NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Put duše posle smrti » DUŠA POSLE SMRTI

DUŠA POSLE SMRTI

 

DUŠA POSLE SMRTI
 
PRAVOSLAVNO UČENJE O ANĐELIMA
 
Iz reči Samoga Hrista znamo da dušu u trenutku smrti susreću anđeli: „A kad umre siromah, odnesoše ga Anđeli u naručje Avraamovo“ (Lk. 16, 22).
Takođe iz Jevanđelja znamo u kakvom se obliku pojavljuju anđeli: „A lice njegovo (Anđelovo) beše kao munja, i odelo njegovo belo kao sneg“ (Mt. 28, 3); „mladić obučen u belu haljinu“ (Mk. 16, 5); „dva čoveka u blistavim haljinama“ (Lk. 24, 4); „dva Anđela u belom“ (Jn. 20, 12). Tokom čitave hrišćanske istorije Anđeli su se uvek javljali u obliku mladića obučenih u belo. Ikonografska tradicija predstavljanja Anđela je takođe kroz vekove bila u skladu s tim i uvek ih je predstavljala kao blistave mladiće (često sa dva krila, koja su naravno samo simvolični detalj, jer se obično prilikom javljanja Anđela ne vide). Sedmi vaseljenski sabor je 787. godine doneo odluku da se Anđeli mogu izobražavati samo na ovaj način, u obličju ljudskom. Zapadnjački „kupidoni“ renesanse i potonjih perioda nastali su pod uticajem paganstva i nemaju ničega zajedničkog s istinskim Anđelima.
Savremeni rimokatolički (i protestantski) Zapad veoma se udaljio od biblijskog učenja i ranohrišćanskog predanja u pogledu predstavljanja Anđela, a još više u pogledu samog učenja o duhovnim bićima. Razumevanje ove greške od suštinskog je značaja za nas ako želimo da shvatimo kakvo je istinsko pravoslavno učenje o sudbini duše posle smrti.
Episkop Ignjatije Brjančaninov (umro 1867), jedan od velikih Otaca iz bliske prošlosti, zapazio je ovu grešku i posvetio čitav tom svojih sabranih dela izlaganju pravoslavnog učenja o ovom pitanju. Kritikujući gledište izraženo u klasičnom rimokatoličkom bogoslovskom delu iz 19. veka (Opat Berže „Bogoslovski rečnik“), Episkop Ignjatije posvećuje veliki deo tog toma (str. 185-302) borbi sa savremenom idejom (zasnovanom na Dekartovoj filosofiji) da sve što je van carstva materije pripada carstvu „čistog duha“. Takva misao u suštini stavlja beskonačnog Boga u istu ravan sa raznim konačnim duhovima (anđelima, demonima, dušama umrlih). Ova misao je široko rasprostranjena naročito u današnje vreme (premda njeni zastupnici i ne vide sve njene posledice) i umnogome objašnjava zablude savremenog sveta u pogledu „duhovnih“ stvari: veliko interesovanje vlada za sve što ne pripada materijalnom svetu, ali često se pri tome gotovo i ne pravi razlika između Božanskog, Anđelskog, demonskog i onoga što je posledica neobičnih ljudskih moći ili uobrazilje.
Opat Berže je učio da su Anđeli, demoni i duše umrlih „čisto duhovni“; to znači da oni ne podležu zakonima vremena i prostora i da mi o njihovom „obliku“ ili „kretanju“ možemo govoriti samo metaforično, pošto „oni moraju da se odenu u tanana tela kada im Bog dozvoli da deluju na druga tela“ (Ep. Ignjatije, t. III, str. 193-5). Čak i jedno inače zaista dobro rimokatoličko delo iz 20. veka, posvećeno savremenom spiritizmu, ponavlja ovo pogrešno učenje, tvrdeći, na primer, da i anđeli i demoni „mogu (da bi postali vidljivi ljudima) pozajmiti za svoje telo bilo koju potrebnu materiju iz niže prirode, bilo žive ili nežive“ (Blekmur „Činjenice i obmane u spiritizmu“).
Sami spiritisti i okultisti preuzeli su ove ideje iz moderne filosofije. I jedan takav apologeta natprirodnog hrišćanstva kakav je C. S. Luis (anglikanac) ispravno kritikuje savremenu „predstavu o Nebesima kao o nekakvom stanju uma“, ali izgleda da je i on barem delimično prihvatio moderno shvatanje „da telo, njegovo mesto, kretanje i vreme sada za najviše domete duhovnog života kao da i ne postoje“ (C. S. Luis, „Čudesa“, Njujork, . 1967). Ovakva gledišta su rezultat preterano uprošćenog shvatanja duhovne realnosti do čega je došlo pod uticajem modernog materijalizma, a usled udaljavanja od istinskog hrišćanskog učenja i duhovnog iskustva.
Da bi se shvatilo pravoslavno učenje o Anđelima i drugim duhovima, treba najpre zaboraviti suviše uprošćenu savremenu dihotomiju između materije i duha: istina je složenija, i u isto vreme tako jednostavna da će onoga ko je još sposoban da veruje u nju verovatno mnogi smatrati „naivnim bukvalistom“.
Episkop Ignjatije piše: „Kada Bog čoveku otvori (duhovne) oči, on je u stanju da vidi duhove u njihovom sopstvenom obliku (str. 227). Isto tako, „iz Svetog Pisma je potpuno jasno da duša čovekova ima oblik čoveka u njegovom telu, kao i drugi stvoreni duhovi“ (str. 233). On citira mnogobrojne svetootačke tekstove da bi ovo dokazao. Obratimo se sada i mi svetootačkom učenju.
Sv. Vasilije Veliki u knjizi o Svetom Duhu tvrdi da „u nebeskim Silama njihovu prirodu čini vazdušasti duh, ako se može tako reći, ili neveštastveni oganj (nematerijalni). Zato su one ograničene mestom i postaju vidljive, javljajući se svetima u obličju svojih sopstvenih tela“. Opet, „mi verujemo da se svaka (od nebeskih Sila) nalazi na određenom mestu. Jer Anđeo koji se pojavio pred Kornilijem nije bio u isto vreme i sa Filipom (Dela Ap. 10, 3; 8, 26); i Anđeo koji je razgovarao sa Zaharijem blizu „oltara kadionog“ (Lk. 1, 11) nije se u isto vreme nalazio i na svom mestu na Nebesima (gl. 16, 23, t. II, str. 608, 602).
Slično uči i sveti Grigorije Bogoslov: „Drugostepene, posle Trojice, svetlosti, koje imaju carsku slavu, jesu blistavi, nevidivi Anđeli. Oni se slobodno kreću oko Prestola, jer su hitropokretni umovi, oganj i božanski duhovi koji se hitro kreću kroz vazduh“ (Beseda 6 „O umnim bićima“).
Tako su Anđeli, iako su „duhovi“ i „plamen ognjeni“ (Ps. 103, 5; Jevr. 1, 7), te prebivaju u oblasti gde zemaljski zakoni vremena i prostora ne važe, ipak ograničeni vremenom i prostorom i dejstvuju na tako „materijalan“ način (ako tako smemo reći) da neki Oci bez kolebanja govore o „vazdušastim (eteričnim) telima Anđela.
Prepodobni Jovan Damaskin, sumirajući u 8. veku učenje sv. Otaca, svojih prethodnika, kaže: „Anđeo je biće obdareno umom, uvek u pokretu, koje poseduje slobodnu volju i služi Bogu, bestelesno, po blagodati, dobivši kao svoju prirodu besmrtnost, a tome biću oblik i svojstva zna samo Sazdatelj. Bestelesnima i neveštastvenima se Anđeli nazivaju u poređenju sa nama, jer se u poređenju sa Bogom, koji je Jedini Neuporediv, oni pokazuju i grubi i veštastveni, budući da je samo Božanstvo odista neveštasveno i bestelesno“. I dalje on kaže: „Oni su opisivi, jer kada se nalaze na Nebesima, tada nisu na zemlji, a kada ih Bog pošalje na zemlju, oni ne ostaju na Nebesima – ali oni nisu ograničeni zidovima i vratima niti rezama i pečatima, jer za njih zakoni prirode nisu prepreka. Slobodni od Zakona prirode su zato što se onima koji su dostojni i kojima Bog hoće da se oni pokažu, Anđeli ne pokazuju onakvi kakvi zaista jesu, nego u onom izmenjenom obličju u kome ih ljudi mogu videti“ („Tačno izloženje pravoslavne vere“, II, 3).
Govoreći da se Anđeli javljaju „ne onakvi kakvi zaista jesu“ prepodobni Jovan Damaskin svakako ne protivreči svetom Vasiliju Velikom koji uči da se anđeli pojavljuju „u obličju svojih sopstvenih tela“. Oba iskaza su tačna, što se može videti iz brojnih opisa javljanja Anđela u Starom Zavetu. Tako je arhanđel Rafail bio nekoliko nedelja saputnik Toviji i niko uopšte nije posumnjao da on nije čovek. A kada se na kraju Arhanđel razotkrio, rekao im je „Sve ove dane bio sam vidljiv za vas; no nisam ni jeo ni pio – to vam se samo pričinjavalo“ (Tovija 12, 19). Tri Anđela koja su se javila Avraamu, takođe su izgledala kao ljudi i činilo se da jedu (Post. 18 i 19 gl. ). Na sličan način sveti Kiril Jerusalimski u svojim „Katihetskim besedama“ poučava nas u vezi sa Anđelom koji se javio proroku Danilu: „Videvši anđela Gavrila, Danilo se prestravi i pade ničice, i premda beše prorok, ne osmeli se da mu odgovori dok anđeo ne uze na sebe obličje sina čovečijeg“ („Katihetske besede“ IX, 1), Ipak, u knjizi Danilovoj (gl. 10) čitamo da je i prilikom prvog zaslepljujućeg pojavljivanja Anđeo imao ljudsko obličje, ali tako blistavo („lice mu je bilo poput munje; oči – kao dva jarka plamena; ruke i noge – kao blistava bronza“) da je to bilo neizdrživo za ljudske oči. Dakle, Anđeo je po spoljašnjem izgledu isti kao i čovek, ali pošto njegovo „telo“ nije materijalno, i sam pogled na njegovu ognjeno-blistavu pojavu može da prenerazi bilo kog u još uvek telu prebivajućeg čoveka. Zato javljanja Anđela nužno moraju biti prilagođena ljudima koji ih posmatraju tako što će se pokazati manje blistavim i zastrašujućim nego što zaista jesu.
Što se tiče čovečije duše, blaženi Avgustin uči da kada duša napušta telo „sam čovek koji se nalazi u tom stanju, vidi sebe, iako samo u duhu, a ne u telu, toliko slično svome sopstvenom telu, da on uopšte ne može da primeti bilo kakvu razliku“ („Grad Božiji“, knj. XXI, 10). Ova istina je nebrojeno puta potvrđena i kroz lična iskustva hiljada ljudi vraćenih iz smrti u život u ovo naše vreme.
No, kada govorimo o „telima“ Anđela i drugih duhova, moramo paziti da im ne pripišemo ma kakve grube materijalne karakteristike. U svakom slučaju, kao što uči prepodobni Jovan Damaskin, „ovom biću oblik i svojstva zna samo Sazdatelj“. Na zapadu je blaž. Avgustin pisao da je potpuno svejedno da li kažemo „vazdušasta tela“ demona i drugih duhova, ili ih nazivamo „bestelesnim“ („Grad Božiji“, XXI, 10).
Sam episkop Ignjatije je možda bio previše zainteresovan da objasni anđelska „tela“ na osnovu naučnih saznanja 19. veka u oblasti gasova. To je izazvalo mali spor između njega i ep, Teofana Zatvornika, koji je smatrao neophodnim da naglasi prostu, nesloženu prirodu duhova (oni se, naravno, ne sastoje od molekula hemijskih elemenata kao što je slučaj sa gasovima). Ipak, u osnovnom pitanju, postojanju „tanane navlake“ koje poseduju svi duhovi, on se slagao sa episkopom Ignjatijem (vidi o. Georgije Florovski „Putevi ruskog bogoslovlja“, str. 394-5). Možda je slično nerazumevanje u pitanjima drugostepene važnosti ili u čisto terminološkim pitanjima dovelo u 5. veku na Zapadu do otpora sličnom učenju latinskog oca, svetog Fausta Lerinskog koji je takođe zastupao shvatanje o relativnoj „materijalnosti“ duše, zasnovano na učenju Istočnih Otaca.
Ako prava svojstva Anđelske prirode zna jedino Bog, delovanje Anđela (bar u ovome svetu) može svako razumeti, jer o tome postoji mnoštvo svedočanstava, kako u Svetom Pismu i svetootačkoj literaturi, tako i u Žitijima Svetih. Da bismo u potpunosti razumeli viđenja duhovnih bića koja doživljavaju umirući ljudi, mi moramo naročito znati kako se javljaju pali anđeli (demoni). Pravi Anđeli se uvek javljaju u svom istinskom obličju (samo ne tako zaslepljujućem kao što u stvari jeste) i deluju samo da bi ispunili volju i zapovesti Božije. Pali anđeli, iako se ponekad javljaju u svom pravom obličju (sv. Serafim Sarovski ih na osnovu sopstvenog iskustva opisuje kao „odvratne“), ipak obično uzimaju druga obličja i tvore mnoga „čudesa“ vlašću koju dobijaju potčinjavajući se „knezu koji gospodari u vazduhu“ (Ef. 2, 2). Njihovo mesto boravka je – vazduh, a osnovni zadatak da iskušavaju ili zastrašuju ljude, povlačeći ih za sobom u propast. Hrišćani se upravo protiv njih bore: „Naša borba nije protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava i vlasti gospodara tame ovog sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju“ (Ef. 6, 12).
U malo poznatom delu „Demonsko proricanje“, koje je napisao kao odgovor na molbu da objasni neka od mnogobrojnih demonskih javljanja u drevnom paganskom svetu on daje dobar opšti pogled na delovanje demona: „Priroda demona je takva da oni čulima opažanja svojstvenim vazdušastim telima umnogome prevazilaze čula opažanja zemaljskih tela. Takođe i u pogledu brzine, zahvaljujući izuzetnoj pokretljivosti njihovih vazdušastih tela, oni su neuporedivo hitriji ne samo od ljudi i životinja, nego i od ptica. Obdareni ovim dvema sposobnostima koje su karakteristične za vazdušasta tela, tj. Prefinjenim opažanjem i brzinom kretanja, oni predskazuju i najavljuju mnoge stvari o kojima su saznali mnogo ranije. A to kod ljudi izaziva divljenje, jer je njihovo zemaljsko opažanje mnogo sporije. Uz to, demoni su tokom svog dugog življenja u mnogim stvarima stekli bogato iskustvo, koje ljudi u svom kratkom životu ne mogu zadobiti. Uz pomoć ovih sposobnosti, koje su svojstvene prirodi vazdušastih tela, demoni ne samo da predskazuju mnoge događaje, nego i čine mnoga „čudesa“ („Demonsko proricanje“ gl. 3).
Mnoga demonska „čudesa“ i javljanja opisana su u dugačkoj besedi svetoga Antonija Velikog koju je sv. Atanasije uključio u njegovo žitije. Tu se još spominju i „lagana tela“ demona (gl. 11). Žitije sv. Kiprijana, bivšeg maga, takođe sadrži mnogobrojne opise demonskih „čudesa“ i transformacija o kojima su kazivali neposredni učesnici tih događaja.
Klasičan opis demonskog delovanja dat je u sedmoj i osmoj besedi svetoga Jovana Kasijana, velikog galskog Oca 5. veka, koji je prvi predao Zapadu puno učenje istočnog monaštva. Sv. Kasijan piše: „Ovo vazdušno prostranstvo između zemlje i Nebesa prepuno je zlih duhova koji lete po njemu, šireći nered sa pakosnim ciljem, ali radi naše koristi Božanski Promisao ih je sakrio i udaljio od naših pogleda. U suprotnom, zbog straha od njihovih napada ili jezivih oblika u koje mogu da se preinače i pretvore kad god to zažele, ljudi bi premrli od nepodnosivog užasa…“
A da nečistim duhovima upravljaju još moćnije zle sile, pored onih svedočanstava iz Svetog Pisma koje nalazimo u Jevanđelju kada Gospod odgovara na klevete fariseja: „A ako ja pomoću Veelzevula izgonim demone…“ (Mt. 12, 27), uče nas i viđenja i bogato iskustvo svetih ljudi.
„Kada je jedan od naše braće putovao kroz ovu pustinju, naišao je na jednu pećinu. Pošto je već pala noć, i hteo je da u njoj pročita večernje molitve. Dok je on po običaju pevao psalme, već beše prošla ponoć. Okončavši molitveno pravilo, on leže da bi odmorio izmoreno telo, i odjednom ugleda nebrojeno mnoštvo demona koji su se okupljali dolazeći sa svih strana; oni su prolazili u beskonačnoj povorci, idući jedni ispred, a drugi iza svog starešine. Najzad dođe njihov knez koji je bio i veći i strašnijeg izgleda od drugih demona. Pošto mu postaviše presto, on sede na uzvišeno sudijsko mesto i poče pažljivo da ispituje delovanje svakog demona ponaosob. One koji bi rekli da još nisu uspeli da navedu svoje protivnike u iskušenje on bi ih, uz pogrde i psovke, odgonio od sebe kao lene i nemarne, besno vičući na njih da su toliko truda i vremena utraćili nizašta. A one koji bi rekli da su uspeli da navedu svog protivnika u iskušenje, on bi otpuštao s velikim pohvalama, uz burno klicanje i odobravanje svih, kao najhrabrije ratnike koji treba svima da služe za primer. Onda istupi jedan demon, najgori od svih, i saopšti sa zluradošću, kao o blistavoj pobedi, vest da je najzad, nakon petnaest godina neprekidnog iskušavanja, savladao jednog čuvenog monaha (čije ime je rekao) i ove noći ga naveo na blud… Na to se svi demoni silno obradovaše, a on otide, obasut od svog kneza najvišim pohvalama i slovopojima. Sa prvim zracima sunca sve ovo mnoštvo demona iščeze pred njegovim očima“. Kasnije je brat koji je posmatrao ovaj prizor saznao da je izveštaj o palom monahu bio tačan. („Razgovori“, gl. 8, 12, 16).
Slična iskustva pravoslavni hrišćani su imali sve do ovog stoleća. To svakako nisu ni snovi ni vizije, nego iskustva doživljena u budnom stanju, susret sa demonima u njihovom stvarnom obličju; naravno ovo tek nakon što su toj osobi prethodno otvorene duhovne oči da vidi bića koja su inače za ljudske oči nevidiva.
Sve doskora, možda, samo nekoliko „staromodnih“ ili „naivnih“ pravoslavnih hrišćana moglo bi da poveruje da su ova svedočanstva „živa istina“, a čak i sada neki pravoslavni hrišćani teško mogu da ih prihvate – toliki je uticaj izvršilo moderno verovanje da su Anđeli i demoni „čisti duhovi“ koji ne delaju na tako „vidiv“ način. Tek pošto se demonska aktivnost poslednjih godi
na izuzetno pojačala, ova kazivanja ponovo su počela da ljudima izgledaju, ako ništa drugo, ono bar – verovatna. Sada su takođe i brojna „posmrtna“ iskustva mnogim običnim ljudima koji nisu imali dodira sa okultnim problemima otvorila oblast nevidive stvarnosti. Zato je postala neophodna potreba sadašnjeg vremena da se jasno i istinito objasni ova (nevidiva) oblast i bića koja ih nastanjuju. A, takvo objašnjenje može pružiti samo pravoslavno Hrišćanstvo, koje je sve do sada sačuvalo izvorno hrišćansko učenje.
Pogledajmo sada podrobnije kako se Anđeli (i demoni) pojavljuju u trenutku smrti.

Ključne reči:

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *