ДУХОВНО РУКОВОЂЕЊЕ

 

ДУХОВНО РУКОВОЂЕЊЕ
 

ПИТАЊА 501 – 550
 
501. Питање. Брата који живи са старцем који није у стању да (задовољавајуће) одговори на његова питања, свакако ће угњетавати помисли. Неће ли бити боље да он пита другог старца са благословом свог старца, или чак и без његове воље, неголи да трпи штету од помисли?
Одговор: Ако он зна да се ава заиста брине о користи његове душе, треба смело да му каже: “Мене смућују помисли. Како расуђујеш да поступим”. Човек свог болесног сина са брижљивошћу приводи лекару. Он не само да га приводи, него и плаћа за њега. Тако и тај старац [треба] сам са радошћу да приведе свог ученика човеку који има дар (духовног расуђивања), или да га пошаље ка њему. Ако, пак, брат зна да његов старац нешто тако не може поднети, не треба ништа да му говори. У погодно време и када Бог пошаље могућност он треба да упита другог старца о својим помислима, молећи га уједно да његов ава не сазна ништа. У супротном, он ће код њега изазвати страст зависти. У њему ће сазнање да је без његовог знања питао другог старца проузроковати велику жалост. Уосталом, брат не треба да се саблажњава уколико ава нема такав дар: он се не даје свима. Пажљиво размотривши, свакако ће наћи да његов ава има [неки] други дар, будући да су дарови Духа различни (1.Кор.12,4), и [различито] се дају људима: једноме се даје једно, другоме друго. Све док не налази времена да пита брат треба да трпи, молећи Бога да му помогне.
 
502. Питање. Брат је питао истог старца зашто се у њему лако распаљује гнев.
Одговор Јована: Када би принуђавао себе да умреш за сваког човека и да се унеколико смириш, могао би да имаш покој и да се избавиш од многих беда. Нека се смири твоје срце пред Богом и нека нас Његова благодат подржи у свему.
 
503. Питање. Брат је питао великог старца, говорећи: “Ја сам немоћан и душом и телом. Помоли се за мене, оче мој, да ме Господ укрепи у благодарењу. (Помоли се) и за брата који живи са мном, јер и он има потребу за милошћу”.
Одговор Варсануфија: Нека те Господ укрепи на свако добро, као што си тражио. Ето, добро дело и је и да својим моћима помажеш брату који живи с тобом. Онај ко је рекао: Дођох да бацим огањ на земљу (Лк.14,49), нека га разгори и у твом и у мом срцу. И нека те видим како растеш као кедри ливански и како цветаш као палма у рају Божијем. Јер, тада ћу и ја окусити од [твојих добара] и развеселити се у Христу Исусу, Господу нашем, коме слава у векове. Амин.
 
504. Питање. Оче мој, помоли се за мене. Молим те да ми објасниш због чега ме спопада слабост при служењу и при рукодељу. Помисао ме због изнемоглости вуче на јело и спавање.
Одговор: Што се тиче молитве (рећи ћу): Ја можда и имам молитву. Међутим, ја се не могу молити за своју душу више неголи за твоју, с обзиром да дрхтим пред Оним који говори: Љуби ближњег свог као самог себе (Мт.22,39). Ја, уосталом, чиним по својој сили, а милост зависи од Бога који нам је већ указао велику предусретљивост и још је указује. Не одричем се онога што сам већ рекао, иначе бих био незахвалан. Што се тиче твоје слабости, [рећи ћу]: Понекад се човек осећа слабо, а понекад другачије, слично путнику који, идући глатким путем, сусреће стрмине и горе, затим поново излази на раван пут. Међутим, речено је: На свему захваљујте (1.Сол.5,18). [Потрудимо се] да речено и испунимо. Због тога нека употреби хране и пића и сна претходи благодарење. Поучавај се у речима апостолским: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, [све на славу Божију чините] (1.Кор.10,31) и остало. Испуњавај речено у свему и Бог захвалности ће те сачувати. Њему слава у векове. Амин.
 
505. Исти је питао истог великог старца да ли да употребљава лекове и добио одговор: “Брате, и они који прибегавају лекарима и они који им не прибегавају поступају са надом у Бога. Они који им прибегавају говоре: “У име Господње поверавамо се лекарима да нам би нам Бог преко њих дао исцељење”. Они, пак, који им не прибегавају сву своју наду полажу у име Његово и Он их исцељује. Према томе, нећеш погрешити уколико употребиш (лек). Уколико га, пак, не употребиш, немој се надимати. Знај да ће бити само оно што је угодно вољи Божијој и кад се обратиш лекарима. Ако хоћеш, држи (у сећању) речи (светог пророка) Илије, (тј.) да се од данас више не бринеш[1]”.
 
506. Питање. Помоли се за мене, оче мој, и кажи ми зашто осећам лењост када хоћу да певам (Псалме или молитве) и то највише када је хладно. Због тога ја већ много ноћи псалмопојање и молитву вршим седећи. Бојим се да узрок није лењости. Удостој ме уразумљења, оче мој и помоли се да испуним све што кажеш.
Одговор: Свима је заповеђено да се молимо једни за друге (Јак.5,16). Оно што ти се дешава произилази делимично од мешања ђаволског семена, а делимично од телесне немоћи. Према томе, ништа неће сметати да твоје служење буде угодно Богу ако псалмопојање будеш вршио седећи, али са умиљењем. Јер, труд онога ко стоји, али га врши расејано се неће урачунати ни у шта. Господ нека ти помогне, брате. Амин.
 
507. Питање. Молим светост твоју, оче мој, [помоли се за мене]. Ја сам немоћан душом и телом и већ неколико дана осећам телесну болест. Стога сам принуђен да храну узимам изјутра. Често се и купам. Дешава се да моја душа понекад благодари Богу, говорећи: “Он ми је попустио болест ради мојих грехова”, а понекад сам, [опет], жалостан и говорим са малодушношћу: “(Вероватно) сам недостојан да као сви остали једанпут на дан спокојно једем свој хлеб”. Међутим, помисао ми опет истиче: “Зар је могуће противречити Богу? Или, зар Он не зна све? Зар без Њега може било шта да се деси? Потрпи са благодарношћу”. Молим те, оче мој, ради милости Божије, помоли се за мене и објасни ми како да поступим да не бих био прогутан тугом.
Одговор: Твоја светиња је писала мојој светињи да се помолим за твоје богољубље. И ја, неразумни отац, молим тебе, разумног сина, да учиниш исто и да се помолиш за мене који губим дане своје у таштини. Ти кажеш да макар понекад благодариш Богу. Ја, пак, [то не чиним] никада. Не могу прећутати да ми се чини да Бог не осуђује оног ко једе због телесне немоћи, а не да би се насладио. Јела нам се забрањују због тога да бисмо се (сачували) од преједања и телесне раслабљености. Где је, међутим, немоћ, свакако ишчезава њихово дејство. Јер, где је немоћ, тамо је призивање Бога. Ја расуђујем да је заиста нужно давати телу оно што му је потребно, док благодарење у немоћи избавља човека од онога што је изнад његове силе. Ја ти говорим онако како мислим. Не тврдим да у сваком случају казујем истину, него (само) кажем оно што ми је било на срцу. Уосталом, испитај и сам, па ћеш наћи оно што ти је на корист. Мени, пак, који никада не могу да прећутим, опрости.
 
508. Будући болестан, исти (брат) није могао да врши своје (молитвено) служење стојећи, нити да узима храну [само] једном дневно. [Због тога] је замолио великог старца да се помоли за њега и да му да поуку у вези са тим.
Одговор: Јевреји су, пре ослобођења од египатског ропства, трпели велику невољу и притешњеност, налазећи се између мора и варварских руку. Они су на Египћанима и по свецелој египатској земљи видели знамења и чудеса. Па ипак су они заборавили Бога који је учинио та чудеса и већ беху близу очајања за своје спасење, видећи да фараон свом силом хоће да их нападне. Једино је Мојсије међу њима остао непоколебив у нади на свемогућег Бога. Мојсије из срца завапио, имајући врата ћутања на својим устима и знајући да је Господ близу свих који га призивају у истини (Пс.144,18). И Срцезналац је одговорио: Што вичеш ка мени? Удари жезлом који је у руци твојој по мору и оно ће се расцепити, те нека уђу људи, а ја ћу се прославити на фараону и на свој сили његовој (Изл. 14-16. гл.). Тако је и овде. Постоји болест, а постоји и ђаволска сметња. Због тога постоје и невоље и смућење помисли. Тело слаби од болести и оптерећује се сметњама од демона. Уколико, пак, Мојсије завапи ћутећи, тј. уколико ум буде био бодар и [започне] да вапије, било док се седи, било док се лежи, чуће га Онај ко чује тајне срца (Пс.43,22) и испуниће се речи Писма: Ја спавам а срце моје бди (Пес.5,2). [Тадај ће Господ запретити мору говорећи: “Отвори пут људима мојим”. Тада ће фараон потонути са свом војском, а народ ће се успокојити да би извршио празник Богу. Према томе, било да стојиш, седиш или лежиш, нека је бодро твоје срце у служењу Псалама. Предај се молитви непрестано прибегавајући Богу, дању и ноћу: тада ће непријатељи који нападају на душу одступити постиђени. Храна се може узимати и двапут (дневно), [само] уколико се једе пристојно и са страхом Божијим. Без сумње, [тада] нема осуде. То значи да ништа не треба јести из похоте. [Треба јести] оно што се има и што приличи [монасима], при чему после јела и пића треба да се [још] осећа потреба за храном. Молим те да се помолиш за мене да бих и ја благодушно и са великим весељем ишао путем који се пружа преда мном, који је раван, угажен, изобилан миром, радошћу, весељем, светлошћу и радовањем, којим се [човек] не може наситити и осим којег нема другог.
 
509. Питање. Исти (брат) је добио олакшање у болести, те је питао великог старца: “Оче мој, када узимам храну, веома се оптерећујем. Међутим, не могу да постим. Тело моје је слабо и знојим се, док неосетљивост срца и гордост од мене удаљују сузе”.
Одговор: Брате, поздрављам те у Господу и молим га да укрепи твоју љубав и пружи ти стрпљење. Знај да те демонска борба оптерећује при јелу са циљем да те гурне у слабост. И са мном је (ђаво) дуго времена водио борбу и веома ме оптерећивао сваку ноћ, изазивајући повраћање. Међутим, кад сам почео да једем мало хране, он је променио начин борбе. Чим бих почео да узимам храну и хтео да комадић ставим у грло, одмах бих повраћао. Стога сам кувао по два јела да би ми било пријатније. Међутим, и то је била демонска превара. Благодаћу, пак, Христовом, трпљењем и захваљивањем, [искушење] је престало. Био сам тако немоћан да се не може описати. Међутим, нисам уступао (пред непријатељем), него сам се принуђавао све док ме није укрепио Господ. Брате, тако сам поступао ја немоћни. Ти, пак, боље пазиш на себе и Бог пребива са тобом. Теби нико не завиди осим [ђавола], кога нека Господ уништи. Што се тиче поста, преклони свој врат сећајући се живота отаца и њиховог бдења. Смири се срцем и, ако можеш, претрпи до деветог часа[2]. Ако, међутим, не можеш, немој се бринути. Старај се да сачуваш пост унутарњег човека, испуњавајући заповест да не једеш од дрвета и чувајући се од других страсти. Тај пост унутарњег човека биће пријатан Богу и замениће недостатак телесног поста. Ти си рекао да неосетљивост срца и гордост удаљују сузе од тебе. Истреби те страсти и па ћеш, уз помоћ светих, стећи сузе. Твој зној произилази од хладноће. Угреј се мало и Бог ће ти помоћи. Помоли се за мене, с обзиром да ме раслабљеност подвргава многим опасностима. Ипак, ја не очајавам, имајући милостивог Бога.
 
510. Упавши у болест и немајући силе да трпи страдања, исти (брат) је молио истог великог старца да се помоли за њега и да му помогне.
Одговор: Брате мој љубљени у Господу. Пошто имам поверење у тебе, по духовној љубави својој према теби у Христу, открићу ти тајне Божије. Ти знаш и убеђен си да ја дан и ноћ молим Бога да нас спасе од лукавог и [приведе] свом вечном Царству. Почевши, по обичају, да се молим за тебе, Бог ми је рекао: “Остави да га испитам ради користи његове душе и да се преко телесног страдања открије његово трпљење, те шта ће наследити због молитава и труда”. А ја сам узвратио: “Владико, (испитај га) са милошћу као сина, а не као копиле”. Можда не би ни требало да ти објавим [оно што се десило]. Ипак, ја сам ти рекао да би могао да разумеш радост која ти је припремљена. Према томе, не жалости се. Бог ти указује милост. Ако сумњаш, преклони врат знајући шта су претрпели свети мученици и употреби ружино [уље] са освећеном водицом. Бог наш ће ти указати милост по вољи својој, као што му је угодно. Ја не бих желео да ти на било који [начин] страдаш – ни душом, ни телом. Нека те Бог помилује. Помоли се за мене.
 
511. Исти је од истог старца искао молитве и помоћ у страдању.
Одговор: Малодушни и ропотљиви брате, зашто тугујеш? Зашто трагаш надалеко кад имаш Исуса који стоји близу тебе и који жели да га призовеш у помоћ. Призови га: Учитељу, и Он ће ти одговорити. Додирни Његов скут и Он ће те исцелити не само од страдања, него и од свих твојих страсти. Кад би се твој ум обрео тамо где треба да буде, ни уједи отровних змија и скорпија не би га могли привести да осети телесну болест. Заборавих, говори (Писмо), да једем хлеб свој од гласа уздисаја својих (Пс.101,5). Немо I се жалостити: милост Божија је близу тебе. Поздрављам те као здравог у Господу, премда немаш трпљења.
 
512. Много оптерећен (болешћу) и силно страдајући, исти (брат) је молио истог великог старца за исцељење.
Одговор: Бог мој нека ти пошаље брзо исцељење душе и тела. Верујем светом имену Његовом да се ти већ (сада) добро осећаш. Према томе, колико можеш, труди се да му благодариш што те је заволео и помиловао својим светим уразумљењем.
 
513. Захвалност истог. Чим је старац произнео одговор, брат се одмах исцелио и узнео благодарност Богу и старцу, иштући уједно и непрестану молитву за свој напредак и спасење.
Одговор: Премили брате, непрестано треба да узносимо славословље нашем Владици, Богу, будући да све устројава на успокојење нашег живота. Уразумљујући нас, Он нас придобија и испитујући нас – даје нам избављење (тј. олакшање) и силу да претрпимо жалости. Он нас умртвљује и оживљује(1.С&м.2,6), чинећи нас призором и анђелима и људима (1.Кор.4,9). Обрадујмо и ми Њега нашим смирењем, трпљењем, кротошћу, дуготрпљењем, чистотом, миром, благодарењем. Нека буде са тобом, многовољени, оно што си искао у Христу Исусу. Поздрављам вас у Њему и молим се Њему да вас сачува у име своје од сваког зла. Амин.
 
514. Питање истог, слично (претходном), о скорби срца и због чега се у њему задржала нека слабост.
Одговор: Раслабљени брате, зашто не оставиш да мртви укопавају своје мртве (Мт.8,22)? Презри тело које ће јести црви: оно ти ниуколико неће помоћи када се преда трулежности. Апостол говори: Старање за тело не претварајте у похоте (Рим.13,14). То сам ти (рекао) ради поуке. Оно, пак, о чему си писао делимично вероватно произилази од жучи, а делимично од демона. Утврди унеколико своју помисао и обрати је на себе: ако буде по вољи Божијој, олакшаће ти се део (тешкоће) која произилази од демона, док ти део који је последица жучи неће нашкодити. Ја се молим по мери своје немоћи да Отац мој и Бог мој не одбаци твоја искања, него да их по човекољубљу обилно испуни. Он даје милост, а од тебе зависи да ли ћеш се молити или не. Схвати шта говорим и помоли се за мене.
 
515. [Питање] истог другом старцу. Кажи ми, оче мој, да ли треба снисходити телу које тражи храну сагласну немоћи. Такође, може ли се она узимати пре уобичајеног времена или се треба држати одређеног времена и презирати остало, ма колико било тешко?
Одговор Јована: Бог нам је дао разум да бисмо били руковођени ка правом путу посредством Божанствених Писама. Апостол говори: Све испитујте, добра се држите (1.Сол.5,21). Човек само треба да пази да не употреби или не учини нешто из страсти. Оно, пак, што се чини из немоћи или потребе не урачунава му се у грех, нити у раслабљеност. Искање покоја у стању здравља изазива похоту. Напротив, ако га подржавамо у невољи, тело ће нам помагати при подмиривању наших потреба. Ми се ми бринемо о животињама које служе нашим потребама. Утолико (пре смо дужни да се бринемо) о телу као о оруђу душе. Уколико се оруђе иступи, уметник ће имати тешкоћу, ма колико био бистар и зналац. Обраћајући пажњу на болест и слабост желуца светог Тимотеја, апостол је наредио да употребљава вино (1.Тим.5,23), премда му је и заповедио да се злопати, испуњавајући дело благовесника (2.Тим.4,5). Човек је дужан да се држи расуђивања, те неће брзо пасти. Опрости, брате. Не знам да ли сам те добро посаветовао. Ипак, не треба да ми противречиш. Ја сам рекао твојој љубави оно што ми је било на срцу. Уосталом, поступи како сам расудиш.
 
516. Питање. Због чега се дешава да ми је тешко кад устајем ноћу на псалмопојање. Ја се не осећам здравим, те оно што радим извршујем уз напор. Да ли се заиста ради о немоћи, или [ствар] долази од демона.
Одговор: Оно што произилази од болести јесте очигледно. Уколико не прима уобичајену храну, тело се очигледно налази у болесном стању. Болесни, пак, треба да олакша своје (молитвено) служење. Ако се, пак, тело храни као обично, а не устаје на службу, присутно је дејство демона. У том случају се треба потрудити, премда, опет, сходно својој моћи, а не преко силе. Када је, пак, срце бодро, телесни сан не значи ништа. Дешава се да човек скоро хрче. Међутим, чим чује за напад разбојника, он одмах употребљава сво усрђе да би се избавио од њих. Уколико расудимо, наћи ћемо да и са нама бива исто.
 
517. Питање. Кажи ми, оче мој, да ли болест бива од Бога. Како да се сазна о томе?
Одговор: То се дешава. Болест је од Бога уколико је човек за време њеног трајања слободан од узнемиравања страсти. Она тада, заправо, уништава борбу. Тада телу треба указати извесно снисхођење. Када нас, пак, у болести узнемирава и страст, телу не треба снисходити. Јер, таква болест долази од демона и снисхођење само умножава страст. Због тога је добро да се тело притешњава ако постоји борба, макар било и болесно,. Иначе ћемо, помажући телу, душу подврћи болести. Уколико, пак, узрок телесне изнемоглости буде очигледан (путовање или тешка рана), телу треба снисходити, премда умерено, а не преко потребе. И демони, наиме, подмећу своје.
 
518. Питање. Објасни ми, владико, да ли су природне болести које настају од нерада и нереда (у животу)? Осим тога, због чега Бог (човеку) шаље болест? Осим тога, да ли се (скорбна) дешавања догађају по претходном попуштењу Божијем?
Одговор: Болести које долазе од нерада или нереда (у животу) следе као природна последица. Оне, пак, које Бог шаље као казну човеку, дешавају се због непослушности. Од тебе зависи да ли ћеш бити немаран или ћеш живети чисто, и да ли ћеш упадати у болести све док се не доведеш у пристојан поредак. Уосталом, покајањем можеш да се избавиш од кажњавајућих болести. И (жалосни) догађаји такође могу бити различити. Неки од њих се попуштају због нерада, а неки због казне на корист нашу, како бисмо се покајали. (Само) духовни човек може да разликује једне од других.
 
519. Питање. Кажи ми, оче мој, како поступати када је немоћ помешана, те произилази и од природе и од демона. Пре свега, помоли се за мене Господа ради.
Одговор: Ко хоће да победи, присиљава се унеколико на пост или на бдење, или на било какво дело. На пример, онај ко не треба да било шта окуси до деветог часа, али га немоћ притешњује да једе у трећем часу, нека барем претрпи до шестог часа. И у односу на бдење треба на исти начин поступити. Тада ће самоприморавање одбити ђаволско дејство, док ће снисхођење помоћи телесној немоћи. Исто важи и за остале случајеве. Уколико проведемо макар два дана у таквим поступцима, у расуђивању и страху Божијем, и сам Господ ће помоћи нашој немоћи у свему. Помоли се за мене.
 
520. Питање. Шта треба да ради онај ко осећа одвратност према уобичајеној храни?
Одговор: Иако му је одвратна, човек може унеколико да принуди своју помисао [да је прими]. Међутим, ако не буде у могућности да се присили, нека унеколико снисходи себи, с обзиром да је [у питању] болест. Брате, постарај се да речено не заборавиш и стећи ћеш помоћ и спасење од Бога.
 
521. Питање. Опрости ми, господине аво. Оци говоре да тело треба да се презире. С друге стране, они опет говоре да њиме треба управљати са расуђивањем. Због тога те молим да ми објасниш ту разлику.
Одговор: Разлику о којој питаш објашњава нам апостол. Он говори: Старање за тело не претварајте у похоте (Рим.13,14), и опет: Јер нико никад не омрзну на своје тело, него га храни и негује (Еф.5,29). Према томе, ако видиш да у теби ниче жеља, ти презри тело, а ако видиш да се налази у болести и да страда, греј га и храни, у страху Божијем, да би ти помогло у твојој духовној служби.
 
522. Питање. Да ли од тела треба удаљавати оно што му је штетно? Јер, рекли сте да болесно тело треба “грејати” правилном употребом хране.
Одговор: Није грех ако се човек благоразумно уздржава од јела која су му штетна. А уколико неко једе све што му се нађе, Бога ради, не марећи за штету тела, биће већи од првог, само ако не буде покраден од високоумља. Уопште, треба се чувати прехрањивања из страсти. Иначе ће бити присутно подјармљивање, које доноси више штете неголи користи. Здравље или страдање тела зависе од Бога који је рекао: Ја ћу умртвити и оживети. Ја ћу поразити [болешћу] и ја ћу исцелити. И нема тога ко би избегао од руке моје (Пон.зак.32,39). Стога, кад му је угодно, Бог даје здравље преко лекара, а када му је по вољи – и једном једином речју (својом). Трајност или краткотрајност страдања такође је дело предзнања Божијег. Стога се они који су се савршено предали Богу не брину: Бог са њима чини оно што му је угодно, а њима корисно. Свако треба да поступа како може, или, боље речено, како верује.
 
523. Питање. Објасни ми шта значи: “Како верује”.
Одговор: Бог је све осветио и очистио за храну вернима. Стога је човек дужан да са благодарношћу једе шта се нађе, или шта му изнесу, нимало не сумњајући (1.Тим.4,4). Јер, оно што је свето и чисто нимало не шкоди. Њему може штетити само његова савест или подозрење, које му наводи помисао о штети. Јер, тада се он колеба у вери, од чега јача недуг. Ако, пак, верује у Онога ко је дошао и исцелио сваку болест и сваку немоћ у народу (Мт.4,23), омогућиће му да га исцели не само од телесне болести, него и од (недуга) унутарњег човека. Ако, пак, сумња, (нека) се удаљава од онога што му је штетно, осуђујући себе што није могао да издржи искушење, него је побеђен од помисли, показавши слабу веру. Ипак, и у том случају треба да се чува да храну не узима из страсти: иначе ће нашкодити и својој души и телу.
 
524. Питање. Шта треба да мисли онај ко верује да неће претрпети штету, па ипак осети болест? Како тада да избегне пад у неверје?
Одговор: Човек који поједе нешто са вером и осети болест не треба да да места сумњи. Јер, Бог га поставља у страдање знајући да ће га болест избавити од многих душевних страсти. Нека се он сети речи апостола : Јер када сам слаб, онда сам силан (2.Кор.12, 10). Он не треба да мисли да му се болест десила због хране која изгледа штетна. Не, ради се о попуштењу Божијем. Јер, без саизвољења Божијег њему ништа не би било на корист, чак ни оно што му се чини добрим и корисним.
 
525. Питање. Ава Исаија рекао: “Када се деси да на трпези буде храна која ти шкоди, принуди се да је поједеш”. Како је он то рекао уколико је нужно испољити веру? Да ли ће он и при вери да претрпи штету?
Одговор: Ава Исаија се обратио схоластику који је био здрав телом и који је могао све да једе, са намером да одсече своју вољу. Господ нека те помилује и укрепи, сине мој.
 
526. Питање. Кажи ми, оче мој, да ли су они који у болести занемарују лекове и не обраћају пажњу на разлику у храни достигли савршенство?
Одговор: Они који занемарују лекове и не обраћају пажњу на разлику у храни су достигли меру вере, а не савршенства.
 
527. Питање. Да ли је онај ко нема такву веру дужан да, док је немоћан, спрема храну која му је корисна, или, пак, једино да се удаљава од штетне? Да ли треба да је једе без бојазни уколико се, пак, задеси нека која није штетна, али није ни много корисна?
Одговор: Нека се он удаљава само од штетног. Ако се задеси нешто што није штетно, али није ни корисно, нека једе, премда не до ситости. Јер, онај ко једе до ситости и од корисног ће претрпети штету.
 
528. Питање. Дешава се да су два јела подједнако хранљива, при чему је једно јефтиније, а друго скупље. Зар не треба тада првим да намиримо своју потребу? Које, пак, треба изабрати у случају да је јефтиније уједно и пријатније од другог?
Одговор: Када се изнесу два јела, иста по свему, треба од сваког узети по мало. Од два, пак, неједнака треба узети јефтиније. Када је јефтиније укусно, а скупље мање укусно, боље је узети друго. А ако, пак, нема другог, треба узети јефтино и пријатно, али га јести подвизавајући се против насладе, и притом нешто мање од потребне количине. Не дешава ли се често да болест приморава човека и на веома непријатно [јело]: он се принуђава да га употреби ради свог здравља. Према томе, ако је нужно да једемо нешто укусно, немојмо се одрицати. Једино, као што смо већ рекли, треба да пазимо да нас не савлада задовољством. Ако нас, пак, савлада, треба да се осуђујемо.
 
529. Питање. Рекли сте да је могуће у име Божије обратити се лекару, те да у томе нема ничег погрешног. Још сте рекли да је боље све са вером и смиреноумљем препустити Богу. Помисао ми говори да треба да се јавим лекару уколико ми се деси да се разболим телесно, будући да није моја мера да се исцелим без лекова. С друге [стране], помисао ми опет говори да се тиме не треба служити, него пре агиазмом[3] светих, са којом треба да будем задовољан. Због тога те молим, милосрдни оче мој, да ми кажеш чега треба да се држим.
Одговор: Брате, видим да се много бринеш о излечењу од телесних болести. Мислим да се оци нису о томе бринули. Твоја друга помисао је боља од прве, будући да у себи садржи савршену веру у Бога, док прва [показује] неверје. Једна у себи садржи трпљење од кога долази искуство (тј. опитност), из кога се рађа нада која не посрамљује (Рим.5,4-5), а друга садржи у себи (душевни) немар који је сестра малодушности, у којој живи маловерје, тј. мајка сумње која отуђује од Бога и људе сурвава у погибао. Једна (помисао) људе чини пријатељима Божијим, а друга непријатељима Божијим. Једна је заступник за Царство небеско, а друга за геену, Једна подиже (нашу) главу, уливајући нам смелост према Богу и нашем Владици, а друга нас приморава да са стидом спустимо главу, одузимајући нам смелост пред Богом. Једна сабира ум како би се све страдање положило пред Бога, а друга у срце човечије увлачи ропство и остала зла размишљања. Једна врши дело које служи на назидање ближњима, а друга [изазива] њихово раслабљивање. Једна (помисао) се руководи расуђивањем: “Онај ко види скривене болести може да исцели и моју слабост”, а друга, испуњена неразумношћу [тј. недоумицом] у односу на Бога, тврди: “Он ће ме исцелити, а можда и неће”. Једна пружа мирно расположење и учи да се не пада у малодушност, а друга изазива смућење. Једна приморава човека да се приближава насељима и селима, а друга га удаљава од сличног. Једна полаже у срце мучну тугу, а друга подстиче на благодарност која много посредује за спасење људи пред великим Лекаром, који је понео наше болести. Брате мој најближи, ја до сада, из лењости своје, нисам показивао себе лекару и нисам прилагао лек уз (своју) рану. Уосталом, [како сам већ рекао], то нисам чинио из врлине, него из лењости, [тј.] да се не бих приближио градовима и насељима, где бих некога могао да оптеретим собом, принуђујући га да се због мене недостојног узнемирава. Осим тога, бојим се и одговора који ће се за тако нешто у очекивани час тражити од мени сличних. Међутим, блажен је онај ко може да претрпи ради врлине: он ће постати саучесник трпљења светог Јова. Сећам се да су многе жене трпеле, страдајући од телесних болести и све препуштајући Богу. Због тога се стидим, јер се називам мушкарцем. Остављајући свој некадашњи начин мишљења и схвативши да јој телесни лекари, којима је раздала све своје имање, ниуколико нису могли помоћи, крвоточива је донела другу одлуку, прибегавајући великом духовном Лекару, који исцељује душе и тела. Стога се њена болест, још и пре наредбе (Владике), “препала” и ишчезла. И жена Хананејка је оставила људе овог света – врачаре, гатаре и маге, видећи да је узалудна њихова вештина. Она је прибегла Господу, узвикујући: Помилуј ме… сине Давидов (Мт.15,22). И од једног краја земље до другог проповедано је свима шта јој је учинио човекољубиви Лекар. Оставићу остале и поучићу се примером тих (двеју жена). Хоћу ли успети било када, чак и касно, да достигнем њихову веру како се не бих лишио [њиховог] блаженства. И њих две су довољне за обнаруживање мог стида. Није ни потребно наводити као пример још и веру и смирење капетана. Он не само да је оставио лекаре и друге (помоћнике), пришавши Владици, него је себе сматрао недостојним да га позове у свој дом. Напротив, он је Њему са вером рекао: Реци само реч и оздравиће слуга мој (Лк.7,7). Велика је била вера његова. Спаситељ наш ју је похвалио. То говорим постиђујући себе, будући да не желим снажно, не ревнујем, не старам се, не прибегавам (Богу) и не знам, окајани, када ће ме стићи пресуда, када ће ме позвати, када доћи страшни и неумољиви анђео и грозно шчепати моју јадну душу, када ће се затворити врата. [Најзад], може се [десити] да останем напољу, вичући заједно са пет (лудих) девојака, иако ме већ нико неће чути. Очигледно је да ме то сада изједа, а није тајна ни да ме и униније и лењост побеђују. Шта, дакле? Да ли да сам очајан? Не, не било тога. То је смртни грех. Него, умилостиви се, брате, и проли нада мном као над мртвацем и смрдљивим гробом горке сузе. Ми знамо њихову благотворност. Плач апостола Петра нас је томе научио. Помоли се за мене који говорим, а не чиним ништа добро, да ми се смилује добри Лекар и исцели моје душевне и телесне болести. Њему слава у векове. Амин.
 
530. Питање. Ето, ја предајем себе Богу и у твоје руке. Побрини се за мене, милостиви оче мој, Господа ради.
Одговор: Брате, верујући на тај начин, нећеш бити одбачен од Христа, који је рекао грешници: Вера твоја спасла те је (Мт.9,22). Остави све Богу, јер се Он стара за нас(1.Пт.5,7). Њему слава у векове. Амин.
 
531. Питање. Брат је питао истог старца: “Да ли треба извршити операцију ако захтева болест? И да ли тим поводом треба питати оце за савет”.
Одговор: Сине мој, онај ко има било какву болест треба да пита неког од стараца и да све чини по његовом савету. Јер, понекад се дешава да старац има дар и да тајно пружи исцељење, због чега телесни лекари (болесноме) нису увек неопходни.
 
532. Питање. Да ли могу да учиним самостално нешто што ми изгледа као добро, на пример, да се уздржавам или да пребивам у безмолвију, да некоме учиним добро дело, или нешто слично? Или је, пак, [неопходно] питати оце за савет?
Одговор: Човек који не пита оце за савет у вези са ствари која му изгледа добра искусиће лоше последице, с обзиром да преступа заповест која говори: Сине, све чини са саветом (Сир.32, 21), и још: Питај оца свога и саопштиће ти старци твоји и рећи ће ти (Пон.зак.32,7). Нигде нећеш наћи да Писмо наређује било коме да нешто уради самовласно. Онај ко не пита за савет, показује гордост и постаје непријатељ Божији. Јер, Бог се гордим противи а смиреним даје благодат (Прич.3,34). Смирени, пак, јесте онај ко свој врат приклања пред старце и од њих прима савет са страхом Божијим.
 
533. Питање. Да ли треба указивати поверење ономе за кога се сумња да је јеретик, премда и исповеда праву веру?
Одговор: Оци су захтевали једино право исповедање вере. Од човека који уистину хули Христа и живи без Њега се свакако треба удаљити и не приближавати му се. Свако ко не чува заповести Христове од срца, већ је јеретик. И ако човек у срцу своме не верује, речи му неће донети никакве користи.
 
534. Питање. Да ли брат треба да остави аву ако се покаже даје оболео од јереси?
Одговор: Ако се заиста покаже да је захваћен јересју, треба да га напусти. Уколико се, пак, ради само о подозрењу, не треба да га остави: чак више тиме не треба да се занима. Јер, Богу је познато тајно, а људима јавно.
 
535. Питање. Да ли брат који је свестан своје немоћи може да оде у друго боравиште, премда [његов] ава исповеда правилан образ (вере), предвиђајући да ће на њиховом месту букнути јерес? Јер, на том месту постоји опасност суочења са присилама око нарушавања праве вере, док његов ава не жели да се пресели. Или, опет, таква [жеља за одласком] није добра?
Одговор: Пре него што никне јерес која може довести до тешког положаја не треба нигде ићи. Иначе ће се [на човеку] испунити реч Писма: Нечастиви бежи иако га нико не гони (Прич. 28,1). Уколико се она појави, кораке треба чинити са страхом Божијим и после саветовања са духовним оцима.
 
536. Питање. Шта да се ради ако на том месту нема отаца у које би брат имао поверења, тј. који би могли да расуде ствар? Да ли он треба да оде оданде због опасности од јереси. Да ли он треба пође на место где има разборитих и да их пита?
Одговор: Да, тако треба поступити и испунити оно што кажу оци.
 
537. Питање. Како да поступим ако неко од отаца, који ме прати на путу, настоји да понесе оно што ми је у рукама? То, наиме, не би требало допустити будући да је онај ко иде са мном старији од мене и с обзиром да онај ко то види може претрпети штету.
Одговор: Ти му се поклони са смирењем да би ти препустио да сам понесеш. Ако те не послуша, поклони му се још једном и реци: “Опрости ми, Господа ради. Ми не можемо ићи заједно, будући да ће се саблазнити свако ко нас види”. Уколико и након твог поклона буде настојао на своме, немој га слушати, будући да се ради о ђаволском делу.
 
538. Питање. Зар не би било корисно да се препирка прекрати и да му допустим да носи мој терет, чак ако ће се и саблазнити они који нас виде? Јер, изгледа да је препирка гора од саблазни, а од два зла треба изабрати мање.
Одговор: Спор који се продужава и после поклона показује да је ствар ђаволска. Уосталом, не треба улазити ни у препирку. Јер, оци говоре да сувишно долази од демона.
 
539. Питање. Брат је питао великог старца да ли му је корисно безмолвије.
Одговор: Не тражи част идући по путу Божијем. Пут Божији се и састоји у томе да човек у свему одсеца своју вољу и да се сматра последњим и најмањим од свих! То, пак, не може учини онај ко не одсече своју вољу и не положи наду своју на Господа. На њему ће се испунити реч Јеванђеља: Тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се (Мт.7,7). У томе се састоји живот и спасење. Потруди се да стекнеш те [врлине]: то је једини пут. Брате, немој се подвргавати (демонском) изругивању.
 
540. Питање. Шта да радим, оче мој? Борба ме притешњава и све снажније осећам нападе. Кажи ми који је знак поседовања наде у Бога и какав је знак опроштаја грехова? Како да по Богу пребивам у келији?
Одговор: Брате, време борбе је време делања. Немој се раслабљивати, него делај. Води борбу. Када се борба распламса, ти се прекрсти, вапијући: “Господе, Исусе Христе, ти видиш немоћ и тугу моју. Помози ми и избави ме од оних који ме гоне, јер теби прибегох” (Пс.141,7). Моли се да добијеш силу да служиш Богу чистим срцем. Знак наде у Бога састоји се у томе да [човек] одбаци од себе сваку помисао старања о телу и да више не мисли да има било шта у овоме веку. Јер, онај ко има нешто, своје поуздање полаже на своје имање, а не на Бога. Обележје опроштаја грехова састоји се у томе да се замрзе прегрешења и да се више не чине. Уколико, пак, човек размишља о њима, при чему се његово срце наслађује, или их врши на делу, очигледно је да му нису опроштени: он је још крив за њих. Пребивати у келији по Богу значи осуђивати себе у случају да се у срцу наслађујемо лепотом келије или телесним спокојством. То значи говорити: “Тешко мени грешноме. Ја имам све на властиту осуду. Ја сам недостојан тога. Други, пак, достојнији трпе невољу скитајући и не налазећи телесни покој. Господе Исусе Христе, опрости ми и због тога имена твога ради, призваног над нама”. Нека те Господ укрепи и утврди, сине мој, да би узнапредовао и дошао до мере савршенства. Амин.
 
541. Питање. Брат је питао другог старца, Јована: “Оче мој, помоли се за мене Господа ради. Кажи ми да ли је добро много пута молити оце за себе, с обзиром да су нас већ уверили да се старају [о нама]? Зар неће изгледати да их ми на неки начин искушавамо тиме”.
Одговор Јована: Брате, много пута сам ти писао о молитви, [тј.] да смо ми, по заповести Божијој, дужни да се молимо једни за друге, нарочито кад постоји искање. Тада смо још много више обавезни. Према томе, ми не можемо а да се не молимо сходно својој сили. Искати молитве од отаца јесте корисно. Јер, речено је: Молите се… једни за друге (Јак.5,16), и још: Не требају здрави лекара, него болесни (Лк.5,31). Тако нешто не треба занемаривати, сећајући се упорности удовице (споменуте у Јеванђељу) код неправедног судије. Отац наш зна шта нам треба пре него што заиштемо од Њега. Ипак, [размислимо] зашто Он није рекао: “Не иштите, јер ја знам шта желите и пре него што тражите од мене”. Напротив, Он је рекао: Иштите и даће вам се (Мт.7,7) и остало. Због тога је добро искати да би се и добило, по Његовом обећању. Када иштеш молитве (од старца), реци: “Аво, ја силно патим и молим те да се помолиш за мене као што знаш. Ја имам велику потребу за милошћу Божијом”. И Бог ће ти указати милост своју како му је угодно, будући да му је својствено човекољубље. Његова је слава у векове. Амин.
 
542. Питање. Да ли је добро да онај ко за време јела брже од остале братије намири своју потребу замоли аву (за благослов) да устане. Или, пак, он треба да седи док сви не устану? Такође, да ли ће бити боље да он своје парче хлеба раздели у сразмери са осталом храном?
Одговор: Онај ко, седећи за трпезом, примети да је потреба његовог тела намирена и не може да седи а да не продужи да једе, нека иште (благослов) да устане. Уосталом, боље је седети (до краја трпезе) и не јести. Најбоље је, пак, свој део хлеба разделити на сву храну.
 
543. Питање. Желећи да се уздржавају, неки од братије су питали аву да им заповеди да устају са трпезе пре остале братије. У противном, они нису били у могућности да победе свој стомак. И ава им је наредио да устају. Међутим, неки су се саблазнили и осудили их, не разумевајући корист која одатле произилази. Стога су се преко неких распитали о томе код старца.
Одговор: Они то чине као делатељи и као опрезни према својим душама, подвизавајући се у уздржању. Иначе би се, остајући за трпезом, преварили и појели још нешто од предложене хране. Јер, само су савршени у стању да не буду савладани од стомака уколико остану за трпезом. А ви сте залудни будући да се нисте уразумили речима отаца, које нам саопштавају: “Не говори: “Зашто то”, него пази на себе”. Они нас такође саветују да никога не осуђујемо, испуњавајући речи пророка: Нека уста моја не говоре о делима људским (Пс.16,4). Ви сте допустили себи оно о чему је речено: Зао човек из зле ризнице износи зло (Мт.12,35). Због чега ви о тој братији нисте помислили добро, на назидање своје, (говорећи себи): “Ми смо немарни, а наша братија се уздржава”. Због чега се нисте угледали на братију која је раније устала са стола и која о вама мисли добро, говорећи: “Тешко нама! Ми устајемо из немоћи, а наша братија све ради са расуђивањем, услед чега не трпи штету, премда једе више од нас”. На тај начин ће они избећи претњу која лежи у речи (Господњој): Не судите да вам се не суди (Мт.7,1). Ви ћете, пак, потпасти под њу, осуђујући братију своју која је изнад вас. Ви тиме нарушавате и реч апостола: Који једе нека не презире онога који не једе (Рим.14,3) – Пре би требало да, једући више од братије, будемо тужни с обзиром да нас савлађује стомак, те да благодаримо Богу за примање хране. Јер, можда ће нас Он због те благодарности избавити од борбе са стомаком и осуђивања братије. Ако хоћете, нека вам буде јасно да дела треба разматрати разборито, тј. разликовати добро од зла, по речи апостола: Све испитујте, добра се држите (1.Сол.5,21). То, пак, расуђивање, без икаквог спора, јесте ствар аве.
 
544. Питање. Брат је питао великог старца: “Ја имам догматске књиге. Читајући их, осећам да мој ум са страсних помисли прелази на сагледавање догмата. Понекад ми помисао забрањује да их читам, говорећи: “Ти не треба да их читаш будући да си јадан и нечист””.
Одговор Варсануфија: Ја не бих хтео да се ти занимаш тим књигама: оне уздижу ум. Боље је да се поучаваш у речима стараца које смиравају ум. То ти рекох не да бих понизио догматске књиге, него дајући ти савет, с обзиром да постоји различита храна.
 
545. Неки брат (странац и болестан) је дошао у општежиће, тражећи лека. Сместили су га у келију једног брата. Међутим, њему се то показало као оптерећење.
Разумевши оно што се десило, старац му је рекао: “О, брате, испитај своју помисао и размисли: зар ти не би желео да примиш под свој надзор свог брата по телу. Погледај како телесно (размишљање) делује у теби. Ти си сад примио код себе свог духовног брата, с обзиром да смо сви једно у Христу. Пази, брате, на себе у страху Божијем”. Чувши то и стекавши корист, брат је дошао у велико умиљење. Објавивши о томе старцу, он је рекао: “Опрости ми, господине аво, и помоли се за мене. Ја примам (код себе) тог брата са великом радошћу”.
 
546. Питање. Један брат се обраћао ави Варсануфију [за савете] пре него што је старац отишао на безмолвије у општежиће аве Серида. После, пак, тога, он се одвојио од њега, да би се затим опет вратио. [Десило се да је] он прекорио једног побожног брата као незналицу и ништавног (човека). Старца је потом молио да га управи на ранији пут, говорећи: “Бог ме је довео до твоје светиње”.
Одговор: Апостол говори: Царство Божије није у речи (1.Кор.4,20). И ава Макарије вели: “Онога ко исправно верује и ко се подвизава у побожности, Исус неће предати у руке демона”. Господ је рекао: Многе удовице беху у Израиљу у време Илије… и ни једној од њих не би послан Илија до у Сарепту Сидонску (жени удовици), премда беше незнабошкиња. И још је рекао: И многи беху губави у Израиљу у време пророка Јелисеја, и ниједан од њих се не очисти до Нееман Сиријанин (Мк.4,25; 26), који је веровао, премда беше из другог народа. Због тога сам сматрао да си, одвојивши се од нас, напустио самооправдање стекавши смирење. Међутим, из твојих помисли видим да си још увек исти, или да си чак постао и гори. Ако је Бог изабрао оно што је лудо, слабо и понижено пред светом (уп. 1.Кор.1,27-28), очигледно је да је одбацио оно што је славно и пуно хвале код људи. Јер, оно што је угодно људима, није угодно Богу. Оно што је Бога ради бешчасно код људи, блажено је пред Богом, као што је сам рекао: Блажени сте кад вас људи омрзну и кад вас одбаце и осрамоте, и разгласе име ваше као зло због Сина Човечијега. Радујте се… и играјте… јер су тако чинили пророцима оци њихови (Лк.6,22-23). Ти си се дуго времена васпитавао код нас. Испитај своје срце [и види] да ли си од нас примио неки повод или савет, који је могао да те одвоји од пута Божијег. И покров који је био над тобом није ли проистицао од невоље коју си претрпео, будући изгнан старцем ради своје користи? Кажи ми, брате, на шта гледа Бог: да ли на човеков почетак, или на оно чиме ће завршити започето. Ти сам знаш шта си стекао за време странствовања. Ти се, такође, сећаш да сам ти, док си раније живео са мном, говорио: “Уколико ме слушаш у једном, а у другом ми противречиш, онда и у ономе у чему ме слушаш испуњаваш своју вољу. Стога ја нећу дати Богу одговор за тебе. Ако те је Бог привео, Он ће те и управити. Ако (си, пак, дошао) по својој вољи, [знај] да је писано: Отпустих их по намери срдаца њихових (Пс.80,13). Стога, помоли се за мене и остави нас на миру. Јер, и ја желим да у Господу будем без бриге о ма чему.
 
547. Питање. Изашавши из једног општежића, неки од братије су себи купили келију поред места на коме је било општежиће (Серида), не питавши ништа самог аву. Ожалостивши се на њих као на нарушиоце поретка, ава Серид је хтео да их прогна. Међутим, они су му се успротивили. (Тада) су питали истог старца да ли су они добро поступили и како је требало поступити.
Одговор: Свагде налазимо (примере) [чињенице] да је препирање погубљивало многе људе. Тако је било са Датаном и Авироном, који су се противили Мојсију. И (уопште), оно је рђав знак. Ако се (та братија) нису убојали свог аве, кога ће се уопште постидети? Одсуство, пак, стида јесте знак смућености помисли, док смућење произилази од ђаволског нашаптавања. Јер, пре свих се побунио ђаво. Они који чине исто, постају његова деца. И какве последице произлазе одатле? Такви се потпуно удаљују од смирења, затварајући уши да не чују Онога ко је рекао: А кад вас потерају у једном граду, бежите у други (Мт.10,23), и: Који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину (Мт.5, 40). Они су се, дакле покорили злу. Зло, пак, не рађа ништа добро. У (Писму) је забележено: Не може дрво зло плодове добре рађати (Мт.7,18). У своме противљењу они су згазили и чин светих отаца. Јер, оци говоре: “Ако негде пођеш са намером да се настаниш, најпре питај надлежног, како се неко не би ожалостио због твог настањивања”. Оци тако заповедају у вези са другима. Утолико пре треба да се тражено испуни тамо где би таквим [поступком] могао да се ожалости игуман дотичног човека. Крај тог спора треба да буде следећи: они, будући да су сагрешили, нека позову друге да замоле аву да им опрости и да им не врати зло за зло. (Ава), пак, треба да им опрости, будући да је у Писму речено: Дужни смо пак ми јаки слабости слабих носити (Рим.15,1). И Господ говори: Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт.6,15). И још: Будите ви, дакле, савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мт.4,48). На тај начин ће се прославити Бог. То ће бити пример многима.
 
548. Питање. Ава општежића у коме су пребивали и други свети старци је издао једну наредбу. Неколицини од братије, који су се држали своје воље, наредба се чинила тешком, те су почели да ропћу. Чувши, велики старац им је послао следећи одговор:
“Братијо, Господ је рекао: Овце моје слушају глас мој… и за мном иду (Јн.10,27) и остало. Због тога је онај ко је истински ученик послушан свом ави у свему до смрти. Све што ава нареди, он себи окреће на поуку, не смејући да расуђује о наређеном или да каже: “Зашто то? Због чега ово”. У супротном случају он не би био авин ученик, него судија. Тако нешто произилази од покварене људске воље. Према томе, уколико ученик коме ава нареди било коју ствар стане да противречи, очигледно је да жели да остане при своме и поништи речи свог аве. Нека он расуди ко (је У том случају) ава: да ли онај чија је реч погажена или онај чија је остала. Онај ко хоће да испуни своју вољу јесте син ђавољи. И ко испуњава вољу таквог, испуњава вољу ђавола. И чак да испуни своју вољу, он неће наћи покоја. Ту је посреди непослушање, које је погибао душе. Према томе, онај ко види да се саблажњава својим авом, треба да оде од њега да не би погубио душу своју и да не би понео осуду и за друге које квари. Не знајући да ли добро или рђаво чини његов ава, он се саблажњава у невреме ради своје воље. И макар и учинио по својој вољи, он никада не може бити праведнији од свог аве. Кад већ боље од свог аве зна шта му је корисно, зашто остаје његов ученик? Нека оде и сам друге научи. Нека вас не вара ђаво и не идите за (предлозима) своје воље, себи на штету. Никада не [треба] да буде по вашој вољи. Јер, зло не истребљује зло. Када све препустите вољи Божијој, Он ће учинити како му је угодно. Братијо, Бог види да сам вам писао сажаљевајући вас. Ко прими (моје речи), послужиће му на спасење. Ко их, пак, не прими или чак усхте да пљуне на написано (као што су неки већ и учинили, клевећући нас срцем или устима), отворен му пут, тј. нека му је по вољи. Опростите ми”.
 
549. Одговор истог великог старца једном од отаца који је питао да ли треба строгом епитимијом да казни свог ученика који је противречио.
“Брате љубљени, знај да су дани зли. Неоспорно је да је казна добра и достојна дивљења и да многа сведочанства показује у своју корист. Јер, Писмо говори: Јер кога љуби Господ, онога и кара (Јев.12,6), и још: Блажен је човек кога ти казниш Господе (Пс.93, 12) и остало. Међутим, тог брата напада тврдокорност. Претрпи га и потруди се над њим. Покарај, запрети, утеши, по речи апостола (2.Тим.4,2). И уколико он прихвати твој прекор, поново ћеш га придобити. Пробуди га од најтежег сна грубости. Јер, уколико одебља кора његовог трња, заплакаће се над њим великим и неутољивим плачем. Ако се он потруди да ишчупа трње док је још танана биљчица, моћи ће да се избави од страсти. Када, пак, трње очврсне, биће неопходни труд, подвиг и напор да се ишчупа. Према томе, кажи му да марљиво пази на себе”.
 
550. Одговор истог великог старца брату који се у општежићу бавио тесарским послом и који је, под нападом различитих помисли, размишљао: “Боравак овде не доноси ми никакву корист: ја (својој души) нисам пожњео никакву помоћ”.
Брате, ми сами нећемо да се избавимо од тешких дана и љутих невоља. Бог је људима дао два дара којима могу да се спасу и избаве од страсти старог човека, тј. смирење и послушање. Ми, међутим, не стремимо ка њима и не желимо да пребивамо у њима, нити да се руководимо њима како бисмо обрели помоћ, избавили се од зла и привили се уз великог Лекара Исуса, који може да нас излечи од запаљености (страстима). Зашто само зло сабираш у своју скривницу, смућујући се и тугујући? Престани да будеш гневљив, раздражљив и завидљив. Схвати да су такви презрени, а не поштовани. Напусти сва скретања (са пута правде) и приклони свој врат под смирење и послушање, те ћеш стећи милост. Ако са смирењем и послушањем будеш испуњавао оно што чујеш (од отаца), Господ ће ти дати своју благу помоћ не само у делу којим се сада бавиш, него (ће удесити) да и сва дела твоја буду успешна. Јер, Он чува пут оних који га се боје и покрива њихов ход. Због чега негодујеш? Због чега се препиреш? Милост Божија ће ти помоћи уколико истрајеш у трпљењу Божијем. Умри, окајани, за сваког човека. Реци помисли: “Ко сам ја? Земља и пепео (Пост.18,27) и пас (Мт.15,27)”. Кажи себи: “Ја сам крајње безначајан”. Зашто сам себи предсказујеш погибао, не бојећи се Бога? Како се не стидиш говорећи: “Овде нисам нашао помоћ”? (Знај) да ти је сатана ослепио срце, доводећи те до неблагодарности и дајући ти помисао да на светом месту ниси обрео никакву корист. О, неразумни човече! Кад те не би чувала рука Божија и свете молитве светих који овде пребивају, ти би сада био у тами најкрајњој? Где би ти могао да стекнеш толику корист? Нигде! Међутим, ђаво сеје у тебе смртно семе на твоју погибао, желећи да те удаљи од искрене везе са светима, од њиховог покрова и користи. Он хоће да те потпуно преда у руке непријатељима истине како би уништили овчицу, мислим – душу твоју. Немој гледати на друге, понижавајући их и судећи их. Јер, тебе самог лове (непријатељи), смућујући те тиме. Теби они штете, изгонећи те из (предела) мира и тишине, истрајности, разума и сваког добра. Оставивши то, иди за мојим речима. Ја ћу понети твоје бреме, а ти ћеш наћи помоћ, милост и спасење својој души. Брате, ми се спасавамо кроз труд. Принуђавај себе да не говориш: “Шта је то? Због чега то (Сир.39,22)? Зашто ја немам исто што и они или ови други”. Напротив, труди се приљежно у малом рукодељу са страхом Божијим. За то ћеш добити велику награду. Немој очајавати јер ћеш ђаволу пружити радост. Нека му Господ не да да се обрадује, већ нека се пре расплаче због твог спасења у Христу Исусу, Господу нашем, коме слава у векове. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Наиме, да старање о себи препустимо Богу.
  2. Тј. до три поподне.
  3. Тј. са неким благословом од светих, као на пр. водом, уљем итд.

Comments are closed.