ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)
УВОД
Духовни Луг је веома познато, златно дело ранохришћанске литературе, књига која може сваком човеку много да помогне на путу његовог спасења.
Духовни Луг је широко народна православна књига, пре свега једноставна због једноставности догађаја које описује, монашка због испосничких трудова о којима говори, светачка због одломака из житија светитеља са којима нас повезује, литургијска и евхаристијска због светотајинских догађаја које наводи и теолошка због јасних сигнала о правој вери коју сведочи.
Духовни Луг је написао блажени Јован Мосха. Рођен је 545. у Дамаску сиријском. Био је монах палестинског манастира светог Теодосија Великог. У овом манастиру је стекао врлинског ученика и духовног сина Софронија, потоњег светог патријарха јерусалимског (634-638), са којим је остао нераздвојан све до своје кончине 619-те године. Обојица су припадала категорији веома образованих монаха и у светској и у духовној философији. Осим тога, Јован Мосха је био веома познат као велики испосник због чега је и добио назив постник.
После боравка у Теодосијевом општежићу, обојица су се неко време подвизавала у пустињи Јорданској, а затим и у лаври светог Саве Освећеног. Овде су, бежећи испред најезде Персијанаца, кренули на далеки пут и веома важан задатак обилазили су монашке насеобине: пустиње, пештере и манастире и од врлинских монаха прикупљали духовне поуке. За њих је васколики монашки свет био велика ливада са разнобојним и разномирисним цвећем.
Заиста, подвиг сваког монаха је по нечему посебан, има своју боју, а и његово стремљење ка узвишеним циљевима је еквивалентно жару његове вере, и има свој мирис. Значи, по овој врлој двојици, Јовану и Софронију, монах је најукрашенији и најмириснији цвет овог света и ових људи који данас живе у њему. Кад је тако, зар нас онда, браћо монаси, ово поређење и ова искрена, дубока и истинита тврдња не обавезују да у овом садашњем тренутку нашег постојања будемо светлост, боја и мирис света у који нас је Бог позвао? Зато, браћо монаси, навијмо наше мисли, наше молитве, срца и душе казаљком љубави према Царству Небеском, али и према земаљском напаћеном народу и сабраћи нашој сербијанској да би им одиста били мирис живота, боја радости и путоказ у Небеску Сербију где више неће бити патње, бола ни уздисаја. У супротном, како ћемо имати храбрости да се надамо Божијој милости на Страшноме Суду?
Јован Мосха и ученик Софроније су обишли готово целу хришћанску екумену која је била равна границама Римског Царства. Из Палестине су отпутовали у Антиохију, оданде у Сирију, па у Малу Азију, у Египат где су се посебно задржали у Александрији и приљубили уз врлинског патријарха и папу Јована Милостивога (609-620), којем су били дубоко одани и којем су веома помагали у борби против Севирове јереси. Јован Мосха ће касније започети да пише житије светог истоимењака Милостивога које ће, после њега, наставити и завршити његов сатрудник и ученик Софроније. И патријарх Јован Милостиви је великим уважавањем узвраћо на љубав, поверење, поштовање и трудове двојице врлинских и учених монаха.
Када је Египту запретила најезда Персијанаца Јован и Софроније су се придружили синајским испосницима. После њих су боравили на Егејским острвима, посебно на Кипру и Самосу и најзад су доспели у Рим. Овде је блажени Јован Мосха записао духовне поуке, које су годинама он и Софроније мудро прикупљали као што пчелице прикупљају мед, летећи тако од лепог и мирисног цвета ка лепшем и мириснијем. Управо од ових поука и прича о истинитим догађајима и монашким подвизима и подвизима хришћана који су живели у свету је и настао Духовни Луг[1]. Њега је писац посветио своме ученику, сабрату и сатруднику Софронију. Из овога се види да духовна веза љубави у Христу између Учитеља и Ученика није била ни строга, ни формална, него испуњена узајамним поштовањем у нежној духовној љубави.
У нашој вери нема апсолутне послушности, зато што би таква послушност ускраћивала слободу, која је сваком човеку дата од Бога, него служење једних другима и спасавање једних кроз друге, тако да се послушници спасавају кроз старца, или кроз старицу, али се и ови други спасавају кроз своје послушнике.
Блажени Јован Мосха је свој земаљски живот окончао у Риму 619. Свом ученику и верном другу је оставио аманет да га сахрани на Синају или, ако то не буде било могуће, у манастиру његовог монашког пострига, у општежићу светог Теодосија у Палестини. Његов гроб се и данас тамо налази, у пећини недалеко од саборног манастирског храма, поред гробова многих других манастирских отаца.
У манастиру Соколици пред празник
Покрова Пресвете Богородице 2001.
у славу и за љубав Њену,
а на духовну корист и љубав
Православног рода нашега
предлажемо овај искрени труд наш
Приређивачи издања.
НАПОМЕНЕ:
- Он се састоји од, данас познатих 219 аутентичних прича, или глава, испричаниих само из прве или из друге руке, тако да се у њихову веродостојност никако не може посумњати. Фотије Велики сведочи о постојању 304, чак и 343 главе.
