NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dela savremenih teologa » DUHOVNI ŽIVOT VIĐEN IZ PRAVOSLAVNE ANTROPOLOGIJE (iz knjige „TRAGANJE ZA HRISTOM“)

DUHOVNI ŽIVOT VIĐEN IZ PRAVOSLAVNE ANTROPOLOGIJE (iz knjige „TRAGANJE ZA HRISTOM“)

Ep. Atanasije Jeftić

DUHOVNI ŽIVOT VIĐEN IZ PRAVOSLAVNE
ANTROPOLOGIJE
[1]
Tema o kojoj ćemo govoriti jeste duhovni život. Reč je, naravno, o hrišćanskom duhovnom životu prema iskustvu i učenju Svetih Otaca Pravoslavne Crkve.
 
Od samog početka ovako naslovljenog predavanja treba postaviti izvesna pitanja. Naime, zašto je potrebno reći „duhovni život“? Zar ne bi bilo dovoljno reći prosto „život čoveka“? (Pridevi nekada pomažu boljem shvatanju imenica uz koje stoje, ali ponekad i otežavaju njihovo shvatanje). U svakom slučaju, pridev „duhovni“ uz reč život potrebuje izvesna objašnjenja.
 
Mnogi ljudi u istoriji čovečavstva, koji su se bavili pitanjem čoveka, govorili su na temu o ljudskom životu. To je i prirodno, jer koga god interesuje čovek neizbežno ga interesuje i čovekov život, tj. način sadržaj i kvalitet, a i smisao ljudskog života. Različiti ljudi u razna vremena davali su i različite odgovore, različita shvatanja i tumačenja ljudskog života, njegovog načina, karaktera i smisla.
 
Našoj, zadatoj nam u ovom predavanju temi „duhovni život“ moguće je, čini nam se, pristupiti sa tri strane, od kojih svaka otkriva i različito shvatanje čoveka i ljudskog života. Naime, jedni će reći: Zašto uopšte govoriti o nekom „duhovnom“ životu čoveka? Zar se već samim time ne shvata ljudski život nekako „apstraktno“, mimo njegove realne materijalne osnove? To je shvatanje materijalista, koji život ljudski svode samo na materiju i njene raznovrsne kombinacije. Drugi će opet pristati na reč „duhovni život“, ali u tom smislu, da, pošto je čovek telo i duša, duh i materija, onda „duhovni život“ za njih znači samo „viši nivo“ ljudskoga života, iznad običnog biološkog, tj. život u smislu kulture, umetnosti, filosofije, religije. Takvim „duhovnim životom“, reći će se, žive „ljudi od duha“, kulturni i obrazovani ljudi, koji se bave pitanjima ljudskog duha u njegovim različitim manifestacijama. To je idealističko shvatanje i ono uglavnom dominira u evropskoj civilizaciji. Treće shvatanje je naše hrišćansko, i posebno naše pravoslavno, koje nije ni materijalističko ni idealističko. Ono duhovni život čoveka shvata kao jedinstveni događaj i doživljaj celovitog ljudskog bića, svecele i jedinstvene ljudske ličnosti. Pokušaćemo da ovde progovorimo nešto više i konkretnije o tom pravoslavnom hrišćanskom shvatanju i iskustvu duhovnog života čoveka, polazeći prvenstveno iz pravoslavne antropološke perspektive.
 
Kao pravoslavni hrišćani imamo pouzdano iskustvo, imamo unutrašnju uverenost („pliroforiju“ = punoću unutrašnje uverenosti i ispunjenosti, kako veli Apostol Pavle), koja izvire iz našeg hrišćanskog i naročito svetiteljskog živog iskustva: da ono što mi zovemo duhovnim životom pokriva celokupnu realnost ljudskog života kako biološko-fizičkog, tako i duševnoduhovnog, pa čak i nešto više od toga obadvoga.
 
Možemo unapred da kažemo ukratko, izlažući se svakako opasnosti prejudiciranja naše teme, da kod nas pravoslavnih hrišćana, kad je reč o istinskom duhovnom životu čoveka, reč je o pravom i punom življenju jedinstvenog psihofizičkog bića ljudskog, ljudske ličnosti, ali tek u živoj sveživotnoj zajednici sa Živim Bogom, sa Svetim Duhom Božijim, što i jeste krajnje naznačenje i ispunjenje čoveka kao žive personalne egzistencije. No da bismo o tome govorili jasnije, potrebno je prethodno istaći izvesne preduslove, izvesne antropološke predpostavke hrišćanskog viđenja i doživljaja čoveka. Drugim rečima, potrebno je dotaći se pravoslavne hristološke vstine o čoveku i blagodatnog, duhonosnog iskustva istinitog ljudskog života.
 
Govoreći o duhovnom životu čoveka, prvenstveno je potrebno zapitati se: koji i kakav se čovek ima u vidu? Ko je to i šta je čovek? Kakvu antropologiju imamo u vidu kad govorimo o čoveku i njegovom životu i, u daljoj liniji, kakvu kosmologiju, kakvo viđenje ishvatanje sveta i života? Ovo je pitanje od velike, skoro presudne važnosti, jer će predpostavljena antropologija i kosmologija, tj. kosmoteorija, presudno uticati na shvatanje i vrednovanje čoveka i kvaliteta ljudskog života.
 
Priznajemo odmah od početka da na naše pravoslavno shvatanje o duhovnom životu utiče hrišćanska pravoslavna antropologija, ali mi verujemo i znamo da ona u sebi sadrži i raskriva pravu i punu istinu o ljudskom biću i ljudskom životu u svim njegovim dimenzijama i perspektivama. Pravoslavna antropologija, odmah da kažemo, jeste otvorvna antropologija, za razliku od svih drugih antropologija, kako materijalističkih tako i idealističkih, koje su sve skupa „zatvorene“ antropologije.
 
Pod „zatvorenim“ antropologijama podrazumevamo, s jedne strane, one koje posmatraju čoveka kao biće svedeno i ograničeno samo na čoveka i unutar „čovekovog sveta“, to jest na ono što je klasična grčka misao izrazila rečima: „Mera svega je čovek“ (μετρον παντων ανθρωπος). S druge strane, zatvorena antropologija je i ona koja, sasvim suprotno ovoj prvoj, sve čovekovo svodi samo na Boga i izražena je u klasičnoj Platonovoj reči: „Mera sveta je Bog“ (μετρον παντων Θεος), i gde je čovek posmatran samo unutar Božanske ideje (unutar napr. Platonove „teologije“ ili tačnije „teogonije“, koja se na svoj način kasnije ponavlja i kod Hegela i u drugim filosofskim sistemima). U oba ova viđenja i shvatanja čoveka imamo pred sobom jednu zatvorenu antropologiju, svejedno što se radi o dva suprotna shvatanja čoveka. Sagledavanje čoveka u njima je nepotpuno, jednostrano i ograničeno, jer se iz tih antropologija ne mogu sagledati sve beskrajne bogočovečanske dimenzije i mogućnosti ljudskoga bića.
 
Mi pak, kao pravoslavni hrišćani, ispovedamo, to jest svedočimo da naša hrišćanska otvorena antropologija znači nešto mnogo veće i šire od antropocentrične i od teocentrične antropologije; dakle, i od one koja posmatra čoveka samo iz čoveka, i od one koja posmatra čoveka samo iz Boga. U stvari, iskustvo je pokazalo da se obe ove međusobno suprotne antropologije na kraju krajeva ipak svode na jednu i istu kosmocentričnu viziju svega – i čoveka i Boga – unutar jednog zatvorenog kosmosa koji sobom određuje sudbinu i čoveka i Boga. Tu se bitno ne razlikuje klasična ili moderna materijalistička i idealistička vizija sveta i čoveka, jer su obe one, i u drevno i u moderno doba, u suštini uvek kosmološke i kosmocentrične. Nama, naravno, nije ovde cilj da se bavimo klasičnim ili modernim filosofijama sveta i čoveka, ali je za nas kao hrišćane jasno i nesumnjivo da iz njih neizbežno proističu zatvorene antropologije.
 
Kao što rekosmo, nasuprot napred navedenim shvatanjima o čoveku stoji hrišćansko viđenje i shvatanje čoveka i sveta, koje prvenstveno potiče iz fakta Božanskog Otkrivenja, čiji centar i glavni događaj, koji sobom sve osvetljava i razjašnjava, jeste događaj koji se zove Hristos, to jest: ovaploćeni Bog koji se ličio otkrio i javio u svetu kao Čovek. Svevečni, Živi i Istiniti Bog postao je stvarno živi i istiniti Čovek i javio se kao jedinstveni Bogočovek. Pojava Hrista kao Bogočovečanske Ličnosti u našem ljudskom svetu i istoriji predstavlja jedinstvenu novinu i najveći spasonosni događaj koji Hrišćanstvo i hrišćansko viđenje i doživljaj sveta i čoveka čini drugačijim, jedinstvenim i uvek novim. Od pojave Hrista pa do danas, kroz svu istoriju Hrišćanstva, svi Apostoli i Svetitelji do naših dana, svedoče i potvrđuju novo hrišćansko iskustvo, novu teološku i antropološku istinu: da je Bogočovek Hristos jedino pravo i istinito merilo svih i svega. (Ovu istinu u naše dane naročito je naglašavao i posvedočavao nedavno preminuli otac Justin Popović).
 
Tek sa Bogočovekom Hristom kao merilom svega dobijaju donekle svoje mesto i smisao i ona dva napred pomenuta stava: onaj prvi da je „Bog merilo svega“ i onaj drugi da je „čovek merilo svega“. Jer u Hristu su oba ta kriterijuma spojena u jedno i povezana, tako da oba dobijaju izveono svoje mesto i važnost, ali ne jedan na račun drugoga, nego oba u jednoj bogočovečanskoj sintezi i ravnoteži. Otuda hrišćanska pravoslavna antropologija nije samo antropocentrična, niti samo bogocentrična, no ipak je istovremeno i jedno i drugo, jer je Hristocentrična, Teantropocentrična. Ona sadrži potpuno, svecelosno, hristološko i hristo-centrično viđenje i shvatanje čoveka, čoveka prihvaćenoga i obuhvaćenoga svecelo u tajni Hrista (Koji je istovremeno i Bog i Čovek), te je tako čovek sjedinjen sa Bogom i Bog sa čovekom bez ikakvog umanjenja ili alijenacije.
 
Stoga pravoslavna otvorena antropologija ne shvata i ne procenjuje čoveka samo iz njega samoga, ili samo iz našeg sveta i istorije, niti pak samo iz transcendentnog i čoveku apstraktnog Boga, nego iz Živog i Istinitog Bogočoveka Hrista – jedinoga i istinitoga Boga koji je postao istinski Čovek. Ovaploćenjem i očovečenjem Hrista, večnoga i svetvoračkog Boga, ljudima je Bog došao u samu njihovu prirodu i svet i istoriju, poistovetio se Bog sa čovekom i sjedinio do najintimnijih tajni našega bića i života, a time onda omogućio čoveku slobodnu i spasonosnu zajednicu sa večnim i besmrtnim Bogom.
 
Bez Hrista, čoveku nije bilo, i nema, realne mogućnosti i garancije da se može ostvariti kao pravi i puni čovek, jer ne samo bilo koji „čovek“, nego ni bilo koji religijski i filosofski „Bog“ nije stvarna mogućnost ni garancija za ostvarenje i obesmrćenje čoveka, za takvo ostvarenje i večno življenje čoveka da se on ne izgubi, da ne bude alijeniran, deformisan i otuđen, isparen i pretvoren u nešto što više nije čovek, čega se s pravom boje humanisti. Humanisti se, naime, u ime čoveka bune protivu Boga, mada istovremeno najčešće ostaju u bezizlazima svog golog humanizma, kakav je na pr. u naše dane bio francuski egzistencijalista Žan-Pol Sartr. Sartr, naime, smatra da Bog, ako i postoji, nije potreban čoveku i čak mu smeta, jer predstavlja „opasnost“ za čoveka, ograničava ga i alijenira jer se, po Sartru, pred Bogom gubi čovek. Za nas pak pravoslavne hrišćane ovakvo Sartrovo, i ne samo njegovo, shvatanje dokaz je samo posunovraćenosti takvog jednog pristupa i Bogu i čoveku, što je najverovatnije posledica izgubljenog, ili možda i nedoživljenog na Zapadu, osećanja i iskustva Živoga Hrista Bogočoveka.
 
Nasuprot takvom, ili sličnom tome, shvatanju odnosa Boga i čoveka, naše pravoslavno iskustvo o Živom i Istinitom Bogu, Koji se javio u Bogočoveku Hristu kao istiniti Čovek, posvedočava biblijsku, otkrivenjsku istinu da je Bog stvorio čoveka po liku Svomei da se već u tome projavilo veliko čovekoljublje Božije, velika ljubav Božija prema čoveku. Naime, Bog je stvorio čoveka bogolikim a ne bogoprotivnim, stvorio ga je ličnim i slobodnim bićem, te se pravi i autentični čovek pokazuje i projavljuje kao živa ikona Božija, uvek bogočežnjiva i bogogladna. Drugim rečima, čovek kao živa i hristolika, bogolika ličnost već samim svojim početkom bića i života upućen je na slobo dnu i ljubavnu zajednicu sa Bogom Čovekoljupcem, te mu zato Bog nije i ne može biti tiranin, nego je uvek Otac i Spasitelj, a u Hristu Bogočoveku i Brat i večni Prijatelj. 0 tome kako je Bog stupio u zajednicu sa čovekom, a ta slobodna i u ljubavi zajednica jeste Crkva Hristova, govorićemo opširnije nešto kasnije. Za sada je, dakle, važno naglasiti sledeće:
 
U svetlosti pravoslavne otvorene antropologije, duhovni život čoveka polazi uvek od hristoloških i hristolikih osnova čovekovog bića, to jest od izvornog i autentičnog viđenja i doživljaja čoveka u Hristu Bogočoveku u svim njegovim dimenzijama i bogodanim mogućnostima, koje su uvek bogočovečanske. Ovim pravoslavna antropologija ne negira postojanje istinske ljudske prirode i prirodnog ljudskog života, ali i tu prirodu i život smatra velikim darom čovekoljupca Boga, tako da hrišćanin taj božanski dar ljudske prirode i prirodnog života prihvata sa radošću, ljubavlju i blagodarnošću. Pa ipak, i taj božanski dar ljudske prirode i prirodnog života, na osnovu našeg živog iskustva u Crkvi, mi ne smatramo za čovekov konačni i potpuni, duhovni život, zato što se ljudsko biće ne svodi samo na golu „prirodu“, makar ona i bila od početka bogodana i bogolika.
 
Oni pak koji ne prihvataju Boga i posmatraju čoveka samo u okvirima ljudske „prirode“, ili samo kao proizvod kosmičke „prirode“ ili „društva“, tj. proizvod materije, sila i zakona ovoga sveta, za njih je ljudsko biće i ljudski život u svetu sasvim i neizbežno zatvoren i okovan u okvire i granice te iste prirode, ovog i ovakvog našeg sveta, svejedno kolike su njegove kosmičke dimenzije. Ipak i oni, kao i svi ljudi, osećaju i priznaju da postoji izvesni ljudski dinamizam, neke date ili stečene mogućnosti za razvoj i progres čoveka i čovečanstva, ali su na kraju prinuđeni da priznaju da čovek konačno ostaje zatvorenik i zarobljenik i svoje sopstvene i opšte kosmičke „prirode“, a to, u krajnjoj liniji, znači: bezutešni rob smrti, prolaznosti i propasti.
 
Za nas pravoslavne hrišćane, međutim, samo to priznanje, tj. iskustvo dinamizma ljudskih mogućnosti, ljudskog progresa, mogućnosti čovekovog rasta i razvoja upućuje nas već na Boga kao Tvorca čovekovog. Jer je Bog stavio u čoveka, u ljudsku prirodu veliki dinamički potencijal, te se tako sama dinamika i progresivnost ljudske prirode pokazuje i dokazuje kao dar Božiji. Taj se dar na delu projavljuje kao stvarna mogućnost beskrajnog rasta čovekovog (mi pravoslavni više volimo da upotrebljavamo iz biblijske terminologije reč rast, rašćenje, nego li reč „evolucija“, kao što takođe više volimo reč preobražaj negoli reč „revolucija“). Za čoveka je, dakle, nesumnjivo moguć razvoj i rašćenje, jer je Bog već u početku, pri stvaranju čoveka stavio u prirodu njegovu bogat potencijal, velike i dinamičke mogućnosti (koje se na biblijskom jeziku nazivaju slikom Božijom ili talentima, zalozima, darovima).
 
Iako je taj bogodani dinamizam u čoveku veoma bogat, ipak za pravoslavnu otvorenu antropologiju čovek se ne svodi samo na te početne datosti u svojoj prirodi i u kosmosu, jer je Bog čoveku naznačio i otvorio daleko veće ciljeve i mogućnosti, naznačio ga je za bogočovečansku punoću ka kojoj čovek može i treba da stremi i uzrasta (što se na biblijskom jeziku zove bogopodobnost, bogousinovljenje, zajednica s Bogom, oboženjv, obogočovečenje). Bez tog krajnjeg naznačenja, kao bogopostavljenog cilja čoveku i njegovom životu, nije moguće objasniti kako i zašto čovek unapred zna, predoseća, sluti i čezne za nečim boljim, uzvišenijim, lepšim, savršenijim, nadprirodnijim. Otkuda to čovek zna i pradoseća? Već same čežnje i stremljenja, nostalgije i želje ljudske (a one su opšteljudska pojava i nema potrebe da ih ovde dokazujemo) one sobom svedoče i potvrđuju da čovek nesumnjivo ima svojevrsno predosećanje bogodane veličanstvenosti koja ga očekuje i ka kojoj stremi, jer za nju ima u sebi potencijalne mogućnosti i može da se toj bogonaznačenoj punoći i savršenstvu približava i da je čak u nekoj meri predokuša.
 
Stari antički svet, naročito pojedini grčki filosofi, i meću njima osobito Sokrat, govorili su da ta svest ili osećaj kod čoveka jeste rezultat njegovih sećanja iz nekog drugog, prethodnog sveta i života, odakle je čovek u ovaj svet i život došao (nešto slično misli i Njegoš u „Luči mikrokozma“). Jer stari Grci su shvatali i tumačili čoveka iz neke predistorije, iz preegzistencije. Nasuprot njima, mi hrišćani, iako prihvatamo da se čovek na neki način „seća svoje prve slave“ (kako veli Njegoš), to jest svog prvobitnog stanja u Raju, ipak smatramo da ta opšteljudska adamonska nostalgija nije pravo i puno objašnjenje čovekovih težnji i čežnji, zato što postoji ne samo protološka (prvobitna), nego i eshatološka nostalgija čoveka, ustremljena ne ka prošlosti nego ka budućnosti čoveka, ka budućem naznačenju i savršenstvu, ka konačnoj punoći čoveka u Hristu Bogočoveku.
 
Prvobitna adamovska nostalgija u čoveku postoji zato što je Bog, stvorivši čoveka u početku, založio u njegovu prirodu izvesno „seme“, tj. onu stvarnost koju Biblija naziva ikonom Božijom u čoveku, a to je čovekova uroćena bogolikost. No, taj zalog dinamičke prirode, ustremljen je sav ka poslednjem naznačenju čoveka, ka sve većoj i savršenijoj slavi i punoći čoveka, ka bogoupodobljenju, kako veli Sveto Pismo, to jest ka onom s(a)vršetku i savršenstvu koje se postiže u sjedinjenju sa Hristom, kada čovek postaje sin Božiji i bog po blagodati, izjednačen u ljubavi i životu sa Hristom Bogočovekom. To je ono krajnje naznačenje čoveka koje Sveti Oci Pravoslavne Crkve nazivaju oboženjem čoveka u Hristu blagodaću Duha Svetoga i ljubavlju Boga Oca. Upravo ovo prednaznačenje čoveka za eshatološku punoću u Hristu, za uzrastanje čoveka „u meru rasta punoće Hristove“ (Ef. 4, 13), to eshatološko stanje predoseća i donekle predokuša čovek u bogodanoj mu na početku bogolikoj ikoni, u liku Božjem koji mu je dat kao „seme“ i koji ga i čini pravim čovekom, ljudskom ničim nezamenljivom ličnošću. U toj prvobitnoj datosti lika Božijeg u čoveku sadržana je potencijalno i sva dalja mogućnost čovekovog razvoja i rasta ka bogoupodobljenju, ka obogočovečenju u Hristu Bogočoveku.
 
Možda to izgleda čudno i neverovatno, ali za nas pravoslavne hrišćane je istinito i iskustvom Svetih u Crkvi potvrđeno: da ne toliko početak čoveka, koliko daleko više njegov konačni savršetak (telos = cilj i savršenstvo) koji je Bog naznačio čoveku, da upravo taj telos unazad osvetljava iznačalni lik Božji u čoveku, onu od Tvorca založenu bogolikost u čoveku, osvetljava je iz obratne eshatološke perspektive (slično obratnoj perspektivi u pravoslavnoj ikoni). Naime, krajnji i završni (savršiteljni) cilj čoveka, koji Sveto Pismo naziva Omegom, i koji čovek treba i može da dostigne, baš taj kranji cilj osvetljava početni i polazni momenat čoveka, nazvan u Svetom Pismu Alfom. (Podsećamo na biblijsku istinu da je Hristos nazvan Alfom i Omegom, Početkom i Savršetkom – Otkr. 1, 8 i 22, 13). Slično tome, kako veli Sv. Maksim Ispovednik (sledujući u tome Sv. Atanasiju Velikom), kao što krajnji plan i svrha jedne kuće odrećuje i osvetljava njenu gradnju od samoga početka, tako i prvobitna Božja zamisao Crkve, kao krajnjeg cilja svega, bila je vodeća i određujuća ideja već pri stvaranju sveta i čoveka u početku.
 
Tako smo mi pravoslavni hrišćani lica okrenuta ne toliko ka početku i prošlosti čoveka i sveta – mada taj početak uključujemo i ozbiljno uzimamo u obzir, jer bez Alfe nema ni Omege – koliko ka budućnosti, ka eshatologiji čoveka u Hristu Bogočoveku, mi dakle stoga i jesmo pravi i istinski progreoisti i humanisti. Mi ne kažemo da se može govoriti o čoveku i bez njegovog početka i polazne tačke Alfa, to jest bez onog polaznog stvaralačkog akta kojim nas je Tvorac u početku stvorio po liku Božjem, nego naglašavamo da se ta prošlost čovekova osvetljuje u punom svetlu i smislu tek onim eshatološkim što očekuje čoveka, tek onom budućom slavom i veličanstvenošću čoveka u Hristu koja jedino objašnjava i osmišljava čovekovo biće i život. Jedino ta eshatološka punoća potpuno objašnjava čovekove nostalgije, težnje i čežnje, čovekova stremljenja ka svemu boljem i savršenijem, i naročito čovekove gladi i žeđi za uzvišenijim i punijim duhovnim životom. Nisu to prvenstveno neka „sećanja“ iz čovekove prošlosti, nego su to, iako paradoksalno, baš predosećanja i predokušaji budućnosti, svojevrsni predukus i anticipacija eshatoloških obećanja Božijih datih nam kroz Načelnika (Začet nika) i Savršitvlja (= Završitelja i Usavršitelja) našega Hrista Bogočoveka (sr. Jevr. 12, 2). Kao potvrdu i dokaz ovoga što govorimo navešćemo ovde poznati biblijski događaj opisan u 3. glavi knjige Postanja. Reč je o čovekovom padu u Raju.
 
Naime, zašto je đavo predložio čoveku u Raju – i čovek je baš „naleteo“ na taj predlog – da će „biti kao Bog“ ako bude jeo sa „drveta poznanja dobra i zla“? Na to pitanje Sveti Oci, i posebno Sv. Jovan Damaskin, odgovaraju: Zato što je čovek i bio stvoren od Boga za oboženje, za izjednačenje sa Bogom, da zaista postane bog po blagodati, ali je to oboženje i izjednačenje sa Bogom davano čoveku od Boga samo kroz ljubav i slobodnu saradnju i saživljenje sa Bogom, a ne kroz neku otmicu i prigrabljivanje, ne kroz sebično uzurpiranje (koje grubo gazi i ukida ljubav i slobodu). Bog je čoveka stvorio za slobodu, za lični i samoodgovorni život, za slobodnu i samoodgovornu ljubav, za nesebičnu saradnju i saživljenje u zajednici, gde nema mesta za otmicu i gramzivo prisvajanje onoga što se samo kroz ljubav i radost slobodnog opštenja i zajednice daje i deli.
 
Čovek je tako od Boga stvoren da je mogao da u slobodi i ljubavi prihvati pruženi mu dar Božiji i u saradnji sa Darodavcem doživi svoje oboženje, svoje blagodatno ravnobožtvo (ισοθεια = izjednačenje sa Bogom), ali je to mogao da ostvari tek kroz slobodno i dragovoljno usvajanje ponuđenog mu dara ljubavi. Jer ljubav se uvek nudi i prihvata slobodno i dragovoljno, a neda se otimati i prisvajati nasilno. Trebalo je da čovek pruženi mu od Boga dar usvoji na odgovarajući mu način, kao slobodna i odgovorna ličnost, a to znači kroz zajedničarenje u ljubavi, kroz dobrovoljno opštenje, a ne kroz krađu, otmicu, uzurpiranje, ne dakle kroz bilo kakvu nužnost i nasilje (kao što mu ni Bog nije nasilno nametnuo Svoje dobro).
 
Đavo je, međutim, čoveku predložio upravo suprotni i za čoveka kao lično i slobodno biće destruktivni put sticanja i zadobijanja onoga što čoveku inače nije bilo nemoguće i neostvarljivo – da bude kao Bog. To što se kod čoveka javila želja za onim što mu je đavo predložio, što je đavolov predlog naišao kod čoveka na neki odjek i adekvatnost, to je zato što je u njemu postojala mogućnost odziva na poziv „da bude kao Bog“. (Da je đavo predložio čoveku nešto drugo, na primer, da postane „kineski car“, verovatno ne bi ni naišao na ikakav odjek i odziv, jer bi takav predlog čoveku izgledao tuć i nepoznat, nepodoban i nepodhodeći). Bavolov predlog je na svoj način zainteresovao („zaintrigirao“) čoveka, jer mu je unutrašnje bio privlačan (skoro „kongenijalan“, mada ne u platonovskom smislu), zato što je čovek imao unutrašnji „efesis“ (poriv) ka oboženju, kako veli Sveti Jovan Damaskin. Ali je đavolova greška i obmana bila u tome što je čoveku predložio pogrešan put i način: da bez Boga postane Bog! To jest, predložio mu da postane Bog time što će pojesti jednu voćku, jedan plod sa drveta! Ali, zar se može tako postati Bog?! Zar se jedenjem jedne voćke, svejedno koje i od kojeg drveta, može čovek izjednačnti sa Bogom večno Živim i Istinitim? Zar to nije magijski način koji je đavo čoveku predložio, način automatskog, mađijskog „postajanja bogom“, to jest način lažni i prevarni, obmanjivački i ubilački, način bezlični i obezličujući, i samim tim nečovečni, antičovečni i antibožni način?
 
Takav način i postupak „postajanja bogom“, ako bi i bio moguć, ne bi potvrđivao čoveka, niti bi ga stvarno činio ravnim Bogu, jer ne bi poštovao čoveka, kao naravno ni Boga, kao živu i slobodnu ličnost, kao slobodnog i voljnog učesnika i saradnika u svom sopstvenom životu i usavršavanju, nego bi mu jednostavno nametao nešto njemu do tada tuđe i nasilničko, nešto mađijsko, mehaničko, nehumano i raščovečujuće. Takav je, uostalom, i svaki drugi mađijski i lažnoreligijski put, a đavo je upravo to i predlagao: umesto prave vere i veze (= opštenja) s Bogom u ljubavi, predlagao je čoveku nasilje, otmicu, sebičluk, razorno samoljublje umesto spasonosne i oslobađajuće ljubavi i slobode.
 
Đavo je slično činio i postupao sa čovekom i kasnije, kroz razne pseudoreligiozne, mađijske i idolopokloničke načine i puteve, kroz raznorazne vlastoljubive i tiranske puteve i metode koji demonski otuđuju i razaraju čoveka kao bogoliko biće, bogoliku ljudsku prirodu, ljudski hristocentrični, bogočovekocentrični život i usavršavanje. Upravo zato je đavolov način „uzdizanja“ čoveka i bio nečovečan i protivbožan, nehuman i antičovečan, jer je živog i slobodnog čoveka hteo da pretvori u mrtvog idola, u mrtvorođenče, kako je govorio Dostojevski. Đavolov predlog bio je put i metod svake lažne religije i magije i taj metod se kasnije ponavljao i ponavlja kroz mnoge pseudoreligije, kroz raznorazne magijske, mehaničke, nasilne pokušaje „usrećenje“ čoveka i čovečanstva, što je uvek idolopoklonstvo i idolosluženje. Umesto Živog i Istinitog Čovekoljubivog Boga, đavo je čoveku u Raju predložio mrtvog idola, svejedno da li je taj idol sam đavo, ili čovek kao sopstveni samoidol („avtoidol“, kako se i kaže u Velikom Kanonu Sv. Andrije Kritskog).
 
Da bismo još lakše shvatili ovo što nam veli Sveto Pismo o đavoljoj obmani i padu prvoga čoveka u Raju, a i svakog potonjeg čoveka, navešćemo sledeći primer iz našeg svakodnevnog života. Ako u jednom domu jedno dete, želeći da dobije nešto od svoga oca, ne nastoji da to učini nekim izveštačenim putem, nekako mađijski ili sa prevarom, tj. da to u stvari otme i prisvoji sebi, nego ide direktno svome ocu kao roditelju , gleda mu pravo u oči i govori mu: Oče! to jest obraća mu se lično i slobodno, sa detinjim poverenjem i ljubavlju, ono time samo povećava svoje opštenje i zajedništvo sa ocem. Ono tada nema nikakve potrebe da bilo šta od oca prigrabljuje ili otima, pošto sa ocem sve deli u slobodi, ljubavi i radosti opštenja, očuvajući pritom i očevu i svoju slobodu i dostojanstvo. Ako pak taj otac hoće, to jest ako voli svoje dete, onda će mu dati ono što ono traži, a takođe i dete, ako voli svoga oca, neće ništa otimati nego će slobodno tražiti od oca, i tako će među njima rasti opštenje i zajedništvo. Biće to zaista živa zajednica života u ljubavi i slobodi, a ne bilo kakvo otimanje ili podvlašćivanje bilo sa koje strane. Isto je tako i u odnosu čoveka i Boga. Đavo upravo nije hteo i neće takav odnos deteta i roditelja, sina i oca, neće takvo opštenje i zajednicu čoveka i Boga, i zato je čoveku i predložio mađijski, lažni, nasilnički put, put grešni i pogrešni, koji ne daje niti vodi u život i opštenje, nego u raskid i samozatvaranje, što je za čoveka ravno smrti. Izabravši i prihvativši takav put i metod đavolji, čovek je neizbežno otpao od opštenja sa Bogom i dospeo u sigurnu smrt. Bavo se pritom pokazao, i uvek se tako pokazuje, kao obmanjivač i neprijatelj i kvaritelj čoveka, kao čovekoubica od početka, kako veli Hristos (Jn. 8, 44).
 
Iz ovoga što smo rekli sledi jasno da je čovek istinski pozvan od Boga u život večni i oboženje i da on ima u sebi potencijale za taj i takav život, ali je izvor i punoća tog života za njega tek u slobodnoj ljubavnoj zajednici sa Bogom Živim i Istinitim, a ta zajednica jeste istinsko otvaranje i razrastanje ljudskoga bića u svim njegovim bogočovečanskim dimenzijama. Prema tome, hrišćanski pravoslavni duhovni život zasniva se na otvorenoj hrišćanskoj antropologiji, otvorenoj pre svega ka eshatološkom (poslednjem i pliromskom) naznačenju čoveka. Jer čovek je zaista otvoreno biće, sa velikim bogodanim mogućnostima uzrastanja, razrastanja i usavršavanja.
 
Čovek je stvoren od Boga kao konkretno, određeno i ograničeno biće, sa datim u sebi elementima da može da živi, i on zaista može da živi makar i zatvoren u sebe, samodovoljan i samozadovoljan, autonoman i avtarkičan u prirodi svojoj. Ta pak mogućnost samozatvaranja počiva na stvarnoj slobodi čovekovoj, jer Bog je dao čoveku samovlašće i slobodu da može da živi i svojevoljno i samovoljno, da može, ako hoće, da odbacuje i odriče svoj odnos sa Bogom, da sebe postavlja samo po svome. Naravno, u svojoj ontološkoj osnovi čovek postoji blagodareći tome što ga je Bog stvorio i što Bog ne povlači nazad Svoju tvoračku volju, Svoju odluku i energiju kojom drži sva bića, sav svet i čoveka u postojanju. Jer Bog je, po rečima Apostola Pavla, neizmenljiv u Svojim darovima (Rm. 11, 29). On je dao biće i postojanje čoveku i svetu i neće ga uzeti natrag. Ali Bog nije stvorio svet i čoveka samo da prosto postoje, nego i da žive, i to da žive izobilno, kao što i veli Hristos u Jevanđelju: „Ja dođoh da imaju život, i to izobilno“ (Jn. 10, 1), to jest da žive stvarnim i istinskim, preizobilnim životom, kao što veli Apostol Pavle: ,Da se ispunite svakom punoćom Božijom“ (Ef. 3, 19).
 
Bog nas nije stvorio samo da prosto egzistiramo, samo da „životarimo“, kako bi to rekao naš narod. To svakako ne bi bilo dovoljno za takvo biće kakvo je čovek, jer to ne bi bio istinski život, nego samo neko vegetiranje, neki biološki minimum, dok nam je bogatstvo dobrote Božije, bogatstvo ljubavi i čovekoljublja Hristova pružilo mnogo više: „Što oko ne vide, i uho ne ču, i na srce čoveku ne dođe, ono ugotovi Bog onima koji Ga ljube“ (1 Kor. 2, 9). Za biće takvih dimenzija i potencijala kakav je čovek, ni izdaleka nije dovoljno da samo postoji ili živi kako bilo, nego da živi izobilno, to jest da živi duhovno, u punoći života, da svecelo učestvuje u izobilju života Božanskoga, života koji je u Duhu Životvornom (sr. 1 Kor. 15, 45. Jn. 6, 63 i 7, 38-39). Jer čovek je Bogom stvoren kao vrlo bogato biće, bogato već samom svojom potencijalnom otvorenošću. (No ta otvorenost u vlasti je njegove bogodane ali stvarne slobode, njegovog realnog samovlašća. To samovlasno čovekovo korišćenje svoje slobode jeste veliki dar, ali i velika samoodgovornost čoveka, odgovornost i pred Bogom i pred samim sobom).
 
Da bismo mogli unekoliko lakše shvatiti da čoveku nije dovoljan samo goli život, zamislite, na primer, da u jedan dom doće neko strano lice, napr. nevesta dovedena u novi dom, ili neki čovek, prijatelj, radnik koji bi sa vama trebao da ostane za stalno. Ako biste mu vi davali krov, postelju, hranu i ostalo što mu je potrebno za biološki život, tako da on u vašem domu samo postoji, živi i hrani se, a ne biste mu pružili opštenje, zajednicu, ljubav, ljudsko bratsko ophođenje, zar vam taj čovek, ako iole ima ljudske osetljivosti, ne bi s pravom rekao: Vi mene u vašem domu smatrate pre za životinju nego za čoveka; držite me za neko biće niže vrste; ja nisam došao u vašu kuću samo da jedem i živim, nego sam i ja čovek kao i vi, živo biće koje potrebuje ljudski odnos, međuopštenje, ljubav; ovakav život kod vas i nije život, ne zaslužuje ni da se zove životom itd. Iz ovoga primera očigledno je, dakle, da se ljudski život nikako ne može svoditi samo na golo biološko egzistiranje, nego je potrebno da ima karakteristike i sadržaj i punoću života kakav dolikuje dostojanstvu čoveka.
 
Mnoge ideologije ovoga sveta (Dostojevski se u svojim delima izuzetno duboko bavio mnogima od njih), naročito nama savremene ideologije (posebno marksizam), upravo i predlažu čoveku i čovečanstvu takav „gopi život“. Kao da je, po njima, čoveku dovoljno samo da ima da jede i živi, da „konzumira i provodi se, da živi visokim „životnim standardom“ u blagodatima civilizacije, dok mu je sve ostalo samo neka „nadgradnja“ i na svoj način suvišno. Kod tih se vdeologija čovek, na kraju krajeva, svodi na ono što pojede, tj. u krajnjoj liniji svodi se samo na telo i prirodu. („Telo sam, i samo telo“, govorio je Niče).
 
No ako ništa drugo a ono sama tragika čoveka i čovečanstva, i ova spoljašnja a naročito ona unutrašnja, svedoče da to nije i ne može biti tako, niti to čovek može konačno prihvatiti ni podneti kao takvo. Prosto naprosto zato što, po reči Hristovoj, „ne živi čovek samo o hlebu“ (Mt. 4, 4). To znači da, iako je hleb neophodan čoveku – i svaki koji kaže da nije, taj laže i obmanjuje, jer ne priznaje potrebe ljudske prirode koja zaista ne može da živi ako ne jede – ipak treba priznati da čovek ne živi samo od hleba, pošto nije samo i isključivo biološko biće da bi samo jeo i živeo. Čovek ima i drugo bogatstvo i drugi život, dublji, puniji i uzvišeniji, ima potrebe kao ličnost za životom dostojnim čoveka. Taj puniji i savršeniji život mi i nazivamo duhovnim životom.
 
Šta znači, da se opet zapitamo, taj duhovni život? Već smo više puta istakli da je to život ljudskoga duha i celokupnoga ljudskoga bića u živoj zajednici sa Božanskim Duhom. Ali, pitanje se postavlja, da li taj i takav život neće biti nametanje čoveku nečega spolja? Savremeni francuski egzistencijalista Sartr govorio je: „Ako Bog postoji, onda ne postojim ja“, jer kao da postojanje Boga smeta postojanju čoveka, poništava čovekovu slobodu, ograničava i negira čoveka. Tako misli Sartr, a sa njim i mnogi drugi raniji i docniji humanistički solipsisti. Čovek zapadne civilizacije, kojoj pripada i Sartr (naravno, ovde se ne misli prvenstveno na geografski Zapad, pogotovu ne danas kada skoro i nema granice između Istoka i Zapada, nego se mivsli na određeni tip čoveka, na mentalitet zapadnog čoveka novijeg doba), čovek dakle zapadne kulture i civilizacije obično je i najčešće je u sukobu sa Bogom. On Boga postavlja i doživljava kao svoga suparnika, jer mu Bog smeta, ograničava njegovo „carstvo“, njegov „svet“, koji je evropski čovek prisvojio samo za sebe i hoće da ga uredi po svome poretku, po svojoj volji i razumu. „Ja hoću da živim samostalno, autonomno; samodovoljan sam sebi; hoću da budem nezavisan od bilo koga, pa i od Boga; zašto da se Bog upliće u moj svet i moj život, zašto da mi stvara „probleme“ kad sam ja tu dovoljan“ itd. Tako otprilike rezonuje i Sartr i mnogi njemu slični na Zapadu. I to ne samo ateisti i materijalisti, nego i mnogi zapadni hrišćani.
 
Izgleda, drugim rečima, kao da je Bog kriv tim i takvim ljudima što sam čovek ne uspeva i ne može da ostvari svoj autonomni svet i život, svoje samostalno i isključivo carstvo (slično anđelu Laodikijske Crkve u Apokalipsisu – 3, 14-17). Tako je na Zapadu već poodavno, pa i u samom prostoru Zapadnog Hrišćanstva, stvorena svojevrsna suprotnost, netrpeljivost i isključivost u odnosima između čoveka i Boga. S jedne strane, priznaje se Bog i zakon Božiji, govori se o potrebi hrišćanske nauke i značaju Božjih zapovesti, jer je to potrebno za moralan i uredan život čoveka i čovečanstva. Sa druge pak strane, zakon Božiji je shvaćen kao nametanje čoveku nečega spolja, shvaćen je kao „heteronoman“ za „autonomnog“ čoveka, tako da ispada da zakon Božiji sprečava čoveka da žini prirodno i normalno. Tako se na Zapadu, već niz vekova do danas, može videti stalni sukob između prirodnog života čoveka i zahteva moralnog zakona Božijeg, spolja nametanog prirodi čoveka. Usled toga su na Zapadu i nastale mnoge filosofske i moralne teorije (kao na primer Kantova moralna filosofija) o „autonomnom“ ili „heteronomnom“ moralnom zakonu, koji se čoveku nameće bilo spolja bilo iznutra. Nastale su tako moralne i aksiološke kategorije, po kojima čovek biva podčinjen ili nekom spoljašnjem ili nekom unutrašnjem „zakonu“, koji mu je moralno „merilo“ života, dok u stvarnosti ostaje uvek čovek kao subjektivno merilo i jednoga i drugoga (to jest opet ono staro pravilo: „čovek je merilo svega“). Tako se opet vraćamo na antička, dohrišćanska shvatanja, polarizovana u već pominjanim stavovima: „Čovek je merilo svega“, ili: „Bog je merilo svega“. No već smo istakli ranije da su to jednostrana i za istinskog čoveka neadekvatna merila. Time se u stvari samo dolazi do konstatacije da u zapadnom mentalitetu, čak i kod hrišćana, kao polazna tačka i datost uzima se otuđenost čoveka od Boga, razbijenost opštenja i zajednice između čoveka i Boga, i to se takoreći smatra kao normalna atmosfera života i razvoja čoveka i čovečanstva. Upravo zato je zapadna zatvorena antropologija i bila nemoćna da reši pitanje istinskog života čovekovog, to jest duhovnog života, života koji integralno obuhvata svecelo ljudsko biće i sav njegov život u svim svetovima. Takvoj zapadnoj zatvorenoj antropologiji kumovala je u velikoj meri i sama zapadna teologija, koja je i dovela zapadnog čoveka do pogrešnog viđenja Boga i čoveka i njihovog međusobnog odnosa.
 
Za nas pak pravoslavne hrišćane, zakon duhovnog života čovekovog nije ni „heteronoman“ ni „autonoman“ zakon, nego je to, po rečima Sv. Apostola Pavla, „zakon Duha života u Hristu Isusu“ (Rm. 8, 2), onako kako se isti projavio i potvrdio u blagodatnom iskustvu Svetitelja Hristovih, svetih i istinskih ljudi Božijih. Oni su svojim životom pokazali da Bog i čovek u Hristu i Hristovoj Crkvi nisu otuđeni i zato je za čoveka jedini normalan život u zajednici s Bogom, a to i jeste život u Hristu. To znači da taj bogočovečanski život jeste jedini „zakon“ ili „kanon“, tj. „pravilo“ (sr. Gal. 6, 15-16; 2 Kor. 5, 17) normalnog i pravilnog odnosa čoveka i Boga, duha ljudskog i Duha Božijeg, bogolike volje čovekove i čovekoljubive volje Božije. To je „savršeni zakon slobode“ (Jakov 1, 25), to jest slobodne saradnje i sadejstva – sinergizma – Boga i čoveka u ljubavi i saživljenju. Jednom rečju, „zakon“ duhovnog života ljudskog nije ni „heteronoman“, zato što je Bog tako stvorio čoveka da on niti prima niti pristaje da primi spolja mu nametnuti tuđi život, niti opet, kao bogoliko i hristocentrično biće, sam iz sebe, bez saradnje sa Bogom Živim, može da iznedri i održi istinski i trajni, smrću nepresečen duhovni život. Otuda je istinski duhovni život hrišćanski naš život u Hristu i život Hrista u nama (Gal. 2, 20; Kol. 2, 6-10).
 
Čovek je od Boga stvoren kao živa i slobodna ličnost, ličnost koja postoji i živi i razvija se normalno samo u zajednici života i ljubavi, u zajednici slobodne saradnje i saživljenja sa drugim ličnostima i sa Bogom, te stoga čovek samo kao bogolika ličnost istinski živi i raste. Ličnost uvek jeste i znači nešto mnogo više negoli samo „objekt“ ili „subjekt“ (kako je evropska filosofija podelila svu našu ljudsku realnost). U hrišćanskom pravoslavnom iskustvu, koje je plod živog susreta i saradnje Boga i čoveka u Hristu Bogočoveku (Živom i Istinitom Bogu i istovremeno Živom i Istinitom Čoveku), čovek doživljava sebe slobodno i potpuno tek u zajednici sa Ličnošću par ekselans, sa Bogom Živim i Ličnim (po Čijem je liku i stvoren) i u zajednici sa drugim ljudskim ličnostima.
 
Zato je Hristos i rekao da se u one dve zapovesti – ljubavi prema Bogu i ljubavi prema bližnjima – sadrži „sav Zakon i Proroci“. Samo u ličnom (ličnostnom) opštenju sa Bogom kao prevashodnom Ličnošću i sa drugim ljudskim ličnostima čovek se istinski projavljuje kao bogoliki čovek i živi istinskim duhovnim životom. To znači da samo kao ličnost u opštenju – uvek slobodno i u ljubavi – čovek postoji istinski i funkcioniše spasonosno za sebe i za druge. Istinsko i potpuno opštenje žive ličnosti sa drugim ličnostima jeste i naziva se ljubav, a ona je jedina prava i spasonosna zajednica, zajednica stvaralačka, izgraditeljna i ispuniteljna za čoveka. Ne samo za čoveka kao „ontičko biće“ (što je samo goli, apstraktni filosofski pojam), već za čoveka kao živu ličnost, kao bogoliko personalno-komunikativno biće. Zato je Sveti Irinej Lionski (2. vek) tako tačno izrazio hrišćansku antropološku istinu kada je rekao da je „živ čovek“ samo onaj „koji ima Duha Svetoga“, Duha Božijega. Zašto je pak to tako?
 
Zato što moć ili energija Duha Svetoga, tj. blagodat Duha Božijega jeste božanska ljubav Svete Trojice, koja se daje nama ljudima kao način samog života Svete Trojice, tj. božanska ljubav je način na koji se Sami Bog daje nama kao večno novi život, kao večno novi sadržaj i punoća našeg ličnog i zajedničkog življenja u Crkvi. Blagodat Duha Svetoga kao božanska ljubav jeste takav dar čoveku i ljudima da, poštujući sasvim ljudsku slobodu, ona nas neprinuđeno poziva i ako hoćemo aktivira našu bogoliku prirodu i njene sposobnosti i sile, životvori stvaralačke energije naše tvarne prirode, stvorene po liku Boga Trojice, tako da svestrano sarađujemo sa božanskim energijama, sa Božijom trojičnom ljubavlju i slobodom. To je upravo ona stvarnost, onaj blagodatni život koji Sveti Apostoli i Sveti Oci nazivaju životom u Hristu, to jest živom saradnjom i simbiozom sa Bogom u Hristu silom Duha Svetoga, ili, kako je govorio otac Justin Popović, to je bogočovečanski život u bogočovečanskom Telu Hristovom koje je Crkva Boga Živoga i žive dece Božije.
 
Veliki Dostojevski (pominjem ga ovde često zato što on, na svoj umetnički i književni način izuzetno duboko svedoči o pravoslavnom živom iskustvu, o onim antropološkim istinama koje su presudne za duhovni život čoveka) daje nam na ovu temu značajna svedočanstva i potvrde za osnonnu pravoslavnu antropološku istinu (otac Justin bi rekao: za teantropološku istinu): da čovek bez Hrista ne može ni istinski da živi, ni istinski da voli. Ako istinski voliš čoveka, veli Dostojevski, jednog ćeš dana shvatiti da ti za to nedostaje snage; zato se često ljubav prema čoveku pretvara u mržnju. Jer bez Boga i besmrtnosti duše, „čovek propada i umire“. Tako svedoči Dostojevski kroz svoje heroje, ustvari iz svoga ličnog, svečovečanskog iskustva, i time potvrđuje istinu Hristovu da „bez mene“ (bez Bogočoveka) ne možete činiti ništa“ (Jn. 15, 5), ništa istinski trajno i spasonosno.
 
U svom nenadmašnom delu „Braća Karamazovi“ Dostojevski iznosi kako Veliki inkvizitor optužuje Hrista, koji se u romanu ponovo pojavio u Španiji: „Zašto ti nisi hteo da vladaš čovekom, pita inkvizitor Hrista? Zašto nisi hteo da, dajući čoveku hleb, uživanje i sreću, gospodariš njime? Da mu uzmeš sa ramena teško breme slobode i odgovornosti i onda bi čovek poslušno išao za tobom. A ti si čekao da jedino zracima ljubavi iz srca tvoga izazoveš odgovor u srcu čoveka te da on tako pođe za tobom. Ali, veli dalje inkvizitor Hristu, ti ne znaš čoveka, mi ga bolje poznajemo. Ti si precenio čoveka dajući mu slobodu volje, a čovek nije u stanju da nosi to breme slobode, nije za to sposoban. Mi znamo čoveka i zato mu uzimamo slobodu a dajemo mu hleba i zadovoljstva, i on je sa nama, i bez slobode, srećan. Ne treba čoveka opterećivati tim teškim bremenom slobode i odgovorno sti, kao što si to ti učinio, jer to (tj. sloboda) nije za čoveka“, itd. itd. Tako inkvizitor optužuje Hrista u romanu Dostojevskoga. Ali, svima je odmah jasno da iz inkvizitora ne govori stvarna ljubav prema čoveku, nego užasan prezir i ponižavanje čoveka. Inkvizitorova optužba protiv Hrista – na koju Hristos odgovara samo ćutanjem – i nehotice potvrđuje Hristovu istinsku ljubav prema čoveku i Njegovo poštovanje uzvišenog dostojanstva čovekove ličnosti i slobode, bez koje nema ni sreće ni smisla ljudsko bitisanje i življenje.
 
I mnogi hrišćani, pre i posle Dostojevskoga, pa i danas, govore često nešto slično inkvizitoru: Zašto Bog u raju, gde je bio postavio Adama i gde je ovaj imao toliko ugodnosti za život, nije zadržao ili sprečio Adama kada je pokušao da jede sa „drveta poznanja dobra i zla“? Zašto ga nije uhvatio za uvo i rekao mu: „Sedi miran, ja znam šta je bolje za tebe“, itd. Ali hrišćani koji tako govore ne shvataju da bi takvo Božje ponašanje činilo biblijskog Boga sličnim „Bogu“ Velikog inkvizitora. Jer takvim postupkom sa čovekom Bog bi ukinuo i Sebe i čoveka kao slobodno lično biće, ukinuo bi slobodu kao način božanskog ophođenja prema čoveku, a i slobodu za čoveka kao mogućnost i način bogolikog odnosa prema Bogu, to jest način za čoveka jedino spasonosni i istinski humani (= bogo-humani). Treba da shvate takvi hrišćani da je Bog iz ljubavi i slobode, a ne iz nužde ili prinude, bilo kakve, unutrašnje ili spoljašnje, stvorio čoveka, i On samo iz ljubavi opšti sa čovekom. Upravo se zato Bog i ne nameće čoveku, ni spolja ni iznutra, pa prema tome ne nameće mu čak ni Svoje dobro.
 
Da bismo mogli da shvatimo kako Bog ne nameće ni Sebe ni Svoje dobro čoveku, dovoljno je da zamislimo kako bi to bilo da nam se neko nameće da ga volimo po svaku cenu. Uzmimo napr. da jednom mladom čoveku nameću neku devojku za suprugu; ili obratno: jednoj devojci nekog mladiđa za muža, koga ona uopšte ne voli. Možda nekome takva „zajednica“ i može izgledati dobra, korisna, umesna itd., ali onima kojima se nameće ona neće biti prihvatljiva, jer je to tiranija koja ukida njih kao ljude, ukida njihovu slobodu, onemogućuje ljubav. Po rečima Sv. Simeona Novog Bogoslova: čovek jv sloboda i zato samo iz slobode može da istinski ljubi, da nesebično voli, dok bi ljubav bez slobode bila nasilje. Opšta je, dakle, istina da se ljubav ne nameće i ne trpi nametanje, jer se time ona ukida i uništava. Ljubav ne može da postoji i živi bez unutrašnje slobode, bez ličnoga učešća i slobodne saradnje. Kad bi bilo moguće nametnuti se drugome da te voli, ili da prisilno voliš, to bi bilo ravno ukidanju slobodnoljubeće bogolike ličnosti. Ljubav, kao i sloboda, dva su nerazdvojna dara Duha Božijeg duhu čovekovom. Zato se ljubav slobodno pruža i daje, i ona očekuje prihvatanje, slobodno usvajanje, a to je moguće samo kroz samoprinošenje i samodavanje. (Himna ljubavi Apostola Pavla o tome govori – 1 Kor. 13 gl.). Jedino tako se uspostavlja istinsko opštenje i zajednica, lična zajednica ljubavi u slobodi i slobode u ljubavi.
 
Tako se, dakle, Bog ne nameće čoveku, jer takav je naš hrišćanski Bog. Zato što je On Bog Ljubavi – Bog Trojica. Takav je On i u Svom ophođenju sa svetom i čovekom, jer je iz ljubavi i slobode i stvorio svet i čoveka. Stvorio je čoveka bogolikim, a to znači ličnošću slobodnom i sposobnom za ljubav i slobodu, za zajednicu zasnovanu na tim realnostima. Bog je čoveku dao Raj, ali ga nije kupio Rajem, nego ga je i u Raju ostavio slobodnim. Kada je čovek napustio Boga, On nije ni tada napustio čoveka, jer nije neki ravnodušni Bog, nego Bog aktivne ljubavi i čovekoljublja. Svojom ljubavlju On prati čoveka i posle čovekovog pada i otpada od Boga. Bog se i dalje ljubavlju pruža prema čoveku i javlja mu se kao pomoćnik i prijatelj, no ni tada mu se nasilno ne nameće. Dao je, na kraju, rodu ljudskom Sina Svoga Jedinorodnoga, Hrista Bogočoveka, kao živu i jedinstvenu Lnčnost, kao put i istinu i život za čoveka, kao načnn i mesto susreta i sjedinjenja Boga i čoveka u zajednici ljubavi i slobode. Hristos je dat nama ljudima kao istinski „prostor života“, kao stvarna i spasonosna mogućnost bogočovečanskog življenja i saradnje u ljubavi, a nikako ne kao bilokakvo nasilje ili nametanje. Zbog toga je Hristos i došao u svet tako tiho i smireno, tako delikatno, i tako samoponizno služio svetu i čoveku, tako samožrtveno živeo i delao, i takođe tako tiho i smireno nastavio da Svetim Duhom produžuje Svoje delo služenja i spasenja sveta i čoveka.
 
To Božije u Hristu smirenje ili kenosis naročito se ogleda u smirenom davanju blagodati, Svoje ljubavi ljudima. Zato Hristos i poziva: „Ko hoće za mnom da ide“, to jest ko hoće život neka dođe da slobodno učestvuje u njemu. Jer život je dar Duha Božijega, svetoduhovski dar i zato se duhovni život i ne može nametati. Kada bi se duhovni život nametao to bi bilo slično kao kad bi uzeli malo dete i nasilno stavljali u njega hranu, vitamine i ostale životne potrebe da bismo ga tako brzo učinili da uzraste u velikog čoveka. U stvari, tako bismo upropastili to dete: ili bi ga učinili patuljkom ili nekim čudovištem. Jer detinji organizam, tj. samo dete treba da učestvuje u svom životu, da prima i usvaja hranu, da shodno svome življenju i rašćenju vrši metabolizam i apsorbovanje. To pak znači da se ni fizički život i rast čoveka ne da nasilno nametati. Utoliko se više ne može nametati čoveku život na nivou celokupne ličnosti, to jest duhovni život. U faktu-događaju života u slobodi i ljubavi potrebno je da učestvuje cela ličnost, ceo čovek dušom i telom, svim psihofizičkim bićem svojim. Tu ne može biti nikakvog nametanja spolja ili odozgo. Zato i Bog, koji bi se tako nametao čoveku prinudno i nasilno, mimo slobode i ljubavi, u stvari bi ukidao i čoveka i Sebe. (Sartr, koga smo spominjali, upravo je imao ideju o jednom takvom „Bogu“, a ne o Živom i Istinitom Bogu otkrivenom i datom nam u Hristu. No takvi ljudi kao da i zaslužuju takvoga „boga“ kada pristaju na sličnu ideju o Bogu, tj. kada su sami izabrali ili od drugih prihvatili takvu sliku „Boga“ koja ne priliči ni Bogu ni bogolikom čoveku).
 
Sveti Teofilo Antiohijski (iz 2. veka), pišući delo „Avtoliku“, svome jelinskom prijatelju filosofu (a i sam je Teofilo bio jelinski filosof pre prelaska u Hrišćanstvo), na traženje Avtolika da mu Teofilo pokaže svoga hrišćanskoga Boga, odgovorio je sasvim umesno: „Pokaži ti meni najpre tvoga čoveka, pa ću ti ja pokazati istinitoga Boga“. Drugim rečima, Sveti Teofil govori da čovek treba najpre da u sebi otkrije i projavi istinskog čoveka, pa će onda svakako moći doći i do poznanja istinitoga Boga. Duhovni kvalitet čoveka kao ličnoga bića i stepen njegove istinske bogolike čovečnosti, kvalitet dakle njegovog duhovnog života ima ogroman značaj u hrišćanskom bogopoznanju. Istinska antropologija vodi ka pravoj teologiji, jer čovek onoliko poznaje Boga koliko otkriva sebe Bogu.
 
Istinski duhovni život čovekov uvek je plod žive zajednice čoveka sa Bogom Živim i Istinitim. Zato je duhovni život uvek i stalno rast i rašćenje čoveka, taj život je stvarna liturgija (pravo življenje i služenje = funkcionisanje) čoveka kao bogolike i bogoopšteće ličnosti. Upravo stoga čoveku je i potrebno daleko više od samog hleba. Nije mu dovoljno samo obično bavljenje „duhovnim životom“, tj. intelektualnim i kulturnim upražnjavanjem života duše ili tzv. „višeg čoveka“ (sr. Poslanica Jakovljeva 3, 15 gde se „duševni“ čovek još ne smatra istinskim duhovnim, nego još uvek „zemaljskim“, tj. neproduhovljenim). Jer taj tzv. „duhovni život“ koji se odnosi samo na dušu svedoči u stvari o nekoj podeli i pocepanosti čoveka dok mi hrišćani doživljavamo dušu i telo kao dva dela nedeljivog čoveka kao jedinstvene ličnosti. Jer zaista, čovek nije ni samo duša ni samo telo. Otuda su podjednako u zabludi i idealisti (Platon i novija idealistička filosofija), koji cene samo duhovni elemenat u čoveku a telo preziru, a takođe i materijalisti (i oni stari i ovi noviji, naročito markjsisti), koji priznaju samo telo kod čoveka a poriču mu dušu. U oba slučaja, i kod idealista i kod materijalista, imamo podcenjivanje čoveka kao jedinstvene hristolike ličnosti, imamo ili razduhovljenje ili raztelovljenje čoveka. A čovek je lično, egzistencijalno, živo jedinstvo duše i tela, stvoren po slici Hrista Bogočoveka, i zato u duhovnom i večnom životu učestvuje i dušom i telom.
 
U svakom slučaju, parcijalni život nije pravi i puni duhovni život, niti je on dovoljan za čoveka, jer ne pokriva sobom sve bogodane dimenzije bića ljudskog. Zato su mnogi veliki duhovi u istoriji čovečanstva, a naročito oni iskreniji, iskusili na sebi i zaključili da čoveku nije dovoljna samo ljudska kultura i civilizacija, samo dostignuća ljudskoga uma i duha, jer sve to skupa ne odvodi čoveka daleko, ne izvodi ga iz ovog zatvorenog sveta. To se može naročito primetiti kod mladih našega veka. Brojni pokreti mladih u svetu u naše vreme svedoče o nezadovoljstvu mladih ljudskih bića dostignućima i blagodetima savremene tehnike i civilizacije, kao ni umetnosti i kulture. Šta više, mlade ljude ne zadovoljava konačno ni sama po sebi „slobodna misao“, „demokratija“, „slobodna ljubav“ (panseksualizam već odavno pokazuje svoj bezizlaz), „revolucionarna delatnost“, niti bilo šta tome slično može stvarno zadovoljiti mlado bogočežnjivo ljudsko biće, žedno večnoga života (poput jevanđelskog mladića – Mt. 19, 16). Jer i sav svet i sve što je u svetu, po mudrome Solomonu, može i za mladog čoveka postati „taština nad taštinama“ i „muka duhu“, jer se, na kraju krajeva, sve što je u svetu i sve samo svetsko vrti u krugu imanentnog bezizlaza, u krugu zatvorenosti u svet i prirodu, koji čoveku vrlo lako postaju tamnica i grob (sr. Propovednik 1, 2-14). 0 tome manje više svedoče i skoro svi veliki ljudi svih epoha i naroda, a naročito filosofi klasične Grčke, koji su iskreno i mudro posvedočili saznanje i osećanje ljudske prirode da čoveku nije dovoljan ovaj svet, ni život samo u granicama ovoga sveta, jer ga ne izvode nigde, ne dovode ga do željene punoće života i savršenstva. Prosto rečeno, ne može sam čovek da prirodno prevaziđe sebe i svet oko sebe. On je tu u položaju poznatog barona Minhauzena koji bi da sam sebe izvadi iz jame vukući se za sopstvenu kosu. Ili, kako je govorio i otac Justin Popović: čovek ne može u pustinji da ugasi svoju žeđ gutajući vreli pustinjski pesak.
 
Ovim mi pravoslavni hrišćani nipošto ne optužujemo ovaj divni Božji svet i život u njemu. Pa ipak mi govorimo: Hvala Bogu što je to tako! I to govorimo ne da bismo ponizili i umanjili čoveka ili svet kao Božiju tvorevinu, nego što u ime pravog dostojanstva čoveka ne pristajemo na svođenje čoveka samo na nivo prirode i ovoga sveta, na stepen konačne odvojenosti i otuđenosti čoveka od Boga – Tvorca i Oca našeg. Taj stav u nas nije iz neke tuge i razočarenja, nego je plod radosti i oduševljenja stvarnim mogućnostima veličine i dostojanstva čoveka. Znam da savremena psihologija, osobito psiholozi ateisti, mogu reći, pa često i govore sledeće: Vi hrišćani imate kao ideal da se poistovetite sa nekim drugim; nećete da budete svoji, da izgradite svoje ja, da se samostalno razvijete i budete svoji. Mi na to odgovaramo da hteti biti svoj još i ne znači stvarno moći biti svoj, i da takvo željeno samopoistovećivanje čoveka najčešće rezultira u samootuđenje (sr. Lk. 15, 1-18). Mi takođe govorimo i svedočimo – a dokaz su toga Svetitelji – da naša težnja poistovećenja sa Bogom u Hristu ima hrišćansku garanciju ne gubljenja, nego upravo potvrđivanja ličnog identiteta čoveka; ne preziranje i smatranje nedostojnim i bezvrednim ljudskoga ja, nego upravo izgrađivanje i razrastanje toga bogolikog ja do neslućenih mogućnosti i punoće – „u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 4, 13).
 
Doživljujući realno i trezveno, a i razvijajući najveću vrednost koju imamo – naše bogoliko i hristoliko ja (mada izraz ja nije dovoljan da sobom pokrije svu realnost ljudske ličnosti), mi pravoslavni u iskustvu svome u Crkvi Hrista Bogočoveka konstatujemo da naše ja živi i razvija se i funkcioniše zdravo i savršeno tek u opštenju sa drugima ja i prvenstveno sa Bogom koji je prevashsdno Ja – Ličnost parekselans. Čovek kao ličnost ostvaruje se u punoći samo u zajednici sa ličnim Bogom i ličnom bogolikom braćom svujom. Upravo zato sva hrišćanska, jevanđelska sinteza vere i života i sadrži se u dve osnovne Hristove zapovesti: „Ljubi Boga i ljubi bližnjega“ (Mt. 22, 37- 39). Jer to i jeste mera bića i života našeg ljudskog, bezmerna mera, mera nadmerna i neizmerna, bezgranična i večna. Te dve zapovesti Hristove jesu jedini stvarni „okviri“ beskrajnih mogućnosti, bogodanih za ljudsko biće. Te dve zapovesti označavaju život u zajedničarenju i zajednici sa Bogom i ljudima. To pak daje bezmerne mogućnosti čoveku da se razvija i razrasta, da raste „rastom Hristovim“ i urasta u sve veće i bogatije opštenje sa Bogom i ljudima. To jest, po reči Jevanđelja, da raste iz slave u slavu, iz blagodati u blagodat, iz slobode u slobodu, iz života u život, iz punoće u punoću – „da se ispunimo svakom punoćom Božijom“ (Ef. 3, 19).
 
Jedino se ljubavlju, kao dvostrukom bogočovečanskom stvarnošću i mogućnošću, čovek svestrano otvara i samoprevazilazi, stvarno nadilazi zatvorenu še mu i okvire ove prirode i sveta, prevazilazi granice tzv. „prirodnog“ čoveka, svejedno kakav je „plan“ i „projekt“ postavio sebi taj „prirodni“ čovek ili čovečanstvo. Francuski egzistencijalista Sartr govorio je: Čovek je samo jedan „projekt“ i treba taj „projekt“ ostvariti. Ali, svaki takav, bilo Sartrov bilo čiji drugi „plan“ i „projekt“ čoveka, uvek na kraju ostaje za. tvoren i bezizlazan, jer neizbežno postavlja oko čoveka zatvorenu liniju, začarani krug iz kojega čovek ne može da izađe, niti da ga prevaziđe. Čoveku samom nije moguće da ostvari svoj ili svetskn „projekt“ čoveka, jednostavno zato što ne može da sebe sobom hrani i ispunjuje, ne može da se „zmija hrani svojim repom“.
 
Ovu nemogućnost samohranjenja, samoprevazilaženja iz „sopstvenih onaga“ ili „prirodnih zaliha“, vidimo najbolje u samoj prirodi oko nas. Još je Sv. Makarije Egipatski govorio: ako čovek ne uzima hranu spolja, on se suši i umire, jer je suštinski vezan za spoljnu prirodu oko sebe. Takvim položajem i zavisnošću od prirode čovek nije povižen, nego je samo njegova sudbina tesno povezana sa sudbinom ostale tvari, sa kojom se čovek na taj način tešnje povezuje i zajedničari, spasavajući sobom u Hristu i celokupnu tvar (Rm. 8, 19-21). To biva zato što je sva priroda Bogom stvorena kao telo čoveka, kao njegova sredina i obitalište, kao dom u kojem je čovek naznačen za domaćina. Zato je Bog u početku čoveka postavio u Raj i dao mu Raj na raspoloženje. Nije Bog Raj zadržao za Sebe, jer ga je i stvorio za čoveka. Greška i greh prvoga čoveka Adama, a i uopšte svakog potonjeg naslednika Adamovog, nosioca Adamove prirode, u tome je što hoće da ostane samo na tome, na darovanoj mu tvarnoj prirodi, tj. ako zamisli i prihvati darovani mu Raj, svet, prirodu, samo kao jedini i konačni svoj celj i svoj centar. Slično primeru koji smo već spominjali: Ako jedna devojka dođe u našu kuću kao nevesta i da joj se sav dom na raspoloženje, a ona to prisvoji sebi, ne gledajući na naše i na svoje srce, na ljudsku iskrenu ljubav i zajednicu u tome domu, onda je to s njene strane prezrenje i upropašćenje i doma i žitelja u njemu, ali i samog svog života i bića ljudskog. Život je u takvom slučaju lišen svoga suštinskog smisla i punoće, i nesrećni su svi koji takvim životom žive. Jer cilj života u domu, ili Raju, ili svetu uopšte, nije u stvarima, nego u ljudima i njihovom međusobnom odnosu, druženju, zajedništvu, ljubavi kao punoći života i „svezi savršenstva“ (Kol. 3, 14), svakog trajnog i besmrtnog savršenstva. Ili uzmimo drugi primer: ako jedan čovek služi napr. svoju majku, brata, suprugu, prijatelja i čini im sva materijalna dobra, ali im ne daje svoju ljubav, kakvu onda vrednost ima sve to što im on čini? Zar se ne obezvređuje i sve to i on sam? Dok, međutim, sa ljubavlju biva obratno: ljubavlju je moguće pokriti i nadoknaditi mnogo što šta što nedostaje, makar to bilo i neophodno. Ali ovaku prirodnu neophodnost nadmaša vrednost i značaj ljubavi, život u ljubavi, opštenja ljudskih lica u domu, tj. neuporediva i ničim ne zamenljiva uloga i značaj zajednice ličnosti u ljubavi.
 
Dostojevski u svojoj izuzetno dubokoj priči Krotka navodi jedan vrlo karakterističan primer. Jedan bogat čovek, aristokrata, uzeo je bio siromašnu devojku za suprugu, i posle zajednički provedenih godinu dana života, ona je izvršila samoubistvo. Muž dugo vremena nije mogao da shvati zašto. Tek sedeći kraj njenog mrtvog tela i razmišćajući, on konačno shvata da od nju ustvari nije ni voleo. Voleo ju je samo kao objekat svoga dobročinstva, ili samo kao objekt svoje erotike, ili je voleo ustvari svoju sopstvenu zaljubljenost u nju, a ne nju samu kao čoveka. Bilo je to svojevrsno nametanje sebe toj ženi, bez stvarne ljubavi prema njoj kao dostojnom drugu ili prijatelju u životu. Ona kao ljudsko biće nije mogla to da podnese, jer je Sebe osećala kao biće iste vrednosti kao i on, i smatrala je da nema značaja to što je ona bila siromašna i iz niže društvene sredine. Nije pristajala da bude samo „objekat“, i njegovo neljubavno prezrenje i poniženje odvelo ju je u postupak da prekrati sebi život. Ovom potresnom pripovetkom Dostojevski je hteo da pokaže da se čovek ne može odmeravati bilo kojim stvarima ili dobrima, nego se može meriti jedino nesebičnom ljubavlju, koju ništa drugo ne može zameniti ili nadoknaditi. Zato i završava Dostojevski ovu priču podsećanjem na reči Hristove: „Ljubite jedan drugoga“. Samo uzajamna nesebična ljubav daje dostojanstvo i jednakost oboma imaocima ljubavi.
 
Tako je i Bog na taj nivo nesebične ljubavi postavio Svoj odnos prema čoveku i na taj način visoko je uzdigao čoveka, daleko više nego što mi ljudi i mislimo ili slutimo. Ljubav i jeste jedini način božanskog odnosa prema čoveku. Ona je i jedini pravi odnos čoveka prema Bogu i prema drugim ljudima.
 
Mnoge ideologije u svetu, čak i one humanističke koje žele dobro čoveku“ , mada su pokretane „dobrim namerama“ prema čoveku, često se na kraju pokazuju ne samo kao nekorisne, nego i štetne za čoveka, a ponekad bivaju i direktno nečovečne, nehumane i tiranske. Osobito se to može videti kad se njihova humanistička ljubav uporedi sa istinskim čovekoljubljem koje je Bog otkrio i pokazao u Hristu Bogočoveku. Ta ljubav Božja prema čoveku ogleda se pre svega u tome što je Hristos uzeo na Sebe celokupnog čoveka, postao pravi i potpuni čovek. To što mi pravoslavni verujemo da je Hristos istiniti Bog i istiniti savršeni Čovek, to nije važno samo za našu dogmatiku, nego ima veoma veliki značaj i za samu antropologiju i onda naravno i za duhovni život čoveka. Ako bi Hristos bio manje čovek a više Bog (poput učenja monofizitske jeresi), to bi imalo značajne posledice za naš odnos prema Bogu i za naš duhovni život. Mi tada ne bismo bili jednaki s Bogom u ljubavi i ne bismo mogli da ostvarimo s Njime jedinstvo u ljubavi. Mada ljubav ne traži za sebe jednakost, no sjedinjenje čoveka sa Bogom u Hristu omogućuje nama ljudima jednakost s Bogom u ljubavi, jer nam Hristos pruža tu jednakost, i to je pruža i daje Sobom lično. Smireno nam daje Sebe i iz ljubavi želi da nas učini ravnima Sebi.
 
Tu i takvu ljubav Božiju u Hristu opisuju Sv. Apostoli Pavle i Jovan i ta istinska jevanđelska, bogočovečanska ljubav i jeste mera prave humanosti, mera istinskog čovekoljublja. Ona izvnre iz bogoljublja, iz hristoljublja. Jer Hristova božanska, bogočovečanska ljubav jeste žrtva, kenosis, veliko iz ljubavi smirenje. Naravno, oslobođeno bilo kakvog kompleksa niže vrednosti. Kao što jedna majka, koja stvarno voli svoje dete, ili prijatelj koji iskreno i nesebično voli svoga prijatelja, ili iskrena ljubav u porodici, nikada ne traži svoje i nije sebična ni koristoljubiva. Sebična koristoljubiva ljubav ustvari i nije ljubav. Jer ako ljubav sebična i koristoljubiva, onda je ona samo drugi način nametanja sebe drugima, način korišćenja ili posedovanja drugoga; to je pre tiranija nego li ljubav. Prava ljubav je uvek nesebično davanje sebe, ne traženje svoje koristi nego drugoga. Takvom se ljubavlju otvara i širi mogućnost istinskog opštenja i zajedništva. Upravo je takva ljubav božanska, ljubav u Duhu Božijem, ljubav od Duha Svetoga, kao što vele Sv. Apostoli Pavle i Jovan.
 
Duh Sveti, blagodat Duha Svetoga koja se od Boga daje za naš duhovni život, ona i jeste sama božanska ljubav: način Božijeg ljubavnog davanja Sebe nama ljudima. 0 tome nam jasno svedoče svi pravoslavni isihasti. Istinska ljubav naša, kao odgovor na takvu ljubav Božiju, treba da je naš slobodni odgovor iznutra, dobrovoljno, sa nesebičnim bogoljubljem, koje je odziv na Božije čovekoljublje. Takav naš slobodni ljubavni odgovor omogućio je Bogočovek Hristos Svojim čovekoljubivim očovečenjem i Svojim nisposlanjem na nas Duha Svetoga. Prihvatanje ovaploćenoga Hrista, primanje Duha Svetoga Utešitelja i jeste ono što nazivamo pravoslavnom hrišćanskom otvorenom antropologijom.
 
Duhovni život čoveka nije drugo do ono što veli Gospod u Jevanđelju: „Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo Nebesko“ (Mt. 5, 3). Šta to znači? Ko su to ljudi „siromašni duhom“? – To su oni koji ma koliko davali sebe iz ljubavi Bogu, ipak smatraju da time čine malo i želeli bi još više i više da se daju, pružaju i otvaraju Bogu Živom i Istinitom. Oni su duhom svojim, a to znači celim bićem svojim, sve vreme otvoreni za Boga i božanski život, otvoreni za prinošenje sebe i davanju Bogu, a samim tim i za primanje od Boga sve veće širine i dubine, sve veće ljubavi i blagodati, sve veće slobode i mogućnosti beskrajnoga i besmrtnoga života. Oni osećaju da ih Bog istinski voli iako ničim nisu „zaslužni“ za to, zato i osećaju ljubav Božiju kao blagodat, kao dar nenametljivi i radostotvorni. Ljudi „smireni duhom“ osećaju značaj reči Hristovih: „Bog je nas najpre zavoleo, ne čekajući da mi Njega prvi zavolimo“ (konstatacija zabeležena od Sv. Apostola Jovana, a isto potvrđuje i Sv. Apostol Pavle, kao i svi Svetitelji Crkve).
 
Činjenica i fakat te Božije inicijative u ljubavi prema nama ljudima daje našem duhovnom životu ogroman značaj i presudna je za našu ljubav prema Bogu, koja je sadržaj našeg novog hrišćanskog, duhovnog života. Kako nam pokazuje iskustvo Svetih, bez božanske ljubavi kao glavnog sadržaja, ne može se ni zamisliti ni ostvariti istinski duhovni život. Otuda Svetitelji Hristovi i ne čine podvige svoje, ne žive podvižničkim životom zato što će dobiti neku „nagradu“ od Boga, što će „zadobiti“ ili „kupiti“ svojim podvizima Carstvo Nebesko. Oni žive i provode svoj podvižnički život zato što vole Boga, i u tom podvigu nesebične ljubavi ipak smatraju sebe „siromašnima duhom“, siromašnima i u ljubani svojoj, ma koliko ona bila velika, jer je naspram prevelike i prebogate ljubavi Božije, projavljene i pokazane u Hristu, ona ipak mala. Naravno, mi znamo da mnogi hrišćani žive i rade pokretani ne iz ljubavi, nego i iz drugih pobuda. Neki čine dobro da bi izbegli kaznu za grehe svoje; drugim čine dobro da bi zadobili nagradu od Boga itd. No „carski put“ i istinski postupak pravih sinova, kako veli Sv. Jovan Lestvičnik, jeste samo put nesebične i nekoristoljubive ljubavi. Tu je uvek pokretač, kako opet vele Sveti Oci, samo i jedino ljubav: živeti i raditi i podvizavati se, a ako treba i postradati, samo Boga radi, za ljubav presvetog i presvetlog Lica Njegovog. Navešćemo ovde samo jedan primer takve ljubavi uzet iz Svetoga Pisma.
 
Kada je vavilonski car Navuhodonosor nagonio Jevreje u ropstvu da se poklone njegovom kipu, tri pobožna mladića – Ananija, Azarija i Misail – odbili su da to učine da ne bi izdali Boga svoga. Navuhodonosor im je zapretio da će ih kazniti bacanjem u raspaljenu peć (koju je zatim i raspalio, izgleda, velikim količinama nafte). Tri Mladića su na tu pretnju odgovorila: „Postoji Bog na nebu, moćan da nas spase, i mi tn se nećemo pokloniti“. Zatim, malo razmislivši, dodali su. „A ako nas Bog, zbog grehova naših i naroda našeg, i ne spase, znaj, care, da ti se mi nećemo poklonnti, niti ćemo se odreći Gospoda svoga“. Poslednje reči koje su Mladići izgovorili upravo pokazuju njihovu nesebnčnu i bezrezervnu ljubav prema Bogu. Prethodne pak reči koje su rekli pokazivale su veru njihovu, a reči ove druge bile su nešto više od toga. Tim rečima Mladići kao da su rekli: Ako i predpostavimo da će nas Bog napustiti, zbog grehova naših, tj. zato što ne zaslužujemo da nam pomogne, mi se ipak nećemo odreći Njega, jer mi Njega volimo, i to ne zato da bi nas On samo štitio, nagrađivao i spasavao, nego verujemo u Njega i volimo Ga zato što je to što jeste, što je Bog naš, dostojan svake žrtve i ljubavi naše. Eto, to je primer prave, nekoristoljubive ljubavi.
 
Navešću i drugi primer, iz iskustva Svetih naše Crkve. Sveti Makarije Egipatpski imao je jednoga učenika, poslušnika u monaštvu, i slao ga je iz Nitrijske pustinje u Aleksandriju da prodaje pletene kotarice. Vraćajući se jednom iz grada, mladića sustigne neki Jevrejin i počne ga ubeđivati da Hristos nije Bog. Neiskusni dečko povede se u momentu za Jevrejinom i kaže da Hristos možda i nije Bog. Kada se zatim vratio Svetom Makariju, ovaj je odbio da ga primi pitajući ga: Ko si ti? I šta tražiš ovde? – Mladić je na to odgovorio: Ava, zar me ne poznaješ, ja sam tvoj učenik? – Beži od mene, veli mu Svetitelj, ne poznajem te! Ti si se Hrista odrekao i nemaš više hrišćanskog lika na sebi. (Bog je, naime, bio otkrio Svetitelju šta se desilo na putu). Makarije je zatim okrenuo mladiću leđa i pošao u svoju keliju. Poslušnik je tada zaplakao i stao moliti Starca da mu oprosti, no ovaj je otišao u keliju i za sobom zatvorio vrata. U keliji je, međutim, Svetitelj pao na kolena i počeo da se moli Bogu za mladića: Gospode, oprosti mu, jer je Tvoje stvorenje; slab je i neiskusan, pa je pogrešio i odrekao Te se. Zaveo ga onaj lukavi Jevrejin i naveo na zlo. A Ti si Bog milostiv i čovekoljubiv, i praštaš grehe ljudima. – Na ovakvu molitvu Svetog Makarija sad ni Bog nije odgovarao. Svetitelj je nastavio da se i dalje moli, još usrdnije, sa još više suza i uzdaha. Najzad mu se javlja Hristos, i veli mu: Makarije, što se moliš za ovoga? Nema njemu spasenja, jer se mene odrekao. – Svetitelj nije ni obraćao pažnju na te Hristove reči, već je i dalje nastavio da se moli još iskrenije i srdačnije: Gospode, Ti ćeš mu oprostiti, jer je on Tvoje stvorenje. Sagrešio je kao čovek, a Ti mu kao Bog oprosti. – Tada se Svetom Makariju ponovo javlja Hristos i govori mu: Makarije, sad ličiš na mene! Evo, to je odgovorio Hristos na molitvu Sv. Makarija, to jest na bogoliku ljubav i čovekoljublje. Vidite čudno ponašanje Svetog Makarija i još čudnije ponašanje Božije. Kako čudesno postupa jedini istiniti čovekoljubav Bog. Iz ovog potresnog događaja vidimo veličanstvenost Božiju, koji na neki način izaziva Svetog Makarija, tj. poziva ga u još veću ljubav i čovekoljublje. Kao dobra majka koja blago „izaziva“ svoje dete, udaljujući se od njega, pobuđujući ga da počne da samo korača, te ga tako pomaže da prohoda i oslobodi se, tako i Bog premudro vodi čoveka u sve veći zov ljubavi, da čovek raste i napreduje u velikoj i bogolikoj tajni ljubavi. Taj božanski „izazov“ ljubavi je ustvari naše pozivanje na duhovno uzrastanje i duhovni život.
 
Da navedem i još jedan primer, koji takođe sobom govori mnogo. Pričala mi je jedna starija Ruskinja u Parizu sledeći doživljaj sa svojim unučetom. Jednoga dana po podne ostala je sama sa svojim unučićem u kući, izvan grada. Dečak je imao tri do četri godine i bio je nestaško. Dok je ona poslovala po kući, on je pravio nered i buku, te ga je ona opominjala da se umiri. Kad ništa nije pomoglo, ona ga je izudarala po golim ručicama i dete je počelo da plače. Zatim je otišlo samo u ćošak i, okrenuvši se zidu, tamo je plakalo. Završivši posao, baba je sela i uzela neko pletenje u ruke, namerno ne obraćajući pažnju na njegov plač. Shvativši to, dečak je na kraju prestao da plače, okrenuo se i polako pošao prema baki i onako kroz suze rekao joj, pokazujući pritom na svoje crvene ručice: Bako, tukli su me ovde, pa me boli! – Pazite, kako i šta dete veli svojoj baki. Iako nikoga nije bilo u kući, ono je govorilo da su ga „tukli“, valjda neki tamo „drugi ljudi“, i tako je pridobijalo baku za sebe. Baba, naravno, nije izdržala: zagrlila je unučića i počela da ga ljubi. – Pobedio me je, veli baka, i nisam mogla da mu ne oprostim i zagrlim ga. – Eto, takav je detinji način ponašanja i izazivanja roditeljske ljubavi. A Bog upravo i hoće od nas da smo kao deca. Zato je i Hristos govorio da se „obratimo i budemo kao deca“, jer ona više od nas odraslih žive na relaciji ljubavi i nezlobivosti, na onim relacijama koje su najneposredniji i najistinskiji život.
 
Mislim da nam ovo par primera pomaže da bolje i neposrednije shvatimo da je osnovni sadržaj pravoslavnog duhovnog života – ljubav. Ljubav je zaista najveći doprinos duhovnom rastu čoveka. Ona čoveka otvara i razrasta, i to upravo zato što ne traži svoje. Ona se pruža i razvija, ali razvija i uzrasta i svog imaoca, baš onda kad se daje, kad opšti, kad odgovara na opštenje drugoga. Tako ljubav vaspostavlja zajednicu. To je tako meću ljudima, a tako je i još više u odnosu sa Bogom. Istinski hrišćanski život i jeste naša zajednica ljubavi sa Svetom Trojicom (sr. 2 Kor. 13, 13).
 
Ako čovek nije u opštenju sa Bogom Živim i Istinitim onda je siromašan, i ko to oseća i ispoveda taj je blažen, jer će se već od samog tog osećanja početi da otvara i uspostavlja zajednicu sa Bogom. Ljudski duh je, u porećenju sa Duhom Svetim, uvek siromašan, i to osećanje svoga siromaštva naspram bogatstva Božijeg, ako je doživljeno iskreno i duboko, čini čoveka „gladnim i žednim“ Boga i Carstva Božijeg, a to je već početak velikog blaženstva i velikog bogatstva. To je početak podviga duhovnog života, početak iskanja i nalaženja Carstva Nebeskog.
 
Ovu činjenicu iskustva vidimo i u našim ljudskim odnosima. Ukoliko neko nekoga voli iskreno, njemu kao da nikada nije dovoljno te ljubavi. Svaki čovek koji živi iskreno i duboko (a vi Kiprani ste upravo takvi: od kako sam vas upoznao zapazio sam da imate retko duboku ljudsku i hrišćansku dobrotu i iskrenost), on oseća da, kad nekoga iskreno voli, to mu je uvek malo i želeo bi još više da ga voli. Time je ustvari sam volitelj odobrotvoren, jer ljubav i jeste veliko dobrotvorstvo, koliko onome koga voli, toliko i onome koji voli. Sveti Apostol Pavle nešto slično veli za robove. (Iako neki kažu da Hrišćanstvo nije ukinulo ropstvo, istoriska je činjenica da je upravo Hrišćanstvo dokončalo ropstvo, ali ga je ukinulo i prevazišlo najpre iznutra, bez neke spoljašnje i nasilne revolucije). Apostol, dakle, kaže: „Robovi, možete da budete i slobodni, ali možete i da ostanete robovi; čak više dobra činite ako ostanete robovi“. Zatim Apostol veli i gospodarima tih robova: „Treba da se prema robovima odnosite kao prema braći, jer svima nama je jedan Bog i Otac, i da ne razdražujete sluge, nego da slobodu date, jer vi ste ti kojima oni čine dobro“. (Ef. 6, 5-9; Kol. 3, 22-4, 1; 1 Tim. 6, 1-2). Sveti Apostol, dakle, međusobnom ljubavlju rešava socijalne probleme i to ih rešava definitivno. Jer jedino ljubav može doneti definitivna rešenja i ličnih i društvenih problema.
 
Treba shvatiti da je prava ljubav uvek i žrtva. Ali ljubav kao žrtva nije teška, jer je ona nesebično davanje koje se stostruko vraća, jer ljubav uspostavlja opštenje ličnosti i ispunjuje ih pravim životom. Takva je ljubav Božanska, takvu ljubav daje Duh Sveti, a to je ustvari blagodat Duha Svetoga, koja je način na koji se Bog daje nama ljudima i način na koji nam daruje pravi život, i to izobilno daje, kao što i veli Gospod Hristos: „Ja dođoh da imaju život, i to izobilno“ (Jn. 10, 10). Ovo se naročito posvedočilo u pravoslavnom isihazmu, gde se projavio pravi duhovni život.
 
Bog je izobilno bogat u ljubavi i dobroti i zato je Sebe dao kao cilj i punoću nama ljudima. Cilj i punoću i svršetak bez svršetka, beskrajni kraj i beskonačni konac. Dao nam je najveće što je imao i mogao dati – Sina Svoga Jedinorodnoga i Ljubljenoga. Bilo šta drugo da nam je dao, to bi bilo manje od ovoga što nam je sada dao. Zato, kada je Hristos rekao da „oni koji dolaze k Meni, imaće život večni“ (Jn. 6, 37-41), to je rekao zato što je hteo da da ono najveće, to jest Sebe, a ne kao da On ima potrebu neku za nama. Mi ljudi obično mislimo, eto, toliko smo uskogrudi, sebični i sebeljubivi, da Bog ima potrebu za nama, nuždu za našim služenjem Njemu, potrebu za slavom koju Mu mi odajemo. Ali ne znamo ili ne shvatamo da je Njegova slava – naše spasenje, naš istinski život, naše proslavljenje. To jest, kad god šta činimo u slavu Njegovu da je to ustvari za našu večnu slavu i večnu proslavu. Otuda, ko ljubi Boga taj sebi čini dobro, kao pggo i ko ljubi bližnjega takođe sebi čini dobro. Svako dobrotvorstvo Bogu i bližnjima ima povratno dejstvo na samog dobročinioca. Ljubav i jeste najveće božansko dobro kojim Bog Duhom Svojim nesebično čini čoveku trajno i večno dobro. Ovo možemo da shvatimo i kada se stvari u životu preokrenu. Naime, kada čovek živi životom suprotnim od duhovnog života, naprimer životom mržnje umesto životom ljubavi, onda mu ne treba druga kazna, ni drugi pakao od tog samog života u mržnji i zlobi, koja i jeste svoj sopstveni pakao. Zato i veli jedan savremeni Svetitelj: „Kada bi Bog čoveka koji mrzi, stavio i u raj, njemu bi kao takvome raj bio pakao“ (Starac Siluan). Ovo isto važi i za čoveka gordog, samoljubivog, egoističnog, egocentričnog. Egoizam zato i jeste opasan i samoupropašćujući za čoveka, što čoveku onemogućuje opštenje i zajedničarenje, što isključuje zajednicu sa drugima, to jest ukida ljubav kao jedini pravi način i sadržaj života, i ličnog i međusobnog. Jer istinski i trajni život jeste opštenje u ljubavi, zajednica ljubavi. (Primer samoljublja kao realnog pakla sadržan je u poznatoj reči gordoga Sartra: „Drugi (tj. bližnji) je moj pakao“).
 
Prema tome, duhovni život za nas pravoslavne hrišćane, kao što posvedočuje i iskustvo Svetih Otaca Crkve, iskustvo tih istinskih ljudi Božijih, označava pre svega otvaranje čoveka prema Bogu. I upravo u tom otvaranju nalazi se prostor za pravoslavno hrišćansko podvižništvo, za jevanđelsku askezu. Mi pravoslavni podvizavamo se (ili: vežbamo se, kao u grčkom: ασκουμεθα = ασκητευομεν) prvenstveno u ljubavi, jer ljubav i jeste najveći, stalni i trajni podvig života, podvig koji i jeste živi život, večni život. Naša askeza ili podvižništvo nije zato da bismo „zadobili“ ili „kupili“ Carstvo Nebesko, jer se ono ne kupuje nikakvom cenom. Nego se sav podvig naš sastoji u tome da Boga istinski i trajno zavolimo i ljubimo, da u živom iskustvu i na delu steknemo ljubav Božiju. Stoga i veli Sv. Marko Podvižnik da nas Bog ne spasava za naša dobra dela, niti opet kažnjava za naša zla dela, nego ono što nas sudi i presuđuje, što nas spasava ili pogubljuje jeste naša vernost ili nevernost prema Bogu, to jest naša ljubav ili neljubav prema Licu Božijem, prema Hristu Bogočoveku. Od naše vernosti prema Bogu zavisi i naš život i naše spasenje. A vernost prvenstveno jeste naša otvorenost prema Bogu, naše otvaranje u bogočovečanskoj ljubavi. I koliko smo se otvorili, koliko smo postali sposobni i pogodni za ljubav, za opštenje i zajednicu s Bogom, toliko ćemo i živeti i učestvovati u životu večnom. Na taj način strašni sud Božiji se javlja ustvari kao naše samosuđenje (κρισις kao αυτοκρισις). U tom smislu vredi se zapitati zašto je i kada je Hristos rekao: „Sada je sud ovome svetu“ (Jn. 12, 31)? – Rekao je to upravo onda kada je prinosio Sebe na krstu, to jest kada je prinosio Svoju najveću žrtvu, projavljujući time Svoju najveću ljubav. U toj reči „Sada je sud svetu ovome“ reč „sud“ označava ne toliko samu presudu, koliko samo suđenje (κρισις) krizu kroz koju prolazi svet. Jer se Hristos na krstu pokazuje kao prava i potpuna ljubav i sada se prema toj ljubavi odmerava čitav svet, i to nesaizmerivo odmeravanje i jeste ono što projavljuje neizmerne dimenzije i mogućnosti ljubavi, ljubavi Božije prema nama ljudima, ali i naše ljubavi prema Bogu. Odsustvo naše ljubavi prema prisustvu ljubavi Božije u Hristu, to i jeste najveći sud i osuda za nas. Samo ovim možemo da objasnimo kako se i zašto spasao desni razbojnik kraj Golgotskog krsta, dok levi razbojnik nije. Obojica su bili razbojnici, zločinci, nisu imali nikakvih dobrih dela, a imali su mnogo zlih dela. No ljudi se ne mere samo delima svojim. Oni koji to misle, bilo da su hrišćani ili materijalisti, čine veliku grešku. Naravno, dela izražavaju čoveka, ali se delima ne iscrpljuje sva tajna čovekova. Zato i Bog, ma koliko da se izrazio kroz dela Svoja, i kroz stvaranje sveta i promišljanje i dobročinjenje svetu i ljudima, ipak se tajnom Svojom ne iscrpljuje u delima Svojim, ma koliko da su ona dobra i blagotvorna, jer je Bog daleko iznad svih dela Svojih. Bog se jedino potpuno javlja u licu Gospoda Hrista. Hristos ato i jeste najveći dar Božiji svetu i čoveku. Zato e desni razbojnik na krstu spasao ne po delima svojim, nego vaspostavljanjem odnosa i zajednice sa Hristom. Levi razbojnik nije hteo da vaspostavi tu zajednicu sa Hristom i time je sebe lišio života i raja, koji je desni razbojnik onoga istoga časa ušao zajedno sa Hristom.
 
Hristos je istinski život naš, trajno spasenje naše, večna ljubav naša. Ali ne kao neko nametanje spolja, niti nasilje nad ljudima, nego kao unutrašnja istina večni život našeg ljudskog bića. Zato je Hristos i postao čovek, postao Bogočovek, ušao u rođenje naše, u prirodu našu, u bol i slabosti naše, u smrt našu, i u samu bogoostavljenost našu. Treba zapaziti da je Hristos na krstu izgovorio one potresne reči: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“ Ali je Hristos to rekao ne zato što je kao Sin Božji bio ostavljen od Boga Oca, kako misle neki protestanti, nego zato što se na krstu ljubavi potpuno poistovetio sa nama, pa pošto smo mi bili ostavljeni od Boga, tačnije rečeno: mi smo bili ostavili Boga, onda Hristos, u ime svih nas i za sve nas, poistovećen u beskrajnom čovekoljublju sa nama, vapije iznutra, kao čovek, iz dubine ljudske prirode: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“ To je kenotički, čovekoljubivi i spasonosni božanski način, božanski put, božanski prostor (grčki: horos), koji Hristos Sobom i u Sebi pokazuje i pruža nama kao spasenje. Šta više, Sam On i jeste taj božanske prostor, taj životni prostor koji se pruža nama ljudima za spasenje i život večni. Hristos je, po rečima psalmopevca, naše večno obitalište i „Zemlja živih“ (Psal. 26/27, 13; 114/116, 9; 141/2, 5).
 
Sećate li se velikog manastira u Carigradu – „manastira Hore“, koji je posvećen Hristu Spasitelju, i gde je na ulazu predstavljen Hristos u mozaiku kao „Zemlja živih“ (η Χωρα των Ζωντων) „Obitalište večno živih“. Kad sam bio u tom manastiru shvatio sam značenje njegovog naziva „manastir Hora“. Shvatio sam da Hristos, za pravoslavno vizantijsko shvatanje, jeste Zemlja, Obitalište, Životni Prostor i Atmosfera večno živih, istinskih ljudi, bogolikih, hristolikih ličnosti u zajednici a Bogom u Hristu kao svome Prvoliku, kao Prvorođenom među mnogom braćom (sr. Rim. 8, 36).
 
Hristos kao Bogočovek i jeste bogočovečanski prostor, ili rajska zemlja, ili večno naselje, koje je Bog dao nama ljudima; On je način i atmosfera istinskog života, životna utroba iz koje se rađamo, i životni prostor u kome živimo kao istinski i besmrtni ljudi. Zato se i Crkva Hristova naziva Tvlo Hristovo i Majka vernih, jer Crkva i nije drugo nego istinski životni prostor, prava životna atmosfera za nas ljude, živi bogočovečanski organizam, životvorna i Duhom Svetim osvećena utroba u kojoj se preporađamo za život večni. Crkva kao Telo Hristovo i jeste način Božijeg opštenja i zajednice sa nama ljudima i naše ljudske zajednice sa Bogom u Hristu. Sve ostalo u Crkvi izvire iz toga, pa i organizacija, koja je takođe potrebna, jer svaki živi organizam sadrži i svoju organizaciju života, i sav svet strukturiran je svojstvenom organizacijom. Naravno, nije organizacija kao takva ono što je na prvom mestu, nego prvenstvo pripada našem odnosu sa Životodavcem Bogom. A taj odnos i zajednica sa Živim i Istinitim Bogom u Hristu već je život, i to izobilni, večni, bogočovečni život.
 
Istinski život, duhovni život, sa pravoslavnom svetootački shvaćenom askezom ili podvižništvom, otvara se i počinje upravo sa našim odnosom sa Bogom, a taj odnos jeste naša vera i naša ljubav. Čovek se verom i ljubavlju tako otvara i pruža Bogu, ali ne sa ciljem da time pridobije ili „kupi“ Boga, nego da se prikladno sjedinjuje sa Njime, da se upodobi Njemu, da bude podoban i pogodan da primi u sebe život kao blagodat, život kao dar ljubavi, život kao „perihorisis“ (uzajamno prožimanje) ljubavi Božije i ljubavi ljudske. Zato i govori Apostol Pavle hrišćanima: da sa „saobraze Hristu“, da se u njima „uobliči lik“ Hrista, Sina Božijeg i Sina Čovečijeg (Gal. 4, 20). To znači da se u njima projavi stvarno bogoliko lice čoveka, bogoslična ličnost, stvorena i obnovljena po liku Hrista Bogočoveka (Kol. 3, 10). Kada kažemo u svetom krštenju da treba da se „uobličimo po obličju Hristovom“, kao što kaže i Apostol Pavle, onda to znači da treba da se pokažemo kao sinovi Božiji po blagodati u Sinu Božjem po prirodi, oblagodaćeni Duhom Božjim, kojim je i Hristos kao Bogočovek oblagodaćen i zapečaćen. To je upravo ono što su u blagodatno-asketskom podvigu svome isticali sveti isihasti u Pravoslavlju do danas, govoreći o doživljaju tavorske svetlosti, tj. nestvorene blagodati Duha Svetoga, koja je ljubav Božja u Hristu davana nama.
 
0 takvom duhovnom životu govori nam Apostol Pavle 8. glavi Poslanice Rimljanima (inače je ta glava prebogata opisima antropoloških i životnih realnoistinski novog čoveka u Hristu). Apostol Pavle veli da Duh Sveti, Kojim je pomazan Hristos Bogočovek, pomazuje večnom blagodaću Božjom i nas ljude kao usinovljenu decu Božiju a braću Hristovu. Duh Sveti ljubavlju ulazi u nas i rukovodi nas iznutra po „zakonu novog života u Hristu“, koji je u stvari „zakon slobode“, i Duh Sveti „uzdiše iz dubina“ naših i govori za nas: „Ava Oče“. To jest, Duh Sveti projavljuje našu sinovsku ljubavnu povezanost sa Bogom Ocem u Hristu, isceljujući naše slabosti i ispunjujući naše nedostatke. Mi čak i „ne znamo kako da se molimo Bogu“ ako nas „Duh Sveti ne nauči unutra“ u nama. Ljubavnom zajednicom On nas pomaže i uzdiže kao decu Božiju usinovljenu Ocu u Hristu. Zato se taj i takav život i naziva duhovnim životom, po duhovnom daru i sili i prisustvu i dejstvu u njemu (= u nama) Duha Svetoga.
 
Verujemo i znamo da je čovek zajednično, društveno biće. Ali mi hrišćani tu čovekovu društvenost (zajedničnost, socijalnost) ne shvatamo samo u horizontalnom nivou. Istina, čovek po prirodi treba da proizađe iz zajednice dvaju ljudskih bića, ali se čovek ne iscrpljuje samo tom zajednicom, niti samo „ljudskom prirodom“, ne svodi se samo na prirodnu zajednicu ljudi. Jer ma koliko da je značajna zajednica ljudi, ipak ograničenja ljudske prirode, i ne samo prirodna ograničenja, nego i propadljivost i gresi i zlo i smrt, sve to preseca i prekida i raskida ljudsku zajednicu. I zato za ljude u samim ljudima nema istinskog i večnog života. U samo ljudskoj zajednici, zatvorenoj u svojoj horizontali, čovek se otuđuje i od svoje istinske, bogolike prirode, od sebe samoga i od drugih. Čovek zatvoren u sebe, u svoj „ljudski svet“ (kako je govorio Marks: „čovek to je čovekov svet“), osuđen je na bezizlaz i u krajnjoj liniji na smrt. No i pre toga, nemoćan je da ostvari istinsku i punu zajednicu sa drugim ljudima, pogotovu ne trajnu i besmrtnu zajednicu. Za istinsku i večnu zajednicu života, i čoveka kao pojedinca i ljudi kao zajednice, potreban je Živi i Istiniti Bog, Bogočovek Hristos, Koji je jedini Put i Život, jedini Izlaz iz zatvorenog kruga ljudske horizontale ili, svejedno, ljudske kozmičke sfere. Neka mi bude dozvoljeno da se izrazim geometrijski: čoveku je potreban trougao hrišćanske ljubavi: Ljubavi prema Bogu i ljubavi prema bližnjima. To ustvari jeste kikloforija (= cirkulisanje) i pliroforija (= puno kru ženje, pliromsko nošenje) ljubavi kroz bližnjega prema Bogu i kroz Boga prema bližnjemu. To je hrišćanska cirkulacija (= perihoreza) života, krvotok ljubavi u organizmu Tela Hristovog, koje je Crkva. Ili, po rečima Apostola Pavla, duhovni život je: „Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista i ljubav Boga Oca i zajednica Svetoga Duha sa svima nama“ (2 Kor. 13, 13).
 
Taj i takav duhovni život moguć je i ostvarljiv jedino u Crkvi kao živom Telu Bogočoveka Hrista. Zato i sve ostalo, Svete Tajne, bogosluženja, podvizi i naravno ljubav u svojim društvenosocijalnim konzekvencama u svim domenima našeg života, sve to ima mesto i značaj u našem hrišćanskom duhovnom životu. To nije uopšte sporno, bar za nas pravoslavne. Ali je nesumnjiva istina svetootačkog iskustva da je hrišćanski život sav centriran u personalno-crkvenom (eklisiološkom) odnosu našem sa Bogom i u našem lično-crkvenom odnosu sa drugim ljudima. Drugim rečima, naš duhovni život sadržan je u Bogo-čovečanskoj ljubavi. Ljubavi ne kao sentimentalizmu i romantizmu, nego kao našem krsnom putu i podvigu svecelosnog čoveka, ljubavi kao kenotečnoj ali i preporodnoj žrtvi, preobražajnoj blagodatnoj snazi, koja svo vreme napreduje iz podviga u podvig, iz krsta u krst, ali i iz slave u slavu, iz blagodati u blagodat, iz života u život, iz slobode u slobodu.
 
Sa ljubavlju i slobodom spojena je neodoljivo i najveća moguća odgovornost, jer ljubav i jeste naša najveća odgovornost i pred Bogom i pred ljudima. Isto je tako i naša sloboda najveća odgovornost i pred Bogom i pred ljudima. Takva hrišćanska slobodna i odgovorna ljubav, ljubav krsta i vaskrsenja, jeste jedina istinski gradilačka sila i zato spasonosna i usavršiteljna (pliromska) za čoveka i ljude. Ona ispunjuje čoveka bogočovečanskim životom, daje mu trajni smisao i večni sadržaj, i zato čovek još na zemlji započinje živeti večnim životom. U tome je blaženstvo biti čovek hrišćanin, u tome istinska i večna slava i dostojanstvo hristolikog čoveka. Možemo slobodno reći da tim i takvim duhovnim životom započinje istinski humanizam čoveka, ali hrišćganski humanizam, koga otac Justin Popović s pravom naziva Bogohumanizmom (Teantropizam).
 
Duhovni život za nas pravoslavne hrišćane označava zajednicu u Hristu: Večnoga Boga i Njegove u večni život pozvane dece, koju Bog iz ljubavi Duhom Svojim u Hristu izjednjačuje sa Sobom. Kao što je to i rekao Hristos, pozdravljajući se sa Apostolima i govoreći im: „Više vas ne zovem slugama, nego braćom i prijateljanma svojim“. Otuda se Hristos i naziva „Prvorođeni među mnogom braćom svojom“ (Rim. 8, 39). Crkva Hristova i nije drugo nego zajednica istinske braće sa Prvorodnim Bratom – Bogočovekom Hristom. Ona je ostvarenje, realno dostupno čoveku omogućenje stvarne zajednice ljudi sa Bogom, a da se pri tom Bog ne nameće spolja, niti nas iznutra ukida ili alijenira kao ljude, kao lična i za slobodu stvorena bića. Naprotiv, ta zajednica sa Bogom Živim i Istinitim, sa Bogom Koji je Životvorna Trojica, i kao takav istinska i večna Triipostasna (Troličnostna) Zajednica, ta zajednica nas ljude uzvišava, izgrađuje i razrasta do beskrajnih mogućnosti, i istovremeno nas ona sjedinjuje međusobno kao pravu braću, kao istinske neprikosnovene ličnosti, kao bogolike ljude.
 
To je istina pravoslavne hrišćanske antropologije, a to je i provereno iskustvo pravoslavnog duhovnog života. Sve ostalo uključuje se u tu stvarnost: i podvižništvo (askeza), i dela, i socijalna delatnost, i lični i društveni progres. Unutrašnja struktura, unutrašnja žila kucavica jeste naš lično-crkvvni odnos i opštenje i zajednica sa Svetom i Nerazdeljivom Životvornom Trojicom, Koja je Bog Ljubav.
 
Naravno, znam da ovakva prezentacija pravoslavnog svetootačkog učenja i iskustva duhovnog života postavlja mnoga pitanja pred savremenog čoveka, i on svakako ima mnogo pitanja koja bi postavio takvom shvatanju ljudskog života. Ali pitanja i problemi koji bi se postavili neće naći svoje rešenje u prostim objašnjenjima ili samo teoretskim rešenjima. Pitanje duhovnog života je tema i zadatak samog ljudskog života, ljudskog bića u podvigu i praksi, u doživljenom živom iskustvu živog života. Zato su Oci Crkve isticali svagdašnje pravilo duhovnog života: „Praksa je uvod i ushod u teoriju“ (Sv. Grigorije Bogoslov). To jest, podvižništvo nas uvodi u istinsko sagledavanje pravih dimenzija ljudskog bića i njegovog istinskog živ ljenja. Taj princip pravoslavnog duhovnog života – da se istinski život uči samo na delu, u samom životu – jeste upravo ono što je rekao Gospod Hristos: „Poznajte Istinu – istinski život na delu – i Istina će vas osloboditi“ (Jn. 8, 31-32).
 
Pozajmljeno iz knjige „Traganje za Hristom“, Beograd, 1989.
 


 
NAPOMENE:

  1. Predavanje omladini održano u Lemesosu, na Kipru, decembra 1984; štampano na grčkom u Ορθοδοξος μαρτυρια, Kipar, br. 23, 1987, i zatim na srpskom, Beograd 1985.

   

Jedan komentar

  1. Irena Radović

    Autenticni Hristoljubivi i Covekoljubivi pristup Pravoslavne Agape-Gnoseologije o odnosu Tvorca-Tvorevine-Stvorenog, dvosmernosti jednog pravca BOGOCOVECANSKE I COVEKOBOZANSKE LJUBAVI, njihovoj medjusobnoj uslovljenosti i „gajenju i zalivanju“ . Ovo je pravo predavanje-knjiga koja na SASVIM BOGOSLOVSKO – razumljiv nacin i za nas mirjane moze da nas Uvede u tajne-lepote-dobrote-hrabrosti/oprostaja i ljubavi koje Pravoslavlje nosi. U sasvim novom, Pravoslavnom svetlu moze se nauciti i ko su zapravo to „SIROMASNI DUHOM“. Ovu knjigu sam citala prvi put 2000.godine, premda ne celu. To je bila knjiga koja je uz „Pokajanjem i Ispovescu do narucja Bozijeg“ podstakla onu Ljubavnu Iskru u mom srcu. Mojoj sreci nije bilo kraja kada sam na Vasem site-u nocas pronasla ovo predavanje i vrlo zaljubljeno u Hrista ga procitala. Ne treba pominjati koliko poverenje i postovanje gajim prema umirovljenom Vladiki Atanasiju. Gospode Pomiluj! Preosveceni Vladiko, Blagoslovite!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *