe i čulno viđenje; jer su za nju vražija obmana i prevara mnogo manja pretnja, dok su joj iskustvo i znanje o tome korisni .
„Odvajanjem duše od tela vidljivom smrću, mi opet ulazimo u red i društvo duhova. Iz ovoga je očito da je za uspešan ulazak u svet duhova neophodno blagovremeno usaglasiti sebe sa Božijim zakonima, radi čega je Bog i ostavio svakome čoveku određeno vreme stranstvovanja na zemlji. To se stranstvovanje naziva zemaljski život“.
 
Otvaranje čula
„Ljudi postaju sposobni da vide duhove tek nakon što im se čula izmene, a to se dešava neprimetno i na za čoveka neobjašnjiv način. On samo zapaža u sebi da iznenada počinje da viđa ono što ranije nije viđao i što drugi ne vide, i da čuje ono što ranije nije čuo.
Za ljude koji su lično iskusili takvu izmenu čula, ona je vrlo jednostavna i prirodna, iako je ne mogu objasniti ni sebi ni drugima, a za ljude koji to nisu iskusili, reč je o nečemu čudnom i neshvatljivom. Svima je, isto tako, poznato da ljudi mogu da utonu u san, ali kakva je san u stvari pojava i na koji to način, neprimetno za nas, mi prelazimo iz budnog stanja u stanje sna i samozaborava – za nas ostaje tajna“.
„Izmena čula uz pomoć koje čovek stupa u čulno opštenje s bićima iz nevidivog sveta, u Svetom Pismu naziva se otvaranjem čula. Pismo kaže: „Tada Gospod otvori oči Valaamu i on ugleda Anđela Gospodnjeg gde stoji na putu s isukanim mačem u ruci“ (Brojevi, 22, 31). Okružen neprijateljima, prorok Jelisej, da bi umirio svog prestrašenog slugu, pomoli se i reče: „Gospode, otvori mu oči da vidi. I Gospod otvori oči momku te vide: gora puna konja i ognjenih kola oko Jeliseja“ (IV Car., 6, 17-18); (vidi takođe L. 24, 16-31)“.
Iz navedenih mesta Svetog Pisma jasno proizilazi da telesni organi služe kao nekakve dveri i ulaz u unutarnju odaju gde se nalazi duša, i da se ove dveri otvaraju i zatvaraju po Gospodnjoj naredbi. Premudro i milosrdno ove dveri ostaju povazdan zatvorene kod palih ljudi, da naši zakleti neprijatelji, pali duhovi, ne bi nagrnuli kroz njih i pogubili nas. Ta mera je utoliko neophodnija jer smo se mi posle pada obreli u oblasti palih duhova, okruženi njima i porobljeni od njih.
Nemajući mogućnosti da prodru k nama, oni nam se obznanjuju spolja, izazivajući razne grešne pomisli i maštanja, i uvlačeći time lakovernu dušu u opštenje s njima. Čoveku nije dopušteno da otklanja Božiji nadzor i da sopstvenim sredstvima (po Božijem dopuštenju, ali ne i po Njegovoj volji) otvara svoja čula i stupa u čulno opštenje s duhovima.
Ali, to se događa. Očigledno je da čovek sopstvenim snagama može uspeti da opšti samo sa palim duhovima. Nije svojstveno svetim Anđelima da učestvuju u nečemu što nije u saglasnosti sa Božijom voljom, u nečemu što Bogu nije ugodno… Šta ljude privlači da stupaju u otvoreno opštenje s duhovima? Lakomislene ljude i neznalice u stvarima hrišćanskog podviga mami na to njihova radoznalost, neznanje i neverje; nažalost, oni ne shvataju da stupanjem u takvo opštenje mogu sebi naneti silnu štetu (str. 13-15)“.
„Misao da je čulno opažanje duhova od neke izuzetne važnosti – pogrešna je. Čulno opažanje bez duhovnog, ne omogućava pravilno razumevanje duhovnih bića; ono omogućava samo površno razumevanje duhova i vrlo lako nas može navesti da steknemo najpogrešnije pojmove o njima.
Upravo to se najčešće i dešava neiskusnim ljudima i onima koji su sujetni i samouvereni. Duhovno opažanje duhova daje se samo pravim hrišćanima, dok su za čulno opažanje duhova najsposobniji ljudi najporočnijeg života… Veoma malo ljudi poseduje ovu sposobnost kao urođeni dar, i vrlo malom broju ljudi se duhovi javljaju povodom nekih osobitih životnih okolnosti.
U ova poslednja dva slučaja, čoveku se ne može ništa zameriti, samo bi takav morao da sve napore da se izbavi iz takvog stanja, koje je veoma opasno. U naše vreme mnogi se upuštaju u opštenje sa palim duhovima posredstvom magnetizma (spiritizma), gde se pali duhovi obično javljaju u vidu svetlog anđela, i varaju i obmanjuju uz pomoć raznih zanimljivih priča u kojima mešaju laž sa istinom. Oni uvek uzrokuju krajnje duševno i čak umno rastrojstvo“ (str. 19).
„Oni koji telesnim očima vide duhove, čak i svete anđele, ne bi trebalo ništa o sebi da umišljaju; ovakvo opažanje samo po sebi nije nikakav dokaz o dostojnosti takvog čoveka. Za ovo su sposobni ne samo poročni ljudi, nego i beslovesne životinje“ (Brojevi 22, 31), (str. 21).
 
Opasnost od kontakta sa duhovima
„Onome ko nema duhovni vid, viđenje duhova telesnim očima uvek nanosi štetu – nekad veću, nekad manju. Ovde na zemlji, istina je pomešana s lažju (sveti Isak Sirijac, 2. omilija), kao u zemlji u kojoj je dobro pomešano sa zlom, u zemlji progonstva palih anđela i palih ljudi“ (str. 23).
„Onaj ko čulima opaža duhove može lako biti prevaren na sopstvenu štetu i pogibao. Ako on prilikom viđenja pokloni poverenje duhovima, ili se pokaže lakovernim, neminovno će biti obmanut, neminovno će biti privučen, neminovno će biti zapečaćen neprepoznativim za neiskusne pečatom obmane, pečatom koji nanosi strašnu povredu njegovom duhu.
Što je još gore, često više nije moguće bilo šta popraviti, niti je moguće izbaviti iz ovog stanja. To se dogodilo mnogima. Dogodilo se to ne samo neznabošcima, čiji žreci su većinom otvoreno opštili s demonima; dogodilo se to ne samo mnogim hrišćanima koji su, neupućeni u tajne hrišćanstva, u određenim životnim okolnostima stupili u opštenje s duhovima; to se dogodilo i mnogim podvižnicima i monasima koji su čulno viđali duhove, a nisu prethodno stekli sposobnost da ih duhovno vide“.
„Jedino učenje i praksa hrišćanskog podviga na pravilan i zakonit način uvodi čoveka u svet duhova. Svaki „drugi način je nezakonit i mora biti odbačen kao nepotreban i poguban. Istinskog Hristovog podvižnika sam Bog uvodi u viđenje duhova. Kad je Bog vodič, onda se prividi istine, u koje se laž odeva, razlučuju od same istine. Podvižniku se tada daje najpre duhovno viđenje duhova kojim on podrobno i precizno otkriva sva svojstva tih duhova. Tek nakon toga daruje se nekim podvižnicima čulno viđenje duhova kojim se upotpunjuje poznanje duhova stečeno duhovnim viđenjem“. (str. 24).
 
Nekoliko praktičnih saveta
Iz besede svetog Antonija koju je u Antonijevom žitiju zabeležio njegov učenik sv. Atanasije Veliki (što smo ranije pominjali kao glavni izvor našeg znanja o delovanju demona), episkop Ignjatije preuzima neke praktične savete za hrišćanske podvižnike o tome kako se treba odnositi prema čulnom viđenju duhova. Ovo je od izuzetne važnosti za svakoga ko želi da vodi istinski hrišćanski život u današnje vreme kada je (iz razloga koji ćemo pokušati da objasnimo kasnije) čulno viđenje duhova postalo raširenije nego u ranija vremena. Sveti Antonije uči:
„Potrebno je, radi vaše bezbednosti, da znate i ovo: ako vam se javi ma kakvo viđenje, nemojte se uplašiti. Kakvo god da je viđenje, vi ga najpre odvažno zapitajte: „Ko si ti i odakle dolaziš?“ Ako je javljanje Svetih, oni će te uspokojiti i tvoj strah obratiti u radost. Ako je javljanje đavolsko, ono će, naišavši na odlučnost u tvojoj duši, odmah početi da se koleba. Jer, to pitanje ukazuje na hrabru dušu. Postavivši to pitanje, Isus Navin se uverio u istinitost viđenja (Nav. 5, 13), a neprijatelj se nije sakrio ni od Danila (Dan. 10, 20) (str. 43-44)“.
Navodeći kako je čak i svetog Simeona Stolpnika jedanput demon skoro prevario, pojavivši se pred njim u plamenoj kočiji (Žitija Svetih, 1. sept. ), ep. Ignjatije upozorava današnje pravoslavne hrišćane: „Ako su i Svetitelji bili u takvoj opasnosti da budu prevareni od zlih duhova, ta opasnost još više preti nama.
Ako ni Svetitelji nisu mogli uvek da prepoznaju demone koji bi im se javljali u vidu Svetitelja ili Samoga Hrista, kako mi za sebe možemo misliti da ćemo ih nepogrešivo prepoznati? Jedini način da se izbavimo od ovih duhova jeste da odlučno odbijamo svako njihovo javljanje i svako opštenje s njima, smatrajući sebe nedostojnima za takva javljanja ili za takvo opštenje“.
„Sveti nastavnici hrišćanskog podvižništva zapovedaju blagočestivim podvižnicima da ne veruju nikakvom liku ili viđenju koji bi se iznenada pojavili, da ne stupaju u razgovor s njima, niti da obraćaju ma kakvu pažnju na njih. Oni zapovedaju da se za vreme ovakvih javljanja treba ograđivati znakom Časnog Krsta, zatvoriti oči, sa potpunom svešću da smo nedostojni i nesposobni da vidimo svete duhove, i moliti Boga da nas izbavi od svih zamki i obmana koje nam duhovi zlobe lukavo podmeću“ (str. 45-46).
Dalje sveti Ignjatije citira prepodobnoga Grigorija Sinaita: „Nipošto ne prihvataj ono što čulima ili umom vidiš van ili unutar sebe, bio to lik Hrista, ili Anđela, ili nekog Svetitelja, bilo da um uobrazi ili ugleda kakvu svetlost; jer samom umu je po prirodi svojstveno da mašta i on lako oblikuje likove po svojoj želji. Ovo je uobičajena pojava kod onih koji ne paze strogo na sebe, zbog čega sami sebi nanose štetu“ (str . 47-49).
 
Zaključak
Ep. Ignjatije ovako zaključuje učenje: „Jedini pravilan pristup u svet duhova pruža hrišćansko podvižništvo. Jedini pravilan prilaz čulnom viđenju duhova obezbeđuje hrišćansko uzrastanje i savršenstvo“ (sgr. 53).
„U određeno, Bogom naznačeno i samo Njemu znano vreme, mi ćemo neminovno stupiti u svet duhova. A ni za koga od nas to vreme nije daleko! Neka bi nam sveblagi Bog darovao da još u toku ovog zemaljskog života prekinemo opštenje s palim duhovima i stupimo u opštenje sa svetim duhovima, kako bismo na osnovu toga, pošto svučemo telo, bili pribrojani svetim, a ne palim duhovima!“ (str. 67).
Ovo učenje ep. Ignjatija (Brjančaninova), napisano pre više od sto godina, moglo bi isto tako biti napisano i danas – tako precizno opisuje duhovna iskušenja našeg doba, kada su „dveri opažanja“ (da upotrebimo izraz Oldosa Hakslija, jednog od eksperimentatora u ovoj oblasti) u čoveku otvorene u meri nepojmljivoj za doba u kome je živeo ep. Ignjatije.
Ovim njegovim rečima komentar gotovo da i nije potreban. Pažljiv čitalac ih je možda već počeo da primenjuje na „posmrtna“ iskustva koja opisujemo u ovoj knjizi, i samim tim počeo da shvata zastrašujuću opasnost ovih iskustava po ljudsku dušu.
Onaj ko je upoznat sa. ovim pravoslavnim učenjem, ne može bez užasa i zaprepašćenja da posmatra s kakvom lakoćom današnji nazovi hrišćani „ukazuju poverenje javljanjima i viđenjima koja postaju nešto uobičajeno.
Uzrok ovom poverenju je jasan: rimokatolicizam i protestantizam koji su već toliko vekova odvojeni od učenja i prakse pravoslavnog duhovnog života, izgubili su svaku sposobnost da se razaberu u carstvu duhova.
Njima je postala potpuno strana osnovna hrišćanska vrlina – nepoverenje prema sopstvenim „dobrim“ mislima i osećanjima. Usled toga, „duhovna“ iskustva i javljanja duhova namnožila su se kao nikad ranije u hrišćanskoj eri, pa je lakoverno čovečanstvo spremno da prihvati teoriju o „Novom Dobu“ duhovnih čuda, ili „novo izlivanje Svetoga Duha“ kao objašnjenje za ovu činjenicu.
Ovakvo duhovno osiromašenje čovečanstva koje sebe smatra za „hrišćansko“, dok se u isto vreme priprema za eru demonskih „čudesa“, jeste znak poslednjih vremena (Otkr. 16, 14).
Treba dodati da su pravoslavni hrišćani, iako teoretski poseduju – istinsko hrišćansko učenje, retko i sami imaju punu svest o njemu, pa često kao i nehrišćani bivaju lako obmanuti.
Vreme je da ovo učenje ponovo otkriju oni kojima ono po pravu rođenja pripada.
Oni koji sada opisuju svoja „posmrtna“ iskustva pokazuju da naivno veruju svojim iskustvima kao i toliki drugi koji su u prošlosti bili zavedeni njima. U celokupnoj savremenoj literaturi u vezi sa ovim pitanjem, u svega
nekoliko slučajeva osoba se zaista i ozbiljno zapitala ne dolazi li makar deo njenog iskustva od đavola. Pravoslavni čitalac svakako će postaviti ovo pitanje i pokušati da ova iskustva razume u svetlu duhovnog učenja pravoslavnih otaca i svetitelja.
Sada ćemo krenuti dalje da bismo videli šta se konkretno zbiva sa dušom kada posle smrti napusti telo i uđe u carstvo duhova.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Treba ovo svi da pročitaju mada, mislim, da se ništa ne bi promijenio u prirodi čovjeka. Ali eto…..

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *