NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNO ZLATO KOJIM SE NEBO KUPUJE

DUHOVNO ZLATO KOJIM SE NEBO KUPUJE

 

DUHOVNO ZLATO KOJIM SE NEBO KUPUJE
 
SVETI ANTONIJE VELIKI
 
Sveti Antonije Veliki, svetilo crkve Hristove i otac monaštva, rodio se u Misiru nedaleko od Aleksandrije u četvrtom veku p o s l e Hrista. Roditelji njegovi behu hrišćani pobožni i vrlo imućni. Još kao dete sv. Antonije pokazivaše veliku ljubav prema, Bogu; želeo je da se nekuda udalji i tamo sav svoj život da posveti Bogu. A nije bio rad da svoje roditelje ostavi i ožalosti.
Kad mu pomreše roditelji on se reši da se sav preda Bogu, podstaknut rečima sv. Jevanđelja: „Ako hoćeš da budeš savršen idi prodaj svoje imanje i daj ga siromasima, pa ćeš imati blago na nebu i hajde za mnom“. Sv. Antonije više se nije dvoumio. Vrativši se kući iz crkve gde je ove reči čuo, on odmah rasproda svoje imanje, jedan deo dade sestri Za izdržavanje, a ostatak razda sirotinji, pa se udalji iz sela i poče da živi usamljeno u jednoj grobnici u postu i molitvi. Život njegov beše čudan i neobično težak, osobito kao do tada bogatog mladića. Ali najteža mu beše ljuta borba sa zlim duhovima. Jednom prilikom zli duhovi tako ga izudaraše da je jedva ostao živ. Kad ga nađoše .rodnici doneše ga polumrtva u selo. Ali na molbu Antonijevu jedan ga ponovo odnese natrag. Zli duhovi napadoše još strašnije no on prizva u pomoć Gospoda Isusa Hrista i njih nestade. Tada ga Gospod Isus isceli i sv. Antonije posta najedanput zdrav. Tada sveti Antonije reče Gospo du: „Blagi moj Isuse, Gospode, gde ti do sada beše kad me zli duhovi mučahu“? – „Bejah kod tebe Antonije, ali ranije ti ne priđoh u pomoć jer sam hteo da vidim oćeš li se pokazati trpeljiv, junak i hrabar moj vojnik. Kad se uverih da si takav eto me k tebi u pomoć. Ne boj se već produži kako si počeo“. A sv. Antonije posle ovih reči, pun blagodarnosti, osetio je još veću snagu i silu u sebi.
Odmah posle ovog događaja reši se da napusti to mesto jer su mu posetioci počeli već da dosađuju. U dalekom kraju od svog mesta gde je otišao u pustinji – sv. Antonije provede punih 20 godina u neobičnoj borbi sa sobom i zlim duhovima. Ovo je imalo dobre posledice. O njemu i životu njegovom beše se već raščulo. Sa raznih strana povrveše k njemu pobožni mladići i ljudi, on ih je primao i učio bogougodnom i isposničkom životu. Za kratko vreme sa ovim učenicima osnova manastire, dade im uredbe i pravila za život te njegovi manastiri postaše čuveni samostani isposničkog života. I sam on posta na daleko čuven, viđen i slavan. Tako je sv. Antonije postao osnivalac kinovita (ćeliota) i kinovitskog (ćeliotskog) života, to jest, grupisanih kaluđera u zasebne monaške opštine pod nadzorom i staranjem izabranog AVE (oca). I sam on beše takav otac – ava, zbog čega se i naziva otac monaštva u potpunom smislu te reči.
* * *
Kad je sv. Antonije živeo još u blizini svoga sela, gde je proveo puni 15 godina, radio je mahom ručni rad od koga se i hranio. Jedan njegov dobri seljanin donosio mu je hleb a uzimao o:go što je bilo izrađeno. Hranio je se samo hlebom a pio je samo vodu. Često bi po dva i više dana provodio bez hrane, a i kad bi jeo, vreme obeda beše mu zalazak sunca. Često je cele noći provodio u molitvi i tako dočekivao dan, a i kad bi spavao san mu je bio veoma kratak. Većinom spavao je na goloj zemlji i samo zemlju imao je za postelju. Nije dopuštao sebi da se umiva i maže uljem i druge udobnosti kojima se raznežuje telo. Nikada nije lenjovao već celoga dana rad iz njegovih ruku nije izlazio. Ali ovakav život nije moguće provoditi bez borbe, kao što nema svetlosti bez mraka. Kad ne bi bilo u nas greha i naših neprijatelja, u nama bi se razvilo i raslo jedno dobro bez smetnje. Ali za to što postoje i oba pokazuju svoje pravo na nas, to niko ne može proći bez borbe sa njima. Potrebno ih je pobediti da bi se išlo dalje. Bez toga oni će uvek vezivati i ruke i noge onih koji hoće da idu za Hristom, pa ma ko oni bili. Zbog toga je i Božija blagodat, utvrđivala duh sv. Antonija i uvodila ga u bor bu, da bi, poznavši je, kao zlato u ognju, razvio moralne sile njegove i dao im maha za delanje. Zlom duhu bila je dana vlast a isposnika održavala je nevidljiva pomoć. Vražije strele bile su veoma čulne (osetljive za telo) ali hrabri borac odbijao ih je ne kolebajući se ni malo.
U početku zli duh pokušavao je da ga pokoleba žalošću, što je ostavio svet, dovodeći ga na misli, s jedne strane. – o znatnosti roda, o bogatstvu koga je bez nužde prezreo i najedanput razasuo a tako i svu udobnost života, što je bez koristi čisto odbacio, a naročito sestru, bačenu bez ičega na tuđe ruke bez njegove lične pomoći, nadzora i utehe; s druge strane – o napornom, strogo početom očajnom životu na koga njegovo telo nije naviklo, koje neće moći opstati bez udobnosti u svom dugom životu, ko me se ne zna gde će biti kraj, – udaljen od ljudi, bez svake utehe i u neprestanom samoumrtvljivanju. Ovim ulivanjem vrag je u njemu proizvodio silnu buru pomisli, ali bio je odbijen odlučnošću sv. Antonija, koji je bio nepokolebljiv u svojoj nameri. Velikom verom, da sve što se na ovom svetu od udobnosti ostavi i pretrpi ne može se sravniti sa beskonačnim blagom ko,e je Bog spremio onima, koji se odreknu sveta, da bi slobodni od svih zemaljskih i životnih stvari, lakše ugodili Njemu, – najzad, demon zli pobeđen je i u prah bačen neprestanim molitvama, pomoću kojih se u srce njegovo uselila slatka duhovna uteha.
Kad je demon bio pobeđen sa te strane, otpočeo je napadati na mladoga borca s druge, sa koje je hteo da sruši njegovu mladost ; otpočeo je borbu telesnih želja, smućujući ga noću i napadajući ga danju. Borba je bila tako ogorčena i duga da su je opazili i drugi. Satana je ubacivao nečiste (bludne) pomisli a sv. Antonije odbijao ih je molitvom ; onaj mu je raspaljivao ude a ovaj ih je hladio postom, bdenjem i svakim napornim radom ; satana je noću uzimao na sebe ženski lik, dovijajući se svakojako da mu probudi sablažnjivi (grešni) nagon, a sv. Antonije uzdizao se mislima nebu i gledanjem tamošnjih krasota, potpunim osećanjem blagodati koju naša priroda dobiva u Gospodu Isusu Hristu, razbijao je svu demonsku prevaru. Zli duh je izazivao osećanje slasti od zadovoljstva a blaženi je tome stavljao na suprot strašne muke u ognju večnom. Ovi bezobrazni napadi najzad su izazvali u duši sv. Antonija gađenje, odvratnost i gnjev sa velikim razdraženjem prema svim nečistim pokretima te je to oduzelo vragu mogućno;t da mu se približi i da ga i dalje iskušava i muči s te strane. Jer su osećanja, odvratnosti i mržnje prema strasnim pokretima tela ognjene strele koje pale nečastivoga. Tako je i u tome bio pobeđen svelukavi mladošću, koja je nosila strasno telo, pa je odstupio posramljen, jer je sluzi Božijem pomagao sam Gospod, koji je za nas poneo telo i u njemu srušio svu vražiju silu, kao što ispoveda svaki isposnik, govoreći sa apostolom Pavlom: „Ne ja, nego blagodat, koja je sa mnom“. (1. Kor. 15 10.)
Ali još nisu bile istrošene strele čovekomrsca. Videći pokrov Božiji nad mladim borcem i znajući da on zaklanja samo smirene, namisli vrag da ga od ovog pokrova (zaštite) odvoji izazivajući u njemu visokoumlje i gordost. Zbog toga pojavi mu se vrag vidljivo u vidu malog crnoga deteta i sa pritvornom pokornošću reče sv. Antoniju: Pobedio si me“ -misleći da će ovaj zamisliti da je pobeda lično njegovo delo i uzdižući sam sebe prognjeviti Boga koji mu pomaže. A sveti Antonije upita ga: „Ko si ti“? – „Ja sam duh bluda, moja dužnost je da razgorim vatru pohote i da uvedem koga u telesni greh. Mnoge, koji su dali zavet da će živeti u telesnoj čistoti, ja sam prevario; mnoge koji su dugo vreme umrtvljavali telo svoje ja sam doveo do pada, ali ti si sve moje zamke pokidao, sve moje strele polomio i mene porazio. Tada sv. Antonije, blagodareći Bogu Spasitelju svome, reče: „Gospod je pomoćnik moj,-,i ja gledam na neprijatelje moje slobodno. (Ps. 117, 7.) Potom ne bojeći se pogleda na satanu i reče: „Bog moj dopustio ti je da mi se javiš crn, da bi mi pokazao crninu tvojih zli! misli, a kao dete da bi izobličio tvoju nemoć. Za to si ti i dostojan svakoga prezrenja. Od ovih reči ovaj duh kao ognjem opaljen pobegao je i više se nije približio blaženom Antoniju.
Pobeda nad strastima približuje dušu ka bestrašću, U kakvoj meri je u čoveku bestrašće (nemanje strasti) ono u tolikoj meri donosi sobom duševni mir. Tako je bilo i sa sv. Antonijem. On je osetio potrebu za nerazrešivu vezu i jedinstvo sa Bogom. Posle toga ubrzo otišao je u pustinju kao što smo u početku ukazali.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *