NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Put duše posle smrti » DUŠA POSLE SMRTI

DUŠA POSLE SMRTI

 

DUŠA POSLE SMRTI
 
PRILOZI
 
PRILOG I
Pravoslavno učenje Sv. Marka Efeskog o stanju duše posle smrti
 
Mnogi, čak i sami pravoslavni hrišćani, često ne razumeju kako treba pravoslavno učenje o stanju duše posle smrti, a relativno nedavna pojava učenja o „čistilištu“ dovela je do još veće zabune u umovima ljudi.
Samo pravoslavno učenje nije ni na koji način dvosmisleno ili netačno. Ono je najjasnije izloženo u delima svetoga Marka Efeskog na Saboru u Firenci 1436. g., sačinjenim upravo sa ciljem da daju odgovor na latinsko učenje o “ čistilištu“.
Za nas su ovi radovi naročito dragoceni zbog toga što su potičući neposredno od poslednjeg vizantijskog oca, pisani pre ovih naših dana punih raznih bogoslovskih konfuzija. Njegovi radovi otkrivaju nam izvore pravoslavnog učenja, i upućuju nas kako tim izvorima treba pristupati i razumeti ih.
Takve izvore predstavljaju Sveto Pismo, svetootačke besede, crkvene službe, žitija svetih, a takođe i neka otkrovenja i viđenja zagrobnog života, poput onih koja se opisuju u IV knjizi „Razgovora“ svetoga Grigorija Dvojeslova.
Savremeni akademski bogoslovi pokazuju nepoverenje prema poslednja dva-tri ovde pomenuta izvora, zbog čega se često osećaju nelagodno kada govore na tu temu, a ponekad ispoljavaju i „agnostičku suzdržanost“ u odnosu prema njima.
S druge strane, spisi svetoga Marka nam pokazuju sa koliko se lakoće ovim izvorima bave istinski pravoslavni bogoslovi, a oni kojima je „nelagodno“ možda samim tim neočekivano otkrivaju svoju zaraženost savremenim neverjem.
Od četiri odgovora svetoga Marka o čistilištu sačinjenih na Saboru u Firenci, prva beseda sadrži najjasnije izlaganje pravoslavnog shvatanja u polemici protiv latinskih zabluda, zbog čega ona čini glavni deo ovog priloga. Ostali odgovori sadrže, uglavnom, materijal koji ilustruje razmatrana pitanja, a takođe i odgovore na neke specifičnije latinske navode.
„Latinska poglavlja“ na koja odgovara sv. Marko, napisao je kardinal Čezarini, i u njima je izloženo latiisko učenje o stanju duše posle smrti koje je uobličeno ranije, na „unijatskom saboru“ u Lionu (1270. g.).
Ovo učenje zapanjuje pravoslavnog čitaoca svojim bukvalnim i „zakonskim“ karakterom. Latini su u to vreme već počeli da Nebesa i ad posmatraju kao na izvestan način „okončane“ i „apsolutne“, a na one koji se tamo nalaze – kao da su već u potpunosti u onom stanju koje će imati posle Strašnog Suda, zbog čega nema potrebe moliti se za one koji su na Nebesima (jer su oni već postigli savršenstvo), niti za one u adu (jer oni nikada ne mogu biti izbavljeni ili očišćeni od greha).
Međutim, kako mnoštvo vernika umire u „srednjem“ stanju – nedovoljno savršeni za Nebesa, ali i nedovoljno poročni za ad – to je logika latinske argumentacije potrebovala nekakvo treće mesto za očišćenje, gde čak i oni čiji su gresi već oprošteni, treba da pretrpe kaznu ili daju „zadovoljenje“ za svoje grehe, pre no što se dovoljno očiste za ushođenje na Nebesa. Ove zakonske teze čisto ljudskog „pravosuđa“ (koje praktično odbacuje neizrecivu dobrotu i čovekoljublje Božje), Latini su dokazivali bukvalnim tumačenjem nekih svetootačkih tekstova i nekih viđenja.
Gotovo sva ta tumačenja veštački su iskonstruisana i sporna, jer čak ni stari latinski Oci nisu spominjali takvo mesto kakvo je“čistilište“, već su govorili samo o „očišćenju“ grehova posle smrti pomoću „ognja“, kako su (moguće, alegorijskl) pisali neki od njih.
Sa druge strane, u pravoslavnom učenju koje izlažs sveti Marko, vernici koji su umrli ne ispovedivši neke neznatne grehe, ili ne prinevši plodove pokajanja kod ispoveđenš grehova, očišćuju se od njih ili samim tim što iskuse smrt sa strahom koji ona nosi, ili pak posle smrti (kada oni bivaju držani u adu), molitvama, Lituršjama Crkve i dobrim delima koja verni (živi) čine njih radi. Čak i grešnicima, određenim za večne muke, moguće je na taj način doneti izvesno olakšanje.
Međutim, sada ne postoji oganj koji muči grešnike u adu (jer će vsčni oganj početi da ih muči tek posle Strašnog Suda), a tim pre ne postoji ni na nekakvom trećem mestu poput „čistilišta“.
Sva viđenja ognja, koja su ljudi imali, predstavljala su slike, ili proročanstva o onome što će biti u budućem veku. Svaki oproštaj grehova posle smrti daje se, uz sadejstvo ljudskih molitava, samo po blagodati Božijoj, koja se prostire čak i do onih koji se nalaze u adu, i nikakva „otplata“ ili „zadovoljenje“ za već oproštene grehe nisu potrebni.
Treba napomenuti da spisi svetoga Marka pokreću, uglavnom, konkretno pitanje o stanju duše posle smrti i gotovo se ne dotiču razmatranja onoga što se sa dušom događa neposredno posle smrti. O tom pitanju postoji obimna pravoslavna literatura, ali u Firenci ono nije bilo razmatrano.
 
Prva beseda:
Opovrgavanje latinskih poglavlja koja se tiču očišćujućeg ognja
1. Pošto smo dužni, čuvajući naše Pravoslavlje i crkvene dogmate koje smo od Otaca primili, s ljubavlju odgovoriti na ono što ste vi izrekli, mi ćemo svaki argument i dokaz, koje ste vi pismeno naveli kao opšte pravilo, prvo navesti, da bi zatim sledio kratak i jasan odgovor i razjašnjenje svakoga od njih.
I tako, u početku vaše poslanice vi ovako kažete: „Ako su oni koji se iskreno kaju otišli iz ovoga života u ljubavi (prema Bogu) pre no što su uspeli dostojnim plodovima da pruže zadovoljenje za svoja sagrešenja ili postupke, njihove duše očišćuju se posle smrti očišćujućim mukama; ali radi olakšanja (ili „oslobođenja“) od ovih muka, njima kornsti ona pomoć koja im se ukazuje od strane živih vernika, kao što su. molitve, Liturgije, milostinja i druga dobra dela“.
Na ovo ja odgovaram sledeće: to da upokojenima u veri, nesumnjivo, pomažu za njih odslužene Liturgije, molitve i milostinja, običaj koji je na snazi od davnina, svedoče mnoge i različite izreke učitelja, kako latinskih, tako i grčkih, rečene ili napisane u raznim vremenima i na raznim mestima. A što se tiče toga, da se duše oslobađaju zahvaljujući nekakvim očišćujućim mukama, koje imaju karakter pomoći, i privremenom ognju, koji ima takvu (očišćujuću) moć – to mi ne nalazimo ni u Pismu, ni u molitvama i pjenijima za pokojnike, niti u rečima Učitelja.
No, mi smo primili da se čak i dušama koje se drže u adu i već su predate na večne muke, bilo zaista i iskustveno, ili u beznadežnom iščekivanju istih, može ukazati neka mala pomoć, mada ne na takav način da bi one u potpunosti bile oslobođene muka i dobile nadu na konačno oslobođenje.
A ovo se vidi iz reči Makarija Velikog, egipatskog podvižnika, koga je lobanja koju je našao u pustinji, po delovanju sile Božje, poučila o ovome. I Vasilije Veliki, u molitvama koje se čitaju na Pedesetnicu, doslovno kaže sledeće: „Koji i na ovaj svesavršeni i spasonosni praznik očišćenja, udostojavaš nas da ti se molimo i za one koji su u adu držani, obećavajući nam veliku nadu na poboljšanje onima koji su zarobljeni zbog grehova koji ih zarobiše, i da ćeš Ti nisposlati Tvoju utehu“ (treća kolenopreklona molitva na večernjem).
Ako su duše otišle iz ovog života u veri i ljubavi, pa ipak noseći na sebi neki greh – bilo da su to mali gresi, za koje se ona uopšte nije kajala, ili veliki, za koje, mada se kajala, nije uspela da prinese plodove pokajanja, takve duše, mi verujemo, dužne su da se očiste od takve vrste grehova, ali ne na nekakvom mestu ispaštanja (jer nam tako nešto, kao što rekosmo, niukoliko nije bilo predato); već jedino da se očiste uz pomoć samog straha prilikom ishoda iz tela, kao što to izričito kaže sveti Grigorije Dvojeslov (v. IV, knj. „Razgovora“); dok će druge biti prinuđene da se očiste posle ishoda iz tela, ili još prebivajući na tom zemnom mestu, pre no što dođu na poklonjenje Bogu i udostoje se udela u blaženstvu, ili, ako su njihovi gresi bili teži i dugotrajniji -to će one biti držane u adu, ali ne radi toga da bi zauvek prebivale u ognju i mukama, već kao oni koje u tamnici drže pod stražom.
Svima takvima, mi tvrdimo, pomažu molitve i Liturgije koje se za njih čine, uz sadejstvo Božjeg milosrđa, koje sagrešenja učinjena po nemoći ljudskoj odmah prezire i prašta, kako govori Dionisije Veliki u „Razmišljanjima o tajni sveštenoupokojenih“, a druge grehe posle izvesnog vremena pravednim sudom ili takođe razrešuje i prašta, i to – savršeno, ili olakšava odgovornost za njih do konačnog Suda.
I zbog toga ne vidimo nikakvu potrebu za kakvom drugom kaznom ili očišćujućim ognjem. Jer, jedne očišćuje strah, a druge griža savesti proždire mučnije od ma kakvog ognja, a neke očišćuje sam užas pred Slavom Božjom i neizvesnošću budućeg, koje dolazi.
A da je to mučenje i kazna znatno veća nego šta drugo, pokazuje i samo iskustvo, i sveti Jovan Zlatoust svedoči nam u gotovo svim ili većini svojih moralističkih omilija, tvrdeći ovo, a takođe i božanstveni podvižnik Dorotej u svome slovu „O savesti“.
A što se tiče toga da neizvesnost budućeg više razdire kažnjene nego sama kazna, o tome govore Učitelji, kao na primer sveti Grigorije Dvojeslov, koji u besedi „povodom razaranja grada“, kaže sledeće: „Ove će primiti neiskaziva svetlost i viđenje Svete i Carstvene Trojice, a one, zajedno sa ostalima – bolje reći, pre nego druge -mučenje: biti odbačenim od Boga, i griža savesti, kojoj nema kraja“.
2. I tako, mi se Bogu molimo i verujemo da će se time spasti umrli, a ne kakvim drugim mučenjima ili nekom drugačijem ognju, od onih muka i ognja za koje je objavljeno da će biti večni. I to da se duše umrlih, po molitvama, oslobađaju od zatočeništva u adu, kao iz neke tamnice, svedoči, među mnogim drugima, Teofan Ispovednik, nazvan Načertani, jer je reči svoga svedočanstva za ikonu Hristovu, na čelu ispisane, krvlju svojom zapečatio. U jednom od kanona za umrle on se ovako moli za njih: „Suza i uzdisanja rabe Tvoje koji u adu prebivaju, oslobodi, Spase“ (Oktoih, subotnji kanon zaupokojene, gl. 6, pesma 6. „Slava“).
Čuješ li? – „suza“, rekao je, i „uzdisanja“, a ne nekakvih kazni i očišćujućeg ognja. Ako se ponekad u ovim pesmama i molitvama i pominje oganj, to nije neki privremeni oganj koji ima očišćujuću silu, već oganj večni i kazna kojoj nema kraja.
3. Sveti, podsticani čovekoljubljem i sažaljenjem prema svome rodu, poželeše i drznuše se na gotovo nemoguće – da se mole za izbavljenje u veri umrlih. Jer, tako govori i sveti Teodor Studit, koji je i sam Ispovednik i svedok Istine, na samom početku svog kanona za upokojene: „Svi se pomolimo Hristu, opominjući se od veka umrlih, da upokojene u veri i nadi na život večni, izbavi od večnog ognja“ (Velikoposni Triod, mesopusna subota, kanon, pesma 1). I zatim, u drugom troparu, petoj pesmi kanona, govori sledeće: „Ognja večnopalećeg i tame nerasvetive, škrguta zuba, i crva koji beskonačno muči, izbavi, Spase, sve koji u veri umreše“. Gde je tu „očišćujući oganj“?
I kada bi on uopšte postojao, gde bi Svetome bilo prikladnije da ga spomene, nego ovde?
Bivaju li sveti uslišeni od Boga, kada se za ovo mole, to mi ne treba da istražujemo, ali oni sami su imali znanje o tome, i Duh, koji je u njima obitavao, i Kojim pokretani su oni i govorili, i pisali, znao je to: a u istoj meri znao je i Vladika Hristos, Koji je dao zapovest da se molimo za neprijatelje svoje, i Koji se molio za one koji su Ga raspeli i nadahnuo prvomučenika Stefana, kad su ovoga kamenovali, da čini isto.
I mada će, može biti, neko kazati, da kada se mi molimo za takve ljude, ne bivamo uslišani od Boga, ipak mi sve što od nas zavisi ispunjavamo; a eto, neki od Svetih koji se moljahu ne samo za verne, već i za bezbožnike, behu uslišeni, i svojim molitvama ih izbaviše od večnih muka, kao na primer prvomučenica Tekla – Teklonilu i Božanstveni Grigorije Dvojeslov, kako se pripoveda – cara Trajana).
(U III poglavlju pokazuje se da se Crkva moli takođe i za one koji se već naslađuju blaženstvom u Bogu, i koji, razume se, nisu dužni da prolaze kroz „očišćujući oganj“).
4. Posle ovoga, nešto dalje, vi pokušavate da dokažete navedeni dogmat o očišćujućem ognju, pozivajući se najpre na rečeno u Knjizi o Makavejcima, u kojoj se kaže: „Sveto je i spasonosno moliti se za umrle, da bi oni bili razrešeni od grehova“, a zatim uzevši iz Evanđelja po Mateju ono mesto gde Spasitelj objavljuje da „koji reče na Duha Svetoga, neće mu se oprostiti ni u ovome vijeku, ni u budućem“, vi govorite da se iz ovoga može videti da
ima otpuštenja grehova u budućem životu.
No da iz ovoga ni na koji način ne proističe pojam očišćujućeg ognja, to je jasnije od sunca: jer čega zajedničkog može biti između oproštaja i – očišćenja ognjem i kažnjavanjem?
Jer, ako se otpuštenje događa zbog molitava ili jedino božanskim čovekoljubljem, onda nema potrebe za kaznom ili očišćenjem. Ako su kazna, kao i očišćenje (Bogom) ustanovljeni – jer se prvo odvija blagodareći drugome, i oni nisu uzaludni jedino ako zahvaljujući njima, kao posledica, proističe očišćenje -onda se, kako izgleda, uzaludno vrše molitve (za umrle) i proslavlja čovekoljublje Božije. I tako, ovim navodima ne samo da se ne dokazuje postojanje očišćujućeg ognja, već se ono opovrgava: jer se njima oproštenje grehova onima koji su zgrešili predstavlja kao delovanje carske vlasti i čovekoljublja, a ne kao oslobođenje od kazni ili očišćenje.
5. Kao treće, ona izreka, uzeta iz Prve poslanice blaženog Pavla Korinćanima, u kojoj on, rasuđujući o zidanju na Temelju koji je Hristos: „zlatom, srebrom, dragim kamenjem, drvetom, sjenom, slamom“ – dodaje: – „jer će
Dan pokazati, jer će se ognjem otkriti, i svačije će se
djelo ognjem ispitati kakvo je.
Ako ostane čije djelo što je nazidao, primiće platu. Ako čije djelo izgori, biće oštećen, a sam će se spasti, no tako kao kroz oganj“ (I Kor. 3: 11-13) – čini se da više od svega drugoga dokazuje pojam očišćujućeg ognja, a u samoj stvari više ga od svega opovrgava.
Jer, kao prvo, božanski Apostol nije ga nazvao očišćujućim, već ispitujućim; zatim, on je objavio da kroz njega treba da prođu takođe i dobra i časna dela, a takvima, jasno, nije potrebno nikakvo očišćenje. Zatim, on kaže da će oni, koji prinose zla dela, pošto njihova dela sagore, pretrpeti štetu – a, međutim, oni koji se očišćuju, ne samo da ne trpe štetu, već još većma zadobijaju – da bi zatim rekao da se to ima dogoditi „u onaj dan“, upravo u dan Suda i budućeg veka, a pretpostavljati da će postojati očišćujući oganj posle toga strašnog Dolaska Sudije i konačne presude, nije li to – savršena glupost?
Jer, Pismo nam ne predaje ništa tome slično, no Sam Onaj Koji će nam suditi, govori: „I ovi će otići u muku vječnu, a pravednici u život vječni“, (Mt. 25: 46), i još: „I izići će oni koji su činili dobro u vaskrsenje života, a oni koji su činili zlo u vaskrsenje suda“ (Jn. 5: 29). Tako da ni na koji način ne ostaje nikakav međuprostor; i pošto je sve kojima se sudi razdelio na dva dela, jedne postavivši desno, a druge čak – levo, i prve nazvao „ovcama“, druge „jarcima“.
Ni na koji način, međutim, nije objavio da ima i takvih koji treba da se očiste tim (očišćujućim) ognjem. Izgleda da je oganj o kome govori Apostol upravo onaj o kome govori prorok David: „pred njim je oganj koji proždire, oko njega je bura velika“ (Ps. 50: 3), i još: „Oganj pred njim ide, i pali naokolo neprijatelje njegove“ (Ps. 97: 3). Prorok Danilo takođe govori o ovome ognju: „Rijeka ognjena izlažaše i tecijaše ispred njega“ (Dan. 7: 10).
Kako Sveti ne nose na sebi nakvog zlog dela i zlog pečata, ovaj oganj će ih projaviti još svetlijima, kao zlato u peći iskušano, ili kao kamen amijant, koji, kako kažu, kada se stavi u vatru izgleda kao da je potamneo, ali kada se izvadi iz vatre pokazuje se još čistiji, kao vodom omiven; kao što su se pokazala tela sveta Tri Otroka u peći vavilonskoj.
Grešnike, pak, koji sa sobom nose zlo, zahvativši, kao materijal pogodan za ovaj oganj, on će odmah zapaliti, i „delo“ njihovo, to jest njihovo zlo nastrojenje ili delovanje, sagoreti i sasvim uništiti, i lišiće ih onoga što su sa sobom doneli, to jest lišiće ih zlog tereta, dok će njih same „spasti“ – to jest biće zauvek čuvani i održani da se ne bi podvrgli uništenju zajedno sa svojim zlom.
6. I božanski Otac Zlatoust (koga zovemo „ustima Pavlovim“, kao što ovoga „ustima Hristovim“) takođe smatra neophodnim da ovako protumači ove redove u svom komentaru Poslanice (9 beseda na I Kor.), pri čemu Pavle govori kroz Zlatousta, kako je to bilo javljeno zahvaljujući viđenju Prokla, njegovog učenika i naslednika njegovog prestola3).
Sveti Jovan Zlatousti je posvetio poseban traktat isključivo ovoj izreci, zbog toga da origenisti ne bi ove apostolske reči navodili kao potvrdu svoga načina mišljenja (koje, čini se, više odgovara njima nego vama), i da ne bi nanosili zlo Crkvi, uvodeći (učenje) o kraju adskih muka i konačnom ispravljanju i obnovljenju (apokatastasis) grešnika.
Jer, izreka da će se grešnik „spasti kao kroz oganj“, označava da će on biti mučen u ognju, a neće biti uništen zajedno sa svojim zlim delima i zlim duševnim usmerenjem. O tome govori i Vasilije Veliki u „Moralijama“, tumačeći rečeno u psalmu:
„Glas Gospodnji sipa plamen ognjeni“ (Ps. 29: 7): „Oganj, pripravljen za mučenje đavola i angela njegovih, razdvaja se glasom Gospoda, tako da posle ovoga u njemu bivaju dve sile: jedna – koja pali, i druga – koja prosvetljuje; sila tog ognja koja muči i kažnjava sačuvana je za one koji su zaslužili muke, a prosvetljujuća i osvećujuća sila namenjena je da osijanju likujućih.
I tako, zbog toga, glas Gospoda raseca i razdvaja plamen ognja, da bi mračni deo bio mučen ognjem, a nesagoriv deo prebivao u svetlu radosti“ (Sveti Vasilije Veliki, Beseda na Ps. 28).
I tako, kao što se može videti, ovo razdvajanje i razdeljivanje ognja biće onda kada svi bez izuzetka budu morali da prođu kroz njega: svetla i sjajna dela pokazaće im se još svetlijim, a oni koji ih nose postaće naslednici svetlosti i primiće večnu nagradu; a oni koji donose dela zla i pogodna za sagorevanje, biće kažnjeni izgubivši ih, i večno će prebivati u ognju, nasledivši spasenje koje je gore od propasti, jer upravo to i označava, u ovom smislu, reč „spasti“, da im se ne bi dogodilo da uništavajućom silom ognja budu i sami sasvim uništeni… Sledeći ove Oce, i mnogi drugi od naših Učitelja shvatili su ovu izreku u tom smislu. Ako bi neko ovo drugačije tumačio, i „spasenje“ shvatio kao „oslobođenje od kazne“, a „prolaženje kroz oganj“ – kao „Čistilište“, onda on, ako se možemo tako izraziti, tumači izrečeno na potpuno pogrešan način.
I nije ni čudno, jer on je čovek, a mnogi čak i među učiteljima različito tumače reči Pisma, i nisu svi u istoj meri dostigli tačan smisao. Nije moguće da jedan isti tekst, koji se predaje u različitim tumačenjima, odgovara u jednakom stepenu svim svojim tumačenjima; ali mi treba, izabravši najvažnija među njima i ona koja najviše odgovaraju crkvenim dogmatima, ostala tumačenja da postavimo na niži stepen.
Zbog toga mi nećemo napustiti gore navedeno tumačenje Apostolovih reči, čak i ako su Avgustin, ili Grigorije Dvojeslov, ili ko drugi od naših Učitelja dali takvo (neodgovarajuće) tumačenje; jer takva tumačenja ne svedoče toliko u korist shvatanja privremenog očišćujućeg ognja, koliko idu na ruku Origenovom učenju, koje je, budući da je govorilo o konačnom ispravljanju duša kroz ovaj oganj i oslobođenju od muka, bilo zabranjeno i anatemisano od Petog Vaseljenskog Sabora i konačno zajednički odbačeno od Crkve kao bezbožno.
(U poglavljima 7-12, sveti Marko odgovara na prigovore izazvane citatima iz blaž. Avgustina, svetog Amvrosija, svetog Grigorija Dvojeslova, svetog Vasilija Velikog, i drugih svetih Otaca, pokazujući da su oni bili ili nepravilno shvaćeni ili, moguće, pogrešno citirani, i da ovi Oci u stvari uče pravoslavnom učenju, a ukoliko ne, njihovo učenje u tom pogledu ne treba prihvatati.
Dalje, on ukazuje na to da sveti Grigorije Niski uopšte ne uči o „Čistilištu“, već se pridržava još i gore Origenove zablude da će večni oganj imati svoj kraj, mada je moguće da su ta mesta u njegove tekstove kasnije umetnuli origenisti.)
13. I, na kraju, vi govorite: „Da je ranije navedeno istina, jasno je na osnovu pravosuđa Božjeg, koje ne ostavlja nekažnjenim ništa od onoga što je bezakono učinjeno, i otuda neminovno proističe da za one, koji nisu pretrpeli kaznu ovde, i ne mogu da je isplate na Nebesima, niti u adu, treba dopustiti da postoji još neko, treće mesto, na kome se ovo očišćenje događa, zahvaljujući kome se svako (takav) očišćuje, i odmah uzvodi nebeskim radostima“.
Na ovo mi odgovaramo sledeće, i obratite pažnju, kako je to jednostavno, i u isti mah pravedno: opšte je priznato da je oproštenje grehova u isto vreme i oslobođenje od kazne, jer onaj ko dobije oproštenje, biva istovremeno i oslobođen od kazni koje za njih sleduju.
Ono se daje u tri vida i u različita vremena:
prvo – u vreme krštenja,
drugo – posle krštenja, kroz pokajanje i vršenje odgovarajućih dobrih dela u ovom životu,
treće – posle smrti, blagodareći molitvama, milostinji, i drugome što Crkva čini za umrle.
I tako, prvo oproštenje grehova ne zahteva nikakav trud, događa se jedanput, i opšte je za sve, kao sijanje svetlosti, gledanje sunca i promene godišnjih doba, jer je to – isključivo blagodat, i od nas se ne traži ništa više, osim vere.
Drugo je, međutim, mučno, kao onome ko „svaku noć kvasi odar svoj, suzama svojim natapa postelju svoju“ (Ps. 6: 6), kome su bolni i sami tragovi grehovnih udara, koji hodi plačući i skrušena lica i podražava obraćenju Ninivljana i smirenju cara Manasije.
Treće je takođe mučno, jer je povezano sa raskajanjem i savešću koja je skrušena i pati zbog nedostavka dobra, ali, u isto vreme, nipošto nije svezano sa kaznom, ukoliko zaista predstavlja oproštenje grehova, jer oproštenje i kazna ni na koji način ne mogu biti istovremeni.
Štaviše, u prvom i poslednjem vidu oproštenja grehova najveći udeo ima blagodat Božija, pri sudelovanju molitava, a sasvim se malo traži od nas. Srednji vid, naprotiv, malo ima od blagodati, a veći deo pripada našem naporu. Prvi vid otpuštenja grehova razlikuje se od poslednjeg i po tome što je prvo – u jednakoj meri otpuštenje svih grehova, a poslednje – samo onih grehova koji nisu smrtni i za koje se čovek za života kajao.
Tako misli Crkva Božja, i moleći za oproštenje od grehova umrlih i verujući da im se ono daruje, ona ne određuje, kao zakon, ma kakvu kaznu za njih, dobro znajući da Božja blagodat u takvim slučajevima prevazilazi Njegovo pravosuđe.
 
Druga beseda
o čistilišnom ognju
 
(…)
3. Mi tvrdimo, da ni pravednici još nisu u potpunosti primili svoj udeo i ono blaženo stanje koje su sebi ovde pripremili kroz dela – niti da se grešnici posle smrti odvode na mesto večne kazne u kome će se večno mučiti.
I jedno i drugo neminovno treba da se dogodi posle Strašnog Suda i opšteg vaskrsenja. Sada, pak, i jedni i drugi nalaze se na sebi svojstvenim mestima:
prvi – u savršenom spokoju i slobodni, nalaze se na Nebesima, s Anđelima i pred Samim Bogom, i kao da su već na neki način u Raju iz koga je Adam nispao, a pre njih ušao blagorazumni razbojnik – i često nas posećuju u onim hramovima u kojima se oni slave, i slušaju one koji ih prizivaju i mole se Bogu za njih, primivši od Njega taj izuzetni dar i čine čudesa preko svojih moštiju, i naslađuju se sozercavanjem Boga i otuda poslanim ozarenjem, mnogo savršenije i mnogo čistije nego pre, dok su bili u životu;
drugi pak, zatočeni su u adu, „u tmini i senci smrti, u rovu preispodnjem“ (Ps. 87: 6) kako govori David, a zatim Jov: „U zemlju tamnu kao mrak i u sjen smrtni, gdje nema promjene i gdje je vidjelo kao tama“ (Jov. 10: 21-22).
I prvi prebivaju u svakoj radosti i veselju, očekujući obećano im Carstvo i neizrečena blaga koja tek što nisu dobili, a drugi, naprotiv, prebivaju u svakoj skučenosti i neutešnim stradanjima, kao kakvi osuđenici koji iščekuju presudu Sudije i predviđaju buduće muke.
Niti su prvi još primili nasleđe Carstva i onih blaga „što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čovjeku ne dođe“ (I Kor. 2: 9), niti su drugi još predati na večne muke i gorenje u neugasivom ognju. Ovo učenje mi držimo kao predato od Otaca iz davnina, a lako možemo do njega doći i preko samog Svetog Pisma.
10. I tako, iz svega toga jasno je da ono, što su neki od Svetitelja videli u viđenjima i otkrivenjima u pogledu budućih muka i onih koji u njima prebivaju, bezbožnika i grešnika, predstavlja samo neku vrstu praslike budućih stvari, i kao na slici prikazano, a ne nešto što se uistinu sada zbiva.
Tako, na primer, Danilo, opisujući ovaj budući Sud, kaže: „Gledah dokle se postaviše prijestoli; sud sjede i knjige se otvoriše“ (Dan. 7: 9, 10), a međutim jasno je da se ovo nije u stvarnosti zbivalo, već je u duhu unapred otkriveno Proroku.
19. K tome, kada razmatramo vaše dokaze koje ste naveli iz knjige o Makavejcima i Evanđelja, mi, govoreći prosto i s ljubavlju prema istini, vidimo da oni nikako ne sadrže svedočanstva o nekakvoj kazni ili očišćenju, već govore samo o opraštanju grehova.
Vi ste načinili neku začuđujuću podelu, govoreći da svaki greh treba shvatati iz dva ugla:
1 – samoožalošćivanje Boga, i
2 – kazna koja za ovo sledi.
Prema ovome – ožalošćivanje Boga zaista može biti oprošteno posle raskajanja i odvraćanja od zla, ali kazni podleže u svakom slučaju, tako da, na osnovu ovakvog shvatanja, nužno sledi da oni kojima su gresi oprošteni i dalje podležu kazni za njih.
No mi dozvoljavamo sebi da kažemo da takva postavka ovog pitanja protivreči jasnim i opštepoznatim istinama: ako se ne događa da Car pošto je proglasio amnestiju i oprostio, opet podvrgava kazni prestupnike, tim pre Bog, kod Koga je među mnogim drugim osobinama naročito izraženo čovekoljublje, ako i kažnjava čoveka pošto je ovaj zgrešio, posle oproštenja odmah ga oslobađa od kazne. I to je – prirodno. Jer, ako ožalošćivanje Boga dovodi do kazne, onda kada je krivica razrešena i kada je došlo do pomirenja, sama posledica krivice, tj. kazna, nužno prestaje.
 
Napomene uz prilog I
1 – U „Otečniku“ episkopa Ignjatija čitamo: „Jednom je avva Makarije, idući pustinjom, naišao na ljudsku lobanju koja je ležala na zemlji. Kada avva dotače lobanju palmovom palicom koju je držao u ruci, lobanja se oglasi ljudskim glasom. Starac reče: ko si ti? Lobanja odgovori: ja sam bio žrec idolopoklonika koji su živeli u ovom mestu, a ti si – avva Makarije, imaš u sebi Svetoga Duha Božjeg, i kada se sažališ nad onima koji se nalaze u večitim mukama i moliš se za njih, onda oni dobijaju izvesnu utehu“. Potom je lobanja, ispričavši svetome Makariju o adskim mukama, ovako završila: „Nama, koji nismo znali za Boga, ukazuje se makar izvesno milosrđe; ali oni, koji su poznali Boga i odrekli Ga se, i nisu ispunjavali volju Njegovu, nalaze se niže od nas“ („Otečnik“, str. 311-312).
2 – O ovom poslednjem slučaju govori se u nekima od ranih žitija sv. Grigorija, kao na primer u njegovom engleskom žitiju iz osmoga veka: „Neki naši ljudi takođe pripovedaju povest, koju su ispričali Pimljani, o tome, kako je duša imperatora Trajana bila osvežena i čak krštena suzama svetoga Grigorija, povest divnu i za pripovedača i za slušaoce. Neka se niko ne čudi kada kažemo da je bio kršten, jer bez krštenja niko neće Boga videti, a treći vid krštenja, to je -krštenje suzama. Jednom, prelazeći preko Foruma – veličanstvene tvorevine, koju je, kako pričaju, podigao Trajan – svetoga Grigorije je otkrio, pažljivo proučavajući Trajanov život, da je on, iako je bio idolopoklonik, čak učinio jedno delo tako velikog milosrđa, da se ono činilo više delom hrišćanina, nego paganina. A to se desilo kada je jednom prilikom Trajan na čelu vojske žurno kretao protiv neprijatelja, i sažalivši se nad rečima jedne udovice, imperator čitavog sveta se zaustavio. Ona je rekla: „Gospodaru Trajane, evo ljudi koji su ubili moga sina i neće da mi plate odštetu’. On odgovori: „Ispričaj mi o tome kada se vratim, i ja ću im narediti da ti plate odštetu“. Ali ona odgovori: „Gospodaru, ako se ti nikada ne vratiš, meni neće imati ko da pomogne“. I tada, stojeći pod punom bojnom spremom, on naredi krivcima da istog časa u njegovom prisustvu plate odštetu koju su bili dužni. Kada je Grigorije čuo ovu priču, shvatio je da je to ono o čemu čitamo u Pismu: „Dajte pravicu siroti, branite udovicu. Tada dođite, veli Gospod, pa ćemo se suditi…“ (Is. 1: 17, 18).
Kako Grigorije nije znao šta da učini da bi utešio dušu čoveka koji ga je na ove reči podsetio, on je pošao u crkvu Svetoga Petra i prolivao potoke suza, kako je bio u njega običaj, sve dok, najzad, nije putem Božanskog otkrivenja dobio uverenje da su njegove molitve uslišene, pošto se nikada nije usuđivao da ovo moli ni za kog drugog idolopoklonika“. („Najranije žitije Grigorija Velikog“, sastavio nepoznati monah iz Uitbija).
 
Kako Crkva ne prinosi zajedničke molitve za umrle nevernike, jasno je da je ovo izbavljenje iz ada bilo plod lične molitve sv. Grigorija. Mada je ovo redak slučaj, on ipak daje nadu onima čiji su bliski ljudi umrli izvan vere.
3 – U žitiju svetoga Prokla (20. novembar) pripoveda se da je, kada je sveti Jovan Zlatousti radio na komentarima na poslanice ap. Pavla, sveti Proklo je video samog ap. Pavla kako se nagnuo nad svetim Jovanom Zlatoustim i šapuće mu u uho.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Treba ovo svi da pročitaju mada, mislim, da se ništa ne bi promijenio u prirodi čovjeka. Ali eto…..

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *