NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNI LUG (LIMONAR)

DUHOVNI LUG (LIMONAR)

 

DUHOVNI LUG (LIMONAR)
 

 
GLAVA 81. O izvoru koji se pojavio čudom svetog Teodosija
GLAVA 82. O starcu Jovanu iz manastira Skopela
GLAVA 83. O istome
GLAVA 84. O životu i o smrti jednog otšelnika
GLAVA 85. O monasima koji su odbili da daju milostinju
GLAVA 86. O otšelniku koji je predvideo svoju smrt
GLAVA 87.  Pronalazak moštiju otšelnika Jovana
GLAVA 88.  O avvi Tomi, predstavniku nekog manastira iz Apamije
GLAVA 89.  Otkriće moštiju nekog otšelnikana gori Amanu
GLAVA 90.  Smrt dvojice otšelnika na gori Pteriga
GLAVA 91. O avvi Georgiju otšelniku i o njegovom učeniku Talaleju
GLAVA 92. O avvi Georgiju iz Kapadokije i otkriće moštiju pastira Petra
GLAVA 93. Smrt avve Sisinija i njegovog učenika
GLAVA 94. O avvi Julijanu, episkopu Vostre
GLAVA 95. O starcu Patrikiju
GLAVA 96. O istom i o Julijanu slepom Arapinu
GLAVA 97. O dvojici monaha koji su se zakleli da se nikad ne razdvoje
GLAVA 98. O smrti drugoga brata
GLAVA 99. O starcu Jantu
GLAVA 100. O starcu Petru iz Ponta
 


 
GLAVA 81
 
O izvoru koji se pojavio čudom svetog Teodosija
 
Isti oci su nam ispričali kako je u ono vreme neka hristoljubiva žena iz okoline Apamije iskopala bunar. Iako je kopala veoma duboko, nije našla vodu i bila je veoma tužna zbog toga. Jednog dana ugleda žena jednog čoveka koji joj reče:
„Pošalji da ti se donese ikona svetog Teodosija iz Skopela i njegovim molitvama Bog će ti dati vodu.“
Tada žena posla dvojicu ljudi u manastir, a kada joj oni donesoše ikonu, ona je ubaci u bunar i onog trenutka bunar se napuni vodom. Oni koji su ikonu izvadili iz vode doneli su i nama te vode da je probamo. Mi se napismo i proslavismo Boga.
 
GLAVA 82
 
O starcu Jovanu iz manastira Skopela
 
U istom manastiru smo upoznali starca po imenu Jovan. O njemu su nam oci manastira ispričali:
Zaista je veliki u vrlinama i strašan prema demonima. Bilo ko da dođe k nama, od onih koje uznemiravaju nečisti duhovi, dobija iscelenje.
 
GLAVA 83
 
O istome
 
Oci toga mesta su nam još ispričali o ovom starcu:
Na nekih dvadesetak kilometara od manastira postoji trgovački centar koji se zove Mala Akra. U njemu je neki kapetan, koji je posedovao brod težak oko tri tone, već dve nedelje pokušavao da brod porine u more. Sam je govorio da je za ove dve nedelje svakog dana plaćao po trista radnika, ali brod nije uspevao ni da pomeri, a kamoli da ga porine u more. Brod je očito, ranije bio u vlasti loših ljudi, možda čak i razbojnika. Kapetan se dakle, našao u velikoj nevolji i nije znao šta da radi. Po Božijem promislu, starec je tih dana sišao u one krajeve. Čim ga je kapetan ugledao, a poznavao ga je od ranije, zamolio ga je:
„Gospodine avva, molim te, blagoslovi brod jer on, verovatno zbog magije, neće da se porine u more.“
„Idi, pripremi mi obed da se nahranim i Bog će pomoći“ odgovori mu starec. Ovo je rekao da bi kapetan otišao do svoje kuće. Kad je ovaj otišao, starec se sam popeo na brod. Tamo se tri puta poklonio Bogu i tri puta je brod osenio krsnim znakom u ime Gospoda našega Isusa Hrista. Onda je otišao u kuću kapetanovu i rekao mu:
„Idi i spusti tvoj brod u more.“ Kapetan je sa velikim poverenjem poslušao starca. Čim su brod malkice gurnuli, on se našao u moru. I svi su oko broda proslavili Boga.
Tek što smo bili krenuli približi nam se jedna košuta, stade pored nas i poče nogama svojim da kopa zemlju.
Spazivši ovo, naš otac nam reče: „Verujte mi, čeda moja, ovde je pogreben sluga Božiji.“
Mi smo onda počeli da kopamo i našli smo njegovo telo celo kao da je juče zaspao. Poneli smo ga sa sobom u manastir i pogrebli na groblju otaca.
 
GLAVA 84
 
O životu i o smrti jednog otšelnika
 
Oci istog ovog manastira su nam ispričali i sledeće:
U našim planinama je više godina živeo neki otšelnik, koji je bio veliki pred Bogom, a hranio se samo divljim travama. Umro je u jednoj maloj pećini. Mi nismo znali da je on počinuo u Gospodu nego smo mislili da se preselio u neku drugu pustinju, jer je imao običaj da menja mesto svog boravka. Posle nekog vremena on se javio u snu igumanu sadanjeg manastira, prekrasnom i punom vrlina pastiru, avvi Julijanu i rekao mu:
„Uzmi nekoliko monaha sa sobom i dođi da me uzmeš sa mesta na kojem se nalazim, sa gore prozvane Jelenska.“
Na to je naš otac uzeo nekolicinu monaha i popeo se na goru kao što mu je bilo rečeno. Iako smo pretraživali goru ne malo vremena, nismo mogli da nađemo telo otšelnika. Vremenom je ulaz u pećinu bio prekriven drvećem, zemljom i snegom. Kako ga nismo našli, naš avva nam reče:
„Vreme je, čeda moja, da siđemo sa gore.“
 
Glava 85
 
O monasima koji su odbili da daju milostinju
 
Još su nam isti oci ispričali i sledeće:
Kod nas postoji običaj da svakog Velikog Četvrtka dolaze siromasi i siročići ove oblasti u manastir da uzmu po pola merice pšenice, po pet prosfora, pet novčića, sudić vina i pola sudića meda.
Jedne godine zalihe pšenice su bile veoma smanjene jer ona već tri godine nije rađala i zato se u čitavoj zemlji prodavala po veoma visokoj ceni. Zbog toga su neki, još na početku Velikog Posta, rekli igumanu da treba da prekine sa davanjem milostinje na Veliki Četvrtak, jer će inače manastir toliko osiromašiti da će bratija kasnije oskudevati. No iguman se nije složio:
„Čeda moja, ne treba da prekidamo sa blagoslovom velikog našeg oca, avve Teodosija. To je njegova zapovest i neće nam biti na korist ako je prekršimo, a ako je poslušamo, on će se pobrinuti o nama.“
No bratija nikako ne htede da sluša igumana.
„Nismo dužni da dajemo milostinju i nećemo je dati.“
„Idite i učinite kako vam je volja“ najzad odobri ražalošćeni iguman.
Tako, te godine, niko ne dobi uobičajenu milostinju na Veliki Četvrtak. No, kada je posle kraćeg vremena ekonom otišao u magacin, video je da je sve žito u njemu proklijalo, tako da su bili primorani da ga bace u more. Onda im iguman reče:
„Ovako se dešava svima onima koji preziru zapovesti svoga oca. Ovo su plodovi neposlušnosti. Da smo dali milostinju, otišlo bi nam samo oko pet stotina merica pšenice, ali bismo time izvršili zapovest našeg oca, avve Teodosija, a braći našoj siromasima bismo olakšali njihovo breme. Ovako smo izgubili oko pet hiljada merica pšenice. I šta smo učinili? U suštini dva zla: jedno je to što smo prekršili zapovest oca našega i drugo što nismo imali nadu u Boga, nego u naš magacin. Iz ovoga se, čeda moja, naučimo da je Bog taj koji upravlja svim ljudima i da sveti Teodosije brine o svima nama.“
 
GLAVA 86
 
O otšelniku koji je predvideo svoju smrt
 
Brat Toma iz Egea nam je ispričao sledeće: Jednom smo, odlazeći posle praznika iz Egea, posetili manastir svetog oca našeg Teodosija u Skopelu. Dok smo boravili u manastiru, odigrao se sledeći događaj:
U brdima iznad manastira je živeo neki otšelnik koji se hranio samo travama. On je svake nedelje dolazio u manastir da se pričesti. Jednom mu se tako bratija u manastiru nešto zamerila, posle čega čitavih pet nedelja nije dolazio da se pričesti po svom običaju. Ovo je ožalostilo bratiju manastira. I dok smo mi boravili u manastiru, desilo se da je jedne nedelje otšelnik došao u hram. Bratija ga je tada zamolila za oproštaj, a i on njih. Pošto se otšelnik pričestio presvetim Telom i Krvlju Gospoda našeg Isusa Hrista, stao je na sred hrama i tamo mirno predao svoju dušu. Tada su oci manastira razumeli da je otšelnik predvideo svoj kraj i da je zato i došao da se oprosti sa njima, da ne bi otišao Bogu na istinu imajući bilo šta na duši svojoj protiv nekoga.
 
GLAVA 87
 
Pronalazak moštiju otšelnika Jovana
 
Na šest milja od Rosa posetili smo jedno selo, koje se nalazi u podnožju jedne visoke gore. U selu su nas prihvatila dva stara seljaka. Odveli su nas u crkvu i tamo nam pokazali jedan grob.
„Ovde leži jedan veliki otšelnik.“
„Kako to znate?“ upitasmo ih.
„Pre sedam godina svi stanovnici ovog sela su videli kako na vrhu obližnje gore sija neka svetlost, kao da se zapalila velika vatra. Ovo se ponavljalo iz dana u dan. Popeli smo se na goru, ali nismo našli ni vatru, ni tragove vatre. Šuma je bila nedirnuta. Vratili smo se u selo i već sledeće noći ugledasmo isti prizor. svetlost na vrhu gore. Kako je svetlost sa gore nastavila da sija čitava tri meseca, odlučili smo da noću, naoružani protiv zveri, krenemo put nje. Jedne noći popeli smo se u goru do same one svetlosti i tamo sačekali da se razdani. Tada se pred nama ukazao otvor jedne male pećine iz koje je dolazila svetlost. Ušli smo i u njoj spazili telo jednog upokojenog otšelnika. Bio je obučen u haljinu od jarećih koža preko koje je imao mandiju ispletenu od tankih grana. Na grudima je držao Evanđelje sa srebrnim krstom, a pored njega je stajala napisana poruka: „Ja, smireni Jovan, upokojih se petnaestog indikta“[1]. Mi smo tada preračunali vreme i našli da je već sedam godina prošlo od njegovog usnuća. Ležao je pred nama kao da je tog istog dana predao svoju dušu. Ponevši ga sa sobom sahranili smo ga u grob pred kojim sada stojimo.
 
GLAVA 88
 
O avvi Tomi, predstavniku nekog manastira iz Apamije
 
U Teupolisu nam je neki prezviter Crkve pričao o avvi Tomi, predstavniku jednog opštežića iz Apamije. On je u Teupolis došao po nekom manastirskom poslu i kako se u gradu zadržao prilično dugo, desilo se da je umro u Dafnima[2] u hramu svete Efimije. Pošto je bio stranac, sveštenici su ga sahranili u groblju za strance. Sledećeg dana bila je sahranjena, u isti grob, iznad avve Tome, neka žena. Bilo je osam časova ujutro kad su je pokopali, a već popodne zemlja ju je izbacila iz svojih nedara. Ovo su videli svi stanovnici onoga kraja i veoma su se začudili. Uveče su ovu ženu ponovo zakopali u isti grob, a ujutro su je našli izbačenu iz groba. Uzeli su tada njeno telo i sahranili u drugi grob.
Posle nekoliko dana opet je bila sahranjena neka žena povrh avve Tome, jer niko do tada nije shvatao da monah ne dozvoljava da se žena sahranjuje sa njim. Kako se desilo da je i ova žena bila izbačena iz groba, svi su shvatili da monah ne prihvata ženu u svom grobu. Kada su ovo ispričali patrijarhu Domninu[3], on je naredio da svi stanovnici grada dođu i da telo onog monaha sa svećama i uz pojanje iz Dafnija prenesu u Antiohiju. Tamo su ga zakopali u groblje u kojem leže mošti mnogih svetih mučenika, pa su čak iznad njegovog groba sagradili i jednu malu kapelu.
 
GLAVA 89
 
Otkriće moštiju nekog otšelnika na gori Amanu
 
U Teupolisu nam je jedan od otaca ispričao sledeće:
Popeo sam se jednom po nekom poslu na goru Aman[4] i tamo našao jednu pećinu. Ušao sam u nju i spazio jednog otšelnika kako kleči, uzdignutih ruku ka nebu, dok mu je duga kosa dodirivala zemlju. Ja mu tada, pošto sam mislio da je živ, učinih metaniju i rekoh: „Blagoslovite oče“, ali mi on ne odgovori. Onda sam mu se približio da bih mu dao celiv i kad sam ga dodirnuo, shvatio sam da je mrtav. Izašao sam iz pećine i nastavio svojim putem. Uskoro sam naišao na jednu drugu pećinu i ušavši u nju video sam jednog drugog monaha.
„Dobro došao brate. Da li si možda ulazio u prethodnu pećinu i video starca?“
„Da, oče.“
„Da nisi možda nešto uzeo odande?“
„Nisam.“
„Veruj mi brate, ima petnaest godina kako je starec umro.“
A izgledao je kao da je pre jednog sata usnuo večitim snom. Tada se ovaj živi starec pomoli za mene, a ja otidoh od njega slaveći Boga.
 
GLAVA 90
 
Smrt dvojice otšelnika na gori Pteriga
 
Dva otšelnika su živela na gori Rosu, na vrhu nazvanom Krilo u blizini manastira svetog Teodosija iz Skopela. Kada je jedan od njih, starec, umro njegov učenik je pročitao molitvu i sahranio ga na gori. Posle nekoliko dana, sišavši sa gore, učenik umrlog otšelnika u blizini naseljenog mesta nađe nekog seljaka kako kopa zemlju i reče mu:
„Učini mi ljubav, dobri starče, uzmi motiku i ašov i pođi sa mnom.“
Seljak je smesta poslušao otšelnika. Čim su izašli na goru, pokaza otšelnik seljaku grob svog starca i reče mu:
„Ovde kopaj.“
Kada je seljak iskopao grob, otšelnik poče da se moli, a kad završi molitvu, poljubi seljaka i reče mu:
„Moli se za mene, gospodine brate.“
Zatim siđe u grob, leže preko starca i usnu u Gospodu. Seljak ih tada zakopa obojicu slaveći Boga. I dok je silazio sa gore, jedna misao mu prostruji kroz glavu: „Trebalo je da uzmem blagoslov od svetitelja.“
No, kada se vratio na goru, nije mogao da nađe njihov grob.
 
GLAVA 91
 
O avvi Georgiju otšelniku i o njegovom učeniku Talaleju
 
Neki od otaca su nam pričali o avvi Georgiju otšelniku da je trideset i pet godina živeo nag u pustinji.
Još su nam o njemu pričali da je, dok je živeo u brdima iznad manastira svetog Teodosija iz Skopela, imao jednog učenika. Kada je ovaj umro, kako avva Georgije nije imao neophodne alatke da ga sahrani, sišao je do obale mora i našavši tamo usidren brod zamolio kapetana i mornare da pođu sa njim na planinu i tamo pokopaju umrlog brata. Ovi poslušaše starca, uzeše neophodne alatke, popeše se sa njim na brdo i zakopaše telo umrloga brata.
Jedan od mornara, po imenu Talalej, ganut vrlinama starca, zamoli ga da ostane da živi sa njim. No starec mu odgovori da on neće moći da podnese trudove asketskog života.
„Moći ću oče, sve da podnesem, samo ti mene primi.“
Tako je Talalej ostao kod starca i živeo je sa njim godinu dana podnoseći sve tegobe asketskog života, Posle godinu dana Talalej učini metaniju pred starcem i reče mu:
„Daj mi tvoj blagoslov oče jer evo, molitvama tvojim, Bog je odstranio od mene svaku muku i ja niti se više zamaram, niti mi je vruće na letnjoj pripeci, niti drhtim kada je hladno, nego se stalno nalazim u nekom blaženom stanju.“
Starec ga na to blagoslovi. Tako je brat Talalej proveo još dve godine trudeći se dobrim trudom, a onda, pošto oseti da mu se kraj približava, zamoli svog starca:
„Molim te, povedi me u Jerusalim da se poklonim Prečasnom Krstu Gospodnjem i hramu svetog Vaskresenja Hristovog, jer ovih dana Bog će me pozvati k sebi.“
Starec ga odvede u sveti Grad. Pošto su se poklonili svetim mestima i okupali se u reci Jordanu, brat Talalej počinu u Gospodu. Starec ga je tada sahranio u lavri Kopruta, a posle kratkog vremena i on je počinuo u Gospodu i bio sahranjen u hramu iste lavre.
 
GLAVA 92
 
O avvi Georgiju iz Kapadokije i otkriće moštiju pastira Petra
 
Sveti otac naš avva Georgije, arhimandrit manastira svetog Teodosija Velikog koji se nalazi u pustinji nedaleko od svetog grada Jerusalima, pripovedao je bratu Sofroniju mudrom i meni sledeće:
Živeo je ovde neki brat po imenu Georgije, poreklom iz Kapadokije, koji je vršio poslušanje u Fasilaidi. Kada su jednom u manastiru mesili hleb, Georgije je imao zadatak da loži veliku peć. Pošto je zagrejao peć i izbacio žar iz nje, trebalo je da je obriše jednim sunđerom, ali nikako nije mogao da ga nađe jer su ga monasi sakrili da bi ga iskušali. Tada je on sam ušao u peć, obrisao je svojim odelom i odande izašao, a da mu se ništa loše nije dogodilo. Kada sam ja ovo saznao, kaznio sam bratiju što su ga uveli u iskušenje.
Još nam je avva Georgije ispričao o bratu Georgiju sledeće: dok je nekada čuvao svinje u Fasilaidi došla su mu dva lava da ulove neku od njih. Brat Georgije tada uze štap i njime otera lavove čak do svete reke Jordana.
Isti starec nam je ispričao o događaju koji se desio pri zidanju hrama svetog Kirika u Fasilaidi.
Dok su kopani temelji u san mi dođe monah asketskog izgleda, koji je bio obučen u mandiju od palminih listova, a na glavi je imao malu kapuljaču od asure. Obratio mi se mirnim glasom:
„Reci mi avva Georgije, zar si posle svih mojih trudova tako lako odlučio da me ostaviš van zidova hrama kojeg zidaš?“
A ja ga tada, duboko poštujući njegov sveti izgled, upitah:
„Iskreno mi reci, gospodine moj, ko si ti?“
“ Ja sam Petar, pastir sa svetoga Jordana.“ Čim sam ujutro ustao od sna, zapovedio sam da se poveća obim budućeg hrama. Dok smo kopali, naišli smo na telo pastira Petra koje je izgledalo isto onako kao što sam video u snu. A kad smo sazidali crkvu, na njenoj desnoj strani smo napravili prekrasan grob i u njega sahranili Božijeg ugodnika.
 
GLAVA 93
 
Smrt avve Sisinija i njegovog učenika
 
Isti ovaj otac Georgije nam je ispričao i sledeće:
Jednom davno otišao sam da posetim avvu Sisinija otšelnika. Ovaj starec je, Boga radi, ostavio svoju episkopiju i nastanio se u blizini sela nazvanog Vitavara[5], koje se nalazi u blizini svete reke Jordana. Želeo je da ostatak svog života provede u molitvenom tihovanju. Kada sam stigao pred njegova vrata, pokucao sam nekoliko puta. Tek posle dosta vremena, otvorio mi je njegov učenik:
„Gospodine avva, smrtno se razboleo naš starec, ali je molio Boga da ne ode iz ovog života dok ne čuje da si se ti vratio u ovu zemlju.“
Ja sam tada zaista upravo doputovao iz Konstantinopolja gde sam, po nekom manastirskom poslu, posetio pobožnog imperatora Tiverija[6]. Učenik je onda otišao kod starca da me najavi, a vratio se tek posle dužeg vremena i rekao:
„Požurite.“
Zajedno smo ušli i našli starca mrtvog. Razumeo sam da je otišao ka Gospodu čim je shvatio da sam ja taj koji kuca na vrata. I dok sam mu davao poslednji celiv, umrli mi je tiho, tiho rekao:
„Dobro došao moj avva Georgije“ i opet je zaspao.
Ja sam tada poručio da dođu iz sela da ga sahrane. Kada su seljani došli i počeli da kopaju grob, učenik starca ih je zamolio:
„Učinite mi ljubav i iskopajte malo šire da bi nas grob obojicu primio.“
Dok je grob kopan, učenik je legao na svoju asuricu i zaspao večitim snom. Mi smo ih onda obojicu, starca i učenika, sahranili u isti grob.
 
GLAVA 94
 
O avvi Julijanu, episkopu Vostre
 
Još nam je otac Georgije, arhimandrit, pričao o avvi Julijanu, episkopu Vostre, nekadanjem sabratu manastira svetog Teodosija Velikog. Kada je ovaj blaženi muž stigao u svoju episkopiju, neki od stanovnika grada, hristomrsci, zaželeli su da ga otruju. Oni su bogato podmitili slugu koji priprema vino i dali mu smrtonosni otrov da stavi u mitropolitovu čašu. Sluga je to učinio i pružio čašu otrova blaženom Julijanu. Ovaj ju je uzeo i stavio na sto preda se pa, iako je od Boga obavešten bio šta je u njoj i ko su počinioci dela, ne reče slugi ništa. Tada je pozvao k sebi sve učesnike i njihove savetnike i ne želeći nikoga da kazni, svima tiho rekao:
„Ako mislite da ćete smirenog Julijana ubiti ovim otrovom, evo gledajte kako ću ga pred svima ispiti.“ Zakrstivši onu čašu tri puta svojim prstima, izgovori:
„U ime Oca i Sina i Svetoga Duha pijem ovu čašu“ ispio je pred svima, a otrov mu nije naškodio.
 
GLAVA 95
 
O starcu Patrikiju
 
U manastiru svetog oca našeg Teodosija živeo je neki starec po imenu Patrikije, poreklom iz jermenskog Sevastopolja. Beše on odmeren i tih. O njemu su nam pričali oci ovog manastira da je nekada bio iguman opštežiteljnog manastira Avazana, ali je radi straha od Božijeg Suda napustio igumanstvo, jer je verovao da samo velikim muževima priliči da budu duhovni pastiri, pa je kao običan monah došao u ovaj manastir rasuđujući da je to korisnije za njegovu dušu.
 
GLAVA 96
 
O istom i o Julijanu slepom Arapinu
 
Još su nam pričali da je u istom manastiru živeo neki slepi starec po imenu Julijan, Arapin po poreklu. Njega je jednom Makarije, patrijarh jerusalimski, toliko sablaznio da je ovaj izbegavao da se pričešćuje sa njim. Zato je jednom avvi Simeonu Divnogorcu[7] poručio sledeće:
„Slep sam i nikuda ne mogu ići, niti imam koga da me usluži. Izbegavam da se pričestim sa Makarijem. Reci mi, oče, šta da činim po pitanju brata koji je pao u blud i po pitanju drugoga koji se vezao za njega?“
Avva Simeon mu na to poruči:
„Ne odlazi iz manastira i ne odvajaj se od svete Hristove Crkve jer, blagodaću Gospoda našega Isusa Hrista, nikakvo zlo ne postoji ni u Crkvi, ni u manastiru. Nek ti je i ovo poznato brate: ma ko da vrši proskomidiju u vašem manastiru, kod vas postoji jedan starec po imenu Patrikije koji stoji van oltara sasvim blizu zapadnog zida i izgovara u sebi molitvu proskomidije koja se uvek prima.“
 
GLAVA 97
 
O dvojici monaha koji su se zakleli da se nikada ne razdvoje
 
Otšelnik avva Jovan nam je pričao da je od avve Stefana Moavskog(47> čuo o dvojici monaha manastira svetog Teodosija Velikog, koji su se zakleli da se jedan od drugog nikada neće razdvojiti, ni u životu, ni u smrti. Dok su tako živeli u manastiru, jednog od njih je napao demon bluda tako žestoko da od silne želje nije mogao da izdrži, pa se poverio drugome:
„Daj mi tvoj pristanak, brate, da odem u svet, jer ne mogu da se izborim protiv bludnih želja.“ Ovaj ga je molio:
„Ne brate, ne čini tako da ne izgubiš sve tvoje dosadanje trudove.“
Prvi je bio uporan:
„Ili pođi sa mnom da udovoljim želji, ili me pusti da odem u grad.“
Tada brat, pošto nije želeo da ga pusti samog, ode zajedno sa njim u grad. Onaj, kojeg je napao duh bluda uđe u kuću greha, a drugi ostade ispred kuće posuvši glavu svoju prašinom i udarajući se u grudi. Kad onaj iziđe iz bludilišta, udovoljivši svojoj želji, drugi mu reče:
„Šta si brate postigao sa tvojim grehom? U čemu ti on nije naudio? No, hajdemo sada kući!“
„Ja više ne mogu da se vratim u pustinju. Ostaću u gradu, ati idi.“
Kako prvi brat ni posle mnogo ubeđivanja nije mogao da ga ubedi da se vrati u pustinju, odlučio je da zajedno ostanu u svetu, da se zaposle i hrane od trudova svojih.
U to vreme je avva Avramije, koji je nekada u Carigradu osnovao čuveni manastir, kasnije po njemu nazvan Avramijev, a onda bio arhiepiskop Efesa, gradio manastir Vizantija. Na to veliko gradilište su došla ova dvojica i bili primljeni za nadničare. Onaj koji je pao u greh, svakodnevno je uzimao zaradu obojice i trošio je na blud. Drugi je svakodnevno postio, tiho obavljao svoj posao i ni sa kim nije razgovarao. Videvši to da on po čitav dan niti jede, niti govori i da je uvek zamišljen, ostali radnici obavestiše avvu Avramija o njemu i njegovom ponašanju. Tada veliki Avramije pozva ovog radnika u svoju keliju i upita ga:
„Odakle si brate i čime se baviš?“ A on mu se ispovedi i reče:
„Radi brata mojega podnosim sve ovo, da bi ga Gospod spasao videvši moju muku.“
Kada je ovo čuo sveti Avramije, reče bratu:
„Evo, Bog ti daruje dušu tvoga brata.“ Čim je avva Avramije otpustio brata i čim je on izišao iz avvine kelije, dotrča mu u susret onaj drugi brat vapijući:
„Povedi me, brate, u pustinju da se spasavam.“ I brat ga iz onih stopa odvede u pustinju i zatvori ga u jednu pećinu u blizini svetog Jordana. Posle izvesnog vremena, pošto je veoma uznapredovao u vrlinama, ovaj pali brat predade dušu svoju u Božije ruke. Onda se onaj drugi brat nastani u istoj toj pećini da i on okonča svoj život u njoj saglasno zavetu koji jedan drugome dadoše.
 
GLAVA 98
 
O smrti drugoga brata
 
Ovog drugog brata, dok je posle smrti prvoga molitveno tihovao na svetom Jordanu, posetio je neki od staraca iz lavre Kalamona i upitao ga:
„Reci mi brate, šta si postigao za sve vreme tvog isposničkog života i molitvenog tihovanja?“
„Idi i vrati se posle deset dana, pa ću ti reći“ odgovori mu brat.
Kroz deset dana, kada se starec vratio, našao je brata umrlog, a kraj njega je bilo parče keramide na kojoj je pisalo:
„Ja nikada, obavljajući moje molitveno pravilo nisam ostavio svoj um na zemlji.“
 
GLAVA 99
 
O starcu Jantu
 
Oci istog manastira su nam pričali da je pre par godina kod njih živeo neki starec po imenu Janto. Dok se jednom sam nalazio u pustinji, pojaviše se odnekuda Saraceni i kad su ga videli, jedan od njih izvadi nož iza pojasa i jurnu na starca sa namerom da ga ubije. Kad je ovaj ugledao Saracena, uzdiže ruke svoje k nebu i zavapi: „Gospode Isuse Hriste, neka bude Tvoja volja.“ I odmah se otvori zemlja i proguta Saracena, a starec se spase i otide u manastir slaveći Boga.
 
GLAVA 100
 
O starcu Petru iz Ponta
 
Još su nam oci iz istog kraja pričali da je kod njih nekada živeo neki prezviter po imenu Petar, po poreklu iz Ponta, koji je svojim asketskim podvigom ostvario mnoga i velika dostignuća. O ovom prepodobnom nam je avva Teodor, koji je kasnije postao episkop Rosa, ispričao sledeće:
Jednom je avva Petar došao k meni u lavru Pirgia, dok sam ja tamo živeo, i zamolio me:
„Učini mi ljubav, brate Teodore, hajde sa mnom do Sinajske gore, jer sam se još davno zavetovao da odem tamo.“
Ne želeći da odbijem ja pristadoh:
„Hajdemo.“
Čim smo prešli preko Jordana, on mi se ponovo obrati:
„Brate Teodore, učinimo metanije da nijedan od nas dvojice neće okusiti hranu do Sinaja.“
Ja odgovorih:
„Iskreno ti govorim oče, ja to ne mogu učiniti .“
Onda on sam učini metanije i do Sinaja ne okusi hranu. Jeo je tek na Sinaju, pričestivši se prečasnim Darovima Gospodnjim. Sa Sinaja smo otišli u manastir svetoga Mine kod Aleksandrije. Starec opet čitavim putem ništa nije jeo. To je učinio tek posle pričešća. Iz manastira svetoga Mine dođosmo u sveti grad Jerusalim, a da starec nije probao hranu. Tek kada se u hramu svetog Hristovog Vaskresenja pričestio, jeo je. Za vreme našeg teškog i dugačkog puta starec je jeo samo tri puta: jednom na Sinajskoj gori, drugi put u manastiru svetoga Mine i treći put u Jerusalimu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Indikt ovde označava staru rimsku meru vremena, a to je period od petnaest godina, za razliku od vizantijskog, ili carigradskog, ili našeg indikta koji podrazumeva jednogodišnji ciklus praznika. On počinje 1. septembra i još se naziva crkvena Nova Godina.
  2. Dafni je bogato predgrađe Antiohije ili Teupolisa.
  3. Verovatno se radi o patrijarhu Domninu koji je umro 559.
  4. Gora Aman se nalazi severno od Antiohije. To je ogromna visoravan u čijem je podnožju postojala jedna monaška obitelj, a na samoj visoravni druga. Sem prepodobnog Simeona, osnivača obe obitelji, koji je živeo u drugoj polovini četvrtog veka, podvizi i imena ostalih monaha su ostali poznati samo Bogu.
  5. Vitavara se nalazi na Jordanu u blizini njegovog isteka u Mrtvo More. Tu u okolini Vitavare je Gospod došao svetom Jovanu da se krsti.
  6. Radi se o blagorodnom Tiveriju II konstantinopoljskom imperatoru (571-582) koji je bio veoma poštovan i cenjen od naroda.
  7. Sveti Simeon Divnogorac (sa gore nazvana Čudesna ili Divna u blizini Antiohije) je živeo u šestom veku. Umro je star 85 godina. Kao monah je živeo 70 godina, a od toga je 63 godine proveo na stolpu. Zato se još naziva i Stolpnik. Praznuje se 24. maja.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *