NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNI LUG (LIMONAR)

DUHOVNI LUG (LIMONAR)

 

DUHOVNI LUG (LIMONAR)
 

 
GLAVA 61.  O avvi Leontiju Kilikijskom
GLAVA 62.  O avvi Stefanu, prezviteru lavre Eliota
GLAVA 63.  O istome
GLAVA 64.  O istome
GLAVA 65.  O istome
GLAVA 66.  O avvi Teodosiju isihasti
GLAVA 67.  O istome
GLAVA 68.  O istome
GLAVA 69.  Pouke avve Paladija i o Davidu zatvorniku solunskom
GLAVA 70.  O monahu Adolu zatvorniku
GLAVA 71.  O monahu koji je pratio osuđenika na smrt
GLAVA 72. Mladić osuđen kao saučesnik u ubistvu
GLAVA 73. O vojniku Jovanu iz Aleksandrije
GLAVA 74. Pouke avve Paladija o jereticima
GLAVA 75. Božije čudo sa ženom jednog dobrog vernika
GLAVA 76. O utopljenju neke Marije
GLAVA 77. Pripovest trojice slepih ljudi o tome kako su oslepeli
GLAVA 78. Čudo koje je počinila jedna umrla devojka nad nekim grobokradicom
GLAVA 79. Čudo koje se odnosi na božansko Pričešće
GLAVA 80. O izvoru koji se pojavio molitvama svetog Teodosija
 


 
GLAVA 61
 
O avvi Leontiju Kilikijskom
 
Neki od otaca su nam pričali o avvi Leontiju Kilikijskom da je bio jedan od značajnih monaha u redu Vladičice naše Presvete Bogorodice[1] i da je četrdeset i pet godina boravio u hramu, nijednom ne izašavši iz njega. Uvek je svoje misli usredsređivao na sebe, na svoju dušu i svoje spasenje .
O njemu je kružila priča da je bio vrlo milostiv. Kada bi video siromaha u blizini, ako je to bio slep čovek on bi mu u ruku davao, a ako nije bio slep stavljao bi novčiće u podnožje nekog stuba, ili na oltarsko stepenište i siromašak bi onda sam uzimao. Kada ga je jedan starec upitao zašto ne daje milostinju svojom rukom, on mu je odgovorio:
„Oprosti oče, nisam ja taj koji daje, nego Vladičica naša Bogorodica koja hrani i mene i siromahe.“
 
GLAVA 62
 
O avvi Stefanu, prezviteru lavre Eliota
 
Pričali su nam o avvi Stefanu, prezviteru lavre Eliota, da mu je jednom, dok je molitveno tihovao u svojoj keliji, sam đavo došapnuo sledeću pomisao: „Idi, ovo mesto ti nije na spasenje.“ Starec tada odgovori demonu: „Ne, ja te neću poslušati. Znam te ko si. Ti ne želiš da gledaš kako se neko spasava, ali da znaš, Hristos, Sin Boga Živoga, on će te uništiti.“
 
GLAVA 63
 
O istome
 
O istome avvi Stefanu su nam pričali da mu se, dok je molitveno tihovao i čitao u svojoj keliji, javio demon i rekao:
„Idi odavde starče, ovo mesto nije dobro za tebe.“
A starec mu odgovori:
„Da bih se uverio da zaista želiš da odem odavde, učini da ova stolica prohoda.“ (To mu reče jer je sedeo na jednoj pletenoj stolici.)
Čim je demon ovo čuo istog trenutka je pokrenuo ne samo stolicu, nego i čitavu keliju. Kada je starec video gotovost demona odbrusio mu je:
„Ja zaista odavde neću otići baš zato što si toliko brz“ zatim se pomolio i neprijatelj njegov, demon je postao nevidiv.
 
GLAVA 64
 
O istome
 
Trojica otaca su jednom posetila istog ovog avvu Stefana, prezvitera. Dok su oni u njegovom prisustvu vodili dušekorisne razgovore, starec je ćutao. Tada mu jedan od otaca reče:
„Ništa nam ne odgovaraš oče, a mi smo došli da od tebe čujemo reč spasenja.“
„Oprostite mi oci, ja do sada nisam shvatao šta ste vi govorili. Ono što imam to mogu i da vam kažem. Ja danju i noću ne vidim ništa sem Gospoda našeg Isusa Hrista raspetoga na Krstu.“
I otidoše oci zadovoljni, jer se obogatiše ovom rečju.
 
GLAVA 65
 
O istome
 
Avva Jovan, po nadimku Moliv, nam je pričao o istom ovom starcu, avvi Stefanu, da se jednom teško razboleo i dopao velike slabosti. Lekari su ga, zbog toga, primoravali da jede meso.
Kako je ovaj blaženi imao brata mirjanina, veoma pobožnog čoveka, koji se strogo pridržavao zakona Gospodnjih, dogodi se da taj njegov brat dođe njemu u posetu baš u vreme dok je prezviter obedovao meso. Ugledavši to on se veoma sablazni, pitajući se da li je potrebno da posle tolikih trudova, podviga i uzdržanja, brat monah pred kraj života kuša meso.
Razmišljajući ovako, on pade u ekstazu i ču gde mu neko govori:
„Zašto si se sablaznio do te mere kada si video da jede meso? On je to učinio iz nužde i poslušanja radi. Nikako nisi smeo da se sablazniš. Ako pak želiš da vidiš u kojoj se slavi nalazi tvoj brat, okreni se i pogledaj.“
I okrenuvši se vide brata prezvitera raspetog baš kao što je i Gospod bio. I opet mu progovori onaj koji mu se javio:
„Eto, vidiš u kojoj se slavi nalazi. Pokloni se, dakle, Onome koji slavom ovenčava one koji Ga istinski ljube.“
 
GLAVA 66
 
O avvi Teodosiju isihasti
 
Pričao nam je Antonije, iguman i osnivač lavre Eliota, da mu je avva Teodosije isihasta ispričao sledeće o sebi:
Dok se još nisam predao molitvenom tihovanju, došao sam u ekstazu i video nekog mladića čije je lice sijalo jače od sunca. On me uze za ruku i reče:
„Hajde sa mnom jer treba da se boriš. Onda me odvede u neku arenu čiju veličinu ne mogu da opišem. Arena je bila prepuna ljudi od kojih su jedni bili obučeni u svetle haljine, a u drugom delu su stajali neki drugi, crni kao Arapi. Čim me je uveo u arenu videh kako mi se približava jedan džinovski Arapin, bezličan i neuredan, čija je glava dosezala do iznad oblaka.
„Sa ovim treba da se boriš“ reče mi onaj svetli mladić. A ja, čim sam ugledao ovu užasnu priliku, uplašio sam se i počeo da drhtim i da molim mladića da me vodi odande:
„Ko od smrtnih može da se bori sa ovim? Čak i kad bi se snaga čitavog ljudskog roda stavila u jednog čoveka, on ni tada ne bi mogao da se suprotstavi ovom Arapinu.“
„Ne boj se. Uđi u arenu i čim se smiriš, ja ću te nagraditi i daću ti pobednički venac.“
Čim sam dakle ušao u arenu, i pošto smo Arapin i ja stali jedan naspram drugoga, odmah mi je pristupio onaj dobri mladić i dao mi venac kao nagradu. Zatim je skupina crnih Arapa iščezla ispuštajući divlje krike, a oni drugi ljudi, obučeni u svetle haljine, uzvikivali su pohvale onome koji mi je pomogao darujući mi dobru pobedu.
 
GLAVA 67
 
O istome
 
O istome avvi Teodosiju nam je pričao njegov učenik Kirijak da je trideset i pet godina proveo u molitvenom tihovanju i da je za sve to vreme jeo po jednom svakog drugog dana, imajući tako savršeno molčanije da nikada ništa nikome nije rekao. Kada je imao šta da kaže, napisao bi to. Ovog blaženog sam video i sam u lavri Eliota, za vreme mog desetogodišnjeg boravka u njoj.
 
GLAVA 68
 
O istome
 
Kada je Avramije[2], iguman manastira Presvete Bogorodice Nove[3], čuo da ovaj Teodosije nema odelo za zimu, sam mu je kupio i poklonio jedno. Čim je starec obukao ovo odelo, odmah je zaspao. (Spavao je sedeći na stolici.) U tom su došli lopovi, svukli ga, uzeli mu odelo i otišli, a starec za sve to vreme nije ni reč progovorio.
 
GLAVA 69
 
Pouke avve Paladija i o Davidu zatvorniku solunskom
 
Gospodin Sofronije mudri i ja, u vreme dok on još ne beše primio sveti monaški obraz, posetismo jednom avvu Paladija[4] u Aleksandriji, čoveka bogoljubivog i pravog slugu Božijega, koji upravljaše manastirom u Litazomenu i zamolismo ga da nam kaže poučnu reč.
„Čeda moja, vreme koje nam je preostalo kratko je. Potrudimo se malo u ovom životu, pa makar se i napatili, da bi se udostojili velikih blaga budućega veka. Ugledajte se na mučenike, ugledajte se na prepodobne, na podvižnike, sa kakvom su muškom upornošću oni istrajavali. Njih je dobro upoznalo vreme koje je prošlo, a mi smo ostali da se divimo njihovoj izdrživosti. Oni koji su ih slušali sa puno divljenja svedoče upornost mučeničku koja prevazilazi ljudsku prirodu: kako su im vadili oči, odsecali delove tela, kako su neki ostajali bez ruku, a drugi opet bez nogu. Neke su bacali u vatru, druge su utapali u reke ili u more. Neke su, kao najveće zločince, predavali zverima da ih rastrgnu, a nečija su tela posle mučeničke končine bacali orlovima za hranu. I uglavnom, ako neko hoće da nabroji sve vrste zala koje je ljudima učinio demon, neprijatelj bogoljubivih mučenika i podvižnika, koji su istrajali, borili se i pobedili telesnu slabost i tako zadobili željena blaga, koja su smatrali dragocenijim od trenutnih nesreća i muka, videće da su ta preživljena zla upravo potvrdila čvrstinu vere i to na dva načina: ili su kroz nešto trudova zadobili velika blaga, ili su pak njih zaslužili istrajavši u telesnim mukama koje im je priredio svezlobni đavo.
Ako, dakle, i mi istrajemo u muci i pokažemo našu rešenost, onda ćemo se uz pomoć Božiju pokazati stvarnim prijateljima Njegovim i Bog će se boriti zajedno sa nama i učiniće da nam naši trudovi budu lakši.
Znajući dakle, čeda moja, koje trudove treba da vršimo u sadašnjem životu, znajte da je, pre svega, neophodno da upoznamo sami sebe. Jer ovo vreme treba da upotrebimo za pokajanje naše da bismo postali hramovi Božiji i da bi se u budućem veku udostojili slave koja nije slučajna, nego je zbir Božije milosti i ljubavi prema nama. A Milost i ljubav Njegova prema nama su neraskidivo vezane sa našom saradnjom koja se ogleda u naporima našim prema večnosti i prema Bogu.“
Opet je rekao:
„Čeda moja, ne ljubimo svet ni ono što je u svetu.“[5]
I opet nam reče starec:
„Pazimo na misli svoje jer je ova pažnja lek spasenja.“
Ovaj otac Paladije, kad smo ga upitali: „Učini nam ljubav oče i reci nam od kuda si došao u manastir i koje su te misli dovele u njega“, on beše iz Soluna, ispriča nam sledeće:
„U mome gradu, na neka dva kilometra od gradskih zidina, živeo je neki zatvornik poreklom iz Mesopotamije, po imenu David[6], koji je bio vrlinski muž, podvižnik i veoma milostiv. U svom zatvorničkom prebivalištu je proveo oko sedamdeset godina. U ono vreme, vojska je strogo čuvala zidove grada, jer su upadi varvara bili veoma česti. Vojnici, koji su čuvali deo zida u čijoj se blizini nalazilo obitavalište ovog prepodobnog, videli su jedne noći kako iz svih prozora njegove kelije izbija plamen i mislili su da su varvari zapalili keliju. Kada je svanulo vojnici su krenuli k starcu. Iznenadili su se, jer su ga našli čilog i zdravog, a njegovu keliju netaknutu. Sledeće noći opet su videli plamen iz kelije starca. Isti prizor se noćima ponavljao. O ovome se raščulo po celom gradu i u svoj okolini i mnogi su bdeli kraj gradskih zidina ne bi li svojim očima videli plamen toga ognja. Ovi događaji su se ponavljali sve do blažene končine starčeve. Pošto sam i ja video ovo čudo Božije ne jednom ili dva, nego više puta, pomislih u sebi: ako Bog u ovom svetu tako velikom slavom ovenčava sluge svoje, kolika je tek slava budućega veka kada se budu zasijala lica njihova „kao sunce“[7].
Ovo je, čeda moja, bio razlog da postanem monah.“
 
GLAVA 70
 
O monahu Adolu zatvorniku
 
Još nam je isti starec ispričao da je sa ovim Davidom došao još jedan monah, po imenu Adol, poreklom iz Mesopotamije.
On se zatvorio u šuplje deblo jednog drveta na kraju gradskih zidina. Na deblu drveta je napravio mali prozor preko koga je razgovarao sa svojim posetiocima. Kada su varvari jednom opustošili čitavu onu oblast, desilo se da su prolazili pored obitavališta ovog prepodobnog. Jedan od njih je spazio starca kako viri kroz svoj prozor i izvadio je nož. Kako je zamahnuo u nameri da ga ubije, ruka mu se u vazduhu ukočila i osušila. Kada su to videli drugovi ovog varvara, začudili su se veoma i pali na kolena pred starca moleći ga da isceli njihovog druga. Nezlobivi starec se pomolio, ruka je došla u svoje prvobitno stanje i tada su varvari otišli u miru.
 
GLAVA 71
 
O monahu koji je pratio osuđenika na smrt
 
Isti ovaj avva Paladije nam je pričao da je u Arsenoitu (gradu u Tivaidi) bio uhvaćen neki ubica kojeg su, posle mnogo mučenja, osudili na smrt obezglavenjem. Dok su ga vodili do devetog kilometra izvan grada (do mesta gde je ubistvo učinio i gde je trebalo da ga poseku), pratio ga je neki monah koji je za njima krenuo da bi video kako će nesrećniku odseći glavu. Kad ga je opazio, osuđenik mu reče:
„Zaboga oče, zar nemaš svoju keliju? Zar nemaš svoje rukodelje?“
„Da brate, imam i keliju i rukodelje.“
„A zašto ne sediš u keliji i ne oplakuješ svoje grehe?“
„O brate, ja sam veoma nemaran za svoju dušu i zato želim da vidim kako ćeš umreti, ne bih li bar tada došao k sebi i popravio se.“
„Idi, oče, u svoju keliju i blagodari Bogu koji nas je spasao. Jer otkako je On postao čovek i umro za nas, niko od ljudi više ne umire večnom smrću.“
 
GLAVA 72
 
Mladić osuđen kao saučesnik u ubistvu
 
Avva Paladije nam je pričao da je neki stari mirjanin bio osuđen za ubistvo. Na sudu u Aleksandriji on je izjavio da je imao saučesnika u ubistvu i da je to bio jedan mladić od dvadesetak godina. Mladić se, međutim, branio da nije imao nikakvog udela u ubistvu, poričući da je ikada bio sa tim starim čovekom. No starac je tvrdio:
„Sa mnom si bio kada sam ubio.“ Obojica su osuđeni na smrt vešanjem. Smrtna kazna se u ono vreme izvršavala na mestu devet kilometara udaljenom od grada. U blizini tog mesta postojale su ruševine Kronosovog hrama. Čim su tamo stigli i narod i vojnici su želeli da mladića prvog obese. On se duboko poklonio vojnicima i zamolio ih:
„Boga radi, učinite mi ljubav i obesite me prema istoku, da na istok gledam kad budem umirao.“
„A zašto?“
„Najiskrenije vam kažem, gospodo moja, nema više od sedam meseci kako sam se krstio i postao hrišćanin.“ Kada su vojnici ovo čuli, zaplakali su za mladićem. No onaj starec, ubica se veoma razljutio i rekao:
„A mene obesite da gledam prema bogu Kronosu.“ Kada su vojnici čuli ovu starčevu hulu ostavili su mladića i prvo obesili starca. Dok su ga vešali, prispeo je glasnik Avgustalijev[8] sa sledećom porukom:
„Ne ubijajte mladića, nego mi ga dovedite.“
Ova vest je izazvala veliku radost kod vojnika i kod prisutnog naroda. Onda su mladića odveli u sudnicu i Avgustalije ga je oslobodio optužbe. Pošto se mladić tako spasao, mimo svake nade, odlučio je da postane monah. Ovo smo zapisali radi duhovne koristi čitalaca.
 
GLAVA 73
 
O vojniku Jovanu iz Aleksandrije
 
Avva Paladije nam je ispričao i sledeće:
Postojao je u Aleksandriji neki vojnik po imenu Jovan koji je vodio dvostruki život. Po ceo dan, od ranog jutra pa do podne on je, obučen u odelo od čupavog jarećeg krzna, sedeo u manastiru kraj stepeništa svetog Petra i pleo kotarice od palminih grančica ćuteći i ne govoreći nikome ništa. Samo bi ponekad melodično izustio:
„Gospode, očisti me i od tajnih[9] grehova mojih, da se ne postidim moleći ti se.“
Pošto bi izgovorio ovaj stih, ćutao bi za duže vreme, pa bi ga onda opet izgovorio. I po sav dan on, osim ovog stiha, ništa drugo nije izgovarao. Popodne je skidao svoje jareće odelo, oblačio vojničku uniformu i odlazio u svoju jedinicu.
Ja sam pored njega živeo osam godina, a njegovo ćutanje, kao i njegov način života su mi mnogo koristili.
 
GLAVA 74
 
Pouka avve Paladija o jereticima
 
Među mnogim savetima koje nam je starec upućivao bio je i sledeći:
„Uveravam vas, čeda moja, da ništa drugo nije prouzrokovalo jeresi i raskole u Crkvi, no to što u nas nema dovoljno ljubavi ni prema Bogu, ni prema bližnjima.“
 
GLAVA 75
 
Božije čudo sa ženom jednog dobrog vernika
 
Isti ovaj avva Paladije nam je pričao, kad smo ga nekom drugom prilikom posetili, da je u Aleksandriji živeo neki hristoljubiv i milostiv muž kod kojeg su i monasi veoma često odsedali kada bi po nekom poslu dolazili u grad. I žena njegova beše veoma snishodiva. U toku dana nije uzimala hranu, nego bi jela samo uveče. Imali su i jednu devojčicu od oko šest godina.
Jednog dana, ovaj bogoljubivi čovek krenuo je u Konstantinopolj, jer bejaše trgovac. Ostavivši, dakle, svoju ženu i kćer kod kuće sa jednim slugom, krenuo je na brod. Na rastanku, žena ga je upitala:
„A kome nas ostavljaš, gospodaru moj?“
„Vladičici našoj Bogorodici.“
Malo po muževljevom odlasku, dok je žena sedela za svojim ručnim radom, a devojčica se nalazila blizu nje, sluga je pokrenut energijama đavola, zaželeo da ubije i ženu i dete, da uzme sve dragocenosti iz kuće i pobegne. Zato je uzeo nož iz kuhinje i krenuo prema trpezariji gde je sedela njegova gospodarica. Čim je stigao na vrata trpezarije, oslepeo je i niti je mogao da uđe u trpezariju, niti da se vrati u kuhinju. Pošto je tako ostao neko vreme na vratima mlatarujući rukama, počeo je da doziva svoju gospodaricu da dođe po njega. Ona se veoma začudi kad vide slugu kako stoji na vratima kao skamenjen, ali ne htede da mu priđe. Nije znala da je on oslepeo:
„Radije ti dođi ovamo.“
Sluga je tada počeo da je zaklinje da dođe k njemu. No, kako je ona uporno odbijala, počeo je da je nagovara da mu bar devojčicu pošalje.
„Ako smo ti potrebne dođi ti k nama“ glasio je odgovor.
Kada je sluga video da mu plan nije uspeo, okrenuo je nož prema sebi i zario ga u svoj stomak. Videvši
ovo, gospodarica je vrisnula i susedi su došli da vide šta se to desilo. Uskoro je stigla i policija pa, kako su slugu našli u životu, od njega su saznali o svemu što se dogodilo i svi su tada proslavili Boga, koji je na ovako čudesan način spasao i majku i kćer.
 
GLAVA 76
 
O utopljenju neke Marije
 
Pričao nam je avva Paladije da je od nekog kapetana broda čuo sledeće kazivanje:
Jednog dana, vozeći putnike, muškarce i žene, našao sam se brodom na otvorenom moru. Dok su drugi brodovi mirno i neometano prolazili pokraj nas, neki za Aleksandriju, a neki opet za Konstantinopolj, desilo se da je naš brod čitavih petnaest dana ostao kao prikovan za jedno mesto, bez mogućnosti da se pokrene ma i za jedan pedalj iako je vreme bilo mirno i ugodno za plovidbu. Svi smo bili uplašeni i čudili smo se šta se to događa sa nama. Ja sam kao kapetan broda bio odgovoran za brod i za putnike na njemu. Zato sam bio počeo da se molim Bogu da On reši naše stanje. Dok sam se tako molio začuo sam glas:
„Baci Mariju u more pa ćeš imati dobru plovidbu.“
Počeo sam da razmišljam kakav je to glas i koja je to Marija. U tom razmišljanju začuh opet onaj isti glas:
„Rekoh ti: baci Mariju u more i svi ćete se spasti.“
Tada sam smislio da izađem na palubu broda i da viknem: Marija! jer nisam znao ko je Marija koju tražim. Čim sam izgovorio ovo ime neka žena, koja je ležala na prostirci na palubi, odazva mi se:
„Šta zapovedaš gospodaru?“
„Učini mi ljubav i dođi ovamo.“
Ona je ustala sa svoga mesta i prišla mi. Odveo sam je na usamljen deo broda i nasamo joj rekao:
„Vidiš, sestro Marija, ja mnoge grehe imam i radi mene možete svi da stradate.“
Ona na to uzdahnu duboko i reče:
„Nesumnjivo, gospodine kapetane, ja sam ta grešnica.“
A ja je upitah:
„Ženo, koji su tvoji gresi?“
„O, teško meni, jer ne postoji greh koji ja nisam učinila i zbog mene možete svi da izginete.“
Onda mi ispriča sledeće:
„Imala sam nekada muža i dvoje dece sa njim. Jedno je imalo devet, a drugo pet godina. Desilo se da mi je muž umro. Nešto kasnije neki vojnik se nastanio blizu nas. Ja sam ga zavolela i zaželela da se udam za njega. Međutim, on mi je poručio da se neće oženiti ženom koja ima decu od drugog muža. Kako sam silno želela da se udam za njega, jer sam ga volela, zaklala sam oba moja deteta i poručila mu da sam sada slobodna. Kada je onaj vojnik čuo kako sam se lišila svoje dece poručio mi je da me on, Boga radi, Koji stanuje na nebesima, neće uzeti za ženu. Tada sam se veoma uplašila da se ne obelodani moje delo i da ne poginem zbog njega, pa sam rešila da pobegnem i tako sam se ukrcala na ovu lađu.“
Iako sam sve ovo čuo od same Marije, nisam želeo da je bacim u more. Dobro sam promislio i rekao joj:
„Učinićemo sledeće: prvo ću ja da napustim brod i siđem u čamac, pa ako brod krene onda su zacelo u pitanju moji gresi.“
Zatim sam naredio da se čamac spusti u more i ušao sam u njega, ali se ništa nije dogodilo, niti se čamac pokrenuo, niti je brod otplovio. Onda sam se popeo u brod i zamolio Mariju da siđe u čamac. Kad je ona to učinila, čamac se nekoliko puta okrenuo i onda, zajedno sa Marijom, potonuo na dno mora. Naš brod je tada zaplovio toliko brzo da smo za tri i po dana preplovili rastojanje za koje nam je inače trebalo čitavih petnaest dana.
 
GLAVA 77
 
Pripovest trojice slepih ljudi o tome kako su oslepeli
 
Jednog dana u podne smo, gospodin Sofronije i ja, otišli u posetu Stefanu mudrom, koji je tada živeo u blizini hrama Presvete Bogorodice, nazvane Doroteja. Ovaj hram je sazidao blaženopočivši papa aleksandrijski Evlogije[10]. Čim smo pokucali na filosofova vrata, izišla je neka devojka i rekla nam:
„Spava. Počekaje malo.“
Ja sam tada predložio gospodinu Sofroniju da odemo do mesta Tetrapila i tamo počekamo. Tetrapil je veoma poštovan od stanovnika Aleksandrije, jer se priča da je tamo Aleksandar Veliki, osnivač grada, položio mošti svetog proroka Jeremije, pošto ih je preneo iz Egipta[11].
Bilo je podne i mi tamo nikoga nismo zatekli, sem trojice slepih ljudi. Polako smo im se približili, seli i otvorili naše knjige. Oni su među sobom razgovarali o tome kako su oslepeli.
„Dok sam bio mlad“ otpoče svoju priču prvi, „bio sam mornar. Kada smo regatom otplovili daleko od obale Afrike doživeo sam toplotni udar i oslepeo. A ti, kako se tebi to desilo?“
„Ja sam nekada bio duvač stakla i dok sam jednom oblikovao jednu bocu, vatra je zahvatila oba moja oka i od tada sam slep.“
Onda upitaše trećega:
„A ti, kako si ti oslepeo?“
„Istinu ću vam reći. Dok sam bio mlad prezirao sam rad, čak sam živeo u bludu. Kako nisam imao šta da jedem, bio sam primoran da kradem. Jednog dana, dok sam stajao na trgu, video sam kako pronose jednog dobro odevenog mrtvaca da ga sahrane. Pošao sam i ja sa pratnjom da vidim gde će ga pokopati. Povorka se zaustavila ispred hrama svetog Jovana gde su u jednu grobnicu zakopali umrloga. Čim sam ostao sam kod grobnice, uz malo truda, ušao sam u nju i skinuo sa umrloga sve što je imao na sebi ostavivši ga obavijenog u jedan čaršav. Pri izlasku iz grobnice pomislih: što ne bih uzeo i čaršav, jer je bio veoma lep. I vratih se nesrećnik. Dok sam uzimao čaršav, ostavljajući umrloga potpuno nagog, desilo se to da se on podigao, seo i ispružio svoje ruke k meni. Onda je počeo da mi prstima grebe lice, pa mi je tako iskopao oba oka. Ja sam bacio sve ukradeno i uz veliku muku i opasnost jedva izišio iz grobnice. Eto, tako sam postao slep.“
Pošto smo sve to čuli, gospodin Sofronije mi je dao znak da se udaljimo od ovih ljudi. Usput mi je rekao:
„Dovoljno smo danas naučili. Dakle, nema potrebe da danas idemo kod mudrog Stefana radi pouke.“
Ovo zapisujem da bi bilo na korist svima koji pročitaju i da bi se znalo da onaj koji čini zlo neće izbeći sud Božiji.
 
GLAVA 78
 
Čudo koje je počinila jedna umrla devojka nad nekim grobokradicom
 
Avva Jovan, iguman manastira Giganta, nam je ispričao nešto slično kad smo ga posetili u Teupolisu.
Pre kratkog vremena došao mi je jedan mladić i zamolio me:
„Molim te oče, primi me Boga radi, jer želim da se pokajem.“
Ovo je jedva rekao gorko plačući, a ja, videvši ga tako utučenog i u velikoj tugi, rekoh mu:
„Ispričaj mi kako si dospeo u takvo pokajanje.“
„Ah, ja sam ti oče, veliki grešnik.“
„Veruj mi čedo moje, kao što postoje različiti gresi, isto tako postoje i različiti lekovi protiv njih. Ako želiš da se izlečiš, najiskrenije mi izloži tvoja dela da bih mogao da ti naložim odgovarajuću epitimiju, jer drugačije se leči bludnik, a drugačije ubica, drugačije vračar, a drugačije nadmeni.“
On je tada duboko uzdahnuo, udario se po grudima i predao suzama i jecajima, a od silnog uzbuđenja nije mogao ni glasa da pusti. A ja, kada sam video da je pao u toliko veliko beznađe i unutarnju tugu i da mu je postalo nemoguće da mi izloži svoju muku, rekoh mu:
„Čedo moje, poslušaj me, pobedi sebe i reci mi šta si učinio, a Hristos Bog naš je u stanju da ti pruži svoju pomoć. Jer On, koji je zbog svoga čovekoljublja i beskrajnog milosrđa mnogo pretrpeo radi našega spasenja, On koji je sa carinicima jeo za jednom trpezom, On koji nije odbacio bludnicu, koji je razbojnike prihvatio i grešnike učinio svojim prijateljima i najzad prihvatio da se razapne, On će i tebe prihvatiti celom svojom ljubavlju i radošću ako se pokaješ i njemu vratiš. Jer On ne želi da grešnik umre, „nego da se obrati i živ bude“[12].
On tada zaustavi svoje suze i ispriča mi:
„Ja sam pun svakog greha i nedostojan neba i zemlje. Gospodine avva, pre dva dana sam čuo da je kći gradskog velikaša, koja je živela u devstvenosti, umrla i da je sa mnogo skupocenih haljina sahranjena u jednu grobnicu van grada. Kada sam ovo čuo, a kako sam se i ranije bavio sličnim delom, ušao sam noću u grob i počeo da je svlačim. Svukao sam sa nje sve što je nosila, nisam poštedeo ni najintimnije delove njene odeće i njih sam uzeo i ostavio je nagu, kao od majke rođenu. I kad sam bio spreman da izađem iz groba, ona sede predamnom, ispruži svoju levu ruku i uhvati me za moju desnu.
„Zar si bez ikakvog razloga morao, čoveče, ovoliko da me razgolitiš? Zar se nisi uplašio Boga? Zar se nisi uplašio Božijeg suda? Nije li trebalo bar na mene mrtvu da se smiluješ? Zaboga, zar se nisi postideo naše zajedničke ljudske prirode, nego, iako si hrišćanin, osudio si me da se ovakva pojavim na Hristovom sudu? Ni moje ženske prirode se nisi postideo. Zar i tebe nije rodila žena? Zar rođenu majku svoju nisi ponizio ovim činom? Kakav odgovor imaš da daš za mene na strašnom Hristovom sudu ti, bedniji od svih ljudi? Jer, dok si živela, nijedan tuđ čovek nije video čak ni lice moje, ti si me, posle moje smrti i posle mog pogreba, toliko razgolitio da si video moje nago telo. Teško ljudskom ro, koji je u ovakvu muku zapao. Kakvim srcem i kakvim rukama ti pristupaš da se pričestiš presvetim Telom i Krvlju Gospoda našeg Isusa Hrista?“
A ja, čim sam sve ovo čuo i video, uplašen tako da sam sav drhtao, jedva smogoh snage da joj kažem:
„Molim te, pusti me da odem i više nikada nego ovako nešto učiniti.“
„Sam si po svojoj želji došao ovamo i odavde n ćeš otići kao što to želiš, nego će ovaj sram biti zajednički za nas oboje. I nemoj misliti da ćeš odmah umreti, dušu ćeš svoju predati tek pošto se izmučiš kroz mnoge dane.“
Ja sam tada nastavio kroz suze da je molim da m pusti da odem zaklinjući se u svemogućeg Boga da više nikada neću učiniti ovo užasno delo. Tek posle mnogih mojih molbi i posle mnogih suza koje sam prolio pred njom ona mi odgovori:
„Ako želiš da živiš i da se oslobodiš ove muke, obećaj mi da ćeš, ako te pustim, ne samo da prestaneš da se baviš ovim podlim delom, nego da ćeš odmah, istog trenutka da se odrekneš sveta, da s pokaješ za sva svoja dela i da ćeš služiti Hristu.“
Tada sam joj se zakleo da ću učiniti ne samo on što mi je ona zapovedila, nego da od danas neću ići u kuću svoju, nego ću iz ovih stopa otići u manastir. Ona mi je tada naredila da je obučem kao što sam je našao, a kad sam ovo učinio ona je ponovo legla na svoj odar i umrla. Tada sam ja nesrećnik i grešnik izišao iz njenog groba evo me, došao sam u manastir.“
Pošto sam sve ovo čuo od mladića, poučio sam ga pokajanju i uzdržanju. Posle nekog vremena postrigao sam ga za monaha. Obukao sam ga u monašku shimu i zatvorio jednu pećinu nedaleko od grada gde je živeo slaveći Bog i trudeći se za dušu svoju.
 
GLAVA 79
 
Čudo koje se odnosi na božansko Pričešće
 
Kada smo posetili Selevkiju, koja se nalazi u blizini Antiohije, sreli smo avvu Teodora, episkopa selevkijskog. On nam je ispričao sledeće:
U vreme blaženog Dionisija, koji je bio episkop ovog grada pre mene, desio se sledeći događaj:
U gradu je živeo veoma pobožan i bogat čovek koji je, nažalost, bio jeretik jer je verovao Sevirovoj jeresi. On je imao jednog najamnika koji je pripadao svetoj Katoličanskoj i apostolskoj Crkvi. Taj njegov najamnik je, po običaju koji je vladao u onom kraju, na Veliki Četvrtak uzeo sveto Pričešće iz hrama, stavio ga u jedan kivot i ostavio u svoj ormar. Desilo se da je ovaj najamnik posle Vaskresa poslan u Konstantinopolj radi trgovine, a da je ona sveta Pričest ostala u njegovom ormaru. Ključ od ormara je pred polazak na put predao svome gazdi. Jednoga dana on otvori ormar i nađe kivot sa česticama Pričesti. To ga je veoma ražalostilo i nije znao šta sa njima da učini. Nije želeo da se njima pričesti, jer nije pripadao Katoličanskoj Crkvi nego Sevirovoj jeresi. Ostavio ih je u ormaru jer se nadao da će uskoro doći njegov najamnik i da će se sam pričestiti ovim česticama. Kako ovaj nije stizao, a već se približavao i Veliki Četvrtak naredne godine, gazda namisli da ove čestice spali, da ne bi ostale i za narednu godinu. S tom namerom otvorio je ormar i video da su sve čestice proklijale klasovima pšenice. Uplašivši se veoma ovog neviđenog i čudnog događaja uzeo je sve svete čestice i sa svima koji su se nalazili u njegovoj kući otrčao episkopu Dionisiju vapijući: „Gospode pomiluj!“ Ovo veliko i strašno čudo, koje prevazilazi svaku logiku, nisu videla samo dvojica ili trojica, nego svi stanovnici Selekvije i okolnih sela. Mnogi su preko njega došli u poznanje prave vere i pristupili svetoj Katoličanskoj i Apostolskoj Crkvi.
 
GLAVA 80
 
O izvoru koji se pojavio molitvama svetog Tvodosija[13]
 
U blizini Selekvije, u Skopelu smo posetili manastir svetog Teodosija. Oci ovog manastira su nas izveli na jednu zaravan poviše manastira i tamo nam pokazali svoj izvor.
„Ovaj izvor (veoma lep i veliki) imamo od Boga. On je za nas Božiji dar koji je naš sveti otac, avva Teodosije, sa mnogo posta i mnogim prolivenim suzama, klečeći izmolio od Boga, jer su u početku oci donosili vodu iz daljine, sa reke. I Bog, Koji uvek ispunjava želje onih koji Ga se boje, blagoslovio nam je vodu molitvama našeg oca. No pre dve godine neki od bratije su tražili blagoslov od igumana da sazidaju kupatilo. Naš avva se sa ovim nije slagao, ali je ustupio pred slabostima bratije i dao blagoslov da se kupatilo gradi. Kada je bilo sagrađeno upotrebljeno je samo jednom, jer je naš lep i veliki, Bogom dani, izvor odmah presahnuo. Mnogo smo postili i uz mnoge suze Boga molili da nam se voda vrati, ali bez uspeha. Već godinu dana nismo imali vodu i našli smo se u velikoj muci. No, čim je naš otac srušio kupatilo, Bog nam je odmah ponovo dao vodu.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Jerusalimski patrijarh Ilija je monahe koji su bili veoma revnosni u bogosluženjima, sabirao u manastir Presvete Bogorodice, koji se nalazio pored hrama Vaskresenja. Od njih je kasnije nastalo bratstvo Svetog i Životodavnog Groba
  2. Avramije je bio drugi iguman manastira Presvete Bogorodice Nove. Zbog svog vrlinskog života bio je izabran za efeskog episkopa. Kao ljubitelj monaštva osnovao je dva manastira : Vizantija u Palestini na Eleonskoj Gori, a u Carigradu manastir po njemu nazvan Avramijev. Sačuvane su dve njegove praznične besede.
  3. Hram Presvete Bogorodice Nove je osnovao Justinijan 21. novembra, 543. kada je i ustanovljeno praznovanje Vavedenja Presvete Bogorodice. Nalazio se pored Solomonovog hrama. Imao je svoj odabrani klir i bio je nalik na manastir.
  4. Avva Paladije, rodom iz Soluna, bio je nastojatelj manastira Litazomeni u Egiptu. Živeo je u šestom veku i odlikovao se darom učiteljstva.
  5. 1.Jov. 2, 15
  6. Prepodobni David Solunski je živeo između 456. i 535. Praznuje se 26. juna.
  7. Mat. 13,43
  8. Ps. 18, 13(19, 12)
  9. Sveti Evlogije, patrijarh ili papa (otac) Aleksandrije (579607) je bio veran sledbenik IV Vaselenskog sabora. Borio se protiv monofizita i protiv nestorijanaca.Imao je dosta dobre odnose sa rimskom katedrom a posebno sa papom Grigorijem I. Praznuje se 13. februara.
  10. Po najnovijim podacima prorok Jeremija je kamenovan u Egiptu, a Aleksandar Veliki (336-323 pre Hrista) je njegove svete mošti preneo u Aleksandriju, na blagoslov gradu. Danas se ove mošti nalaze u manastiru svetog Makarija Velikog u Nitrijskoj pustinji, nedaleko od delte Nila.
  11. Jez. 33, 11
  12. Prepodobni Teodosije sa Skopela je živeo u četvrtom veku, prvo u brdima rososkim u maloj kolibi gde se veoma trudio u postu i molitvi i gde je kasnije podigao malu lavru. Zatim je, zbog najezde Isavrijanaca, prešao u Antiohiju gde je, zajedno sa drugom bratijom, ustanovio manastir.U njemu je i odpočinuo u Gospodu. Praznuje se 8. februara.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *