NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNO ZLATO KOJIM SE NEBO KUPUJE

DUHOVNO ZLATO KOJIM SE NEBO KUPUJE

 

DUHOVNO ZLATO KOJIM SE NEBO KUPUJE
 
Pogovor
 
Preosvećeni Episkop Melentije bio je oličena krotost i smirenost. Mnogi njegovi prijatelji, čak i najbliži, mislili su, da su kod njega te dobrodetelji urođene, prirodne. I ja sam tako mislio sve do pre dve godine, dok mi se nije dala prilika da pročitam njegove intimne zabeleške o samome sebi, vođene kroz nekoliko godina u vidu jednoga dnevnika. Tad sam ja sa zaprepašćenjem uzviknuo: Ko od ljudi zna šta je u čoveku osim duha čovečijega koji živi u njemu (Kor, 2, 11) kroz taj dnevnik meni se otkrio ceo čovek, koga sam ja do tada samo delimično poznavao. Otkrio mi se čovek teške unutrašnje borbe, postojanog samosavlađivanja, postojanog samoukorevanja, besprekidnog nezadovoljstva samim sobom, neutoljive gladi i žeđi za carstvom Hristovim. Ispod njegove vedre i privlačne spoljašnje tihosti skrivala se unutrašnja bura i muka duha. Na jednom mestu piše on: „Danas nisam mogao plakati na liturgiji. Ah, kameno srce moje! Gospod mi nudi Svoje Telo i Krv, a ja nisam u stanju da mu to platim ni sa jednom suzom!“ Ne podseća li ova rečenica na zlatni vek velikih podvižnika? U tome zlatnom veku Vladika Melentije je i tražio sebi nadahnuća i primera. No ako je taj vek i prošao postoji jedan srebrni vek podvižništva u naše vreme. Taj vek predstavlja Sveta Gora. Vladika se bio povukao u Svetu Goru, ne da miruje i odmara se u neradu nego da se svom energijom ustremi na unutarnju borbu sa samim sobom, na očišćenje sebe, na razračunavanje sa samim sobom i na pripremanje za smrt. U nekoliko mahova on mi je govorio, da mu je mnogo lakše bilo „u svetu“, na eparhiji, nego li u pustinjskoj samoći. No ipak se radovao, što je stupio na teži i uži put. Krotost, tihost i smernost njegova izazivala je opšte poštovanje prema njemu kod svih svetogoraca. Po spoljašnjem svom životu on se nije razlikovao ni po čemu od najprostijih monaha. Kod prostih monaha, on se ispovedao, od njih tražio saveta, s njima se družio kao ravan s ravnima, nego kao niži s višima. Njegova poslušnost, đačka poslušnost, prema manastirskim starešinama služila je za divan primer poslušnosti svima monasima u Hilandaru. Kroz tu svoju dragovoljnu poslušnost on je stekao ogroman duhovni autoritet. Oni, koje je on slušao, slušali su njega sa dvostrukom revnošću i ljubavlju. Ko zna do čega bi nepokorni duh srpski doveo Hilandar, da Vladika Melentije nije proživeo desetak godina u ovoj svetinji ! Slobodno se može reći, da je on duhovni obnovitelj Hilandara. On je uneo i ostavio bolji duh u bratstvu. Pored toga, on je uvećao bratstvo svojim sopstvenim učenicima, koje je dovodio iz Srbije. Ti njegovi učenici, i ako još mladi ljudi, predstavljaju danas glavnu duhovnu silu u Hilandaru. Svi se oni s neobičnom ljubavlju sećaju svoga učitelja. Duh Melentijev živi među njima, i oni se staraju, da podražavaju njegovu krotost i njegovo smirenje.
No sem ova dva krupna posla, koja je Vladika Melentije svršavao u Hilandaru, posla oko ispravljanja samoga sebe i posla oko ispravljanja bratstva hilandarskog, on je radio i na jednom trećem poslu. Pisao je poučne spise za srpski narod. Duboko upoznat sa duhovnom literaturom Svetih Otaca, svakako kao nijedan drugi mitronosac u novije vreme, njemu ovaj posao nije bio težak. U tom pogledu on je mnogo imao, pa mu nije bilo teško davati. Sva teškoća bila je fizičkom trudu i naporu pri jednom skrhanom telesnom zdravlju, oko pisanja, ispisivanja, prepisivanja i sređivanja. On je ostavio dosta rukopisa, koji će se, nadam se, postepeno objaviti. Ova knjiga je jedna od njegovih rukopisa. On moli čitaoce u predgovoru ove knjige, da je prime „sa onakvom bratskom ljubavlju sa kakvom je ja vama upućujem“. A da je on ovo uputio sa žarkom bratskom ljubavlju, bez ikakve primese lične dobiti i slave, ja u to ni najmanje ne sumnjam. Onda, kada je duhom bio najživlji on je sebe smatrao mrtvim za svet, ne tražeći ništa od sveta. Na jednom mestu u svom dnevniku on s bolom opisuje, kako ga je jedan od pretpostavljene bratije u manastiru teško i bezočno uvredio, pa na kraju dodaje, govoreći samome sebi: „Nisam li ti sto puta govorio: sudi ravnodušan prema uvredama ljudi isto kao i prema njihovim pohvalama? To je azbuka hrišćanskog života, a ti nisi još ni tu azbuku naučio ! Kad ćeš se jednom privići, da očekuješ samo uvrede od ljudi a nagradu samo od Gospoda. Kad te je N. onako uvredio, zašto nisi metanisao pred njim?“
Kao ruski vaspitan i Vladika Melentije je veoma cenio velike i bogodane podvižnike i svetitelje ruske od kojih su naročiti uticaj, izgleda, na njega imali Dimitrije Rostovski i Tihon Zadonski. Slično prvome i on je pred svoju smrt napisao sam sebi „posmrtno slovo“ moleći bratiju, da se ono pročita nad njegovim mrtvim telom. U tom slovu on ispoveda svoju grešnost i slabost, moleći za oproštaj i za molitve za dušu svoju. Živeo je kao siromah i umro je kao siromah. Sve što je kad dobijao, on je smatrao Božjom pozajmicom i razdavao je štedro. Izveo je mnoge đake na put, nahranio je mnoge gladne ruske monahe u vremenu opšte ruske oskudice a svojim „vladičanskim“ rasama odenuo je mnoge ozeble i ogolele, Sve što je činio, trudio se da čini iz ljubavi prema Gospodu Hristu. Zaista, velika i svetla pojava bio je Vladika Melentije u životu srpske crkve. A velikim i svetlim činila ga je pre svega i iznad svega ljubav, istinska ljubav prema živome Gospodu. Blago duši njegovoj! i blago svima onim dušama, koje se budu zapojile duhom njegove krotosti i smirenosti, njegove vere i ljubavi.
 
Ohrid, 1924. god. NIKOLAJ
Episkop Ohridski

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *