NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Put duše posle smrti » DUŠA POSLE SMRTI

DUŠA POSLE SMRTI

 

DUŠA POSLE SMRTI
 
VIĐENJA „NEBESA“
 
U „Životu posle života“ dr Mudi napominje da ljudi koje je on ispitivao nisu, po svemu sudeći, doživeli ništa nalik na „mitološku predstavu zagrobnog života“, i da čak izražavaju nevericu prema uobičajenom viđenju raja i pakla, kao i čitavom „modelu nagrade-kazne u budućem životu“ (str. 70).
U „Razmišljanjima o „Životu posle života“, međutim, on ističe da su se u njegovim poslednjim ispitivanjima pojavila mnogobrojna posmrtna iskustva „drugih sfera postojanja, koja bi se mogla nazvati „rajskim“ (str. 15). Jedan čovek našao se u „seoskom predelu s potocima, travom i drvećem, brdima“ (str. 16); jedna žena bila je na isto tako „prekrasnom mestu“, a „u daljini… videla sam grad. Tamo su stajale zgrade, zasebne kuće. One su bile svetle i blistave. Ljudi su tamo bili srećni. Bilo je bistre, svetlucave vode, fontana… grad svetlosti – mislim da bi ga tako mogla nazvati“ (str. 17).
U stvari, kako se može videti iz niza novih knjiga, ovo iskustvo predstavlja nešto sasvim uobičajeno. Već spomenuti protestantski autori veruju da je ovo iskustvo – u krajnjoj meri tamo gde je scenografija tipično biblijska – hrišćansko, i da ga zato treba razlikovati od mnoštva drugih „posmrtnih“ iskustava koja su, po njihovom uverenju, demonske obmane. „Ljudi koji ne veruju, očigledno, doživljavaju lažno iskustvo ove vrste, kakva se u Bibliji pripisuju upravo dejstvu Satane, dok vernici doživljavaju doktrinarno ispravne doživljaje, koji mogu da proiziđu direktno iz Pisma“ (Levit i Veldon, „Ima li života posle smrti?“, str. 16). Da li je ovo zaista istina, ili su iskustva vernika i nevernika u stvari mnogo bliža nego što se to autorima čini?
Iskustvo koje ovi pisci citiraju kao autentično „hrišćansko“ jeste doživljaj Beti Malc, objavljeno u knjizi koja opisuje njeno 28-mo minutno „vantelesno“ iskustvo tokom „kliničke smrti“. Pošto je umrla, odmah se našla „na divnom zelenom bregu uz koji se pela… Koračala sam po travi, najjarkije zelene boje koju sam ikad videla“. Pratila ju je još jedna prilika „visoka, muška prilika u širokoj odeći. Upitala sam se da li je to Anđeo… Dok smo zajedno išli, nisam videla sunce, a svetlost je bila svuda unaokolo. S leve strane, raznobojno cveće u cvatu, drveće, grmlje… Došli smo do veličanstvenog srebrnog zdanja. Izgledalo je kao dvorac, ali bez kula. Dok smo se približavali, čula sam glasove. Bili su melodični, harmonični, slivali se u hor, i ja sam čula reč „Isus“… Anđeo je koraknuo napred i dlanom odgurnuo vrata koja dotad nisam primetila. Vrata su bila visoka oko četiri metra, od jednog komada bisera“. Kada su se vrata otvorila, „unutra sam ugledala ulicu boje zlata prekrivenu prostirkom od stakla ili vode. Žuta boja koja se ovde pojavila bila je zaslepljujuća. Ne može se opisati. Nikoga nisam videla, ali sam osećala nečije prisustvo. Odjednom sam shvatila da je to Isus“.
Pošto je pozvana da prođe kroz vrata, setila se svoga oca koji se molio za nju, vrata su se zatvorila i ona se vratila natrag niz breg, spazivši sunce koje je izlazilo nad stenom posutom brilijantima – što se uskoro pretvorilo u izlazak sunca nad gradom Ter Hot, u kome se u bolnici vratila u svoje telo. U bolnici su njenu priču doživeli kao „čudo“. (Beti Malc, „Moj tren večnosti“, …)
Razlikuje li se zaista kvalitativno ovo iskustvo od većine onih koje opisuje dr Mudi? Je li ovo zaista hrišćansko viđenje Raja? (Gospođa Malc je protestantske veroispovesti, i njena vera se učvrstila posle ovog događaja). Pravoslavni hrišćanski čitalac, razume se, nije u to ubeđen onako kao pomenuti protestantski autori. Sasvim nezavisno od onoga što znamo o tome kako duša odlazi na Nebesa kroz šta treba da prođe da bi tamo dospela (o čemu ćemo govoriti kasnije) – ovo iskustvo ne čini nam se mnogo drugačijim od onih iskustava o kojima se danas piše, a koja su doživeli ljudi koji nisu religiozni.
Osim „hrišćanskih“ ukrasa kojima je ona prirodno kao protestantska vernica, obojila svoj doživljaj (anđeo, himne, prisustvo Isusa), postoji nekoliko elemenata koji su zajednički sa iskustvima „neverujućih“: osećaj ugodnosti i mira (koje ona opisuje kao jak kontrast u odnosu na mesece koje je provela bolujući, u mukama), „svetlosno biće“ (koje i ostali takođe poistovećuju sa „Isusom“), pristup nekoj vrsti drugačije stvarnosti koja leži s one strane neke „granice“. I, pomalo je neobično što je videla ovozemaljsko sunce kako izlazi iznad dijamantskih zidina, ukoliko je ovo zaista bio raj… Kako da tumačimo ovo iskustvo?
U nekima od novih knjiga postoje brojna iskustva slična ovome čije će nam detaljno ispitivanje pomoći da jasnije shvatimo šta je u pitanju.
Jedna od ovih knjiga predstavlja kompilaciju „hrišćanskih“ (uglavnom protestantskih) iskustava umiranja i „posmrtnih“ iskustava (Džon Majers, „Glasovi sa ruba večnosti“, Njujork 1973). U jednom iskustvu koje se spominje u ovoj knjizi, „umrla“ žena napustila je svoje telo i došla na mesto obasjano jarkom svetlošću, koja je dopirala kroz „prozor Raja“.
„Ono što sam tamo videla učinilo je da mi sve zemaljske radosti izgledaju blede i beznačajne. Želela sam da se pridružim veseloj grupi dece koja su pevala i zabavljala se u voćnjaku jabuka… Na drveću su istovremeno bili i mirisni cvetovi i zreli crveni plodovi. Dok sam tamo sedela upijajući svu tu lepotu, postepeno sam postajala svesna Prisutnosti, prisutnosti radosti, sklada i saosećanja. Moje srce žudelo je da postane deo ove lepote“. Kada se vratila u telo pošto je petnaest minuta bila „mrtva“, „čitavog tog dana, kao i sledećeg, drugi svet mi se činio stvarnijim nego onaj u koji sam se vratila“ (str. 228-231, preštampano iz „Gajdpost magazina“ 1963). Ovaj doživljaj izazvao je prividnu „duhovnu“ radost koja se može uporediti sa onim što je osetila gđa Malc, a takođe i uneo u život ove žene jednu novu religioznu dimenziju, mada je viđeni „raj“ izgledao sasvim drukčije.
Upečatljivo „posmrtno“ iskustvo imao je lekar iz Virdžinije, Džordž Riči. Kratka beleška o ovome objavljena je u „Gajdpost magazinu“ 1963, a opširnija verzija u knjizi „Povratak iz sutrašnjice“. U ovoj ispovesti, posle duge razdvojenosti od tela, koje je proglašeno mrtvim, mladi Džordž Riči vratio se u malu prostoriju u kojoj je njegovo telo ležalo, i tek je nakon toga shvatio da je „mrtav“. Pri tom se soba ispunila svetlošću, koju je on osećao kao prisustvo Hrista, „prisustvo toliko utešno, toliko radosno i sveispunjavajuće, da sam želeo da se zauvek izgubim u tom čudesnom osećaju“. Posle „vraćanja filma“ svog života, kao odgovor na pitanje „Kako si iskoristio vreme koje si proveo na zemlji?“ imao je tri vizije.
Prve dve, kako se činilo, predstavljale su „sasvim drugačiji svet koji zauzimao isti prostor“ kao i ova zemlja, i imao mnogo zemaljskih detalja (ulice i sela, univerziteti, biblioteke, laboratorije). „Poslednji doživljaj bio je samo trenutačan. Sada kao da više nismo bili na zemlji, već neverovatno daleko, van ikakvog kontakta sa njom. I tamo, još uvek na velikoj udaljenosti, video sam grad, ali grad – ako se tako nešto može zamisliti – sagrađen od svetlosti… gde zidovi, kuće, ulice, kao da su zračili svetlošću, a u njihovom podnožju kretala su se isto tako zaslepljujuće blještava bića, kao i ono koje je stajalo kraj mene. Sve je to bilo samo magnovenje, jer već u sledećem trenutku zidovi sobice zatvorili su se nada mnom, zaslepljujuća svetlost je utihla, a mene je ophrvao čudan san“.
Riči do tada nije čitao ništa o životu posle smrti, a posle ovog događaja postao je veoma aktivan član protestantske crkve (Glasovi sa ruba večnosti, str. 56-61).
Ovo potresno iskustvo dogodilo se 1943. godine i, kako se može videti, slučajevi „vaskrsavanja“ nisu karakteristični samo za nekoliko poslednjih godina. Protestantski pastor Norman Vinsent Pil beleži neka slična iskustva, i daje svoj komentar: „Halucinacije, snovi, vizije – ja ne mislim tako. Proveo sam toliko godina razgovarajući sa ljudima koji su došli do ivice „nečega“ i bacili pogled s one strane, i svi oni su jednodušno govorili o lepoti, svetlosti i miru, da bih o tome imao ikakve sumnje“. (Norman Vinsent Pil, „Moć pozitivnog mišljenja“, Njujork, 1953, str. 256).
U „Glasovima s ruba večnosti“ mogu se naći mnogobrojni primeri iz devetnaestovekovnih zbirki samrtničkih vizija i predsmrtnih doživljaja iz devetnaestog veka. I mada ni jedan od tih primera nije toliko detaljan kao neki od savremenih slučajeva, ona nude mnogobrojne dokaze da vizije onostranih pojava kod umirućih nisu bile nimalo retke. U ovim slučajevima oni koji su sebe smatrali hrišćanima, pripremljenim za smrt, imali su osećaj mira, radosti, svetla, videli Anđele i Raj, a neverujući (u mnogo religioznijoj Americi XIX veka) obično vide demone i pakao.
Utvrdivši činjenicu da ovi slučajevi postoje, moramo sada postaviti pitanje, kakva je njihova priroda? Da li je zaista viđenje Nebesa toliko često među onima koji su, mada umiru kao hrišćani (onoliko koliko im je to moguće), ipak izvan Hristove Crkve, Pravoslavne Crkve?
U našem procenjivanju vrednosti ovih iskustava, ponovo ćemo se vratiti problemu „susreta sa drugima“.
Ispitajmo sada iskustva nehrišćana, da bismo videli da li se ona zaista bitno razlikuju od iskustava onih koji sebe smatraju hrišćanima. Ako nehrišćani takođe često vide „Nebesa“, u predsmrtnim trenucima i posle smrti, onda ćemo ovo iskustvo morati da tumačimo kao nešto prirodno, što se može desiti bilo kome, a ne kao nešto što je specifično samo za hrišćane. Knjiga Osisa i Heraldsona nudi mnogobrojna svedočanstva o ovom pitanju.
Ovi istraživači izveštavaju o nekih 75 slučajeva „viđenja drugog sveta“ od strane pacijenata na samrti. Neki od njih opisuju neverovatno lepe lugove i bašte; neki vide kapiju koja se otvara prema divnom pejsažu ili gradu; mnogi čuju muziku sa drugog sveta. Često su tu pomešani i veoma zemaljski prizori, kao u slučaju Amerikanke koja se u predivan vrt uputila u taksiju, Indijke koja je u svoj „Raj“ ujahala na kravi (U času smrti, str. 163), ili Njujorčanina koji se obreo na jarko zelenoj poljani, duše ispunjene „ljubavlju i srećom“, a u daljini je video zdanja Menhetna i zabavni park (Dejvid Uiler, „Putovanje na drugu stranu“, str. 100-105).
Važno je primetiti da istraživanja Osisa i Heraldsona pokazuju da Indusi vide „Nebesa“ isto toliko često kao i hrišćani, no ako ovi drugi vide „Isusa“ i „anđele“, prvi vide hindu hramove i bogove (str. 177).
Još je važnije to da dubina religioznosti pacijenta, očigledno, nema nikakvog uticaja na njegovu sposobnost da ima onostrane vizije: „duboko religiozni ljudi ne viđaju rajske dveri i vrtove ništa češće nego oni koji su manje religiozni, ili su sasvim nereligiozni“. I zaista, jedan član indijske komunističke partije, ateist i materijalist, dok je umirao prenesen je „na predivno mesto, ne na ovoj zemlji… Čuo je muziku i pesmu iz daljine. Kad je shvatio da je živ, bilo mu je žao što je morao da napusti ovo divno mesto“ (str. 179).
Jedan čovek pokušao je da izvrši samoubistvo i, dok je umirao, govorio je: „Ja sam na Nebesima. Ima tako mnogo kuća oko mene, toliko ulica s drvećem na kome rastu slatki plodovi i malim ptičicama koje pevaju“ (str. 178). Većina onih koji su ovako nešto doživeli osećaju pri tom veliku radost, mir, sigurnost, i spremnost da prihvate smrt, jedva da neki od njih žele da se vrate u život (str. 182).
Prema tome, jasno je da moramo biti veoma obazrivi kada se radi o tumačenju „vizija Nebesa“, koje imaju samrtnici i oni koji su „umrli“. Kao i ranije, kada smo raspravljali o „susretu sa drugama“ u drugom poglavlju, tako i sada moramo precizno istaći razliku između istinskih, blagodatnih viđenja onog sveta, i onih manje-više prirodnih iskustava, koja, mada odskaču iz uobičajenih okvira ljudskih doživljaja, ipak nisu ni najmanje duhovna, i ne govore nam ništa o prirodi ni Nebesa, ni ada kakvi oni zaista jesu i kakvim ih vidi izvorno hrišćansko učenje.
Najvažniji deo našeg istraživanja „posmrtnih“ iskustava i umiranja, tek je pred nama, a to je procena i prosuđivanje ovih iskustava merilima izvornog hrišćanskog učenja o zagrobnom životu i objašnjenje njihovog smisla i značenja za naše vreme.
Već ovde možemo dati uvodnu ocenu doživljaja „Nebesa“ o kome danas tako često izveštavaju – većina njih, verovatno i sva, nemaju ničeg zajedničkog sa hrišćanskim viđenjem Nebesa. Ova viđenja nisu duhovna, već zemaljska. Ona su toliko kratka, tako lako dostignuta, toliko svakodnevna i zemaljska u pogledu vizualnih predstava koje se u njima pojavljuju, da ne može biti nikakvog ozbiljnijeg poređenja među njima i istinskim hrišćanskim viđenjima Nebesa u prošlosti (od kojih ćemo neke spomenuti kasnije).
Čak i „najduhovniji“ trenutak nekih od njih – osećaj „prisutnosti“ Hrista – još jednom nas, više nego u bilo šta drugo, uverava u činjenicu duhovne nezrelosti onih koji ova iskustva doživljavaju. Umesto da izazivaju duboko strahopoštovanje, strah Božiji, i pokajanje, kakve je kod hrišćanskih Svetitelja budio osećaj istinske prisutnosti Božije (kao što je to bio slučaj sa apostolom Pavlom na putu za Damask (Dela 9: 3-9), današnja iskustva proizvode osećaje koji najviše podsećaju na „ugodnost“ i „mir“ savremenih pentakostalskih i spiritističkih pokreta.
Ne treba, međutim, prenebregavati činjenicu da su ovo zaista neobična iskustva i da se mnoga od njih ne mogu svesti na proste halucinacije. Izgleda da se pojavljuju van uobičajenih granica zemaljskog života u oblasti koja kao da je negde između života i smrti.
Gde se nalazi ova oblast? Ovo je pitanje na koje se sada vraćamo. Da bismo na njega odgovorili, najpre ćemo se obratiti izvornim hrišćanskim svedočenjima, a zatim – kao što to čine dr Mudi i mnogi drugi autori koji se bave ovom temom – tekstovima savremenih okultista i drugih koji tvrde da su pohodili ovu oblast. Ukoliko je ispravno shvaćen, ovaj drugi izvor na zadivljujući način pruža potvrdu hrišćanskih istina.
Za početak, postavimo pitanje: koja je to oblast u koju, prema hrišćanskom učenju, duša ulazi odmah posle smrti?

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *