NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNI LUG (LIMONAR)

DUHOVNI LUG (LIMONAR)

 

DUHOVNI LUG (LIMONAR)
 

 
GLAVA 21. Smrt jednog otšelnika i njegovog ubice
GLAVA 22. O drugom starcu Kononu
GLAVA 23. O monahu Teodulu
GLAVA 24. O starcu koji je živeo u Hozevitskim kelijama
GLAVA 25. O bratu koji je izgovarao usput molitvu epikleze.
GLAVA 26. Čudesno viđenje avve Teofana o zajedničkom pričešćivanju sa jereticima
GLAVA 27. O prezviteru sela Mardard
GLAVA 28. Čudo avve Julijana stolpnika
GLAVA 29. Jedno čudo koje se dogodilo sa česticom svetog Pričešća
GLAVA 30. Drugo čudo u vezi svetog Pričešća
GLAVA 31. Obraćenje Marije bludnice
GLAVA 32. Obraćenje Vavile komedijanta
GLAVA 33. O svetom arhiepiskopu Teodotu
GLAVA 34. O patrijarhu Aleksandru
GLAVA 35. O Iliji arhiepiskopu jerusalimskom i Flavijanu patrijarhu antiohijskom
GLAVA 36. O tome kako je patrijarh antiohijski Efremije obratio jednog sevirijanskog monaha
GLAVA 37. O episkopu koji je ostavio svoj tron i zaposlio se kao običan radnik
GLAVA 38. Smrt nečestivog cara Anastasija
GLAVA 39. O monahu kojeg je mudra devojka odvratila od greha
GLAVA 40. O avvi Kozmi evnuhu
 


 
GLAVA 21
 
Smrt jednog otšelnika i njegovog ubice
 
Avva Gerondije, iguman manastira svetog oca našeg Evtimija, pričao nam je sledeće:
Bilo nas je trojica monaha pastira sa one strane Mrtvoga Mora blizu Visimunda. Kada smo jednom šetali po brdu, videli smo jednog drugog monaha pastira kako je koračao dole pored jezera. Neki Saraceni koji su prolazili onuda presretoše ga i čim ga prođoše, okrete se jedan od njih i odseče glavu otšelniku. Mi smo sve ovo posmatrali iz daleka, sa planine. Još nismo bili ni stigli da zaplačemo za ubijenim monahom, kad gle, iznenada, jedan od velikih planinskih orlova ščepa onog Saracena i uzlete sa njim visoko u vazduh odakle ga ispusti da padne na zemlju, gde od njega ostadoše samo smrskani komadići.
 
GLAVA 22
 
O drugom starcu Kononu
 
Neki starec po imenu Konon, rodom iz Kilikije, koji je živeo u manastiru svetog oca našeg Teodosija Velikog, trideset i pet godina ispunjavaše verno sledeće pravilo: hranio se jednom sedmično i to samo hlebom i sa malo vode, radio je neumorno i nikad nije izostajao sa bogosluženja.
 
GLAVA 23
 
O monahu Teodulu
 
U istom manastiru smo videli i starca Teodula, negdašnjeg vojnika koji je prebivao u stalnom postu i nikada nije spavao ležeći.
 
GLAVA 24
 
O starcu koji je živeo u Hozevitskim kelijama
 
O starcu koji je živeo u Hozevitskim kelijama[1] pričali su nam monasi koji su živeli u istoj oblasti.
Dok je još živeo u selu, njegov podvig beše sledeći: kada bi video da neko od seljaka, zbog sirotinje svoje, ne može da poseje njivu, on bi noću, tajno, uzimao svoje volove i svoje seme pa bi posejao njivu. Preselivši se u Hozevitske kelije nastavio je sa istim podvigom. Često ste ga mogli videti na putu, koji od Jordana vodi u sveti grad Jerusalim, kako nosi hleb i vodu. Kada bi sreo nekog gladnog nahranio bi ga hlebom, a žednog bi napojio vodom. Kada bi sreo umorna čoveka uzimao bi njegov teret i na svojim leđima prenosio kuda treba. Onda bi se opet vraćao na stari put tražeći kome će pomoći, Mogao je čak i do Jerihona da nosi tuđe terete. Često se preznojavao pod tim velikim tuđim teretima. Mogli ste ga videti i kako nosi dete na svojim ramenima, a ponekad bi nosio i teret i dete. Drugi put bi opet sedeo na drumu popravljajući obuću ženama i muškarcima ako bi se nekom usput dogodilo da mu se ova pokida. Uvek je sa sobom imao neophodan pribor.
Kada bi naišao na nagog čoveka umeo je da sa sebe skine svoju odeću i da mu je pokloni. Ako bi naišao na nekog pokojnika opevao bi ga i sahranio.
Tako se neumorno trudio po sav dan.
 
GLAVA 25
 
O bratu koji je izgovarao usput molitvu epikleze
 
Avva Grigorije, koji je nekada bio čuvar carske palate, nam je ispričao da je u Hozevitskom manastiru živeo brat, koji je napamet znao molitvu epikleze[2]. On je jednog dana bio poslan da iz prosfornice donese prosfore u crkvu i kako se kretao prema hramu sa prosforama u rukama, on je napamet pevušio molitvu epikleze. Iste ove prosfore su đakoni stavili na disk, a zatim na proskomidiju[3].
Liturgiju je toga dana služio avva Jovan, prozvan Hozevit[4] koji je kasnije postao episkop Kesarije Palestinske. U vreme epikleze on nije video, kao što je to obično bivalo, da Sveti Duh silazi na predložene darove. Pošto je avva Jovan bio veoma tužan jer je mislio da Sveti Duh nije sišao radi njegove sopstvene grešnosti, ušao je u proskomidiju plačući i bacio se licem prema zemlji. Tada mu se javio Angeo Gospodnji i rekao:
„Otkako je brat donoseći prosfore u crkvu izgovarao molitvu epikleze, prosfore su bile osvećene i potpuno preobražene.“
Od tada je starec ustanovio pravilo da niko od nerukololoženih ne sme znati molitvu epikleze napamet, a da je sveštenici ne smeju izgovarati bilo kada i van osvećenog mesta.
 
GLAVA 26
 
Čudesno viđenje avve Teofana o zajedničkom pričešćivanju sa jereticima
 
U lavri Kalamon[5], u blizini svetog Jordana, živeo je neki starec po imenu Kirijak koji beše velik pred Bogom.
Njemu jednom u posetu dođe neki brat stranac iz zemlje Daraske, po imenu Teofan, da bi se sa njim posavetovao u vezi bludnih pomisli, koje su ga mučile. Starec je počeo da ga savetuje i rečima utvrđuje u celomudriju[6] i čistoti. Kako su ove reči veoma koristile bratu, on reče starcu:
Gospodine avva, tako bih želeo da ostanem kod tebe, ali moram da se vratim u svoju zemlju, jer tamo održavam bogoslužbeno opštenje sa nestorijancima.“
Čim je starec čuo za Nestorijevo[7] ime bilo mu je veoma žao brata zbog njegove zablude i savetovao ga je i molio da napusti ovu opasnu jeres i da se prisajedini svetoj Katoličanskoj[8] i apostolskoj Crkvi. Još mu je rekao da nema pravog spasenja bez pravilnog poimanja vere, da je Presveta Djeva Marija Bogoroditeljnica, znači Bogorodica. Tada brat reče starcu:
„Nesumnjivo, gospodine avva, sve jeresi isto kažu da ako čovek ne učestvuje u njima putem bogoslužbenog opštenja, ako se ne pričešćuje kod njih, nemoguće mu je da se spase. A šta ja jadan da radim? Pomolite se Bogu da mi Sam On otkrije koja vera je prava.“
Starec je radosno prihvatio ovaj predlog.
„Ostani ovde u mojoj keliji i ja se nadam da će ti Božija milost ukazati na pravu veru.“
Ostavivši brata u svojoj keliji starec ode na Mrtvo More da se pomoli za njega. I zaista, u podne narednog dana, taj brat, boraveći u starčevoj keliji, ugleda osobu strašnog izgleda kako mu se približava i govori:
„Dođi i vidi istinu.“
Onda ga uze i odvede na mesto veoma mračno i prljavo, koje je svo gorelo u vatri, a u sred te vatre pokaza mu jeretike: Nestorija i Teodora od Mopsuestije, Evtihija Monofizita i Apolinarija, Evagrija i Didima Slepog, Dioskora Kopta i Sevira, Arija i Origena i još neke druge, i reče mu onaj koji ga je doveo:
„Ovo mesto je pripremljeno za jeretike i one koji ne poštuju Presvetu Bogorodicu, kao i za sve one koji ove jeretike slede. Ako se tebi dopada ovo mesto ostani u učenju jeretičkom. Ako li ne želiš da iskusiš ovaj pakao, prisajedini se svetoj Katoličanskoj Crkvi kojoj pripada i o kojoj uči starec Kirijak. Jer, kažem ti, ako čovek zadobije sve vrline, a ne ispoveda pravilnu veru, on će se zacelo obreti u ovom mestu muke.“
Posle ovih reči brat dođe k sebi i kada se starec vratio, ispriča mu sve što mu se dogodilo. Onda je prigrlio svetu Katoličansku i apostolsku Crkvu, gde se redovno pričešćivao, ostavši kod starca u Kalamonu do kraja svog zemaljskog života.
 
GLAVA 27
 
O prezviteru sela Mardard
 
Na deset milja od grada Egea, u Kilikiji, u selu koje se zove Mardard postoji crkva svetog Jovana Krstitelja u kojoj je služio neki stari prezviter. Bio je na glasu zbog svojih vrlina. No, jednog dana njegovi parohijani odoše k episkopu Egea da ga tuže:
„Uzmi tog starca od nas. On nas zabrinjava. Ne pridržava se ustaljenog reda u Crkvi, nedeljom ne počinje sa Liturgijom sve do tri sata popodne.“
Episkop tada pozva prezvitera nasamo, pa mu reče:
„Kaluđeru, zašto tako postupaš? Zar ne znaš kakav je poredak u Crkvi?“
A starec odgovori:
„Zaista, veliki Gospodine, sve je tako kako kažeš, ali ja ni sam ne znam šta da radim. Jer posle jutarnjeg pravila svete nedelje ja ostajem pored svetog Žrtvenika i sve dok ne vidim da Sveti Duh osenjuje Žrtvenik, ne počinjem Liturgiju.“
Episkop se tada zadivi starčevoj vrlini i obavesti njegove parohijane o svemu tome posle *čega se oni mirno vratiše svojim domovima slaveći Boga.
Istom ovom starcu je jednom avva Julijan stolpnik[9], kao pozdrav, poslao tri grumena žara povezana u komad platna. Starec je primio ovaj pozdrav žar u platnu koji se nije ugasio.
Onda je, kao otpozdrav, avvi Julijanu poslao isti komad platna sa istim onim žarom, ali prethodno nalivši tu i vode.
Žar je avvi Julijanu stigao neugašen, a voda neprosuta. Ova dva starca su živela na rastojanju od oko šesnaest kilometara.
 
GLAVA 28
 
Čudo avve Julijana stolpnika
 
Avva Kirilo, učenik maločas navedenog avve Julijana stolpnika, pričao nam je sledeće:
Moj otac, brat i ja dođosmo da vidimo avvu Julijana jer smo čuli za njegov vrlinski život i njegova dela. Ja sam bolovao od jedne bolesti koju niko od lekara nije mogao da izleči, ali čim smo došli kod starca, on se pomoli za mene i isceli me. Nas trojica ostadosmo u njegovoj blizini i postasmo monasi. Mom ocu beše određeno da se stara o žitu. Jednog dana on dođe starcu i reče:
„Nema žita.“ Starec mu odgovori:
„Otidi brate do žitnice, skupi sve što tamo nađeš i samelji, a za sutra će se Bog pobrinuti za nas.“
Moj otac ode uzbuđen u svoju keliju, jer je znao da u žitnici nije ostalo ništa. Pošto je potreba za brašnom bila velika, starec mu je sledećeg dana poručio: . „Dođi k meni.“ Čim je stigao, rekao mu je:
„Brate Konone, otidi u žitnicu i šta tamo budeš našao, ugotovi za ljubav bratije.“
Sav ljutit, Konon uze ključeve od žitnice i pođe sa namerom da donese pregršt zemlje. Ali kad je otključao i pokušao da otvori vrata, uvideo je da ne može to da učini jer je žitnica bila prepuna žitom. Videvši to on se duboko poklonio starcu slaveći Boga.
 
GLAVA 29
 
Jedno čudo koje se dogodilo sa česticom svetog Pričešća
 
Na pedesetak kilometara od kilikijskog grada Egea živela su dva stolpnika na rastojanju od oko devet kilometara jedan od drugog. Jedan od njih je pripadao svetoj Katoličanskoj i apostolskoj Crkvi, a drugi, koji se, duže vremena od prvog, podvizavao na stubu blizu sela Kasidora, pripadao je Sevirovoj jeresi[10].
Ovaj jeretik se na razne načine trudio da pravoslavnog stolpnika pridobije za svoju jeres. Toliko često i obilno mu je pisao da je već počeo da veruje da je postigao svoj cilj. Pravoslavni je jednom, po Božijem nadahnuću, poručio jeretiku da mu pošalje česticu njegovog pričešća. Ovaj je, sav radostan, to i učinio ne sumnjajući ni u šta.
Kada je pravoslavni stolpnik primio česticu koju je poslao jeretik Sevirov, založio je kazan, u kipuću vodu bacio ovu česticu i ona se odmah rastvorila. Onda je uzeo česticu svetog Pričešća Pravoslavne Crkve i stavio je u isti kazan. Tog trenutka voda iz kipućeg kazana se sledila, a sveta Pričest je ostala netaknuta i suva. Stolpnik ju je sačuvao, pa je i nama pokazao kad smo ga posetili.
 
GLAVA 30
 
Drugo čudo u vezi svetog Pričešća
 
Tade je trgovački centar na Kipru u čijoj se blizini nalazi manastir po imenu Filoksen. Prolazeći onuda našli smo u manastiru monaha poreklom sa Melitinskog ostrva, koji se zvaše Isidor. Videli smo ga kako neprekidno plače, gorko jecajući. Mnogi su ga tešili ne bi li mu bar malo ublažili tugu, ali je to bilo bez uspeha jer je on i dalje plakao, jedva kroz jecaje izgovarajući:
„Ja sam veliki grešnik, toliko veliki da, još od Adama pa do danas, takav nije postojao na svetu.“
Mi smo mu na to rekli:
„Zaista, gospodine avva, niko nije bez greha „osim jedinog Boga“.[11]
A on nam odgovarajući reče:
„Uveravam vas braćo da ni na jednom čoveku, bez obzira da li je on pismen ili ne, ne nađoh takav greh kakav sam ja učinio. No ako mislite da sebe prekomerno osuđujem, poslušajte o mom grehu da bi mogli za mene da se pomolite Bogu:
Dok sam živeo u svetu bejah oženjen. I moja žena i ja smo pripadali Sevirovoj jeresi.
Jednog dana, vrativši se kući, ne zatekoh svoju ženu tamo i kad upitah gde je, rekoše mi da je otišla kod susetke, koja pripada Pravoslavnoj Crkvi, da se pričesti. Odmah sam otrčao tamo ne bih li sprečio svoju ženu da se pričesti. Kako sam ušao u kuću baš u trenutku dok je moja žena primala sveto Pričešće, uhvatio sam je za grlo i naterao da ispljune svetu Česticu, koju sam potom bacio kroz prozor u jednu baru. Odmah sam video kako munja, silazeći sa neba, uzima Česticu i odnosi je sa sobom.
Posle dva dana, došao je kod mene neki Arapin odeven u krpe i rekao;
„Ti i ja smo osuđeni istom kaznom.“
„Ko si ti?“
„Ja sam onaj koji je Gospoda Isusa Hrista udario po vratu u vreme Njegovog stradanja.“
Eto zašto ja ne mogu da zaustavim svoj plač,“ završio je svoju priču monah.
 
GLAVA 31
 
Obraćenje Marije bludnice
 
Dva monaha su išla u Tars[12] Kilikijski. Kada su, po promislu Božijem, svratili u jednu gostionicu da se zaštite od dnevne žege, zatekli su tamo tri mladića koji su išli u Egej, vodeći sa sobom i jednu bludnicu. Monasi su seli odvojeno od njih. Jedan od monaha je izvadio Evanđelje iz svoje torbe i počeo da ga čita. Tada je ona bludnica, koja je bila u društvu mladića, videvši da monah čita, ostavila svoje društvo i došla da sedne blizu njega. On je pokušao da je otera rekavši:
„Izgleda da si mnogo bestidna, jadnice. Zar te nije sramota da dođeš i sedneš blizu nas?“
Odgovarajući mu, ona reče:
„Ne oče, ne odbacuj me. Istina, ja sam puna svakog greha, ali ni vladar svih nas, Gospod i Bog naš, ne odbaci onu bludnicu koja Mu je prišla.“
„Da, ali bludnica, o kojoj ti govoriš, prestala je da bludniči.“
„I ja se nadam u Sina Boga Živoga da od danas više neću ostati u ovom grehu.“
I bludnica ostavi mladiće i sve što je imala za sobom i pođe za monasima. Oni je smestiše u jedan od manastira u blizini Egea po imenu Nakiva. Ja sam je ponovo sreo već kao staricu koja je živela u velikom smirenoumlju i celomudriju, a sve ovo, što sam napisao, čuo sam od nje same.
Bivši komedijant se potom zatvorio u jednu kulu gradskog zida. Njegove prijateljice, koje su rasprodale njegovu imovinu i novac razdelile siromasima, i same su napravile keliju u blizini kule, takođe se zatvorivši u nju.
Ovog blaženog sam i ja sreo i njegovo kazivanje mi je mnogo koristilo. On je postao veoma milostiv i smirenomudren, a ja ovo zapisah radi koristi drugih.
 
GLAVA 32
 
Obraćenje Vavile komedijanta
 
Bio neki komedijant u Tarsu Kilikijskom po imenu Vavila. On je imao dve prijateljice. Jednoj je bilo ime Komita, a drugoj Nikosa. Vavila je u svome životu činio dela koja liče samo na ljude koji sarađuju sa demonima. Jednoga dana je otišao u crkvu i to baš u dan kada se, po promislu Božijem, čitao odeljak iz Evanđelja u kome se kaže: „Pokajte se, jer se približilo Carstvo Nebesko“[13]. Ove reči su se duboko kosnule njegovog srca i on je počeo da plače, da razmišlja i kaje se za svo zlo koje je u svom životu učinio. Istog trenutka, pošto je izišao iz crkve, pozvao je one svoje dve prijateljice i rekao im:
„Vi znate u kakvom sam bludu živeo sa vama dvema, podjednako bludničeći sa svakom od vas. Sada zadržite sve što sam vam poklonio, uzmite i svu moju imovinu i podelite među sobom. Ja danas odlazim, odričem se sveta i idem da postanem monah.“
One mu onda, kao iz jednih usta, rekoše;
„U grehu i u pogibiji duše mi smo te sledile, a sada nas ostavljaš kad hoćeš da učiniš bogougodno delo. Iskreno ti kažemo, ne ostavljaj nas, želimo da te sledimo i u dobru koje nameravaš da učiniš.“
 
GLAVA 33
 
O svetom arhiepiskopu Teodotu[14]
 
Neko od otaca nam je pričao da je u Teupolisu[15] živeo jedan arhiepiskop po imenu Teodot koji je bio toliko dobar da je u praznične dane uobičavao da poziva na ručak neke od svojih klirika. Kada se neko od njih ne bi odazvao njegovom pozivu, on bi ćutao, ali bi opet, nekom drugom prilikom, odlazio lično da takvog čoveka zamoli da dođe na ručak.
Još nam je isti otac pričao o arhiepiskopu Teodotu da je bio tako krotak i smirenouman da je prilikom putovanja, kada bi morao da sedi u kolima, a klirik da jaše na konju, govorio:
„Hodi, oče, da podelimo tegobnost putovanja i da zamenimo mesta, tako da ti ne prevališ ceo put jašući, a ja sedeći u kolima.“
No, klirik bi se uvek ustezao da ga posluša izgovarajući se da nije primereno da arhiepiskop putuje jašući na konju, dok se njegov klirik vozi u kolima.
Arhiepiskop bi ostajao pri svome i na kraju bi umolio klirika da zamene mesta.
 
GLAVA 34
 
O patrijarhu Aleksandru[16]
 
Grad Teupolis je imao i jednog drugog patrijarha po imenu Aleksandar, koji je bio veoma milostiv i srdačan čovek.
Jednom je neki ad njegovih službenika ukrao deo njegovih dragocenosti i, straha radi, pobegao u Egipatsku Tivaidu. Ovoga su na putu presreli krvožedni etiopski varvari i odveli ga sa sobom u svoje krajeve. Čim je za to saznao božanski ovaj Aleksandar, odmah je otkupio svog službenika za osamdeset i pet zlatnih novčića. Kada se zarobljenik vratio od varvara, Patrijarh ga je dočekao sa mnogo čovekoljublja i dobrote tako da je neko od stanovnika grada rekao:
„Čoveku ništa nije toliko korisno kao kad zgreši patrijarhu Aleksandru.“
Drugi put je jedan od đakona izgrdio ovog predivnog Aleksandra i to pred svim kliricima. Patrijarh mu, duboko poklonivši se, reče:
„Oprosti mi, gospodine brate.“
 
GLAVA 35
 
O Iliji[17] arhiepiskopu jerusalimskom i Flavijanu[18]) patrijarhu antiohijskom
 
Avva Polihronije nam je govorio o avvi Iliji, arhiepiskopu jerusalimskom, da nikada nije pio vino, ni kao monah, niti kasnije kada je postao patrijarh.
Govorilo se o arhiepiskopu jerusalimskom i arhiepiskopu antiohijskom Flavijanu da ih je car Anastasije[19] oterao u progonstvo zbog toga što su ostali verni odlukama sinoda Halkidonskih Otaca[20]. i to Iliju u Aili, a Flavijana u Petru. Jednog dana se ova dvojica sretoše i rekoše jedan drugome:
„Danas je umro Anastasije. Hajdemo i mi da nam se sudi sa njim.“
Obojica su kroz dva dana otišla ka Gospodu.
 
GLAVA 36
 
O tome kako je patrijarh antiohijski Efremije[21] obratio jednog sevirijanskog monaha
 
Neko od otaca nam je pričao o blaženom Efremiju, patrijarhu antiohijskom, da je bio veliki revnitelj vere pravoslavne.
Kada je jednom čuo za nekog stolpnika koji je živeo u okolini Jerapolja, a imao je liturgijsko opštenje sa jereticima sevirijanima i akefalima[22], koji su inače sebe odsekli od svete pravoslavne vere, krenuo je ka njemu sa namerom da ga vrati pod okrilje Crkve.
Čim je prispeo k stolpniku, počeo je ovaj božanski Efremije da ga savetuje i moli da se vrati pod okrilje apostolskog trona i prihvati svetotajinsko opštenje sa svetom Katoličanskom i apostolskom Crkvom. Na ovo mu je stolpnik rekao:
„Ja neću tek tako da prihvatim Halkidonski sabor.“
„Na koji način, onda, želiš da te sasvim izlečim i da ti dokažem da je, blagodaću Hrista Isusa i Boga našega, naša Crkva čista i neuprljana od svake nečistote jeretičkih učenja?“
Tada mu stolpnik predloži sledeće:
„Hajde, gospodine patrijarhu, da zapalimo vatru, pa da, i ti i ja, uđemo u nju i ko iz vatre izađe neozleđen, neka se zna da je on pravoslavan i da njega treba da sledimo.“ Ovo beše rekao da bi uplašio patrijarha.
No, božanski mu Efremije ovako odgovori:
„Trebalo je, čedo moje, da me poslušaš kao oca i da od mene više ništa ne tražiš. Pošto si tražio stvar koja prevazilazi moje skromne duhovne mogućnosti, nadam se u milosrđe Sina Božijega da će, radi spasenja tvoje duše, i to učiniti mogućim.“
Tada Efremije, ljudima koji su se tu zatekli, reče:
„Neka je blagosloven Bog, donesite drva.“
Kada su drva donesena, Patrijarh ih zapali pred stubom i obrati se stolpniku:
„Siđi, da obojica, kako si sam odlučio, uđemo u vatru.“
No kako stolpnik, zaprepašćen pred patrijarhovom verom u Boga, nije hteo da siđe, ovaj mu opet reče:
„Zar nisi ti bio taj koji je ovo predložio? Kako to sada više ne želiš da to učiniš?“
Tada patrijarh skide sa sebe omofor, približi se vatri i pomolivši se reče:
„Gospode Isuse Hriste, Bože naš, koji si nas udostojio da se istinski otelotvoriš od Vladičice naše, Presvete Bogorodice i stalno djeve Marije, pokaži nam istinu.“ I kada završi molitvu, baci omofor u sred vatre. Kada se vatra ugasila, pošto je gorela tri sata, sve dok se nisu ugasila drva, nađen je omofor čitav, netaknut bez i najmanjeg traga vatre.
Kada je stolpnik video šta se dogodilo, on prokle Sevira i njegovu jeres, prisajedinivši se svetoj Pravoslavnoj Crkvi i blagosiljajući Boga primi svetu Pričest iz samih ruku blaženog Efremija.
 
GLAVA 37
 
O episkopu koji je ostavio svoj tron i zaposlio se kao običan radnik
 
Od otaca čusmo o nekom episkopu, koji je napustio svoju episkopiju i otišao u Teupolis gde je živeo radeći i pomažući zidare. U to vreme upravnik čitave istočne oblasti bio je Efremije[23], muž milostiv i dobrodušan. On je posle zemljotresa, koji je uništio skoro sav grad, obnavljao javne zgrade. Jedne noći Efremije je spazio kako je na glavu radnika koji je spavao silazio ognjeni stub. Isto ovo je video ne samo jednom, dva ili više puta, već veoma često i budući začuđen, razmišljao je šta bi to trebalo da znači. Efremije nije znao da je ovaj radnik bio episkop. Kako je mogao da zna kad je pred sobom gledao čoveka raščupane kose, prljavog odela, siromaška izmučenog od zamornog i iscrpljujućeg posla. Jednog dana je Efremije pozvao tog radnika želeći da od njega samog sazna ko je on, i počeo je da ga ispituje odakle je i kako se zove.
„Ja pripadam sirotinji ovoga grada i nemajući čime da se izdržavam, radim kao radnik i tako me Bog hrani preko mojih trudova.“
Podstaknut voljom Božijom, Efremije na to reče:
„Uveravam te da te neću ostaviti na miru sve dok mi ne ispričaš sve o svom životu.“
Episkop je uvideo da više ne može prikrivati istinu o sebi.
„Daj mi reč da nikome nećeš otkriti priču o mom životu, a ja ću ti reći sve o sebi, sem imena moga i grada iz kojeg sam.“
Tada mu se Efremije zakle: „O tebi i tvome životu neću govoriti ništa sve dok Bog ne bude zaželeo da te uzme sa zemlje.“
Ovaj mu tada reče:
„Ja sam episkop i, Boga radi, ostavio sam svoju episkopiju i došao u ove nepoznate krajeve mučeći se i živeći kao radnik. Od rada moga obezbeđujem svoj svakidanji hleb. Što se tebe tiče, povećaj milostinju koliko god možeš jer će te Bog ovih dana uzdići na apostolski tron Crkve u Teupolisu da napasaš narod Božiji, o kojem se do same svoje krvi trudio Gospod Isus Hristos, istiniti Bog naš. Kao što ti već rekoh, trudi se oko milostinje i Pravoslavlja „jer se takvim žrtvama ugađa Bogu“.[24]
Kada je Efremije ovo čuo proslavio je Boga rekavši:
„Koliko tajnih slugu svojih ima Bog koji su samo Njemu poznati!“
Kroz nekoliko dana sve se ovako dogodilo.
 
GLAVA 38
 
Smrt nečestivog cara Anastasija[25]
 
Pričao nam je neko od hristoljubivih ljudi o caru Anastasiju da je, pošto je svrgao Efimija[26]) i Makedonija[27] i proterao ih u Evhait Pontijski zato što su ostali verni Halkidonskom Saboru, video u snu jednog čoveka zrelog uzrasta i obučenog u svetle haljine kako stoji naspram njega i drži pisani zakonik i čita ga. Kada u zakoniku pročita ime cara, istrže pet listova iz njega i reče:
„Vidiš, zbog neverja tvoga, brišem ti četrnaest godina života“ i izbrisa prstom svojim.
Kroz dva dana, uz veliku grmljavinu i sevanje, car ispusti svoju dušu mučeći se neopisivo zbog svega što je učinio protiv najsvetije Crkve Hrista Boga našega i njenih pastira koje je proganjao.
 
GLAVA 39
 
O monahu kojeg je mudra devojka odvratila od greha
 
Kada sam bio u Antiohiji, čuo sam od jednog prezvitera da je patrijarh Anastasije[28] pričao da je jednom neko od monaha avve Sevirijana bio poslan, poslušanja radi, u krajeve Elefterupoljske. Tamo je ovaj monah otseo kod nekog hristoljubivog seljaka, koji je imao kćer jedinicu, čija je majka davno umrla. Kako je monah ostao nekoliko dana u toj kući, đavo, koji se uvek bori protiv ljudi, počeo je da mu ubacuje nečiste pomisli sa ciljem da ga navede na telesni greh sa mladom devojkom. On sav beše ustreptao od želje i tražio je priliku da devojku zavede. Uskoro mu je đavo, koji je i izazvao tu telesnu borbu, stvorio priliku da ostvari svoju zamisao. Kada je devojčin otac otišao u Askalon po nekom svom poslu, monah je, shvativši da se u kući ne nalazi niko osim njega i devojke, krenuo sa namerom da je sablazni. No, ona, čim ga je videla silno uzbuđenog i sveg gorućeg od želje, mirno mu se obrati:
„Ne uzbuđuj se i ne žuri da mi učiniš zlo, jer se moj otac neće vratiti ni danas ni sutra. Dakle, saslušaj me prvo šta ću ti reći, a Bog mi je svedok da ću i ja posle, drage volje, učiniti što budeš želeo. Reci mi prvo, moj gospodine brate, koliko si dugo u manastiru?“
„Sedamnaest godina.“
„Da li si ikada u svome životu poznao ženu?“
„Ne.“
„Zar želiš u jednom satu da izgubiš sav svoj trud? Seti se koliko si puta prolio suze da bi Gospodu prineo svoje telo čisto od svake nečistote. A sada želiš za jedno malo uživanje da izgubiš sve svoje pobede. Recimo da te poslušam. Ako učiniš sa mnom greh, da li imaš kuda da me odvedeš i da me izdržavaš?“
„Nemam.“
„Iskreno ti govorim i ne lažem te. Ako me budeš ponizio bićeš uzrok mnogih zala.“
„Kako to?“ upita je monah, a ona odgovori: „Osim toga što gubiš svoju dušu, od tebe će se tražiti i moja duša. Da ti ovo bude jasno, obećavam ti, zaklinjući se Onim koji je rekao: „Ne svedočite lažno“[29], ako me poniziš, ja ću se obesiti, a to će biti kao da si me ti ubio i bićeš na Strašnom Sudu osuđen kao ubica. Ali pre nego što postaneš uzrok tolikih zala, vrati se u svoj manastir i dugovaćeš mi mnoge molitve u znak zahvalnosti.“
Pošto je monah došao k sebi i prestao da gori vatrom telesne strasti, vratio se u svoj manastir i zamolio igumana za blagoslov da više nikada ne iziđe iz njega. Tri meseca posle ovoga otišao je ka Gospodu,
 
GLAVA 40
 
O avvi Kozmi evnuhu
 
Avva Vasilije, prezviter manastira Vizantija, pričao nam je sledeće:
Dok sam bio u Teupolisu kod avve Grigorija[30], jerusalimskog patrijarha, došao nam je Kozma evnuh, koji se podvizavao u Faranskoj Lavri[31]. Bio je on u pravom smislu monah i veliki revnitelj vere pravoslavne. Sa nama je proveo samo nekoliko dana i upokojio se. Patrijarh nam je poručio da se, iz poštovanja prema starcu, njegove mošti sahrane u grob u kojem je ranije sahranjen jedan episkop.
Posle nekoliko dana otišao sam da se poklonim grobu starca i kraj groba nađoh nekog paralizovanog siromaška kako prosi milostinju od onih koji su ulazili u Hram. Kada je video da sam učinio tri poklona na grobu i da sam izgovorio svešteničku molitvu on mi reče:
„Gospodine avva, zaista je bio velik starec kojeg ste ovde sahranili pre dva dana.“
„Otkuda ti to znaš?“
„Ja sam dvanaest godina bio paralizovan, a kroz njega me je Bog iscelio. Kada sam tužan, on me teši i pomaže mi. No, i nešto čudno treba da čuješ o njemu. Od kada ste ga sahranili svake noći ga čujem kako govori episkopu: „Ne dotiči me se, ne približavaj mi se, jeretiče i neprijatelju istine i svete Božije Katoličanske Crkve““. Ovo sam čuo od isceljenog paralitičara i otišao sam i sve ispričao Patrijarhu, zamolivši tog najsvetijeg muža da uzmemo telo starca i da ga sahranimo u drugi grob. Tada nam je on rekao:
„Uveravam vas, čeda moja, da jeretik ništa ne može učiniti ovom Kozmi. Sve se ovo dogodilo da bi se objavila vrlina njegova i njegovo revnovanje čak i po odlasku iz ovog života, a takođe i da bi se saznalo o veri episkopa da ga više ne bi smatrali pravoslavnim.“
Još nam je i sledeće isti ovaj avva Vasilije govorio o avvi Kozmi:
Jednom sam ga posetio dok je još živeo u lavri Faranskoj. Tada mi je rekao:
„Nekada me je mučila pomisao koja mi je ovako govorila: šta to znači što je Gospod rekao svojim učenicima: „Ko ima haljinu svoju neka je proda i kupi nož“ A učenici mu odgovoriše: „Evo ovde dva noža“[32] I dok sam razmišljao o ovim rečima, ne mogavši da ih razumem, izišao sam iz kelije u pretoplo podne, odlučan da odem kod avve Teofila u lavru Pirgia i njega priupitam za objašnjenje. Kada sam, koračajući kroz pustinju, došao blizu Kalamona, video sam jednu ogromnu aždaju kako sa brda silazi ka manastiru. Bila je toliko ogromna da je njeno telo, dok se pomerala, bilo u obliku luka. Desilo se da sam ja ispod tog luka od njenog tela prošao nepovređen. Shvatio sam da je đavo hteo da me omete u nameri da saznam istinu i da su mi pomogle molitve mog starca. Otišao sam dakle avvi Teofilu i on mi je rekao da dva noža označavaju teoriju i praksu i da onaj ko želi savršen da bude treba da poseduje obe ove vrline.“
Ovog avvu Kozmu sam i ja upoznao u Faranskoj Lavri u vreme mog desetogodišnjeg boravljenja u njoj. Dok mi je pričao o spasenju duše upotrebio je reči svetog Atanasija, arhiepiskopa aleksandrijskog. Tada mi je rekao:
„Kada naiđeš na reči svetog Atanasija, ako nemaš hartiju, na haljinama svojim da ih zapišeš.“ Takvu je čežnju imao starec za svetim ocima i njihovom naukom.
Za ovog avvu Kozmu se još govorilo da je noći uoči nedelje provodio pojući i čitajući i u keliji svojoj i u crkvi, a da, pritom, nikada nije sedeo. Tek u svanuće, kad se sunce pomaljalo, seo bi i čitao Evanđelje čekajući klepalo za nedeljno bogosluženje.
 


 
NAPOMENE:

  1. Hozevitska Lavra se nalazi u brdima iznad Horatskog potoka sa leve strane puta koji od Jerusalima vodi u Jerihon, na nekadašnjem posedu svetih Joakima i Ane, gde su ovi bezdetni roditelji često dolazili da se, odvojeni jedno od drugog, mole za porod i gde im je Angeo blagovestio da će im se roditi kćer Presveta Djeva Marija. Lavru je na početku petoga veka osnovao sveti Jovan Hozevit. Već krajempetoga i početkom šestoga veka u lavri je živelo oko 5.000monaha. Većina njih je 614. u najezdi Persijanaca bila poklana, a njihova lavra je bila razorena, ali samo za kratko vreme. Obnovljen monaški život je bio opštežiteljnog tipa. Danas je to manastir svetog Georgija Hozevita (8. januar), vrlog monaha-isihaste, koji je ovde živeo u sedmom veku, pre i posle najezde Persijanaca. U naše vreme u njemu se podvizavao i vredno ga obnavljao naš zemljak, nekada monah Hilandara, markantna ličnost o. Grigorije. On je nedavno svoj monaški podvig nastavio u Lavri svetog Save Osvećenoga.
  2. Epikleza je liturgijska molitva koju sveštenik izgovara u sebi prizivajući Sveti Duh da osveti Predložene darove (hleb i vino) u Telo i Krv Hristovu.
  3. Reč proskomidija ima dvostruko značenje. U arhitektonskom smislu ona je deo oltarskog prostora u kojem sveštenik obavlja bogoslužbene radnje koje predhode svetoj Liturgiji i gde on, po svršetku iste, upotrebljava preostalu svetu Pričest i priprema svete sasude za služenje sledeće Liturgije. U liturgijskom smislu, proskomidiju sačinjavaju molitvene sveštene radnje koje su priprema naših predloženih darova kao i posebnih čestica za služenje svete Liturgije uz pominjanje imena živih i upokojenih članova Crkve.
  4. Sveti Jovan Hozevit je osnivač Hozevitske Lavre. Rodom je iz Egipta iz Gornje Tivaide. Bio je episkop Kesarije Palestinske i borio se protiv Sevirove jeresi. Pred kraj života se vratio u pustinju gde je, molitvom svojom, činio mnoga čuda. Pomen se njegov vrši 3. oktobra.
  5. Lavra Kalamon je osnovana sredinom V veka (zidanje je trajalo u vremenu 452-470) u blizini Lavre svetoga Gerasima Jordanskog. Služila je kao utočište hozevitskih monaha u vreme arapskih najezda. Tokom vremena ona je pripojena Lavri svetog Gerasima Jordanskog. Danas pripada Grcima. U XV veku pripadala je ruskim monasima. U to vreme lavra je bila manastir neusipajuščih, dakle manastir onih koji su upražnjavali neprestanu molitvu.
  6. Celomudrije je stanje duhovnog zdravlja i čistote, duhovne čednosti i ravnoteže između čovekovog duha i njegovih nagona. Za onekoji žive u braku celomudrije – u najužem smislu znači krajnje uzdržanje u vreme posta i molitve. Post nije samo uzdržanje od mrsne hrane, nego i od bračnih zagrljaja itd. U svemu ostalom za mirjane celomudrije ima skoro isto značenje kao i za monahe.
  7. Nestorije je bio carigradski patrijarh od 482431, kada je i bio osuđen kao jeretik od strane III Vaselenskog sabora (431.), jer je Presvetu Bogorodicu smatrao za Hristorodicu, dakle onu koja je rodila Hrista-čoveka, a ne Hrista-Boga.
  8. Katoličanska Saborna Crkva.
  9. Stolpnik je monah isposnik koji živi na vrhu stolpa – stuba.
  10. Sevir je prethodno bio idolopoklonički vračar. Krstivši se i uznapredovavši u vrlinama bio je izabran za antiohijskog patrijarha (512-518), ali je ubrzo, kao monofizita osuđen zbog jeresi. Umro je u Egiptu 538.
  11. Lk. 18, 19
  12. Tars je glavni grad Kilikije, rodno mesto svetog apostola Pavla.
  13. Mat. 3, 2
  14. Teodot je bio antiohijski patrijarh 417, ili 420-428 kao naslednik patrijarha Aleksandra.
  15. Teupolis (Bogograd) je prvobitno ime Antiohije jer su 581. u vreme velikih zemljotresa stanovnici grada na zidovima svojih kuća napisali: „Hristos prebiva među nama“ i tako su se spasli.
  16. Aleksandar je bio antiohijski patrijarh u vremenu 413-417, odmah po svetom Jovanu Zlatoustome.
  17. Radi se o blaženom Iliji, Arapinu po poreklu, koji je bio patrijarh jerusalimski (494-516) u vreme cara Anastasija (491-518). U to vreme je Crkvu Hristovu uznemiravala monofizitska jeres, čiji je rodonačalnik bio arhimandrit Evtihije, a koja je učila da se u Gospodu Isusu Hristu nalazi samo ovaploćeni Logos, dakle samo Njegova Božanska priroda. Evtihije nije razumeo da je Hristos savršeni Bog, a istovremeno i savršeni Čovek, kao što uči sveta Pravoslavna Crkva. Četvrti Vaselenski sabor (halkidonski 451.) je osudio i monofizitsku jeres i njene pristalice. Međutim, ova jeres je još dugo narušavala mir Hristove Crkve, takođe i pustinjskih monaških zajednica. Iz ove jeresi su se kasnije, u VII veku, izrodile druge monotelitska i monoenergetska jeres, koje su tvrdile da se u Hristu nalazi samo Božanska volja i da iz Njega zrače samo Božanske energije. I ova jeres je bila osuđena i to od strane VI Vaselenskog sabora 681. u Carigradu. Blaženi patrijarh Ilija se veoma trudio da sačuva mir u Crkvi. Međutim, pošto je anatemisao monofizitu Sevira, antiohijskog patrijarha i njegovu jeres, bio je 516. prognan u grad Aili. Saznavši za nepravdu nanetu blaženom Iliji, sveti Sava Osvećeni je gorko zaplakao. On i njegovi monasi su patrijarha redovno posećivali sve do njegove končine.
  18. Antiohijski patrijarh Flavijan (498-512) je 512. prognan u grad Petra zato što je uvažavao odluke IV Vaselenskog sabora. Patrijarh Ilija i patrijarh Flavijan su umrli istog dana, 20. maja 518.
  19. Car Anastasije je bio carigradski imperator (491-518). Pod uticajem Sevira je postao monofizit i mnoge je nepravde učinio Hristovoj Crkvi i njenim vernim pastirima.
  20. Misli se na VI Vaselenski sabor u Halkidonu 451.
  21. Sveti Efremije je bio upravnik Istočne eparhije za vladavine Justina, u vremenu 518-527, a za vladavine Justinijana je bio antiohijski patrijarh u vremenu od 527-546. Praznuje se 7. marta.
  22. Akefali, ili bezglavi, su egipatski monofiziti koji su se odvojili od svog episkopa Petra Monga, ali su i dalje ostali monofiziti. Budući bez episkopa, koji je glava Crkve, oni su dobili naziv „bezglavi“ ili akefali. Avtokrator Justinijan se veoma trudio da ih vrati u krilo Crkve.
  23. Sveti Efremije je bio upravnik Istočne eparhije za vladavine Justina, u vremenu 518-527, a za vladavine Justinijana je bio antiohijski patrijarh u vremenu od 527-546. Praznuje se 7. marta.
  24. 6. Jevr. 13, 16
  25. Car Anastasije je bio carigradski imperator (491-518). Pod uticajem Sevira je postao monofizit i mnoge je nepravde učinio Hristovoj Crkvi i njenim vernim pastirima.
  26. Efimije je bio carigradski patrijarh 489-495. Njega je car Anastasije uz pomoć nečestivih monofizitskih arhijereja zbacio sa trona samo zato što se protivio ovoj jeresi i poslao ga u Evhait gde je u izgnanstvu umro 515.
  27. Sveti Makedonije je bio naslednik Efimija na carigradskom patrijaraškom tronu (495511). Pošto se sukobio sa carem Anastasijem zbog careve privrženosti monofizitskoj jeresi i on je svrgnut i poslat u izgnanstvo u Evhait, gde je 516. skončao u gradu Gangri. Praznuje se 25. aprila.
  28. Sveti Anastasije Sinajski je bio antiohijski patrijarh u dva maha: od 559. do 570. kada ga je Justinijan II prognao sa trona. U vreme cara Mavrikija bio je vraćen na svoj tron (593-599). Poznat je kao apologeta i crkveni pisac. Praznuje se 20. aprila.
  29. Lk. 18, 20; Mat. 19, 18
  30. Grigorije Sinajski je bio antiohijski patrijarh (570-593). Prethodno je bio iguman manastira Vizantija, ili Avramijevog, zatim Faranske Lavre u Palestini i najzad, ukazom Justinijana II, manastira svete Katerine na Sinaju.
  31. Faranska Lavra u Judejskoj pustinji je bila prva lavra u istoriji monaštva. Osnovao ju je prepodobni Hariton između 323. i 330.
  32. Lk. 22, 36-38.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *