NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Put duše posle smrti » DUŠA POSLE SMRTI

DUŠA POSLE SMRTI

 

DUŠA POSLE SMRTI
 
PRILOG III
Odgovor kritičaru
 
Dok je ova knjiga štampana u nastavcima u časopisu „Pravoslavna reč“, („Orthodox Word“), urednik drugog pravoslavnog periodičnog glasila počeo je da objavljuje seriju članaka u kojima napada učenje o životu posle smrti koje mi izlažemo u ovoj knjizi (časopis „Tlinging Nerald“, izdanje Američke Pravoslavne Crkve, Sietl, Vašington, t. 5., br. 6 i dalje). Ovi napadi su bili usmereni ne samo protiv učenja izloženog u našoj knjizi, nego i protiv učenja izloženog u publikacijama manastira Svete Trojice u Džordanvilu (naročito u časopisu „Pravoslavni život“, br. jul-avgust 1976, i antologiji „Večne zagrobne tajne“; zatim protiv besede arhiepiskopa Jovana Maksimovića „Život posle smrti“ koja se pojavila u „Pravoslavnoj reči“ br. 4 za 1971. g. i koja je štampana u desetom poglavlju ove knjige; protiv celokupnog učenja episkopa Ignjatija Brjančaninova, koje je i bilo nadahnuće za ovu knjigu; i uopšte protiv učenja koje je izloženo u mnogobrojnim pravoslavnim izvorima tokom poslednjih nekoliko vekova i čak i danas izražava živu pobožnost Pravoslavlja.
Nakon što sam pročitao ove napade, nisam našao za potrebno da menjam bilo šta od onoga što sam napisao; samo sam tu i tamo dodao neki pasus da bih pojasnio pravoslavno učenje koje se, po mom mišljenju, grubo izvrće i pogrešno tumači u ovim napadima.
Nema smisla odgovarati kritičaru tačku po tačku. Njegovi citati iz Svetih Otaca gotovo nikada ne dokazuju ono što on misli da dokazuju, i jedino što se kao odgovor na njih može reći jeste da su citati pogrešno upotrebljeni.
Tako, na primer, svi citati koji pokazuju da se čovek sastoji iz tela i duše (7: 2, str. 26) – ne osporavaju da posle smrti duša postoji nezavisno od tela. Naprotiv, u korist takve tvrdnje postoji toliko mnoštvo svedočanstava da se to pitanje, ako imamo poverenja u pravoslavne izvore, smatra sasvim nespornim.
Mnoga mesta u Svetom Pismu i svetootačkim tekstovima gde se smrt metaforički naziva „snom“ ne kazuju ništa u prilog bukvalnog tumačenja ove metafore.
Samo mali broj hrišćanskih učitelja je tokom vekova tako učio, i to je nesumnjivo u suprotnosti sa učenjem koje je prihvaćeno u Crkvi, itd. Zbirka „dokazujućih tekstova“ ima smisla samo ako ona odista dokazuje ono o čemu se raspravlja, a ne ako govori o nečemu što je od predmeta različito ili o njemu ne govori jasno i određeno.
Iako kritičar s jedne strane nagomilava duge odlomke često neumesnih citata, njegova uobičajena polemička tehnika se sastoji u tome da svoje oponente pokušava da ućutka nekakvim paušalnim tvrdnjama koje nisu potvrđene dokazima, ili otvoreno protivreče većini dokaza.
Tako, kada kritičar hoće da ospori mogućnost dobijanja ma kakvih svedočanstava od ljudi koji su se iz smrti vratili u život, on kategorički izjavljuje: „To jednostavno nije moguće“ (5: 5, str. 25) uprkos činjenici da pravoslavna literatura sadrži mnoštvo takvih svedočanstava. Kada odbacuje tvrdnju da ljudi posle smrti vide demone, on izjavljuje – „Oci tome ne uče“ (6: 12, str. 24), uprkos činjenici da Sveti Oci na mnogo mesta spominju prolazak kroz mitarstva posle smrti.
Ako kritičar i priznaje postojanje svedočanstava koja opovrgavaju njegovo stanovište, onda ih odbacuje uz paušalnu optužbu da su to sve „alegorije“ i „poučne basne“ (5: 6, str. 26).
Kritičar se takođe često služi grubim argumentima ad hominem (koji se ne temelje na logici, već na osećanjima slušalaca) kojima želi da diskredituje svakoga ko drugačije misli: „Zanimljivo je da neki ljudi, zajedno s Latinima, očigledno smatraju da nije neophodno biti u saglasnosti sa Svetim Pismom“ (6: 12, str. 30), kaže on tek što je „razbio“ učenje episkopa Ignjatija (Brjančaninova), čime je ovaj, makar i indirektno, takođe optužen za nepoštovanje Svetog Pisma.
Gledišta drugih, koja nisu u saglasnosti sa kritičarevim gledištima, žigošu se epitetima kao: „origenovski“ (6: 12, str. 31) ili „bogohulni“ (5: 6, str. 23), a sami oponenti se optužuju da imaju „platonovsko-origenistički um“ ili da su „pod snažnim latino-sholastičko-jelinističkim uticajem, u stanju duhovne obmane… ili jednostavno da su potpune neznalice“ (6: 12, str. 39).
Verovatno je već palo u oči da polemički nivo kritičara u njegovim napadima na uvažene pravoslavne bogoslovske autoritete nije na nekoj visini. Ali, pošto izgleda da ovaj kritičar, na svoj način, odražava pogrešna shvatanja nekih pravoslavnih hrišćana koji nisu baš najbolje upoznati sa pravoslavnom literaturom o životu posle smrti, možda će biti korisno da odgovorimo na neke prigovore koje je on uputio tradicionalnom (predanjskom) pravoslavnom učenju o zagrobnom životu.
„Protivrečnosti“ pravoslavne literature o stanju duše poslije smrti Uprkos rasprostranjenom mišljenju da je pravoslavna literatura o životu posle smrti „naivna“ i „prosta“, ako pažljivije pogledamo, otkrićemo da je ona ustvari veoma duboka i čak „istančana“.
Neke njene delove, istina, može čitati i shvatati na svom nivou i dete – kao kakvu zadivljujuću „priču“, što važi i za neke događaje u žitijima Svetih (u kojima se nalazi deo pravoslavne literature o zagrobnom životu).
Ali ove materijale Crkva nam je dala ne zbog njihovih „pripovedačkih“ kvaliteta, nego zato što su oni istina. Zaista glavni izvor ovih materijala čine asketska dela Svetih Otaca u kojima je ovo učenje izneto trezveno i otvoreno, a ne u vidu nekakve „priče“. Zato mislimo da produbljenije izučavanje ovog materijala može biti plodonosno.
Mi smo pokušali da to učinimo u šestom poglavlju ove knjige, u delu sa podnaslovom „Kako razumeti mitarstva“.
Tamo smo, sledeći objašnjenja svetoga Grigorija Dvojeslova i drugih pravoslavnih autoriteta koji su se bavili ovim pitanjem, načinili razliku između duhovne realnosti sa kojom se duša posle smrti susreće, s jedne, i figurativnim ili pripovedačkim sredstvima, koja se ponekad koriste radi izražavanja te duhovne realnosti, sa druge strane. Pravoslavni vernik, dobro upoznat sa ovom vrstom literature (često još od detinjstva iz priča odraslih), čita je automatski na svom nivou i tumači njene slike u skladu sa sopstvenim duhovnim uzrastom.
Odrasli čitaoci svakako ne shvataju doslovno izraze poput „vreća sa zlatom“, „lomača“, „zlatna obitališta“, i druge slične pojave u zagrobnom životu, tako da kritičarev pokušaj diskreditovanja ovih pravoslavnih izvora zbog toga što oni sadrže ovakve slikovite izraze, samo pokazuje da on ne zna kako ih valja čitati.
Dakle, mnoge od tobožnjih „protivrečnosti“ u pravoslavnoj literaturi o zagrobnom životu postoje samo u glavama onih koji je čitaju isuviše bukvalno, – u glavama odraslih koji se veštački trude da je shvate na dečiji način.
S druge strane, pokazuje se da neke druge „protivrečnosti“ uopšte i nisu protivrečnosti. To što neki Svetitelji i drugi ljudi, (čije je iskaze Crkva prihvatila kao verodostojne) govore o svom „posmrtnom“ iskustvu, a neki ne, nije ništa veća protivrečnost nego to što se neki Svetitelji protive prenošenju svojih moštiju, a drugi to blagosiljaju.
Jednostavno, to je pitanje individualnih okolnosti i potreba. Kritičar navodi primer prepodobnog Atanasija Vaskrsnutog iz Kijevo-Pečerske lavre koji nije hteo ništa da govori o onome što je proživeo posle smrti, i na osnovu toga izvodi kategoričan zaključak:
„I nikada nam takvi ljudi ne kazuju ništa o onome što se dogodilo“ (7: 1, str. 31). Međutim, vojnik Taksiot (Žitija Svetih, 28. mart), sveti Salvije Albijski, i mnogi drugi, govorili su o svojim iskustvima, pa je odbacivanje njihovih svedočenja svakako dokaz o potpuno nenaučnom i selektivnom korišćenju izvora. Neki su se, poput svetoga Salvija, u početku kolebali da li da govore o tom iskustvu, ali su ipak govorili o njemu. Tako ova činjenica, umesto da dokazuje da posmrtno iskustvo ne postoji, samo ukazuje na to da je reč o veoma dubokom iskustvu koje je veoma teško saopštiti živima.
S druge strane, činjenica da mnogi Sveti Oci (i Crkva u celini) upozoravaju verne da ne prihvataju demonske vizije (i to ponekad čine veoma kategorično, zavisno od okolnosti) uopšte ne protivreči činjenici da je Crkva mnoga istinita viđenja prihvatila.
U svojim napadima kritičar često neku svetootačku tvrdnju, istrgnutu iz konteksta, pogrešno primenjuje na neodgovarajuću konkretnu situaciju. Kada, na primer, sveti Jovan Zlatousti u svojim „Besedama na jevanđelista Mateja“ (gl. 28, stih 3) tvrdi kako je „nemoguće da duša razlučena od tela produžuje da se skita ovuda“ on jasno govori protiv paganskog shvatanja da duše umrlih mogu postati demoni i ostati beskonačno dugo na zemlji: ali ta uopštena tvrdnja nikako ne protivreči konkretnoj činjenici da, kao što pokazuju mnogobrojna pravoslavna svedočanstva, mnoge duše ostaju nekoliko časova ili dana pri zemlji, pre nego što zaista odu na „onaj“ svet.
U istom tom pasusu sveti Jovan Zlatousti dodaje da se „posle odlaska odavde duše odvode na neko mesto i nemaju više moći da se same od sebe vrate ovamo“.
Međutim, ovo takođe ne protivreči tome da se, po Božjoj zapovesti i promislu, neke duše zaista javljaju živima.
Opet, činjenica da je Hristos, po učenju svetoga Atanasija Velikog, očistio vazduh od demonske zlobe, nipošto ne opovrgava postojanje demonskih vazdušnih mitarstava, kako to misli kritičar (6: 8-9, str. 13). Zbilja, sam kritičar na drugom mestu citira pravoslavno učenje o tome da zli dusi, koji se još uvek nalaze u vazdušnom prostranstvu izazivaju mnoga priviđenja i iskušenja (6: 6-7, str. 33).
Crkva uči da su pre nego što nas je Hristos iskupio, svi ljudi odlazili u ad, ne mogavši od demona proći kroz vazdušno prostranstvo na Nebesa. A sada, pošto nas je Hristos iskupio, ljudima je postalo moguće da prođu oblast demona podnebesja.
Demonska vlast je sada ograničena na one ljude koje osuđuju njihovi sopstveni gresi. Isto tako, mi znamo da, iako je Hristos „razorio silu ada“ (kondak Vaskrsenja) svako od nas se može naći u paklu ako ne prihvati spasenje u Hristu.
Isto tako, činjenica da se naš duhovni rat protiv „načalstava i vlasti“ podnebesja odvija u ovom životu, ni u čemu ne protivreči činjenici da se ovaj rat nastavlja i kada odemo iz ovog života. Odeljak u šestom poglavlju ove knjige, naslovljen „Doživljaj mitarstava pre smrti“, objašnjava povezanost ova dva aspekta nevidivog pravoslavnog rata.
To što se pominjanje preminulih u treći, deveti i četrdeseti dan po smrti ponekad objašnjava simvolikom Svete Trojice, devet Anđelskih činova i Vaznesenja Gospodnjeg, ne poriče ni na koji način da je pominjanje upokojenog u ove dane povezano sa onim što se sa njegovom dušom zbiva u to vreme (prema „modelu“ opisanom u desetom poglavlju).
Ni jedno objašnjenje nije dogmat, i ni jedno ne „protivreči“ drugome, tako da pravoslavni hrišćanin ne mora ni jedno od njih da odbacuje.
Neospornoj činjenici da naša zagrobna sudba zavisi od našeg života, nikako ne protivreči druga, isto tako nesporna činjenica da molitva za umrle može olakšati njihovu sudbinu, i čak izmeniti njihovo stanje. To je pravoslavno učenje koje izlaže sveti Marko Efeski, a prihvaćeno je i inače u Pravoslavnoj Crkvi (vidi poglavlje deseto i prilog br. 1).
Kritičar je toliko opsednut iznalaženjem „protivrečnosti“ u ovom učenju da ih pronalazi i kod jednog te istog pravoslavnog učitelja. Tako, on tvrdi da sveti Jovan Kronštatski ponekad uči u „svetootačkom duhu“, a ponekad zastupa „sholastička shvatanja“ (7: 3, str. 28).
Sveti Marko Efeski je takođe kriv za istovetne „protivrečnosti“, jer pored učenja o molitvi za umrle, koje kritičar smatra „svetootačkim“, on isto tako jasno zastupa i učenje da se „duše umrlih molitvama oslobađaju iz ada kao iz neke tamnice (vidi napred prilog br. 1), a kritičar to smatra „sholastičkom koncepcijom“ jer on misli da je nemoguće da molitve za umrle mogu izmeniti njihovo stanje ili im doneti upokojenje (7: 3, str. 23).
Odgovor na sve ove i mnoge druge tobožnje „protivrečnosti“ koje je kritičar pronašao u pravoslavnom učenju o životu duše posle smrti leži u poštenijem i oštroumnijem čitanju samih tih pravoslavnih tekstova.
Svetootački i agiografski tekstovi nisu „protivrečni“ sami sebi – ako budemo dublje i potpunije čitali pravoslavnu literaturu o zagrobnom životu, videćemo da problem nije u tekstovima, nego u tome što ih mi pogrešno razumemo.
Postoji li „vantelesno“ iskustvo (pre ili posle smrti) i „onaj svet“ gde obitavaju duše?
Mišljenje kritičara o „vantelesnim“ iskustvima je kategorično: „To je prosto nemoguće“ (5: 6, str. 25). Za tu svoju tvrdnju on ne navodi nikakve dokaze osim sopstvenog mišljenja da su mnogobrojni pravoslavni tekstovi u kojima se razmatra ovo pitanje samo alegorije i „poučne basne“ (5: 6, str. 26).
Po njegovom shvatanju Nebesa, Raj i ad nisu mesta, nego „stanja“ (6: 2, str. 23); „duša ne može funkcionisati sama po sebi, nego tek posredstvom tela“, veli kritičar (6: 8-9, str. 22) i zato ne samo da ne može biti ni na kakvom „mestu“ posle smrti, nego uopšte ne može ni funkcionisati (6: 8-9, str. 19). Pretpostavka da se iza granica ovog života nalazi nekakva složena, drugačija realnost -jeste čisto bezumlje“ (6: 6-7, str. 34).
No, da li je moguće da je duša po sebi samo nešto „unutarnje“, nekakav „pokoj“, a da nema nikakvog „spoljašnjeg“ aspekta niti „mesta“ gde bi delovala?
Za pravoslavnog hrišćanina to je svakako radikalno učenje i ukoliko bi bilo istinito, svakako bi zahtevalo (što kritičar i predlaže) radikalno preispitivanje i čak reviziju svetootačkih i agiografskih tekstova koji, kao što znamo, opisuju aktivnost duše čisto „spoljašnjim“ obeležjima: ona zna, vidi, razgovara itd.
Dakle, jedna je stvar (kao što bez razlike uče svi pravoslavni autoriteti koji su se bavili ovim pitanjem) ne shvatati previše bukvalno i prizemno pravoslavne tekstove o zagrobnom svetu i zagrobnom životu, jer se onostrana stvarnost očigledno umnogome razlikuje od zemaljske stvarnosti, a sasvim je nešto drugo jednostavno „otpisati“ ove tekstove i tvrditi da su to puke „alegorije“ i „bajke“ koje se ne odnose ni na šta spoljašnje (realno postojeće). Pravoslavna literatura po ovom pitanju opisuje kao zbilju ono što se događa osobi za vreme vantelesnog iskustva, a Pravoslavna Crkva i njeni vernici su oduvek ove opise prihvatali kao verni odraz realnosti, imajući pritom na umu i to da se radi o osobenoj, onostranoj prirodi te realnosti.
Mislimo da neće biti preuveličavanje ako kažemo da nijedan hrišćanski pisac nije bio tako „dogmatičan“ u objašnjavanju prirode onostrane realnosti, kao što je „dogmatičan“ ovaj kritičar u potpunom negiranju te realnosti. To nije oblast pogodna za kategoričke tvrdnje.
Apostol Pavle, opisujući uopštenim izrazima sopstveni duhovni doživljaj, oprezno kaže: „Da li u telu – ne znam; da li van tela – ne znam, Bog zna“ (2 Kor. 12, 2).
Tumačeći ovaj odlomak, sveti Jovan Zlatousti ispoljava isti oprez: „Da li su samo njegov duh i duša bili uzneseni a telo ostalo mrtvo? Ili je i telo bilo uzneseno? Ne može se utvrditi sa sigurnošću. Ako ne zna sam Pavle, koji je bio uznesen i udostojio se mnogih i neizrecivih otkrovenja, još manje to znamo mi… A ako neko kaže: kako je moguće biti uznesen bez tela? Drugo je još teže od prvog: kako je moguće biti uznesen sa telom? To je još teže od onog prethodnog ako rasuđujemo samo razumom, a ne pokoravamo se veri (Beseda 26, 1 na 2. Kor.).
Na sličan način sv. Andrej Hrista radi jurodivi, naknadno opisujući svoje stanje, kaže: „Video sam tamo sebe kao bez tela, jer nisam osećao telo… Naizgled kao da sam bio u telu, ali nisam osećao težinu tela; nisam osećao nikakve telesne potrebe tokom čitave dve nedelje koliko dugo sam bio uznesen. To me navodi na pomisao da sam bio bez tela. Ne znam kako da to sa sigurnošću kažem: to zna srceznalac Gospod“ (iz njegovog opširnog žitija koje je napisao jerej Nikifor, citirano po episkopu Ignjatiju Brjančaninovu).
Dakle, svi ovi pravoslavni autoriteti – Apostol, veliki Otac Crkve i Svetitelj najuzvišenijeg života -smatraju da je, u najmanju ruku, moguće govoriti o „vantelesnom“ doživljavanju Nebesa; takođe je potpuno jasno, na osnovu njihovih reči, da ova iskustva bilo „u“ ili „van“ tela imaju nešto telesno i spoljašnje u sebi, inače ne bi uopšte bilo neophodno govoriti o „telu“ u vezi sa tim iskustvima. U ovoj knjizi pokušali smo opisati ova iskustva, što je moguće jednostavnije, jezikom samih
pravoslavnih izvora, ne trudeći se pritom da tačno odredimo samo to stanje. U svom tumačenju na reči ap. Pavla (2. Kor. 12, 2) episkop Teofan Zatvornik kaže verovatno sve što je o ovom pitanju potrebno reći: „Unutar ovog vidivog sveta, u njegovoj dubini, nalazi se skriven drugi svet, isto tako realan kao i ovaj; da li je on duhovan ili tanano materijalan, Bog zna, ali je nesumnjivo da Anđeli i Svetitelji prebivaju u njemu… On (ap. Pavle) ne kaže da li je u telu ili van tela (2. Kor. 12, 2) bio uznesen, nego veli: Bog zna. Znači nama i nije neophodno da to znamo… Nema potrebe za takvim detaljima, i ne treba očekivati, kada već i sam apostol Pavle o tome ćuti, da se o tome može nešto reći sa potpunom sigurnošću… (ep. Teofan, „Tumačenje Druge poslanice Korinćanima“, Moskva 1894.).
Verovatno je svakom pravoslavnom hrišćaninu, kada, čitajući Žitija Svetih, naiđe na „onostrane“ elemente, na određeni način jasno da je prirodu tog „drugog“ sveta, kao i tih iskustava, nemoguće tačno odrediti. To kako su oni opisani u pravoslavnim izvorima predstavlja najprikladniji i najtačniji opis na jeziku ovog našeg sveta. A pokušaj da se ta iskustva opovrgnu tako što će biti proglašena za „alegorije“ i „bajke“ koje se navodno nikako nisu mogle dogoditi tako kako su opisane – jednostavno nema opravdanja u pravoslavnom učenju i predanju.
 
Da li posle smrti duša „spava“?
Kritičar je do te mere negativno nastrojen protiv bilo kakvog učenja o delatnom stanju duše u onom svetu, a naročito nakon smrti (kako je opisano u mnogobrojnim žitijima Svetih), da na kraju zasniva čitavu teoriju o „pokoju“ ili „dremanju“ duše posle smrti, – što onda bilo kakvu aktivnost duše čini jednostavno nemogućom!
On tvrdi: „Po Pravoslavnom shvatanju duši je nakon smrti, po Božjoj volji, određeno stanje pokoja, mirovanja, i ona prebiva u uslovima neaktivnosti, nalik spavanju, tako da tada nije delatna, ne vidi, niti čuje“ (6: 8-9, str. 19). U tom stanju duša „niti bilo šta zna, niti se bilo čega seća“ (6: 2, str. 23).
Čak i među nepravoslavnima slično učenje o „spavanju“ duše može se danas sresti samo kod nekoliko sekti udaljenih od istorijskog hrišćanstva (Jehovini svedoci, Adventisti sedmog dana), pa je utoliko poraznije videti da se ovo učenje tako kategorično propagira kao pravoslavno!
Ako su dvojica ranih učitelja Crkve (Afrat Sirijiski i sveti Anastasije Sinajski), kako tvrdi kritičar, nedvosmisleno i govorili tako, ipak je sasvim jasno da Pravoslavna Crkva nikada nije sledila njihovo učenje, nego je u svojim bogosluženjima, u delima Svetih Otaca, u podvižničkim spisima i žitijima Svetih jasno učila da duša posle smrti ostaje delatna i „budna“. Zato radikalnost kritičarevog učenja prosto zapanjuje.
I sam kritičar izgleda nije načisto šta ustvari znači to „spavanje“ duše – ponekad ga određuje izrazima uzvišenog „isihastičkog“ rečnika, što donekle ublažuje njegovu radikalnost. Ali, u svakom slučaju, on je dosledan u tvrdnji da tobožnji „san“ duše (posle čovekove smrti) podrazumeva apsolutnu nemogućnost ma kakvog „spoljašnjeg“ iskustva duše.
Uvek kada govori o smrti kao o stanju „neaktivnosti“ u kojem duša „ne može bilo šta da zna niti da se bilo čega seća“, jasno je da za njega reč „san“ ima više nego metaforičko značenje.
Ne bi imalo mnogo smisla tražiti kod Svetih Otaca mesta koja specijalno „opovrgavaju“ ovo učenje, jer je ono retko kada u Crkvi shvatano tako ozbiljno da bi ga bilo potrebno specijalno opovrgavati. U desetom poglavlju ove knjige naveli smo učenje svetoga Amvrosija da je duša „još aktivnija“ kada se posle smrti oslobodi od tela, zatim reči ave Doroteja da duša po izlasku iz tela „sve pamti“ i to bolje i jasnije kad se oslobodi „zemnog tela“, i učenje svetoga Jovana Kasijana da po smrti duša „postaje još življa“; slične tvrdnje mogle bi se pronaći kod mnogih Svetih Otaca.
Ali, ovi citati su tek mali deo pravoslavnih argumenata kojima se pobija teorija o „snu duše“. Celokupna pravoslavna pobožnost i bogoslužbena praksa koja se tiče umrlih članova Crkve, nesumnjivo su zasnovani na shvatanju da je duša na „onom“ svetu „budna“ i da se njena sudba može olakšati; obraćanje pravoslavnih hrišćana kroz molitvu Svetiteljima, i njihov odgovor na tu molitvu nezamislivi su bez svesnog delovanja Svetitelja na Nebesima. Nebrojena pravoslavna literatura o javljanju Svetitelja nakon njihove smrti ne može jednostavno biti odbačena kao kakva „bajka“. Ako je kritičar u pravu, onda je Crkva tokom mnogih vekova bila „u zabludi“!?
Kritičar je pokušao na nepošten način da iskoristi činjenicu da učenje Pravoslavne Crkve o zagrobnom životu ima mnogo „nedovoljno jasno“ određenih elemenata. Ali to nije zato što Crkva nema jasno mišljenje o ovom pitanju, nego zato što je stvarnost „onog“ svega (ponovimo tu očiglednu činjenicu još jednom) potpuno različita od stvarnosti ovog sveta i ne podleže lako „dogmatskom“ pristupu koji je prema njoj zauzeo kritičar.
Živo opštenje Svetitelja na Nebesima, a ponekad i drugih umrlih, sa Crkvom na zemlji poznato je pravoslavnim hrišćanima iz ličnog iskustva, i to ne zahteva bilo kakvo precizno definisanje. A odsustvo takvog „preciznog određenja“ uzeti kao izgovor za učenje da su čak i duše svetitelja u stanju „zamrlosti“, bez mogućnosti bilo kakvog „spoljašnjeg“ opštenja sa ljudima na zemlji – prelazi granice pravoslavnim hrišćanima dozvoljenog verovanja.
Među drugim „posmrtnim“ iskustvima sa kojima se teorija o „snu“ duše obračunava, nalazi se i jedno u koje se od samog osnivanja Crkve svuda čvrsto verovalo: to je silazak umrlog Hrista u ad: „U grobu telom, u adu dušom kao Bog, u raju s razbojnikom, i na Prestolu si bio, Hriste, sa Ocem i Duhom, sve ispunjavajući, Neopisivi“ (tropar na časovima Pashe, koji se čita u okviru molitava posle heruvimske pesme na Božanstvenoj Liturgiji). Prvo pokolenje hrišćana je jasno znalo da je Hristos dok je kao „usnuo“ bio u grobu (kako se kaže u odaniju Pashe u kondaku Velike Subote itd.) „sišao i propovedao duhovima u tamnici (adu)“ (1 Petr. 3, 19). Je li i ovo „alegorija“?
Crkveno predanje takođe tvrdi da je, i pre ovoga, sveti Jovan Preteča „i onima u adu radosno blagovestio Boga javivšeg se u telu“, kako se kaže u troparu Usekovanja glave svetoga Jovana Krstitelja. A šta su trojica učenika videla na Tavoru kada se pojavio Mojsije, ako ne Mojsijevu dušu, koja im se javila u potpuno „spoljašnjem“ obličju? (Mt. 17, 3). Ovo javljanje kao da ustvari potvrđuje nedoumicu apostola Pavla da li je on „u“ telu ili „van“ tela imao viđenje Nebesa, jer – Ilija se nalazi na Nebesima „u“ telu, pošto on nije umro, a Mojsije tamo prebiva „van“ tela, koje se nalazi u grobu.
No njih dvojica su se javili prilikom Hristovog Preobraženja. Mi, zemni, ne možemo čak ni odrediti u čemu je razlika između ova dva stanja, ali to nije ni potrebno. Jednostavan opis ovih javljanja kao i iskustva „umrlih“ koja su imali na „onom“ svetu jesu najbolji način da shvatimo ove stvari, i nema potrebe da se trudimo da ih razumemo drukčije nego onako kako nas Crkva uči.
Za kritičara očigledno važi ona ista optužba koju on upućuje na račun drugih: „san“, koji je slikovit izraz za smrt i u Crkvi je opšteprihvaćen kao metafora, on je protumačio kao „bukvalnu istinu“. On često i ne primećuje da sami izvori koje on navodi kao dokaz za svoje ideje zapravo predstavljaju najjače oružje protiv nje. On citira reči svetoga Marka Efeskog da „pravednici na Nebesima zajedno sa Anđelima stoje pred samim Bogom i već kao u raju iz kojeg je Adam izgnan (a u koji je blagorazumni razbojnik ušao pre drugih) i često nas posećuju u onim hramovima gde ih proslavljamo, i čuju one koji ih prizivaju, i mole se za njih Bogu…“ (6: 12, str. 18).
Ako sve ovo (što svakako podrazumeva „spoljašnju“ aktivnost (može da čini duša koja tobože „spava“ – tj. nalazi se „u stanju neaktivnosti u kome niti je delatna, niti čuje, niti vidi“ (6: 8, 9 str. 19), onda teorija o „usnuloj duši“ ne služi ničemu, jer ama baš ništa ne objašnjava, a njome kritičar samo zbunjuje pravoslavne.
 
Da li su mitarstva izmišljotina?
Najveći gnev kritičara usmeren je protiv pravoslavnog učenja o demonskim mitarstvima na koje duša nailazi posle smrti, i izgleda da ga je upravo želja da uništi i samu ideju o mitarstvima dovela do protivrečne teorije o „usnulosti duše“.
Jezik kojim on opisuje „mitarstva“ do kraja je kategoričan i neodmeren. On govori o „izmišljenim posmrtnim mitarstvima“ (6: 8-9, str. 18) i svedočanstva koja o njima postoje u pravoslavnoj literaturi naziva „groznim bajkama“ (6: 8-9, str. 24) i „jezivim pričama smišljenim da bi čoveka bacili u očaj i neverje“ (7: 1, str. ZZ); „mit o mitarstvima je potpuno stran Bogu i Njegovoj Svetoj Crkvi“ (7: 1, str. 23).
Ali kada on pokuša da iznese sopstveno shvatanje mitarstava, to rezultira takvom besmislenom karikaturom da je teško i poverovati da je on ovaj tekst uopšte i čitao.
Po njemu, svedočanstva o „mitarstvima“ bi htela da nas uvere kako satana vlada „putem za Carstvo Božije“ i može da prikuplja carinu od onih koji tuda prolaze.
„Demoni dopuštaju prolaz u zamenu za prekomerne zasluge Svetitelja“ (kako su verovali neznabošci); to je „okultna koncepcija o putovanju duše koje se plaća molitvama i milostinjom“ (6: 2, str. 26).
On traži „strane uticaje“ da bi objasnio kako je uopšte ta koncepcija i dospela u Pravoslavnu Crkvu i zaključuje (bez ikakvih dokaza, osim što iznosi, iste one maglovite paralele koje su i antropologe navele na zaključak da je hrišćanstvo -samo još jedan paganski „kult vaskrsenja“) da je „mit o mitarstvima direktan proizvod istočnjačkih astroloških kultova koji drže da se tvorevina ne nalazi pod okriljem pravednog i punog ljubavi Boga“ (7: 2, str. 23); da su „ta mitarstva prosto nelogična mutacija ovih paganskih mitova“ (6: 8-9, str. 24). On misli da su mitarstva, u krajnjoj liniji, istovetna sa latinskim učenjem o „čistilištu“, i tvrdi da je „razlika između mita o čistilištu i mita o vazdušnim mitarstvima u tome što se u prvom Bogu pruža neophodna zadovoljština kroz fizička mučenja, a u drugom – kroz mentalno mrcvarenje“ (6: 12, str. 23).
Svedočenje blažene Teodore o prolaženju kroz mitarstva (Žitija Svetih, 26. mart) kritičar naziva „pričom krcatom jeresi“ (6: 8-9, str. 1) zasnovanoj na halucinacijama (7: 2, str. 14) čoveka koji bi u starozavetno vreme „s pravom bio izveden napolje i kamenovan na smrt“, jer se „nalazio u stanju duhovne obmane“ (6: 6-7, str. 28). (Nije jasno zašto je kritičar tako srdit na svedočanstvo Teodore, jer je to samo jedno od mnoštva sličnih svedočanstava i ne sadrži ništa čime bi se razlikovalo od ostalih. Ta svedočanstva su tako međusobno slična da nisam smatrao potrebnim ni da ga navodim u poglavlju o mitarstvima).
Ove žestoke optužbe su lično kritičarevo mišljenje koje se ne zasniva ni na kakvim dokazima. Nije, međutim, jasno zašto on insistira na sopstvenom tumačenju mitarstava a odbija da ih protumači onako kako ih je Crkva oduvek shvatala.
Karikatura koju on iznosi nepoznata je pravoslavnom učenju i nemoguće je saznati iz kog izvora je on preuzeo svoje naopako i besmisleno tumačenje. Tokom šesnaest vekova Oci Crkve su govorili o mitarstvima kao o delu pravoslavnog podvižničkog učenja, kao o konačnoj i odlučujućoj fazi „nevidivog rata“ koji na zemlji vodi svaki hrišćanin.
U isto vreme mnogobrojna žitija Svetih i drugi pravoslavni izvori opisivali su istinska iskustva pravoslavnih hrišćana – kako Svetitelja, tako i grešnika – koji su prolazili kroz mitarstva posle smrti (a ponekad i pre smrti). Svima, osim valjda deci, jasno je da pojam „mitarstva“ ne treba shvatati u bukvalnom smislu. To je metafora koju su istočni Oci smatrali pogodnom za opisivanje one realnosti s kojom se duša susreće posle smrti.
Takođe je očigledno da su neki elementi u opisima tih mitarstava metaforični ili figurativni. Ali sama svedočanstva nisu ni „alegorije“ ni „bajke“, nego istinita kazivanja o ličnom iskustvu, izložena onim jezikom koji je sam pripovedač smatrao najprikladnijim. Ako se opisi mitarstava nekima učine „žestokim“ to je verovatno zato što ti ljudi ne poznaju istinsku prirodu nevidivog rata koji se vodi tokom ovog života. Nas i sada opsedaju demoni kušači i tužitelji, ali su naše duhovne oči zatvorene, pa mi vidimo samo rezultat njihovog delovanja – grehe u koje padamo i strasti koje se razvijaju u nama. Međutim, posle smrti duši se otvaraju oči, tako da ona vidi duhovnu realnost i (obično po prvi put) ona bića koja su nas napadala tokom života.
Nema u ovim pravoslavnim svedočanstvima o mitarstvima nikakvog paganstva, ni okultizma, ni „istočnjačke astrologije“, niti „čistilišta“. Mitarstva nas ustvari uče tome da svaki čovek odgovara za svoje grehe i da se posle smrta „svodi račun“ njegovih pobeda i poraza u borbi sa grehom („poseban“ sud); takođe nas uče i tome da demoni, koji su nas celog života iskušavali, preduzimaju svoj poslednji napad, no imaju vlast samo nad onima koji su se za života slabo borili u tom duhovnom ratu.
Što se tiče književnog oblika, mitarstva su zastupljena u bogoslužbenim knjigama (crkvena poezija), i u asketskim spisima Svetih Otaca, kao i u Žitijima Svetih. Niko od pravoslavnih ne čita ove tekstove bukvalno kako ih je čitao kritičar, nego im pristupa sa uvažavanjem i strahom Božjim, tražeći u njima duhovnu korist.
Svaki duhovni otac koji se trudio da svoja duhovna čeda odgaja u vekovnoj tradiciji hrišćanske pobožnosti, može posvedočiti koliko je imao koristi od onih pravoslavnih izvora koji pominju mitarstva. Na primer, pokojni arhiepiskop Andrej Novodivjejevski – veoma omiljen i poštovan duhovni otac -koristio je dvadeset mitarstava kroz koja je prošla Teodora, kao osnovu za uspešnu pripremu svoje duhovne dece za svetu Tajnu ispovesti.
Ako postoji nekakva „disharmonija“ između ovih tekstova i čoveka 20 veka, razlog za to leži u razneženosti i raslabljenosti ovog našeg vremena, što rađa neverovanje u zbilja strašne realnosti onoga sveta (naročito ada i suda) i ohrabruje nemaran i bezbrižan odnos prema tim realnostima.
Učenje o mitarstvima nikada u pravoslavnim izvorima nije definisano kao „dogmat“; ono više pripada tradiciji pravoslavne pobožnosti. Međutim, to ne znači da je ovo učenje nešto „nevažno“ ili da je stvar „ličnog mišljenja“.
Ono je bilo prisutno uvek i svuda u Crkvi kao deo pravoslavnog podvižničkog predanja. Ako se ovo pitanje nalazilo van sfere interesovanja mnogih savremenih pravoslavnih bogoslova, to je samo zato što oni prevashodno pripadaju akademskim krugovima, a ne podvižničkoj tradiciji.
Bogoslovi tradicionalnijih usmerenja, kao i oni za koje je podvižničko predanje -život sam posvetili su ovom pitanju veliku pažnju. Van Ruske Pravoslavne Crkve, gde su učenje o mitarstvima detaljno razmatrali i uporno štitili episkop Ignjatije (Brjančaninov), episkop Teofan Zatvornik, mitropolit moskovski Makarije, sveti Jovan Kronštatski, arhiepiskop Jovan (Maksimović), protoprezviter Mihail (Pomazanski) i mnogi drugi učitelji i bogoslovi, ovo učenje je bilo naročito izraženo u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, gde zauzima značajno mesto u „Dogmatskom bogoslovlju“ (tom III) pokojnog arhimandrita Justina Popovića.
Poslednjih godina ono ipak privlači sve veću pažnju, naporedo sa prevođenjem pravoslavnih bogoslužbenih i podvižničkih tekstova na zapadne jezike. Ovde ćemo navesti nekoliko odlomaka o mitarstvima iz tekstova prevedenih na engleski jezik poslednjih godina, koje nismo u ovoj knjizi do sada citirali.
Iz „Pedeset duhovnih beseda“ prepodobnog Makarija Velikog, jednog od najznačajnijih spisa pravoslavne podvižničke literature: „Kada duša čoveka izađe iz tela, zbiva se tada velika tajna. Jer ako je ona kriva za grehe, onda prilaze čopori demona, i ovi pali anđeli i tamne sile ščepaju dušu i odvuku je brzo na svoju stranu. Neka se niko ne čudi ovome. Jer ako se, živeći na ovom svetu čovek potčinjavao tim silama i udovoljavao im, načinivši od sebe njihovog roba, tim pre će on, kada napusti ovaj svet, biti zadržan u njihovoj vlasti“ (Beseda 22, str. 178).
„Kao što ubirači poreza vrebaju u zasedi i presreću prolaznike tražeći od njih porez, tako i demoni motre na duše i zaustavljaju ih; ako duše nisu potpuno očišćene, njima nije dozvoljeno, kada izađu iz tela, da uđu u nebeska obitališta i predstanu svome Vladiki, nego ih demoni podnebesja odvlače dole.
Ali dok su još u telu, one mogu, uz veliki trud i napor, zadobiti blagodat sviše od Gospoda i onda će, zajedno sa onima ko su, živeći vrlinski dostigli u pokoj, otići ka Gospodu, kao što je On sam obećao…“ (Beseda 43, str. 231.).
Iz „Lestvice“, drugog klasičnog dela pravoslavnog podvižništva „Drugi (od umirućih) s bolom govorahu: „Da li pređe duša naša uzburkanu vodu duhova u vazduhu? A govorili su tako zato što još ne imahu smelosti, nego izdaleka gledahu ono što se zbiva na tome suđenju“ (Pouka 5: 22).
Zbilja, u pismu ave Jovana Raitskog, koje služi kao uvod u „Lestvicu“, ukazan je cilj s kojim je napisana ova knjiga: „Kao što lestvica koja vrhom dotiče nebeske dveri (ova knjiga) uzvodi one koji žele da dođu na Nebesa, kako bi oni, čitavi i neozleđeni, slobodno prolazili kroz čopore duhova zlobe, poglavnika tame i knezova u vazduhu“ (str. 11).
Iz „Besede o trezvenoumlju i molitvi“ prepodobnoga Isihija Prezvitera u II tomu „Dobrotoljublja“: „Ako duša ima Hrista sa sobom, ostaće nepostiđena od neprijatelja čak i posle smrti, kada uziđe pred nebeske dveri; i tada će im, kao i sada, smelo protivstati. Samo neka joj ne dosadi dan i noć prizivati ime Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg; i on će je odbraniti ubrzo, po svom nelažnom božanskom obećanju koje je izrekao u priči o nepravednom sudiji: „Kažem vam da će ih ubrzo odbraniti“ (Lk 18, 8) – i u ovome životu, i po izlasku njenom iz tela“ (Odelj. 149, str. 199).
„Doći će i nama smrtni čas, i nećemo ga moći izbeći. O, kada bi knez u vazduhu, poglavnik sveta, došavši tada, našao da su bezakonja naša mala i ništavna, te da nas ne uzmogne s pravom okriviti! Inače ćemo uzalud tada plakati“ (Odelj. 161., str. 202).
Onaj ko ne živi trezvenoumno „neće se osloboditi od rđavih pomisli, reči i dela. Takav neće moći slobodno da prođe pored poglavara tartara koji će ga presresti kada bude umro“ (Odelj. 4, str. 166).
Iz „Beseda o duhovnom znanju“ svetoga Dijadoha Fotičkog: „Ako ne budemo ispovedali kako valja i one nevoljne i neznane grehe naše, u vreme smrti osetićemo u sebi neki mučan strah. A mi koji volimo Gospoda treba da se molimo da u to vreme budemo slobodni od svakog straha. Jer ko tada bude bio u strahu, taj neće slobodno proći pored knezova pakla zato što oni tu ustrašenost duše smatraju znakom njenog saučestvovanja u njihovom zlu. A duša koja se raduje u ljubavi Božjoj, uznosi se, u čas smrti, sa Anđelima mira iznad tamnih čopora“ („Dobrotoljublje“, tom III, odelj. 100, str. 73).
Iz „Sto poučnih poglavlja monasima u Indiji“ prepodobnog Jovana Karpatskog, iz III toma „Dobrotoljublja“: „Neprijatelj drsko preteći nasrće na dušu čim ona napusti telo, besno je psujući i optužujući za učinjene grehe. Međutim, bogoljubiva i verna duša, makar i bila mnogo puta ranije ranjena grehom, ne boji se njegovih napada i pretnji. Nju Gospod snaži, ona je okriljena radošću, sveti Anđeli koji je vode, ulivaju joj hrabrost, svetlost vere je okružuje i štiti, i ona s velikom smelošću uzvraća zlom đavolu… Kada duša sve to izgovori bez straha, đavo na kraju uz jeziv krik odstupa, ne mogući da se odupre Hristovom imenu“ (Odelj. 25, str. 82).
Tropar Majci Božjoj iz „Oktoiha“: „U strašni me čas smrti od demona tužitelja i svake muke Ti izbavi“ (6. pesma kanona nedeljne polunoćnice, gl. I).
Može se primetiti da su neki od citata nepotpuni i da ne daju celovit uvid u pravoslavno učenje po ovom pitanju. To je nesumnjivo zato što navedeni citati upućuju na učenje s kojim su autori i čitaoci asketskih i himnoloških dela već dobro upoznati i koje su usvojili, tako da nema potrebe „definisati“ ili obrazlagati to učenje prilikom svakog pominjanja. Pokušaj kritičara koji je i sam čitao neke od ovih odlomaka, da načini razliku između iskustava koja se Javljaju „pre i onih koja nastaju „posle smrti, i potom odbaci i samu mogućnost postojanja iskustava „posle“ smrti (6: 12, str. 24) sasvim je veštački i predstavlja samo „logičku dedukciju“ izvedenu iz njegovog sopstvenog pogrešnog učenja o „usnuloj duši“, koje nema nikakve osnove ni u podvižničkim, ni u bogoslužbenim tekstovima.
Realnost demonskog „ispitivanja“ je uvek jedna te ista, a mitarstva su poslednja faza tog ispitivanja, koje se zbiva ponekad pred samu smrt, a ponekad tek posle smrti. Tako kritičar, citirajući molitvu svetoga Evstratija (služba subotnje polunoćnice): „Da ne ugleda duša moja mračni pogled zlih demona, nego da je prihvate svetli i blistavi Tvoji anđeli“ (6: 12, str. 23) uzima ove reči kao dokaz da duša ne vidi (i nije u stanju da vidi) demone posle smrti, jer mu je to neophodno za njegovu teoriju da duša tada „spava“.
No svakom objektivnom čitaocu sasvim je jasno da je značenje upravo obrnuto: svetitelj se moli da on ne ugleda demone, jer je to nešto što se dušama posle smrti redovno dešava! To je još jasnije iz celokupnog konteksta molitve svetoga Evstratija, u kojoj gore navedenim rečima prethode ove: „Jer je smetena duša moja i sva u bolu dok napušta prokleto i skverno ovo telo. Neka je ne snađe zla namisao protivnika da je vrgne u tamu za neznane i znane grehe što počinih u ovom životu“.
Jasno je da je učenje o demonskom ispitivanju nakon smrti (zvalo se ono „mitarstva“ ili nekako drugačije) bilo poznato sv. Evstratiju i da ono čini potku ove molitve i daje joj odgovarajući smisao; zato ep. Ignjatije smatra ovu molitvu dokazom da je ovo učenje bilo dobro poznato Crkvi od najranijih vremena (početak IV veka). (Ep. Ignjatije, t. III, str. 140-141).
Kritičar takođe citira odgovor svetoga Varsonufija iz Gaze nekom monahu koji ga moli da ga prati kroz vazduh na tom, njemu nepoznatom, putu, jer taj odgovor, svetoga Varsanufija, navodno, opovrgava ideju o mitarstvima. No i ovde je potpuno jasno da je kontekst i pitanja i odgovora – jedan, odnosno i u pitanju i u odgovoru vazdušna mitarstva su nešto što se podrazumeva, a želja svetoga Varsonufija „da učini (Hristos) da izlazak duše tvoje bude neometan, i da te udostoji da se pokloniš Svetoj Trojici smelo, kao „onaj ko je oslobođen“ – samo izražava jedan element učenja o mitarstvima koje je bilo opšteprihvaćeno u podvižničkom predanju i Gaze i celog Istoka (sv. Varsonufije i Jovan, „Pitanja i odgovori“, br. 145).
Ovo je takođe jedan od mnogih svetootačkih citata koje je episkop Ignjatije iskoristio za odbranu učenja o mitarstvima (str. 154).
Drugi citati episkopa Ignjatija iz spisa Otaca-podvižnika, koji nedvosmisleno uče o mitarstvima.
Sv. ava Dorotej iz Gaze: „Kada dušu pritisne neosetljivost, korisno je često čitati Božanstveno Pismo i besede Svetih Otaca koje privode umiljenju, sećati se Strašnog Suda, izlaska duše iz tela i susreta sa strašnim silama uz čiju pomoć je ona tvorila zlo tokom ovog kratkog i bednog života“ (str. 146).
Sveti Teognost, čiji su spisi ušli u „Dobrotoljublje“: „Neizreciva je i neiskazana sladost u duši koja odlazi iz tela prethodno obaveštena o svom spasenju… U društvu Anđela (poslatih po nju) ona bez zadržavanja prolazi kroz vazdušno prostranstvo nimalo neuznemiravana od zlih duhova; radosno i odvažno ushodi, ona upućujući toplu blagodarnost Bogu, i najzad dolazi da se pokloni svome Tvorcu“ (147. str.).
Skitski monah Evagrije: „Opomeni se dušo i pomisli kako ćeš podneti iznenadno razlučenje od tela, kada strašni anđeli dođu po tebe i ščepaju te u čas kada ne očekuješ i u vreme o kome ništa ne znaš! Kakva ćeš dela poslati pred sobom u vazduh kada te počnu ispitivati za dela tvoja neprijatelji tvoji što borave u vazduhu?“ (148-149 str., Prolog 27. oktobra).
Sveti Jovan Milostivi: „Kada duša iziđe iz tela i počne da uzlazi na Nebesa, presreću je čopori demona i podvrgavaju mnogim ispitivanjima. Oni je ispituju za laž; klevetu, (itd. – sledi dugačak spisak grehova, sličan onome od dvadeset grehova navedenog u žitiju sv. Vasilija Novog). „Dok duša uzlazi sa zemlje na Nebesa ne mogu joj pomoći ni sami sveti anđeli: pomaže joj samo njeno pokajanje, njena dobra dela, a pre svega milostinja. Ako se usled zaboravnosti ne pokajemo ovde za kakav greh, možemo se milostinjom izbaviti od nasilja na demonskim mitarstvima“ (143. str., Prolog 19. decembar).
Još jedan Otac iz „Dobrotoljublja“, sveti Petar Damaskin, kaže: „U vreme smrti demoni će opkoliti moju bednu dušu držeći spisak svih zala koje počinih“. (U njegovim Delima, Kijevo-Pečerska Lavra, 1905. G., 68. str.).
Kako smo već videli, u bogoslužbenim tekstovima ima mnogo molitava, naročito onih upućenih Majci Božjoj, u kojima se podvižničko učenje o mitarstvima ili podrazumeva, ili se o njemu direktno govori.
Podosta ih je već citirano u ovoj knjizi. Dajući mnogo više citata (iz „Oktoiha“, „Trebnika“, molitava na ishod duše, akatista i kanona Majci Božjoj i raznim svetiteljima), episkop Ignjatije zaključuje: „Učenje o mitarstvima… predstavlja opštepoznato i opštepriznato učenje u celokupnoj bogoslužbenoj praksi Pravoslavne Crkve. Ona saopštava to učenje svojoj deci i opominje ih kako bi u njihovim srcima posejala dušespasiteljni strah i pripremila ih za uspešan prelazak iz privremenog u večni život (t. Š, str. 149).
Tipičan tropar za pravoslavne „Mineje“ (dvanaest tomova u kojima su sabrane službe Svetiteljima za svaki dan), jeste tropar iz službe sv. Jovanu Zlatoustom (27. jan.).
U petoj pesmi kanona Presvetoj Bogorodici koji je napisao „Jovan“ (očigledno prepodobni Jovan Damaskin), kaže se: „Podaj mi, Vladičice, da bez tuge prođem pored mislenih tirana i hordi mučitelja u vazduhu, da bih Tebi, pozdravljenoj radosno (od Anđela), i ja radosno uskliknuo: Raduj se, svim ljudima nado nepostidna“.
Nema smisla nagomilavati citate iz pravoslavne literature koji bi pokazali da je ovo učenje bilo jasno izloženo u Crkvi tokom vekova; episkop Ignjatije iznosi te citate na punih dvanaest strana, a moglo bi biti navedeno i mnogo drugih. No onaj kome to učenje nije po volji može ga uvek „protumačiti na svoj način ili ga pretvoriti u karikaturu. Čak je i naš kritičar ipak prinuđen da prizna postojanje makar izvesnog broja pravoslavnih tekstova koji govore o demonskom ispitivanju“ posle smrti; da bi odbranio svoju tvrdnju o mitarstvima kao o nekakvoj „izmišljotini“, kritičar veli da se „takva viđenja mogu izbeći ako se borimo u ovome životu, ako se kajemo za svoje grehe i umnožavamo vrline“ (6: 12, str. 24).
A to upravo i jeste smisao učenja o mitarstvima koje je on, pretvorivši ga u karikaturu, odbacio. Učenje o mitarstvima nam je i dato da bismo se trudili sada, borili se sada, u ovom životu sa demonima koji prebivaju u vazduhu, i tada će se susret sa njima posle smrti pretvoriti u pobedu, a ne u poraz. Koliko je podvižnika ovo učenje nadahnulo na takav trud i borbu! Ali ko od nas može reći da je on već dobio taj rat i da se ne mora bojati demonskog ispitivanja posle smrti?
Mi se dobro sećamo svih onih službi za upokojenje arhiepiskopa Jovana (Maksimovića) 1966. g., čiji je vrhunac bio na dan njegove sahrane. Svi prisutni su osećali da je to sahrana Svetitelja: tugu zbog razdvajanja s njim smenila je radost zbog sticanja novog nebeskog zastupnika.
Pa ipak je nekoliko prisutnih arhijereja (a naročito episkop Sava Edmontski) pozivalo narod da se moli usrdnije, govoreći o „strašnim mitarstvima“ kroz koja mora proći i ovaj Svetitelj, ovo čudo Božje blagodati u naše vreme.
Niko od prisutnih nije mislio da će naše molitve izbaviti arhiepiskopa Jovana od demonskog „ispitivanja“, niti je iko zamišljao uplaćivanje carine u nekakvoj carinarnici na Nebesima. No ti pozivi su doprineli da se pojača molitva vernih za arhiepiskopa Jovana i nesumnjivo mu pomogli da prođe kroz mitarstva.
Sam vrlinski i milosrdni život ovog svetog čoveka, zastupništvo svetih koje je on na zemlji proslavljao, molitva vernih, koja je u stvari i sama još jedan plod njegove ljubavi prema njima – sve to, samo Bogu poznatim putevima, koje mi ne treba da istražujemo, nesumnjivo mu je pomoglo da odbije napade tamnih duhova u vazduhu. I kada je episkop Sava doputovao u San Francisko da bi prisustvovao službama u četrdeseti dan po smrti arhiepiskopa Jovana, rekao je vernima: „Došao sam da bi se zajedno sa vama molio za upokojenje njegove duše u ovaj važni i odlučujući četrdeseti dan, kad se određuje gde će prebivati do opšteg i strašnog Božjeg Suda“- i time ponovo pobudio molitvu vernih, podsećajući ih na drugi predmet pravoslavnog učenja -život posle smrti.
U naše vreme pravoslavni hrišćani retko slušaju o ovome, i zato treba još više da cenimo veze koje imamo sa takvim predstavnicima pravoslavnog podvižničkog predanja.
Među ruskim pravoslavnim bogoslovima, odbacivanje učenja o mitarstvima odavno je smatrano kao jedan od znakova crkvenog „modernizma“.
Zato je sveti Ignjatije Brjančaninov značajan deo svog toma o zagrobnom životu posvetio tom učenju, koje je bilo izloženo napadima u Rusiji još sredinom XIX veka.
Nasuprot neosnovanom mišljenju kritičara da mitarstva prihvataju samo oni koji su pod „uticajem Zapada“, treba znati da rimokatolički i protestantski Zapad uopšte ne poznaje pojam mitarstava.
Pojam mitarstava javlja se samo u pravoslavnom podvižničkom učenju. Napad na njih danas u Crkvi vrše oni koji su (u nekim savremenim pravoslavnim učilištima) umnogome primili „zapadnjački“ način mišljenja i veoma malo uvažavaju tradicionalnu (predanjsku) pravoslavnu pobožnost.
Nedavno je protojerej Mihail Pomazanski, jedan od najvećih savremenih bogoslova u Pravoslavnoj Crkvi, napisao članak u odbranu učenja o mitarstvima, koji delom predstavlja odgovor našem kritičaru (objavljen u časopisu „Pravoslavna Rusija“, 1979 g., br. 7). U njemu on upozorava na to da se u današnjem pravoslavnom društvu često postavljaju pitanja o našoj veri. Ta pitanja postavljaju, o njima raspravljaju, sa nepravoslavnih pozicija, predstavnici drugih veroispovesti, a ponekad i pravoslavni hrišćani koji nisu čvrsto utemeljeni u Pravoslavlju…
Poslednjih godina sve se više zapaža kritički stav prema čitavom nizu crkvenih verovanja koja se nazivaju „Primitivnima“, proizvodom „naivnog“ shvatanja sveta i „naivne“ pobožnosti, i kao takva žigošu se rečima poput „mitovi“, „magija“ i sl. Naša je dužnost da odgovorimo na takve stavove“.
Episkop Teofan Zatvornik daje ovaj, možda najtrezveniji i najjednostavniji odgovor onima koji ne žele da prihvate pravoslavno podvižničko učenje: „Ma kako se našim umnicima besmislenom činila ideja o mitarstvima, ipak će i oni morati da prođu kroz njih“.
Mitarstva nisu nikakva „poučna basna“ izmišljena za „prost narod“, kako to kritičar misli (5: 6, str. 26) niti su „mit“ i „plod mašte“, niti „grozna bajka“ kako on kaže – nego istinito svedočanstvo o onome što nas čeka posle smrti, svedočanstvo koje je u pravoslavnom podvižničkom predanju sačuvano od najranijih vremena hrišćanstva.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *