NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Put duše posle smrti » DUŠA POSLE SMRTI

DUŠA POSLE SMRTI

 

DUŠA POSLE SMRTI
 
O NEKIM VIDOVIMA SAVREMENIH DOŽIVLJAJA ŽIVOTA POSLE SMRTI
 
Potpuno neočekivano, pitanje zagrobnog života steklo je veliku popularnost na Zapadu. Tačnije, tokom poslednje dve godine pojavio se čitav niz knjiga koje pokušavaju da opišu iskustva „života posle smrti“.
Napisali su ih ili čuveni naučnici i lekari, ili pisci koji su imali njihovu svesrdnu podršku. Jedan od njih, u svetu poznati lekar i „stručnjak“ za probleme smrti i umiranja – dr Elizabeta Kibler-Ros, smatra da će ova istraživanja posmrtnih doživljaja „prosvetliti mnoge i potvrditi ono čemu su nas učili dve hiljade godina – da posle smrti ima života“.
Ovakva shvatanja, razume se, predstavljaju oštar zaokret u odnosu na do sada preovlađujuće poglede u medicinskim i naučnim krugovima koji su se, uglavnom, prema smrti odnosili kao prema „tabu“ temi, a svaku pomisao o nadživljavanju smrti odbacivali kao nešto što pripada sferi fantazije i sujeverja ili, u najboljem slučaju, kao stvar lične vere pojedinca o kojoj nema nikakvih objektivnih dokaza.
Spoljašnji uzrok ove iznenadne promene mišljenja je jednostavan: to su nove metode reanimacije „klinički umrlih“ (najčešće putem stimulacije zaustavljenog rada srca) koje su stekle široku primenu tokom poslednjih godina.
Zahvaljujući tome, mnogi ljudi koji su praktično bili „mrtvi“ (kojima je prestao rad srca), vraćeni su u život, a mnogi od njih i otvoreno govore o tome, s obzirom da je to prestala da bude „tabu“ tema, a time i iščezao strah da će ih proglasiti za „sulude“.
Nas, međutim, najviše interesuje unutarnji razlog ove promene, kao i „ideologija“ ovog novonastalog načina mišljenja; zbog čega je ova pojava odjednom postala toliko popularna, i pojmovima kojeg religijskog ili filozofskog učenja se ona najčešće tumači? Ona je već postala jedan od „znakova vremena“, i simptom religioznog interesovanja naših dana. Kakav je u tom pogledu njen značaj? Ovim pitanjima vratićemo se posle detaljnog ispitivanja same ove pojave.
Međutim, u početku se moramo zapitati, na kojoj osnovi treba prosuđivati ovu pojavu? Oni koji je opisuju sami ne umeju da je jasno tumače, a često objašnjenje traži u okultnim ili spiritističkim tekstovima.
Neki religiozni ljudi (kao i neki naučnici) prosto ova iskustva odbacuju kao „halucinacije“ jer ih doživljavaju kao pretnju svojim ustaljenim ubeđenjima. Ovo je slučaj sa nekim protestantima koji se pridržavaju shvatanja da se duša posle smrti nalazi u besvesnom stanju, ili onoga da ona odmah odlazi da „prebiva s Hristom“.
Na sličan način i ubeđeni ateista odbacuju pomisao o tome da duša posle smrti uopšte produžava da postoji, ma kakvi dokazi da im se pružaju. Ali ova iskustva se ne mogu objasniti prostim poricanjem, ova moraju biti shvaćena kako treba, sama po sebi, kao i u čitavom kontekstu onoga što nam je poznato o sudbini duše posle smrti.
Nažalost, i neki pravoslavni hrišćani su takođe, pod uticajem modernih materijalističkih ideja (infiltriranih kroz protestantizam i rimokatolicizam) stekli prilično mutna i neodređena shvatanja o budućem životu.
Autor jedne od novih knjiga o posmrtnim iskustvima (Dejvid R. Uiler, „Putovanje na drugu stranu“, Njujork, 1977); postavio je sebi za cilj da upozna shvatanja različitih „sekti“ o stanju duše posle smrti. Tako se obratio i svešteniku grčke pravoslavne arhiepiskopije u Americi, i kao odgovor dobio vrlo uopštene stavove o postojanju Nebesa i ada, ali mu je takođe rečeno i to da „Pravoslavlje nema bilo kakve određene ideje o tome šta je zapravo onaj svet“. Autor je jedino mogao zaključiti da je „grčki pravoslavni pogled na zagrobni život nejasan“ (str. 103).
Naravno da nije tako. Pravoslavno Hrišćanstvo ima vrlo jasno određeno učenje i poglede na zagrobni život, počev od samog trenutka smrti. Ovo učenje nalazi se u Svetom Pismu (koje se tumači u čitavom kontekstu hrišćanskog učenja), u spisima Svetih Otaca (naročito u onima koji su isključivo posvećeni životu posle smrti), i mnogim žitijima Svetih, kao i antologijama pojedinačnih iskustava ove vrste.
Čitava četvrta knjiga „Razgovora“ svetog Grigorija Dvojeslova, pravoslavnog pape rimskog (+604), na primer, posvećena je ovoj temi. U naše vreme pojavila se na engleskom jeziku zbirka ovakvih iskustava, uzetih iz žitija svetih, kao i onih novijeg datuma (, Večne zagrobne tajne“, Džordanvil, Njujork, 1968). A već sasvim nedavno, u prevodu na engleski objavljen je jedan izuzetan tekst, koji je krajem XIX veka napisao čovek koji se vratio u život posle 36 časova od smrti (K. Ikskul, „Mnogima neverovatan, ali istinit događaj, „Orthodox Life“, jul-avgust, 1976).
Pravoslavni hrišćanin tako ima na raspolaganju pravo obilje tekstova, uz čiju pomoć se mogu razumeti neka „posmrtna“ iskustva i proceniti u svetlu celovitog pravoslavnog učenja o životu posle smrti.
Knjiga koja je još više pobudila interesovanje savremenika o ovoj temi objavljena je u novembru 1975, a napisao ju je mladi psihijatar sa juga Sjedinjenih Država, dr Rejmond Mudi („Život posle života“).
On u to vreme nije ništa znao o drugim istraživanjima ili literaturi na ovu temu, ali kada je knjiga štampana postalo je jasno da ona izaziva živo interesovanje, i da je o ovom pitanju već mnogo napisano.
Ogroman uspeh knjige doktora Mudija (prodato je preko dva miliona primeraka) učinio je da iskustva klinički mrtvih postanu dostupna najširoj publici, ta se za četiri iduće godine pojavio niz knjiga i članaka o ovim iskustvima. Među najvažnijim su članci dr Elizabet Kibler-Ros, koji potvrđuju otkrića doktora Mudija, i naučna istraživanja dr Osisa i Heraldsona.
Sam dr Mudi napisao je i nastavak svoje knjige („Razmišljanja o životu posle života“, 1977), koja sadrži dopunski materijal i njegova dalja razmišljanja o ovoj temi. Otkrića koja se nalaze u ovim i drugim novim knjigama (a sve su one u osnovi saglasne u pogledu tumačenja ove pojave), razmatraćemo u ovoj knjizi. Za početak, obratićemo pažnju na prvu knjigu dr Mudija, koja veoma objektivno i sistematično pristupa čitavom problemu.
Dr Mudi je u proteklih deset godina sakupio lična svedočenja oko 150 osoba koje su doživele pravu smrt, ili stanja bliska smrti, kao i onih koje su mu saopštavale iskustva drugih dok su umirali. Iz ovih spisa on je izabrao svedočanstva pedesetak ljudi sa kojima je vodio detaljne razgovore. Autor teži objektivnosti u predstavljanju ovih svedočanstava, mada priznaje da knjiga „prirodno, odražava sredinu, shvatanja i predrasude samog pisca“, koji je po svojim religioznim uverenjima metodista prilično liberalnih pogleda. I zaista, objektivnosti ovog istraživanja to dosta šteti.
Kao prvo, autor ne daje ni jedno potpuno iskustvo „smrti“ od početka do kraja, već daje samo odlomke (obično vrlo kratke) iz svakog od petnaest nepovezanih sastavnih delova koji obrazuju njegov „model“ „potpunog“ doživljaja smrti. U stvari, činjenica je da su doživljaji umirućih, kako su oni opisani u toj i drugim knjigama te vrste, često toliko različiti jedni od drugih u pojedinostima, da je pokušaj njihovog svrstavanja u okvire jednog „modela“ najblaže rečeno preuranjen. „Model“ dr Mudija povremeno izgleda veštački i iskonstruisan, što naravno ne utiče na faktografsku vrednost same građe koju navodi.
Kao drugo, dr Mudi je spojio ujedno dve potpuno različite pojave: stvarno iskustvo „kliničke smrti“ i iskustvo „približavanja ka smrti“. On priznaje da postoji razlika među njima, ali zaključuje da one obrazuju „kontinuitet“, zbog čega ih treba izučavati zajedno. U slučajevima kada se iskustvo približavanja ka smrti završava smrću (bilo da osoba jeste ili nije potom ponovo oživljena), zaista se radi o „kontinuitetu“ doživljaja. Međutim, neke od opisanih pojava (fenomen munjevitog sećanja na događaje iz života u trenutku kada preti opasnost od davljenja; iskustvo „ulaska u tunel“ u slučajevima kada je osoba dobila anestetik tipa etera) često su se dešavale i ljudima koji nikada nisu doživeli „kliničku smrt“, pa je moguće da pripadaju „modelu“ nekog mnogo opštijeg iskustva, a samo slučajno prate iskustvo umiranja. Neke od knjiga koje se sada pojavljuju o ovoj oblasti još su neopreznije prilikom izbora materijala, pa se tako trpaju u isti koš iskustva boravka „izvan tela“ sa iskustvima prave smrti i umiranja.
Kao treće, sama činjenica da autor ovim pojavama pristupa sa „naučnog“ stanovišta, nemajući pritom nikakve jasne predstave o tome šta se u stvari dešava sa dušom posle smrti, izaziva kod njega najrazličitije zabune i nedoumice u pogledu ovih iskustava, koje se nikako ne daju otkloniti prostim gomilanjem slučajeva – oni koji o svojim iskustvima daju izjave, neizbežno ih dopunjuju sopstvenim tumačenjima. Sam autor priznaje da „naučno“ ispitati ovu problematiku praktično nije moguće. I zaista, kada treba da je objasni, on se okreće sličnim iskustvima koja se pominju u okultnim spisima poput Svedenborgovih, ili „Tibetanske knjige mrtvih“, napominjući da želi da baci pažljiviji pogled na „bogatu literaturu o natprirodnim i okultnim fenomenima“ kako bi bolje razumeo predmet svog izučavanja.
Sve ovo ima za posledicu da ne možemo previše očekivati od ove i njoj sličnih knjiga. One nam neće dati zaokruženu i doslednu predstavu o tome šta se događa sa dušom posle smrti. Međutim, u ovoj knjizi i drugim novim knjigama navedeni su mnogobrojni činjenični opisi fenomena „kliničke smrti“ koji zaslužuju ozbiljnu pažnju, naročito u svetlu činjenice da neki već interpretiraju ova iskustva na način neprijateljski tradicionalnom hrišćanskom gledanju na zagrobni život, kao da ona „opovrgavaju“ postojanje kako Nebesa, tako i ada. Kako, dakle, treba da shvatimo ova iskustva?
Petnaest sastavnih komponenti uz pomoć kojih dr Mudi opisuje „potpuni“ doživljaj smrti, mogu se, za potrebe našeg razmatranja, svesti na nekoliko osnovnih karakteristika iskustva o kome ćemo ovde govoriti, upoređujući ga sa onim što o toj temi postoji u pravoslavnoj literaturi.
 
1. Iskustvo boravka „izvan tela“
Prva stvar koja se dešava osobi koja je umrla, prema ovim izveštajima, jeste da ona napušta svoje telo i nastavlja da postoji potpuno odvojena od njega, ne gubeći pri tom svest. Često je sposobna da posmatra sve što je okružuje, uključujući i njeno mrtvo telo, kao i pokušaje reanimacije koji se na njemu vrše. Prebiva u stanju prijatne topline i lakoće, ne osećajući nikakav bol, kao da „lebdi“. Potpuno je lišena mogućnosti da kontaktira sa svojom okolinom govorom ili dodirom, zbog čega se često javlja osećanje velike „samoće“. Misaoni proces obično postaje mnogo ubrzaniji nego što je to bio u telu. Evo nekoliko kratkih izvoda iz ovih opisa:
„Iako je dan bio veoma hladan, dok sam bio u tom mraku, jedino što sam osećao bila je toplina i najveća prijatnost koju sam ikada iskusio… Sećam se da sam mislio: „Mora da sam mrtav“ (str. 27).
„Počeo sam da doživljavam najdivnija osećanja. Osećao sam jedino mir, prijatnost, lakoću, samo – spokoj“ (str. 27).
„Video sam kako me oživljavaju. Bilo je zaista čudno. Nisam bio veoma visoko, ali kao da sam stajao malo iznad njih. Pokušao sam da razgovaram sa njima, ali me niko nije čuo, niti je to iko mogao“ (str. 37).
„Ljudi su sa svih strana dolazili na mesto sudara… Kada bi mi se sasvim približili, ja sam pokušavao da se sklonim, da im se pomerim s puta, ali oni su prosto prolazili kroz mene“ (str. 37).
„Nisam bio u stanju da dodirnem bilo šta, niti da opštim sa ljudima oko sebe. Bio je to užasan osećaj samoće, osećaj potpune izolacije. Uvideo sam da sam potpuno sam“ (str. 43).
Treba napomenuti da postoji začuđujući „objektivni dokaz“ da se čovek zaista u tom trenutku nalazi izvan tela. Neki ljudi bili su u stanju da ponove razgovore ili detaljno opišu događaje koji su se odigrali u susednim sobama ili na još udaljenijim mestima u vreme dok su bili „mrtvi“. Među ostalim primerima ove vrste, dr Kibler-Ros pominje jedan izuzetan slučaj slepe žene koja je „videla“ i detaljno opisala sve što se događalo u sobi u kojoj je umrla, mada je, kad se vratila u život, bila opet slepa. Ovo je potresan dokaz da sposobnost vida ne daju oči (kao što mozak nije taj koji misli, jer, se posle smrti, umne sposobnosti izoštravaju), nego pre duša, koja, dok je telo živo, obavlja ove funkcije pomoću telesnih organa, a kada ono umre – duša to čini sebi svojstvenom sposobnošću (dr Elizabet Kibler-Ros, „Smrti nema“).
Pravoslavnog hrišćanina ovde ništa ne treba da čudi, jer iskustvo koje je ovde opisano isto je ono koje je hrišćanima poznato kao razdvajanje duše od tela u trenutku smrti. Za naše vreme bezverja karakteristično je da ljudi veoma retko pribegavaju hrišćanskim pojmovima i teško shvataju da je ono, što se odvojilo od tela i doživljava sve to, u stvari njihova duša, nego su obično zbunjeni stanjem u kome su se našli.
Upravo takav čovek – kršten u Pravoslavlju, ali u duhu kraja XIX veka ravnodušan prema istinama sopstvene vere i koji čak nije ni verovao u zagrobni život – je i napisao povest o iskustvu života posle smrti naslovljenu „Mnogima neverovatan, ali istinit događaj“ (K. Ikskul, „Troicki cvetić“, 1910). Ono što je on doživeo pre toliko godina danas je za nas od velike važnosti, a u kontekstu savremenih posmrtnih iskustava čak i delo promisla, jer predstavlja jedinstveni opis iskustva duše posle smrti koji seže mnogo dalje od kratkih fragmentarnih doživljaja kakvi se mogu naći u savremenim knjigama. Iskusio ga je osetljiv čovek koji je, polazeći od uobičajene moderne nezainteresovanosti za veru, došao do prihvatanja istina pravoslavnog hrišćanstva, i to u tolikoj meri da je svoj život okončao kao monah.
Ova nevelika knjižica može nam danas poslužiti kao „probni kamen“, kojim se mogu prosuđivati savremena iskustva. Nju je odobrio, kao tekst koji ne sadrži ništa protivno pravoslavnom učenju o zagrobnom životu, jedan od vodećih pravoslavnih pisaca-misionara sa početka veka, arhiepiskop Nikon Vologodski.
Posle opisa poslednje agonije svoje fizičke smrti, i osećaja užasne težine koja ga je pritiskala ka zemlji, autor ovog opisa iznenada shvata da mu je laknulo:
„Otvorio sam oči, i u mojoj svesti, do najsitnijih detalja, sa savršenom jasnoćom, urezalo se ono što sam tog trenutka gledao…
Video sam da stojim nasred sobe. S moje desne strane, nešto polukružno, okupilo se svo medicinsko osoblje… Začudila me je ova grupa. Na mestu oko koga su stajali bio je krevet. Šta je to što je privlačilo pažnju ovih ljudi, šta su to tako pažljivo gledali, kad mene tamo više nije bilo, već sam stajao nasred sobe?
Primakao sam se i pogledao ono što su i oni gledali. Tamo, na krevetu, ležao sam ja.
Ne sećam se da sam osetio bilo kakav strah pri pogledu na svog dvojnika, jedino me je obuzela nedoumica: kako je to moguće? Osećao sam da sam ja ovde, a u isto vreme i tamo sam bio ja…
Hteo sam da dodirnem levu ruku desnom, ali ruka je prošla kroz telo kao kroz prazan prostor… Pozvao sam doktora, ali sredina u kojoj sam se nalazio nije primala niti prenosila zvuk moga glasa, i ja sam shvatio da sam potpuno odvojen od svega što me je okruživalo. Od te čudne samoće obuzeo me je paničan stran. Bilo je zaista nečeg užasnog u toj neizrecivoj samoći…
Osvrnuo sam se, i tada mi je po prvi put sinula misao: „Da li je moguće da se ono što mi se dogodilo na jeziku živih naziva – smrt?“ Ovo sam pomislio zbog toga što je telo koje je ležalo na krevetu po svemu ličilo na mrtvaca…
Po našim shvatanjima, sa rečju „smrt“ nerazdvojno je povezana predstava o nekakvom uništenju, prekidu života.
I kako sam mogao pomisliti da sam mrtav, kada ni jednog jedinog trenutka nisam izgubio svest, i kada sam se osećao živ kao i ranije, sposoban da čujem, gledam, shvatam, krećem se, mislim, govorim?
Da sam verovao u postojanje duše i bio religiozan, ovo odvajanje od svega što me okružuje, i ovu raspolućenost moje ličnosti shvatio bih mnogo brže, ali to nije bio slučaj, i ja sam se rukovodio samo onim što sam osećao. A osećanje života u meni bilo je toliko jasno, da je ova neobična pojava kod mene budila samo nedoumicu, pošto nikako nisam bio u stanju da povežem svoja osećanja sa uobičajenim pojmovima o smrti – da iako sam svestan sebe i mogu da osećam, treba da mislim da ne postojim…
Sećajući se i razmišljajući kasnije o svom tadašnjem stanju, zapazio sam samo to da su moje umne sposobnosti tada delovale s nekom zadivljujućom energijom i brzinom… “ (str. 16-21).
U drevnoj hrišćanskoj literaturi ne opisuje se tako detaljno stanje duše u prvim trenucima posle smrti, jer je naglasak uvek stavljen na one mnogo snažnije doživljaje koji nastupaju kasnije. Verovatno da je samo u ova naša vremena, kada se „život“ sa tolikom uverenošću poistovećuje sa „životom u telu“, i moguće očekivati da se tako velika pažnja pridaje prvim trenucima, momentima kada se shvatanja savremenog čoveka izvrću naglavce, neočekivano za njih: smrt nije kraj, život se nastavlja, a duša otkriva jedno sasvim novo stanje!
U opisanom iskustvu svakako nema ničega što bi protivrečilo pravoslavnom učenju o stanju duše odmah posle smrti. Neki su, kritikujući ovaj slučaj, posumnjali da je taj čovek uopšte i bio mrtav ako su ga u roku od nekoliko minuta reanimirali. Ali to je već samo pitanje tehnike, o kome ćemo kasnije govoriti. Ostaje činjenica da se u ovih nekoliko prvih minuta (ponekad takođe i na samo minut pred smrt) često doživljava nešto što nije moguće objasniti prosto kao „halucinacije“. Naš zadatak je da otkrijemo kako ova iskustva treba shvatiti.
 
2. Susreti sa drugima
U početnom stanju samoće posle smrti duša ostaje vrlo kratko vreme. Dr Mudi navodi nekoliko slučajeva ljudi koji su čak i pre no što je nastupila smrt, iznenada ugledali svoje već umrle rođake i prijatelje.
„Lekar je izgubio nadu da će me spasti i rekao je mojoj porodici da umirem… Shvatio sam da svi ti ljudi tamo, izgledalo je gotovo kao da čitava mnoštva njih lebde ispod tavanice. Sve su to bili ljudi koje sam u nekadašnjem životu poznavao, ali koji su umrli ranije. Prepoznao sam baku, devojčicu koju sam poznavao još iz škole, i mnoge druge rođake i prijatelje… Bio je to vrlo radostan događaj, osećao sam da su oni došli da me zaštite i prate“.
Ovakvo iskustvo susreta sa umrlim prijateljima i rođacima u trenutku smrti ni u kom slučaju ne predstavlja novo otkriće, čak ni među savremenim naučnicima. Pre oko pedeset godina ovo je poslužilo za brošuru pioniru moderne „parapsihologije“ ili psihičkih istraživanja, Viljemu Beretu („Vizije na samrtnom odru“, London, 1926. ). Posle pojavljivanja prve knjige dr Mudija, objavljen je i jedan rad nadahnut knjigom Bereta koji mnogo detaljnije opisuje ovo iskustvo. Pokazalo se da su autori ovog dela vršili studiozna istraživanja ovih slučajeva tokom mnogih godina. Treba ovde da kažemo nekoliko reči o rezultatima ove nove knjige (Karlis Osis i Erlendur Haroldson, „U času smrti“, Njujork, 1977).
Ova knjiga predstavlja prvu ozbiljniju „naučnu“ publikaciju o doživljaju umiranja. Zasnovana je na rezultatima detaljnih upitnika i razgovora sa nasumce odabranom grupom lekara i medicinskih sestara iz istočnog dela Sjedinjenih Država i severne Indije (Indija je izabrana radi veće objektivnosti, to jest da bi se proverila razilaženja u doživljavanju smrti koja mogu biti posledica nacionalnosti, psihologije i religije). Kao rezultat ovoga dobijen je materijal koji se sastoji od preko hiljadu vizija i javljanja koje su imali umirući ljudi, kao i
nekolicina ljudi koji su vraćeni u život iz stanja kliničke smrti. Autori su došli do zaključka da se otkrića doktora Mudija uglavnom slažu sa njihovim nalazima. Ustanovili su da pojava umrlih prijatelja i rođaka (a u Indiji i mnogobrojna javljanja hindu „bogova“) nastupaju umirućima ponekad jedan čas pre smrti, a najčešće oko dan ranije. U pola od tih slučajeva javljaju se vizije nekog nepoznatog, „rajskog“ okruženja, koje izaziva i odgovarajuće osećaje (o iskustvu „raja“ govorićemo kasnije).
Naročita vrednost ovog istraživanja je u tome što pravi preciznu razliku između nepovezanih, ovozemaljskih halucinacija, i jasno viđenih javljanja i vizija sa onoga sveta, a takođe i statistički analizira prisustvo takvih uzročnika kao što je korišćenje halucinogenih sredstava, visoke temperature, oboljenja ili povrede mozga, to jest onih faktora koji bi mogli izazvati obične halucinacije, a ne pravo doživljaj nečega što se događa izvan svesti samog bolesnika. Veoma je važno otkriće autora da najpovezanija i najčistija iskustva doživljaja onog sveta imaju pacijenti koji su najviše vezani za zemaljsku realnost i najmanje skloni halucinacijama. Na primer, oni kojima se javljaju umrli ili duhovi, obično sasvim vladaju svojim umnim sposobnostima i vide ova bića istovremeno sasvim svesni da se nalaze u bolničkom okruženju. Štaviše, ustanovljeno je da oni koji haluciniraju najčešće vide žive osobe, dok je za umiruće karakteristično da im se javljaju umrli. Autori, mada oprezni u izvođenju zaključaka, skloni su da „prihvate hipotezu o zagrobnom životu, kao najrazumljivije objašnjenje svih činjenica“. Tako i ova knjiga dopunjuje otkrića doktora Mudija i upečatljivo dokazuje iskustva susreta sa umrlima i duhovima na prelazu iz života u smrt. A da li su ta bića zaista ona za koja ih umirući smatraju – pitanje je o kome ćemo kasnije govoriti.
Za ljude sumnjičave i bez vere, a to je karakteristična crta savremenih naučnika, ova otkrića su svakako zapanjujuća. Međutim, za pravoslavnog hrišćanina u tim otkrićima nema ničega čudnog – mi znamo da je smrt samo prelazak iz jednog oblika postojanja u drugi, i upoznati smo sa mnogobrojnim javljanjima i viđenjima koja su imali vernici na samrti, kako sveci, tako i obični grešnici. Sv. Grigorije Dvojeslov, opisujući mnoga od ovih iskustava u svojim „Razgovorima“, opisuje i pojavu susreta sa drugima: „Ponekad se događa da na pragu smrti duša prepoznaje one s kojima joj predstoji da deli istu večnu obitelj, zbog jednake krivice ili nagrade“. Posebno za one koji su živeli životom pravednika, sv. Grigorije napominje da se „često događa da se Svetitelji s Nebesa pojavljuju pravednicima u času smrti, kako bi ih ohrabrili. Praćeni nebeskim pokroviteljima, oni umiru bez bola i straha. On navodi primere kako su samrtnicima dolazili anđeli, mučenici, apostol Petar, Majka Božija i sam Hristos (IV, 13-18).
Dr Mudi navodi jedan primer susreta umirućeg, ne sa rođakom niti sa duhovima, nego sa potpuno nepoznatom osobom: „Jedna žena mi je rekla da ono što je videla tokom svog vantelesnog iskustva nije bilo samo njeno prozračno duhovno telo, nego i još jedno, koje je pripadalo nekoj drugoj, nedavno umrloj osobi. Nije znala ko je ta osoba bila“ („Život posle života“, str. 45). Sv. Grigorije u „Razgovorima“ spominje sličnu pojavu. On navodi nekoliko slučajeva kada je umirući zvao po imenu nekoga ko je u istom času umirao na nekom drugom mestu. To nipošto nije posledica prozorljivosti (vidovitosti) koja se daruje Svetiteljima, jer sv. Grigorije opisuje i kako je jedan okoreli grešnik, očevidno određen za ad, naredio da se poruči nekom Stefanu – koga nije poznavao, a koji je trebalo da umre u isto vreme kad i on – da je „naša lađa spremna da nas odveze na Siciliju“ (kao mesto sa mnogo vulkanske aktivnosti, Sicilija je metafora za pakao) („Razgovori“, IV, 36). Očigledno da je ovde u pitanju ono što se danas naziva „ekstrasenzornom percepcijom“ (ESP), koja se u mnogim slučajevima izoštrava pred smrt, a svakako nastavlja i posle nje, kada je duša već sasvim izvan oblasti fizičkih čula.
Prema tome, ovo izolovano „otkriće“ savremenih naučnih istraživanja samo potvrđuje ono što je čitaocima drevne hrišćanske literature već poznato o susretima u času smrti. Mada se nipošto ne može reći da se događaju svakome pred smrt, ovi susreti se ipak mogu nazvati opštim, jer se dešavaju bez obzira na nacionalnost, religijsku pripadnost ili svetost života.
Sa druge strane, iskustvo hrišćanskog Svetitelja, iako poseduje one opšte crte koje su karakteristične za svakoga, ima i jednu sasvim drugačiju crtu – crtu koja ne podleže objašnjenju savremenih psihologa i istraživača. Kod hrišćanskih Svetitelja u trenutku smrti često se pojavljuju naročiti znaci Božijeg blagovoljenja, a javljanja iz drugog sveta često su vidljiva i drugima koji se tu nalaze, a ne samo umirućem. Navedimo samo jedan primer takođe iz „Razgovora“ sv. Grigorija Dvojeslova:
„Dok su u ponoć stajali kraj Romuline postelje, odjednom se s neba spusti svetlost i obasja čitavu keliju, sijajući takvim bleskom da se njihova srca ispuniše strahom i trepetom… Zatim se čulo komešanje mnoštva ljudi. Vrata kelije bila su širom otvorena i lupala su, kao da ih gura mnoštvo onih koji su navaljivali unutra. Mogli su ih čuti kako govore, osećali su njihovo prisustvo, ali od prevelikog straha i bleska svetlosti nisu ih mogli videti. Od straha su se ukočili, a blistava svetlost im je zasenila oči. Ali odmah zatim vazduh se ispuni prekrasnim miomirom, čija prijatnost umiri njihove duše preneražene sjajem svetlosti. Ali kako oni nisu mogli podneti takav sjaj, Romula stade ljubaznim glasom tešiti svoju duhovnu majku Redemptu koja je stajala kraj nje drhteći, i reče: „Ne boj se, majčice, ja još ne umirem. Miomir se zadrža tri dana, a četvrte noći Romula opet pozva svoju nastavnicu i zatraži da primi Sveto Pričešće. Ni Redempta ni njena druga učenica nisu napuštale postelju bolesnice, kad odjednom pred vratima njene kelije ugledaše dva hora koja su pevala… Sveta Romulina duša napustila je telo. Dok se ona uznosila na Nebo, horovi su pratili njenu dušu, uzdižući se sve više i više, dok najzad zvuci psalmopojanja i miomir, malo po malo, sasvim ne iščezoše“ („Razgovori“, IV, 17). Pravoslavni hrišćani setiće se ovakvih slučajeva iz mnogih žitija svetih: sv. Sisoja, sv. Taise, Teofila Kijevskog i drugih.
Udubljujući se u ovo istraživanje smrti i umiranja, treba da imamo na umu veliku razliku između opšteg iskustva umirućih, koje sada budi toliko interesovanje, i blagodatnog doživljaja smrti pravoslavnih hrišćanskih pravednika. To će nam pomoći da bolje razumemo neke zagonetne strane smrti, koje se mogu sresti u pomenutoj savremenoj literaturi.
Shvatajući ovu razliku, moći ćemo, na primer, lakše da odredimo prirodu pojava koje se javljaju samrtnicima. Da li to zaista rođaci i prijatelji dolaze iz carstva mrtvih da bi se javili umirućima? I razlikuju li se ova javljanja od predsmrtnih javljanja hrišćanskim pravednicima?
Da bismo odgovorili na ovo pitanje, setimo se da dr Osis i Heraldson saopštavaju da mnogi indusi na samrti vide „Bogove“ svog indijskog panteona (Krišnu, Šivu, Kali, itd. ), a ne svoje rođake i prijatelje, kao što to obično biva u Americi. Međutim, apostol Pavle jasno kaže da ti „bogovi“ u stvari nisu ništa (I Kor. 8: 4-5), a sva realna iskustva s ovim „bogovima“ izazivaju demoni (I Kor. 10: 20). Koga, dakle, umirući Indusi zapravo vide? Dr Osis i Heraldson smatraju da je poistovećenje bića sa kojima se odigrava susret u mnogome proizvod subjektivne interpretacije zasnovane na religijskim, kulturnim i ličnim pretpostavkama. Ova procena deluje razumno, i umesna je u mnogim slučajevima. Takođe je verovatno da i u američkim slučajevima pokojni rođaci nisu zaista prisutni kako se to umirućem čini. Sv. Grigorije Dvojeslov kaže samo da samrtnik „prepoznaje“ ljude, dok se pred pravednikom „Svetitelji s Neba pojavljuju“ – to je razlika koja ne ukazuje samo na različitost iskustava pravednika i običnih grešnika u trenutku smrti, već je takođe direktno povezana sa različitim stanjima u zagrobnom životu jednih i drugih. Svetitelji imaju veliku slobodu da se zauzimaju za žive i pritiču im u pomoć, dok umrli grešnici, osim u nekim izuzetnim slučajevima, nemaju kontakta sa živima.
Ovu razliku jasno je izložio blaženi Avgustin, latinski otac iz V veka, u traktatu napisanom na molbu svetog Pavlina Nolanskog na temu „staranje za umrle“, gde pokušava da uskladi nesumnjivu činjenicu da su se sveti, kao mučenik Feliks Nolanski, jasno javljali vernicima, dok je isto tako nesumnjiva činjenica da se mrtvi, po opštem pravilu, ne javljaju živima.
Izloživši pravoslavno učenje zasnovano na Svetom Pismu o tome da se „duše umrlih nalaze na takvom mestu, odakle ne vide ono što se događa smrtnicima na ovome svetu“ (gl. 13), i svoje lično mišljenje, da slučajevi tobožnjih javljanja umrlih živima predstavljaju ili „pojavu anđela“ ili „lažne vizije“ koje proizvode đavoli sa namerom da, na primer, kod ljudi stvore lažne predstave o zagrobnom životu (gl. 10) – blaženi Avgustin prelazi na razlikovanje između prividnih javljanja umrlih i istinitih javljanja svetaca.
„Ukoliko duše umrlih ne znaju šta živi rade, kako onda mučenici uopšte mogu da pružaju pomoć ljudima u nevolji? Jer, ne samo putem nevidljivih dobročinstava, nego se Feliks ispovednik javio naočigled mnogih kada su varvari opsedali grad Nolu.
Ti se (ep. Pavlin) pobožno raduješ ovom njegovom javljanju. Mi smo o tome čuli ne preko neproverenih glasina, nego od verodostojnih svedoka. Zaista, po Božijoj volji projavljuju se čuda koja se razlikuju od običnih pojava ovoga sveta. To što je naš Gospod, kad je poželeo, odjednom pretvorio vodu u vino, ne može nam biti izgovor da ne shvatamo vrednost vode same po sebi. Ovo je redak, jedinstven slučaj ovakvog božanskog delovanja. Isto tako, činjenica da je Lazar ustao iz mrtvih ne znači da svaki mrtvac ustaje kad hoće, niti da se pokojnik može pozvati natrag u život od strane nekog živog, kao što budan može da probudi zaspalog. Jedno su događaji koji su posledica ljudskog delovanja, a drugo oni koji su znaci Božije sile. Neke stvari odvijaju se prirodno, neke čudesnim putem, mada Bog jednako prisustvuje u prirodnom toku stvari, kao što priroda ide uporedo s čudesnim. Zbog toga ne treba misliti da se bilo ko od umrlih može mešati u poslove živih samo na osnovu toga što Mučenici dolaze da bi nekog iscelili i pomogli mu. Pre treba misliti ovako: Mučenici Božijom blagodaću pomažu živima na zemlji, a ostali mrtvi nemaju blagodat da se mešaju u poslove živih“ („Staranje za mrtve“, gl. 16).
I zaista, uzmimo samo jedan primer. Sveti oci iz bliske prošlosti, kao starac Amvrosije Optinski, uče da bića sa kojima se opšti na spiritističkim seansama nisu duše umrlih, nego -demoni, a oni koji su dublje izučavali spiritističke pojave, ukoliko su uopšte imali ikakva hrišćanska merila rasuđivanja, dolazili su do istog zaključka. (Vidi, na primer, Sajmon A. Blekmur, „Spiritizam: činjenice i podvale“).
Shodno tome, ne treba sumnjati da se Svetitelji zaista javljaju pravednicima na samrti, kako je opisano u mnogim žitijima svetih. Običnim grešnicima, s druge strane, najčešće se javljaju rođaci, prijatelji, ili „bogovi“ nalik onima koje umirući očekuje da vidi. Pravu prirodu ovih drugih javljanja teško je odrediti. To svakako nisu prosto halucinacije, nego izgleda da su propratne pojave prilikom umiranja, nekakav znak za samrtnika da upravo ulazi u drugo carstvo u kome zakoni obične materijalne stvarnosti prestaju da važe. Nema ničega preterano neobičnog u vezi sa ovim iskustvom, koje izgleda istovetno bez obzira na vreme, mesto ili religiju.
„Susret sa drugima“ obično se dešava neposredno pred smrt, ali ga ne treba brkati sa drugim susretom koji želimo da opišemo, susretom sa „svetlosnim bićem“.
 
3. Svetlosno biće
Ove susrete dr Mudi opisuje kao „možda najneverovatniji zajednički element svih kazivanja koja sam proučio, i svakako element koji ima najdublje delovanje na pojedinca“ („Život posle života“, str. 45). Većina ljudi opisuje ovo iskustvo kao pojavljivanje svetlosti čiji se blesak brzo pojačava, i svi ga doživljavaju kao neku ličnost ispunjenu toplinom i ljubavlju, prema kojoj umrloga vuče neka vrsta magnetne sile. Prepoznavanje ovog bića izgleda da zavisi od religioznih shvatanja pojedinaca – ono samo za sebe nema nikakav prepoznatljiv oblik. Neki ga nazivaju „Hristom“, drugi „anđelom“. Čini se da svi shvataju da je ono odnekud poslato da ih vodi. Evo nekih svedočanstava o ovom iskustvu:
„Čuo sam da su lekari rekli da sam mrtav, i tada osetih kao da sam se preturio, u stvari, kao da plovim… Sve je oko mene bilo crno, osim što sam u daljini mogao videti tu svetlost. Bila je to veoma, veoma jarka svetlost, ali u početku ne mnogo velika. Postajala je sve veća što sam joj se više približavao“ (str. 48).
Drugi čovek je posle smrti osetio kako uplovljava „u kristalno čistu svetlost… Ne može se opisati, jer na zemlji nema takve svetlosti. Nisam zapravo video nikakvu određenu ličnost u toj svetlosti, ali ona ipak ima posebnu individualnost, svakako je ima. To je svetlost savršenog razumevanja i savršene ljubavi“ (str. 48).
„Bio sam izvan tela, o tome nema sumnje, jer sam mogao videti svoje sopstveno telo tamo na operacionom stolu. Moja duša je izašla! Zbog ovoga sam se spočetka veoma loše osećao, ali zatim se pojavila ta zaista jarka svetlost. Najpre je bila nešto prigušenija, ali se zatim pretvorila u ogroman blesak… U početku, kada se svetlost pojavila, nisam shvatao šta se dešava, ali onda mi je ona postavila pitanje, kao da me je pitala jesam li spreman da umrem“ (str. 48).
Gotovo uvek ovo svetlosno biće počinje da se obraća tek umrlom (više putem „prenosa misli“ nego izgovorenim rečima). Ono što im „govori“ je uvek isto. Oni koji su ovo iskustvo doživeli, prenose to kao pitanje: „Jesi li spreman da umreš?“ ili „Šta si učinio u svom životu što bi mogao da mi pokažeš?“. Ponekad, u vezi sa ovim bićem, umirući vidi neku vrstu „vraćanja filma“ sa događajima iz svog života. Svi, međutim, ističu da ovo biće ni na koji način ne „sudi“ njihove živote ili postupke, već ih prosto podstiče da se zamisle nad svojim životom.
Dr Osis i Haroldson su takođe zapazili neka iskustva ovakvih susreta u svojim istraživanjima, zabeleživši da je doživljaj svetlosti „tipična odlika posetilaca sa onog sveta“, i smatraju, zajedno s dr Mudijem, da je bolje da bića viđena ili opažena u ovoj svetlosti nazivaju „svetlosnim konturama“ nego da ih smatraju za neka duhovna bića ili božanstva, kako ih često doživljavaju umirući.
Ko su ili šta su ova „svetlosna bića“?
Mnogi ova bića nazivaju „anđelima“, ukazujući na njihove pozitivne odlike: ona su „svetla“, puna „ljubavi i razumevanja“ i ulivaju ispitanicima pomisao o „odgovornosti“ za svoj život. Ali, Anđeli kakve ih poznaje pravoslavno Hrišćanstvo mnogo su određeniji, kako po spoljašnjosti tako i po delatnosti, nego ova „svetlosna bića“. Da bismo ovo razumeli, i shvatili šta bi ta „svetlosna bića“ mogla biti, neophodno je da ovde izložimo pravoslavno hrišćansko učenje o Anđelima, a zatim da posebno ispitamo prirodu anđela koji sprovode dušu u zagrobni život.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *