NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNI LUG (LIMONAR)

DUHOVNI LUG (LIMONAR)

 

DUHOVNI LUG (LIMONAR)
 

 
GLAVA 41. O avvi Pavlu iz Anazarva
GLAVA 42. O avvi Avksanu
GLAVA 43. O nečestivom Talaleju, arhiepiskopu solunskom
GLAVA 44. O molitvi jednog starca za dušu njegovog učenika
GLAVA 45. O jednom zatvorniku sa Eleonske gore i o poklonenju Bogorodičinoj ikoni
GLAVA 46. Čudesno viđenje avve Kirijaka o dvema Nestorijevim besedama
GLAVA 47. Jedno čudo Presvete Bogorodice po kazivanju komedijanta Gajana
GLAVA 48. Čudo koje je učinila Bogorodica sa Kozmijanom kojaje bila jeretik
GLAVA 49. Čudesno viđenje palestinskog kneza koje ga je povratilo pravoslavnoj veri
GLAVA 50. O avvi Georgiju zatvorniku
GLAVA 51. O starcu Julijanu iz lavre Egipćana
GLAVA 52. Pouke avve Ilije isihaste
GLAVA 53. O starcu Kirijaku iz manastira svetog Save
GLAVA 54. O skitskim monasima i o starcu Amoniju
GLAVA 55. Viđenje nekog starca i o avvi Irineju
GLAVA 56. O Jovanu, učeniku jednog velikog starca
GLAVA 57. O stolpnicima Simeonu i avvi Julijanu
GLAVA 58. Još nešto o avvi Julijanu
GLAVA 59. O avvi Talaleju Kilikijskom
GLAVA 60. O blagorazumnoj odluci jedne monahinje
 


 
GLAVA 41
O avvi Pavlu iz Anazarva
 
U istoj lavri Faran videli smo i avvu Pavla, čoveka svetog, predanog u ruke Božije, velikog podvižnika, koji je svakog dana izlivao obilje suza. (Ja ne znam da sam u svome životu sreo nekog njemu sličnog). Ovaj sveti starec je tihujući proveo oko pedeset godina, a da za sve to vreme baš nikoga nije primio kod sebe. Bio je poreklom iz Anazarva.
 
GLAVA 42
 
O avvi Avksanu
 
U istoj lavri smo upoznali i avvu Avksana, muža milostivog, uzdržanog tihovatelja, koji je tako surovo živeo da je samo jednom u četiri dana jeo po jednu malu prosforu. Ponekad mu je ta mala prosfora bila dovoljna za čitavu nedelju dana.
Pred kraj života se blaženi ovaj otac razboleo od neke stomačne bolesti i mi smo ga, zbog toga, preneli u sveti grad Jerusalim, u patrijaršijsku bolnicu. Jednog dana dok smo sedeli kraj njega, poslao mu je avva Konon[1], iguman manastira svetog Save Osvećenoga, kotaricu sa ponudama i šest zlatnih novčića, napisavši:
„Oprosti mi što mi bolest moja ne da da dođem i da te posetim.“
Starec je ponude zadržao, a novčiće vratio poručivši:
„Ako Bog bude poželeo da još poživim u ovom životu, ja oče imam još deset novčića. Ako ih budem potrošio, poručiću da mi pošaljete. Ali da znaš oče, ja ću kroz dva dana da odem iz ovog života.“
Tako je i bilo. Preneli smo ga u lavru Faran i sahranili. Ovaj blaženi je nekada bio singel[2] svetih patrijaraha Evstohija i Grigorija. Ostavivši ih obojicu, završio je svoj život u pustinji. Poreklom je bio iz Ankire Galatijske.
 
GLAVA 43
 
O nečestivom Talaleju[3], arhiepiskopu solunskom
 
U Solunu je postojao neki arhiepiskop po imenu Talalej. On je, nemajući ni straha Božijeg, ni straha od večnih muka, pošto je prethodno prezreo hrišćansku dogmu i nije pridavao nikakvog značaja svešteničkom dostojanstvu, umesto pastira, postao opasan vuk svome stadu. Čak je odbijao da se pokloni Svetoj Jednosuštnoj Trojici, smiluj mi se Gospode, i klanjao se idolima. Zbog toga su ga odgovorni za čistotu svete Crkve onog vremena isključili iz nje i to sasvim zakonskim putem.
Posle nekog vremena, on je, opet pun svakog bezakonja, zaželeo da mu se vrati vladičansko dostojanstvo. Pošto se sve pokorava srebru i Talalej je bio pozvan da se vrati u svoju episkopiju. Tada se beše zatekao u Konstantinopolju, čiji vodeći ljudi, po svetom proroku Isaiji, „pravdaju bezbožnika za poklon, a pravednima uzimaju pravdu[4].
Ali Bog, ne zanemarujući Crkvu Svoju svetu, osudi odluku koja je donesena mimo apostolskih kanona.
Jednog dana se Talalej obukao u mirjansko odelo trebalo je da ode kod vodećih ljudi onog vremena i da njihovom zvaničnom odlukom ponovo dobije vladičansku čast.
Neposredno pred polazak, stomak poče da ga muči do te mere da beše primoran da ode u nužnik.
Posle dva sata, kada je k njemu ušao čovek iz njegove pratnje, koja ga je iščekivala da iziđe, našao ga je sa glavom uronjenom u otvor nužnika, a nogu uzdignutih na gore. On beše usnuo večitom smrću baš kao što se to desilo i nečestivom Ariju koji se nadao da će na tiranski način da vlada Crkvom uz pomoć svojih nečestivih istomišljenika, kojem je čudesni velikog sovjeta angeo Božiji na sličnom mestu razneo utrobu u kojoj su klijale njegove nečestive namere.
Tako je i ovom nesrećnom Talaleju, koji je mislio da će uz pomoć svojih plaćenika da vlada Crkvom, angeo Gospodnji, koji štiti Crkvu Hristovu u Solunu, zajedno sa svetim Dimitrijem Solunskim, zagnjurio glavu u najnepristojnije mesto, a noge koje nisu htele da hode zakonima Božijim, ostavio je uzdignute u vis za svedočanstvo da je „strašno pasti u ruke Boga Živoga“[5].
 
GLAVA 44
 
O molitvi jednog starca za dušu njegovog učenika
 
Dok smo bili u Tivaidi neko od otaca nam je pričao o starcu koji je oko sedamdeset godina molitveno tihovao u jednoj keliji nedaleko od grada Andina.
Od deset njegovih učenika jedan beše veoma nemaran oko spasenja svoje duše. Starec ga je mnogo puta savetovao i molio govoreći:
„Brate, potrudi se oko svoje duše, jer umrećeš i otići ćeš u pakao.“
No brat, niti je slušao starca, niti je želeo da čini šta mu je ovaj zapovedao, a dogodilo se te je ovaj brat posle nekog vremena umro, Starec je mnogo žalio za njim jer je Znao da njegova duša nije napustila ovaj svet nadajući se u život večni. Stoga se molio i govorio:
„Gospode Isuse Hriste, istinski Bože naš, otkrij mi šta se desilo sa dušom ovog našeg brata.“
Kako je pao u ekstazu, starec je video jednu ognjenu reku. U njenom plamenu bilo je mnogo duša, a u samoj sredini reke, do grla uronjen u nju, bio je brat za koga se starec molio. Tada mu starec reče:
„Zar te nisam, čedo moje, molio da se trudiš oko svoje duše da bi izbegao ovu kaznu?“ Brat odgovori starcu:
„Zahvaljujem Bogu, oče, što se bar moja glava nalazi van ovog pakla. Jer eto, molitvama tvojim, ja stojim na glavi jednog episkopa.“
 
GLAVA 45
 
O jednom zatvorniku sa Eleonske gore i o poklonenju Bogorodičinoj ikoni
 
Neko od staraca nam je pričao da je avva Teodor iz manastira svetog proroka Ilije govorio da se na Eleonskoj gori podvizavao neki zatvornik[6], kojeg je često napadao duh bluda. Jednog je dana demon takvom silinom udario na starca da je ovaj počeo da gubi hrabrost, pa je rekao:
„Dokle ćeš biti uporan? Idi od mene, ostari i ti kao što i ja starim.“
Tada mu se demon prikaza u vidivom obliku i reče:
„Zakuni se da nećeš nikome reći ono što ću ti kazati i ja te više neću napadati.“
I starec se zakle Onim koji sedi na Nebu da neće nikome reći. Tad mu demon reče:
„Nemoj nikada više da se pokloniš ovoj ikoni“ pa pokaza na ikonu Presvete Bogorodice koja u svom naručju drži Gospoda Isusa Hrista ,“ i ja te više nikada neću napadati.“
Onda mu starec reče:
„Pusti me da razmislim o tome.“ Sledećeg dana je avva Teodor (koji nam je sve ovo pričao) došao da poseti našega starca i ovaj ga obavesti o svemu što se desilo na šta mu avva Teodor reče:
„Zaista oče, upleo si se u nezgodnu stvar jer si se zakleo, ali si dobro učinio što si mi to ispričao. Jer, korisnije ti je da se boriš sa demonom bluda, nego da izgubiš Carstvo Nebesko u koje ne možeš ući bez poklonenja Gospodu našem Isusu Hristu i Presvetoj Majci Njegovoj.“
Pošto je avva Teodor ovim i drugim rečima ohrabrio starca, vratio se u svoje krajeve.
Demon se tada ponovo pokaza zatvorniku i reče:
„Šta to znači kaluđeru? Zar se nisi zakleo da nećeš nikome reći, a sve si rekao ovome koji te je upravo posetio. Kažem ti, u dan sudnji bićeš osuđen zbog zakletve.“
A zatvornik mu odgovori:
„Da sam se zakleo i da sam prekršio zakletvu to i sam znam, ali ja sam je prekršio radi Vladike i Tvorca moga, a tebe da poslušam neću.“
 
GLAVA 46
 
Čudeeno viđenjv avve Kirijaka o dvema Nestorijevim besedama
 
Jednom posetismo avvu Kirijaka[7], prezvitera lavre Kalamon, koja se nalazi u Jordanskoj pustinji nedaleko od same Svete Reke. On nam je ispričao sledeće:
Jednom u snu videh ženu skromnog izgleda, odevenu u haljine purpurne boje, kako, u društvu dvojice dostojanstvenih ljudi, stoji ispred moje kelije. Odmah sam shvatio da je to bila Presveta Bogorodica sa svetim Jovanom Bogoslovom i svetim Jovanom Krstiteljem. Izišao sam iz kelije i molio ih da uđu i da satvore molitvu u mojoj keliji. Bogorodica, međutim, to nije htela da učini. A ja sam nastavio da je molim i da govorim:
„Vladičice moja, nedaj da ostanem ponižen i posramljen“ i mnogo drugoga sam rekao. Kada je ona videla da sam uporan u svojoj molbi, veoma strogo mi reče:
„Kako želiš da uđem u tvoju keliju, kad se u njoj nalazi moj neprijatelj?“
Čim ovo reče oni otidoše, a ja se probudih i počeh da tugujem i razmišljam da nisam nekom svojom mišlju zgrešio protiv nje, jer u mojoj keliji, osim mene, ne beše nikog. I prilično dugo preispitivah sebe, ali ne nađoh da sam bilo šta zgrešio protiv nje. Kada sam video da se topim u vlastitoj tugi, ustao sam i uzeo knjigu da čitam ne bih li čitanjem odagnao tugu. Čitao sam jednu knjigu blaženog Isihija, prezvitera jerusalimskog[8]. Prelistavajući je našao sam dve besede nečastivoga Nestorija, Odmah sam shvatio da je on taj neprijatelj Presvete Vladičice i Bogorodice naše zbog kojeg Ona nije htela da uđe u moju keliju.
Onda sam ustao, vratio knjigu onome čija je ona bila, rekavši mu:
„Uzmi brate svoju knjigu. Ona mi nije toliko koristila koliko mi je štete nanela.“
Kada me ovaj zapita o kakvoj šteti je reč, ja mu ispričah o svemu. On tada, pun revnosti, pocepa one listove knjige sa besedama Nestorija i baci ih u vatru, govoreći:
„Neće ostati u mojoj keliji neprijatelj Vladičice naše Bogorodice i uvek Djeve Marije.“
 
GLAVA 47
 
Jedno čudo Presvete Bogorodice po kazivanju komedijanta Gajana
 
Iliupolis je grad Livanisije Finikijske. U njemu je živeo neki komedijant Gajan koji se u pozorištu podsmevao Presvetoj Bogorodici i ružio je. Jednom mu se Presveta javi u snu i reče:
„Šta sam ti nažao učinila da me ružiš pred tolikim narodom?“
Kada se ovaj probudio, ne samo da se nije popravio, nego još i više napadaše Bogorodicu. A Ona mu se u snu javi još dva puta govoreći iste one reči i savetujući ga. Kako se on nije popravljao nego je i dalje činio isto, ako ne i gore, javi mu se Ona jednom u podne u snu i ne rekavši ništa, povuče jednu liniju na obe njegove ruke i na obe njegove noge.
Kada se probudio, vide da je ostao bez ruku i nogu i da je od njega ostao samo trup.
Tada se, zbog ovoga, jadnik ispovedi pred svima šta je zauzvrat za sve ruženje Bogomajke dobio od Boga.
A sve se ovo njemu dogodilo iz čovekoljublja Božijeg da se spase duša čak i onoga ko vređa njegovu Presvetu Majku.
 
GLAVA 48
 
Čudo koje je učinila Bogorodica sa Kozmijanom koja je bila jeretik
 
Pričao nam je Anastasije, prezviter i sasudohranitelj hrama Vaskrsenja Hristovog u Jerusalimu, da je Kozmijana, žena patricija Germana, kada je jednom došla u Sveti Grad zaželela da se u noći uoči nedelje sama pokloni životvornom Grobu Gospoda našega Isusa Hrista, istinitog Boga.
Kada je htela da se približi svetinji, pojavila se pred njom Presveta Bogorodica sa drugim svetim ženama i rekla:
„Ti nisi jedna od nas i zato ne možeš ovde da uđeš (pripadala je Sevirovoj jeresi). No, Kozmijana je vrlo uporno molila Bogorodicu da joj dozvoli da uđe i pokloni se životvornom Grobu Gospodnjem, na što joj ona reče:
„Uveravam te, ženo, da ovde nećeš ući sve dok se ne prisajediniš svetoj Pravoslavnoj Crkvi i dok iz njene svete Čaše ne primiš Pričest.“
Čim je Kozmijana shvatila da kod Groba Hristovog ne može da uđe zato što je jeretik, ona pozva sveštenika. Čim je sveti Putir donet ona se pričesti Presvetim Telom i Prečasnom Krvlju velikoga Boga i Spasa našega Isusa Hrista i tek tada se udostoji da neometano uđe u Hram i pokloni se životodavnom Grobu.
 
GLAVA 49
 
Čudesno viđenje palestinskog kneza koje ga je povratilo pravoslavnoj veri
 
Još nam je pričao prezviter Anastasije, da je Gilimer, čim je postao knez Palestine, došao u Jerusalim, iznad svega poželevši da poseti hram svetog Hristovog Vaskresenja.
Kada je pokušao da uđe u hram, spazio je tamo jednog ovna koji se ustremio ka njemu da ga udari svojim rogovima. On se veoma uplašio, ustuknuo i krenuo unazad. Tada mu čuvar Prečasnog Groba Gospodnjeg reče: „Šta ti je gospodaru, zašto ne ulaziš? „Zašto držite ovna u hramu?“
Čuvar i oni koji behu sa njim veoma se začudiše pa pretražiše hram i Grob Gospodnji i kako ništa nisu našli, ohrabriše ga da uđe:
„Nikakav ovan ne postoji unutra.“
On onda iznova pokuša da uđe i opet vide ovna koji se spremao da ga napadne, ne dozvoljavajući mu da uđe. Kako se ovo više puta dogodilo i kako je samo on video ovna kojeg više niko od prisutnih video nije, čuvar mu reče:
„Gospodaru, ti sigurno imaš nešto na duši što ti smeta da se pokloniš svetom i životodavnom Grobu Spasitelja našega. Dobro bi bilo da se ispovediš, a Bog je milostiv i ovo čudo ti je pokazao želeći da te pomiluje.
Knez mu na to reče uz mnogo suza: „Da, ja sam uzročnik mnogih i velikih grehova protiv Gospoda.“
Tada pade licem na zemlju i dugo vremena ostade tako plačući i ispovedajući se Bogu. Kada je ustao, pokušao je ponovo da uđe, ali opet bezuspešno, jer je ovan i dalje bio tamo, iako ga više nije sprečavao da uđe. Tada mu čuvar reče:
„Zaista, biće da je drugi uzrok u pitanju.“ „Možda ne mogu da uđem zato što se ne pričešćujem u svetoj Pravoslavnoj i apostolskoj Crkvi, već u Sevirovoj?“
Tada od čuvara Časnoga Krsta Gospodnjeg zatraži da pozove sveštenika da ga pričesti i odmah, nakon toga, uđe slobodno da se pokloni, neuznemiravan više nikakvim viđenjima.
 
GLAVA 50
 
O avvi Georgiju zatvorniku
 
U Skitopolisu, glavnom gradu druge Palestine, sretosmo avvu Anastasija i tu čusmo od njega sledeću priču o avvi Georgiju zatvorniku[9]:
Kada sam jednog jutra ustao da klepam, pošto sam bio kanonarh, čuh starca kako plače. Otišao sam k njemu i zapitao ga:
„Gospodine avva, zašto plačeš?“ On mi ništa nije odgovorio. Onda sam ga opet zamolio da mi kaže uzrok svog plača, a on je uzdahnuo iz dubine svoga srca i rekao:
„Kako da ne plačem kad se Gospod naš razgnevio na nas. Ja sam, čedo moje, imao viđenje kako stojim pred nekim ko sedi na jediom visokom tronu. Sa mnom, oko njega, stajahu milioni ljudi koji ga moljahu za neku stvar, no on ne hte ni za šta da čuje. Zatim je prišla neka žena odevena u purpurnu odeću, koja je pala kraj njegovih nogu moleći da, barem nje radi, budu uslišene molbe ljudi, ali ni ovde on ne promeni svoje mišljenje. Eto zato plačem i ridam, jer se bojim onoga što treba da se desi.“
Sve mi je ovo ispričao u četvrtak. Sledećeg dana, u petak, zemlja se tako zatresla da su primorski gradovi Finikije bili sravnjeni sa zemljom.
Isti ovaj avva Anastasije nam je pričao i drugi put o istom starcu. Jednom kad je dugo sedeo pored prozora počeo je da plače i da govori:
„Teško nama brate, što nemamo straha Božijeg i živimo u nemarnosti, bojim se da smo „blizu kod vrata“[10] i da će gnev Božiji da nas stigne.“
Sledećeg dana na nebu se pojavila vatra.
 
GLAVA 51
 
O starcu Julijanu iz lavre Egipćana
 
Anazarv je glavni grad druge Kilikije, Nedaleko od njega se nalazi monaška zajednica nazvana lavra Egipćana, čiji su nam oci pričali da se pre pet godina kod njih upokojio neki starec po imenu Julijan. On je oko sedamdeset godina živeo u jednoj maloj pećini ne stekavši za sve to vreme ništa više do jedne kožne vlasenice, jedne grube haljine, Evanđelja i jedne drvene čaše.
Još smo o njemu čuli da za sve vreme njegovog života nikada nije upalio lampu, nego mu je sa neba svetlelo svetlo za vreme dok je vršio svoje uobičajeno monaško pravilo.
 
GLAVA 52
 
Pouka avve Ilije isihaste
 
Neki brat je posetio avvu Iliju isihastu, koji je živeo u pećini svetog Save Osvećenog.
„Avva, kaži mi kako da se spasem.“ Starec mu na to reče:
„U vreme naših velikih otaca bile su omiljene tri vrline: dobrovoljno sirotovanje, smirenoumlje i uzdržanje. Sada monasima vladaju: koristoljublje, stomakougađanje i drskost. Od ova dva izaberi jedno.“
 
GLAVA 53
 
O starcu Kirijaku iz manastira svetog Save
 
Avva Stefan Trihina nam je pričao o nekom starcu koji je živeo u lavri svetog Save Osvećenog. Jednog dana se starec spustio do Mrtvog Mora u mesto po imenu
Kotila i pošto je tamo boravio neko vreme, zaželeo je da se vrati u svoju keliju. No kako je u to doba vladala neopisiva žega i kako se umalo nije onesvestio, podigao je ruke ka nebu i pomolio se rekavši:
„Gospode i sam vidiš da od žeđi više ne mogu da hodam.“
Istog trenutka pojavi se oblačić koji ga nije napuštao sve dok nije stigao u svoju keliju. A ona je bila devetnaest kilometara udaljena od tog mesta.
Isti avva Stefan nam je još ispričao o istom starcu kako su jednog dana došli njegovi rođaci da ga posete. Rođaci su se u lavri raspitali za keliju starca i kad su im je pokazali, došli su pred vrata i pokucali. Shvativši ko to kuca na njegova vrata on se moljaše Bogu da ga učini nevidivim za rođake. Potom otvori vrata i iziđe iz kelije, a da ga niko od njih nije video. I otide u pustinju odakle se nije vratio u keliju sve dok rođaci nisu napustili manastir.
 
GLAVA 54
 
O skitskim monasima i o starcu Amoniju
 
U Terenutu smo posetili avvu Teodora, poreklom iz Aleksandrije. On nam je rekao:
„Zaista čeda moja, monasi su izgubili Skit[11] kao što to nekada behu i prorekli stari vrlinski oci. Verujte čeda meni starcu, da su skitski monasi mnogo poštovali ljubav, podvižništvo i rasuđivanje, a da sam ja tamo zatekao i takve oce koji hranu nikako nisu uzimali, sem ako su zbog gostiju pravili izuzetak. Jedan od njih je bio starec Amonije. On je živeo nedaleko od mene. Znajući za njegov podvig, posećivao sam ga svake subote da bi, mene radi, pojeo nešto hrane; jer u otaca beše običaj da, ako u bilo koje vreme dođe posetilac, prvo sačine molitvu, a onda postave sto i obeduju zajedno sa gostom.“
 
GLAVA 55
 
Viđenje nekog starca i o avvi Irineju
 
Avva Irinej nam je pričao da je neki starec, koji je živeo u Skitu, video demona koji monasima daje motike i upitao ga:
„Šta to radiš?“
„Rasejavam um monasima i tako ih činim nemarnim za slavoslovlje Boga.“
Od avve Irineja čusmo i sledeće:
Kada su varvari napali naš Skit, ja sam ga napustio i otišao u krajeve oko Gaze, gde sam se naselio u jednoj keliji tamošnje lavre. Od igumana sam uzeo jednu otačku knjigu i istog dana sam je otvorio u nameri da je čitam. I šta sam tamo našao? Neki brat je posetio jednog starca i zamolio ga:
„Pomoli se za mene, oče!“
A starec mu reče:
„Ja sam se molio za tebe dok si bio sa nama, a sada kada si me napustio i otišao u svoju postojbinu, više ne želim da se molim za tebe.“
Čim sam ovo pročitao zatvorio sam knjigu i u sebi rekao: „Teško tebi Irineje i ti si se vratio u svoju postojbinu pa se oci sada više ne mole za tebe.“ Odmah sam knjigu vratio igumanu, napustio Gazu i došao u Kelije. To je razlog, čeda moja, što sam došao i naselio se u ovim krajevima.
 
GLAVA 56
 
O Jovanu, učeniku jednog velikog starca
 
Ptolemaida je grad u Finikiji. U blizini ovog grada se nalazi selo koje se zove Parasima. U njemu je molitveno tihovao jedan vrlinski starec. On je imao i učenika Jovana koji je bio velik u vrlinama, a posebno u poslušnosti. Jednoga dana ga je starec poslao na neko poslušanje. Spremio mu je i nešto hleba za jelo. Učenik je otišao, obavio poslušanje i vratio se svome starcu donevši sa sobom hleb koji beše netaknut. Kada je starec video hleb, upitao ga je:
„Zašto nisi jeo hleb koji sam ti spremio, čedo moje?“
Učenik se duboko pokloni starcu i odgovori: „Oprosti mi oče, kada si me poslao na poslušanje, ti mi nisi dao blagoslov niti zapovedio da jedem, pa zato nisam ni jeo.“
Tada se starec udivio rasudivosti brata i blagoslovio ga.
Ovaj brat, pošto je četrdeset dana postio posle smrti svoga starca, imao je viđenje da može izlečiti bilo koju bolest polaganjem ruku na bolesnika. Ujutro sledećeg dana, po promislu Božijem, došao mu je neki čovek sa ženom koja je imala rak na grudima i zamolio ga da izleči ženu. Ovaj se branio tvrdeći da je grešan i nedostojan za jedno takvo delo. Čovek je nastavio da ga moli i preklinje da mu spase ženu. I čim je Jovan dotakao i krsnim znakom osenio bolesno mesto, žena je ozdravila.
Od tada je Bog činio mnoga čudesa kroz njega, kako za života, tako i posle smrti.
 
GLAVA 57
 
O stolpnicima Simeonu i avvi Julijanu
 
Na šest kilometara od grada Egea podvizavao se neki stolpnik po imenu Simeon. On se sa svojim zemaljskim životom rastao gromom pogođen. Tada je drugi stolpnik, avva Julijan, koji se podvizavao blizu zaliva, rekao svojim učenicima:
„Prislužite tamjan!“ A oni ga upitaše:
„Reci nam razlog oče, jer sada nije vreme kađenju.“
„Naš brat Simeon iz Egea je ubijen gromom i evo, njegova duša, sva radosna prolazi mimo nas.“
Dva stolpnika su živela na rastojanju od oko trideset i osam kilometara.
 
GLAVA 58
 
Još nešto o avvi Julijanu
 
Od avve Stefana smo čuli i za sledeći događaj iz života avve Julijana stolpnika.
U njegovom kraju se pojavio nekakav lav koji je napastvovao mnoge prolaznike, bilo da su domaći ili stranci. Zato je jednoga dana starec pozvao svog učenika Pankratija i rekao mu:
„Otidi oko tri kilometra na jug, pa ćeš naći lava kako leži. Tada mu reci:
Ubogi Julijan ti poručuje: u ime Isusa Hrista, Sina Boga Živoga, napusti ovu oblast.“
Brat je otišao i kao što mu je rečeno, našao je lava kako leži. Čim mu je preneo zapovest starčevu, lav onog trenutka zauvek otide iz njihovog kraja, a svi koji to videše proslaviše Boga.
 
GLAVA 59
 
O avvi Talaleju Kilikijskom[12]
 
Prezviter avva Petar nam je pričao o avvi Talaleju Kilikijskom da je šezdeset godina proživeo kao monah, a da za sve to vreme nikad nije prestajao da plače. Često je govorio:
„Ovo vreme nam je Bog dao za pokajanje i mnogi će za njim žaliti kad ono prođe.“
 
GLAVA 60
 
O blagorazumnoj odluci jedne monahinje
 
U Aleksandriji smo od jednog bogoljubivog hrišćanina čuli sledeću priču:
Neka monahinja je živela u svojoj kući i upražnjavala molitvu, post, bdenije i milostinju trudeći se na taj način o spasenju svoje duše, Međutim, đavo koji se bori protiv ljudskog roda, ne mogavši da podnese vrline ove device, podigao je buru protiv nje pokrenuvši u jednom mladiću neodoljivu satansku želju prema njoj. Stojeći kraj njene kuće, čekao je da monahinja iziđe. Pošto je ona često izlazila, jer je Odlazila u hram na molitvu, mladić ju je tada saletao, uznemiravajući je kao što to i priliči pohotom raspaljenom čoveku. Ona zbog toga bi prinuđena da se zatvori u kuću i nikuda ne odlažaše. No posle izvesnog vremena, ona posla svoju poslušnicu k mladiću, koji je i dalje neprestano obletao oko kuće, pozivajući ga da dođe k njoj. Mladić je bio sav srećan, jer je verovao da je uspeo u svojoj nameri. Monahinja je sedela za razbojem i tkala.
„Sedi brate i iskreno mi reci što me tako žalostiš nedajući mi da izlazim iz kuće?“
„Gospođo moja, najiskrenije ti kažem, gorim žarkom željom za tobom. Kad god te vidim u meni se raspaljuje oganj.“
„A šta si ti to tako lepo video na meni, pa me toliko voliš?“
„Tvoje oči, one me sažižu.“
Čim je ovo čula, monahinja je sa vođicom razboja koju je držala u ruci probušila i izvadila oba svoja oka. A mladić, videvši da je devica njega radi izvadila oči svoje, dođe u takvo pokajanje da je odmah otišao u Skit, zamonašio se i vremenom postao vrlinski podvižnik.
 


 
NAPOMENE:

  1. Avva Konon, rodom iz Likije, postao je iguman manastira svetog Save Osvećenoga 548. Poznat je i po svojoj neustrašivoj borbi protiv origenista.
  2. Singel, ili kod Srba sinđel, je monah-klirik koji živi u episkopskom dvoru zajedno sa svojim episkopom. Dom episkopa je tajni manastir, tajni duhovni mir. U njemu treba da caruje Hristova ljubav. Prvi među singelima rukovoditelj ostalih singela jeste protosingel. On je, uostalom, i onaj koji je prvi pomoćnik episkopa. On, a ne arhijerejski namesnik, koji je iz redova oženjenih popova i koji u našem domaćem crkvenom životu često unosi mnoge zabune. Crkva se, pre svega, oslanja na svoje monaštvo, a episkop, budući i sam monah, na svoje manastire. Zato je i prvi pomoćnik episkopov protosingel – čovek iz monaškog reda koji, pre svega, vodi računa o svojoj duši, o svojoj Crkvi i o svome episkopu. Arhijerejski namesnik ima svoju porodicu i on, veoma često, više vodi računa o njoj nego li o svojoj Crkvi, o svome episkopu i svojim parohijanima.
  3. Talalej je verovatno živeo u VI veku. Svakako da je na početku imao ispravnu veru, ispravno vladanje i ponašanje. Međutim, kroz male gordosti, kroz sitnu grešku, otpadništvo od Crkve ulazi kroz velika vrata u dušu čovekovu.Od ove bolesti je oboleo i pomenuti Talalej.
  4. Isaija 5, 23
  5. Jev. 10, 34
  6. Zatvornik je monah koji, Hristove ljubavi radi, živi sam zatvoren u pustinjskoj keliji ili na nekoj gori, možda čak i u okviru manastirskog zdanja, moli se Bogu za ceo svet i sa svetom jedino molitveno opšti.
  7. Prepodobni Kirijak prezviter lavre Kalamon podvizavao se u VI veku. Njega treba razlikovati od Kirijaka koji je umro 557. a pominje se u 26-oj glavi.
  8. Sveti Isihije, jerusalimski prezviter, je bio veoma značajan propovednik svete vere u prvoj polovini petoga veka. Napisao je mnoga objašnjenja za više knjiga Staroga Zaveta. Praznuje se 28. marta.
  9. Verovatno se radi o svetom Georgiju Hozevitskom,koji je jedno vreme kao zatvornik živeo u Hozevitskom manastiru. 614. je bio zarobljen od strane Persijanaca, koji su ujedno poklali mnoge monahe, a manastir razorili. U Gospoduje počinuo 8. januara 625. kada se i praznuje njegov pomen.
  10. Mat. 24, 33 i Mk. 13, 24. Izraz „blizu kod vrata“ podrazumeva da se približava Božiji Sud.
  11. Skit sačinjava skup monaških koliba ili stanova,gde svaki od njih ima svoj poredak, svoj hram i rukovodstvo jednog duhovnika. U kolibama obično postoji stareci njegovi učenici. Starec ne mora da bude i duhovnik. Svekolibe, svi stanovi zajedno imaju zajednički hram u kojem semonasi skupljaju u određene dane. Osnivač skita je sveti Makarije (Skitski, a ne Veliki), u četvrtom veku u Egiptu. Podimenom Makarije podrazumevaju se tri svetitelja: MakarijeVeliki ili Egipatski, Makarije Aleksandrijski i MakarijeSkitski. Sva trojica se praznuju 19. januara. U ovom konkretnom slučaju, misli se na Skit koji se nalazio između Nitrijske pustinje sa jedne strane, delte Nila sa druge strane iAleksandrije sa treće strane.
  12. Prepodobni Talalej Kilikijski se podvizavao najednom brdu u blizini Gavale u Siriji u početku u maloj kolibi, a kasnije u tako maloj keliji da u njoj nije mogao ni dase opruži. Praznuje se 27. februara.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *