ДУХОВНО ЗЛАТО КОЈИМ СЕ НЕБО КУПУЈЕ

 

ДУХОВНО ЗЛАТО КОЈИМ СЕ НЕБО КУПУЈЕ
 
Успомене из живота св. Антонија
 
И ако св. Антоније беше свим срцем и свом душом одан усамљеничком испосничком животу, ипак није заборавио цркву Христову и њене потребе. Он је желео да се нађе цркви у помоћи особито у она времена када се црква налазила у тешким приликама.
У Александрији за владе цара Максимилијана беху настала љута гоњења Хришћана. Свети Антони;е реши се да остави пустињу и оде у Александрију да храбри ученике па и сам да страда за Христа и цркву Његову. У Александрији јавно и отворено изобличавао је незнабоштво а учио хришћане а храбрио оне који су већ били подвргнути мучењу. И ако је желео и сам да страда за Христа то му није пошло за руком. Свемоћна десница Свевишњега чувала га је, његова слава била је велика па су га се и непријатељи његови бојали.
Другом приликом ишао је св. Антоније у Александрију да изобличи аријанце, јеретике хришћанства, који су цркви Христовој наносили велике јаде. Народ је с особитим поштовањем и љубављу дочекивао и пратио св. Антонија, па чак и сами незнабошци и јеретици. Све је хитало да га види, а многи су се гурали кроз масу народа да се дотакну његових хаљина. Он тада исцели многе болеснике; из бесомучних ђаволе изагна; незнабожачке жртвенике многе поруши народ приведе Хришћанству.
Када мисирски војвода Валакије поче да гони и мучи православне Хришћане, св. Антоније писао му је и молио га да се мане тога зла и остави православне на миру, а ако не буде хтео постићи ће га грозан суд Божији. У место да се остави гоњења Хришћана Валакије се смејао писму св. Антонија и грдио га. После неколико дана Валакија збаци коњ на сред пијаце Александријске и зубима искида му сву утробу с тајним удовима, те је после страшних тродневних мука предао своју душу ђаволу, чију је вољу и извршавао. Пророчанство св. Антонија испунило се.
Свети Антоније био је неписмен; никакве школе није учио. Али просвећен Св. Духом био је паметнији и мудрији од многих философа и научника. У два маха посрамио је и у чуђење довео александријске мудраце и силно изобличио безумно многобоштво и његове богове.
Пошто се св. Антоније беше прочуо на све стране ондашњег света и сами цареви римски Константин и Констанције писали су му и молили га да дође к њима у Цариград. Он хтеде ићи али га ученици одвратише. Кад није могао ићи цареви су га молили да им бар напише писмо што св. Антоније и учини, саветујући их у писму да љубе Господа Исуса Христа, да воле и поштују Његову свету цркву, да се придржавају правде и закона и остало што им је за утврђивање у вери било потребно. Св. Атанасије патријарх александријски, стуб цркве Христове, знао је лично св. Антонија, необично га уважавао и волео па је и написао његов живот и рад.
Као што је био смеран за живога тако је св. Антоније био смеран и у часу смрти, коју је предсказао кад ће бити. Због тога је наредио својим двама ученицима да му тело сахране на сакривеном месту и да ником не казују где је. Али Бог је прославио свога угодника, као што ће се видети из доцнијих описа.

Comments are closed.