NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNI LUG (LIMONAR)

DUHOVNI LUG (LIMONAR)

 

DUHOVNI LUG (LIMONAR)
 

 
GLAVA 201. O čestitom mladom čoveku kojeg je otac njegov poverio Bogu
GLAVA 202. O rabu Božijem Avivu
GLAVA 203. O trgovcu draguljima
GLAVA 204. O blagočestivoj ženi koja je savetovala jednog monaha
GLAVA 205. O drugoj blagorazumnoj ženi koje je izbegla nasilje monaha
GLAVA 206. O udovici jednog senatora koja je postala monahinja
GLAVA 207. O aleksandrijskoj devici koja je krštena pomoću angela
GLAVA 208. Pouka starca protiv uninije
GLAVA 209. Tumačenje nekog od svetih muževa na reči Gospodnje molitve
„ne uvedi nas u iskušenje“

GLAVA 210. O izmirenju smirenog episkopa sa drugim, bogatim
GLAVA 211. O starcu koji je kradljivca svojih stvari izbavio iz tamnice
GLAVA 212. O dvojici staraca koji su pokazali veliko strpljenje prema razbojnicima
GLAVA 213. Zašto se u Crkvi događaju čuda
GLAVA 214. Čudo sa krstionicom u selu Soruda
GLAVA 215. Jedno drugo čudo sa krstionicom u selu Kedrevata
GLAVA 216. O nerazumnoj zakletvi
GLAVA 217. O tome da monasi ne treba da opšte sa ženama
GLAVA 218. Na koji način je neki starec urazumio naljućena seljaka
GLAVA 219. O monahu koji je pobedio smirenjem
 


 
GLAVA 201
 
O čestitom mladom čoveku kojeg je otac njegov poverio Bogu
 
Neko od otaca nam je ispričao sledeće: Jednom sam po nekom poslu otišao u Carigrad. I dok sam sedeo u crkvi, desilo se da je u nju ušao mladi hristoljubivi mirjanin, Kad me je ugledao seo je pored mene i počeo da me ispituje o spasenju duše, a kada sam mu rekao da onim ljudima koji pravilno upravljaju zemaljskim blagima Bog daruje nebesko blago, on mi je rekao:
„Dobro si mi kazao, oče, da je blažen onaj koji ima nadu u Boga i koji celog sebe predaje u ruke Božije. Ja sam sin čoveka, koji je bio veoma čuven u svetu. Moj otac je bio vrlo milostiv i uvek je veliki deo svoga imanja razdavao sirotinji. Jednog dana, on me je pozvao i upitao:
„Sine moj, šta ti se više sviđa: ili da ti ostavim sve imanje svoje, ili da ti ostavim Hrista kao tvog staraoca?“
„Hrista, jer sve ostalo je takvo da nam danas, ili sutra, lako može iskliznuti iz ruke“ odgovorio sam, imajući duboko poverenje u sve ono što je moj otac činio.
Od kako je čuo ovaj odgovor, moj otac je širokih ruku razdavao svoju imovinu, tako da posle njegove smrti nije ostalo skoro ništa. Bio sam, znači, siromašan, ali sam zato uznapredovao u smirenju i poniznosti pred Bogom Kojemu me je otac moj i zavetovao.
U to vreme je postojao neki veoma bogat i znamenit čovek, čija je žena bila hristoljubiva i bogobojazna. Imali su oni i jednu jedinicu kćer. Žena se tada obrati mužu:
„Jednu jedinu kćer imamo. A Bog nam je dao tolika blaga. Šta dakle, onda mi još želimo? Ako bismo po tražili da je udamo za nekog ko je ravno nama bogat, ali nije dobar po karakteru, taj će je u životu mnogo namučiti. Najbolje da joj nađemo muža koji ima strah Božiji i koji će je po Bogu voleti.
„Dobro si ženo odlučila. Pođi, dakle, u crkvu, toplo se pomoli Bogu i ko prvi uđe u crkvu biće onaj kojeg nam Bog šalje.
Žena je tako i učinila. Otišla je u crkvu, pomolila se i desilo se da sam ja bio prvi koji je ušao u crkvu. Odmah je poslala jednog slugu da me dovede k njoj, a onda me je upitala:
„Odakle si?“
„Ja sam iz ovog grada i sin sam toga i toga čoveka.
„Ti li si sin onog milostivog pokojnika? Da li si oženjen?“
„Nisam.“
Ona se na ovo poklonila Bogu i rekla mi:
„Znaj, tvoj dobri staratelj Kojeg si izabrao, sada ti šalje i ženu i blago, a ti upotrebi i jedno i drugo u strahu Božijem.“
Nadam se da ću slediti primer moga oca do samog kraja moga života“ završi mladić svoju priču.
 
GLAVA 202
 
O rabu Božijem Avivu
 
Pričao nam je neko od otaca da je jedan mirjanin imao sina vrlo čestitog i devstvenika, koji se uzdržavao u svemu, a vino nije pio od same svoje mladosti. Imao je nameru da postane monah, ali je njegov otac imao druge namere sa njim. Kako je on bio najstariji, a imao je još braće, otac je hteo da on preuzme očeve poslove. Međutim, mladićevi planovi se nisu slagali sa očevim planovima, pa ga je otac često grdio, a i rugao mu se zbog njegovog uzdržanja.
„Zašto nisi sličan tvojoj braći i što se ne posvetiš našim poslovima?“
Mladić je sve podnosio ćuteći. Njega su svi voleli zbog njegove skromnosti i njegove blagočestivosti.
Kada je ocu došlo vreme da ode iz ovog sveta, neki od rođaka i prijatelja njegovih, misleći da on mrzi svog najstarijeg sina, skupiše se da većaju kako bi sinu pomogli. Pošto je postojala mogućnost da otac liši nasledstva svog najstarijeg sina, vernog slugu Božijeg, a otac je bio veoma bogat, rođaci i prijatelji reše da posete oca:
„Došli smo da te nešto zamolimo.“
„Šta želite da me molite?“
„Za tvoga sina, gospodina Aviva (to je bilo ime mladića), da ga ne izuzmeš iz tvog nasledstva.“
„Dovedite ga ovamo“ izjavi otac, a prisutni pomisliše da on, po običaju, želi da se naruga sinu. Kada je sin ušao, otac mu zapovedi:
„Priđi mi.“
Onda se otac baci na kolena pred sinom i kroz suze prozbori:
„Oprosti mi, čedo moje, i pomoli se Bogu za mene da mi oprosti ako sam te ikada rastužio. Ti si tragao za Hristom, a ja sam se ponašao kao nerazuman čovek,“ Zatim je pozvao ostale sinove i rekao im:
„On će vam biti i gospodar i otac. Što vam kaže da činite, učinite. Ako vam kaže ovo je vaše, to će biti vaše, ako vam kaže, ovo neće biti vaše, zaista i neće biti vaše.“
Svi se zadiviše očevom zaveštanju. I kako je on po ovome odmah umro, najstariji brat razdeli sve imanje i predade braći svojoj. Svoj pak deo razdeli siromasima ne ostavivši ništa za sebe. Zatim sazida jednu malu keliju i čim je završi useli se u nju i odmah se razbole.
Kada se njegov kraj već približio jedan od njegove braće se našao kraj njega, a on mu reče:
„Idi brate u tvoj dom i raduj mu se, danas je blagdan“ bio je praznik svetih Apostola.
„Ali kako da tebe ostavim u takvom stanju i da odem?“
„Samo ti idi, a kada kucne čas, tada ću te pozvati.“
Kada se vreme navršilo ustade bolesnik i dođe do prozora i posla poruku onom drugom bratu da dođe, a čim ovaj stiže, bolesni brat predade dušu svoju Gospodu. Onda se svi zadiviše i proslaviše Boga rekavši:
„Kraj njegovog života bio je srazmeran ljubavi kojom je voleo Hrista.“
 
GLAVA 203
 
O trgovcu draguljima
 
Neko od otaca je pričao da je jedan trgovac draguljima sa svojim slugama eeo na brod sa namerom da svoje blago odnese, trgovine radi, u tuđu zemlju. Na brodu je zavoleo brodsko momče koje ga je usluživalo. Jednog dana je ovo momče čulo da se mornari šapatom dogovaraju da trgovca bace u more da bi prisvojili njegovo blago. Kada je,
saznavši ovo, momče došlo k trgovcu da ga usluži, i kako nije moglo da sakrije svoju zabrinutost, trgovac ga, zbog njegove tuge, upita:
„Zašto si, čedo moje, toliko zabrinut?“ Momče nije odgovorilo misleći da treba da sakrije ono što je saznalo. Trgovac ga je opet upitao: „Reci mi iskreno, šta je to sa tobom?“ Sada je momče već briznulo u plač i reklo: „Mornari su tako i tako odlučili da postupe sa tobom.“
„Da li je to istina?“ „Da, tako su se dogovorili da ti učine.“ Trgovac je onda okupio svoje sluge i rekao im; „Sve što vam sada budem rekao, molim vas, učinite rado i bez ikakvih razmišljanja.“
Raširivši jedan veliki čaršav, on zamoli svoje sluge:
„Donesite mi sve vrećice sa draguljima.“ Kada su sluge donele, on je sve dragulje istresao na onaj čaršav.
„Evo kakav je moj život i od čega on zavisi! Zbog ovih kamenova mogu da budem bačen u more i da se u njemu utopim, a da na onaj svet ništa ne ponesem sa sobom. Bacite sve ovo u more.“
Sluge ga poslušaše. A mornari ostadoše poraženi jer se tako njihova zamisao nije mogla da ostvari.
 
GLAVA 204
 
O blagočestivoj ženi koja je savetovala jednog monaha
 
Neko od otaca nam je ispričao da je jednog monaha ujela zmija i da je, radi lečenja, bio primoran da ode u grad. Tamo ga je, sa strahom Božijim, prihvatila jedna blagočestiva žena. Ona mu je mnogo pomagala u lečenju. Kada se monah malo oporavio od svojih bolova nečastivi je počeo da mu seje pomisli u vezi sa ovom ženom pa je tražio priliku da je uhvati za ruku. Primetivši to, ona mu reče:
„Nemoj, oče, to da činiš. Zar se ne bojiš Hrista? Pomisli na tugu i kajanje koje ćeš imati kada se vratiš u tvoju keliju. Pomisli na uzdahe i suze koji ti predstoje.“
Pošto je sve ovo, a i mnogo drugoga čuo od žene, monaha je telesna borba napustila. Međutim, kako je osetio veliki stid, hteo je odmah da ode od nje. Od stida nije mogao ni da je pogleda. A ona mu je, imajući milosrđe Hristovo, rekla:
„Ne treba uopšte da se stidiš i nemoj otići oče. Još ti je potrebno lečenje. A to što se desilo, to nije bilo iz tvoje čiste duše, nego iz zlobe nečastivoga demona.“
Završivši lečenje, ova blagorazumna žena je otpustila monaha, nepostiđenog i u miru.
 
GLAVA 205
 
O drugoj blagorazumnoj ženi koja je izbegla nasilje monaha
 
Neko nam je ispričao o bratu koji je živeo u opštežiću i koji je, po manastirskim poslovima, često izlazio iz manastira. Postojao je i neki čestiti seljanin u jednom selu, koji ga je, sa velikom ljubavlju i poverenjem, primao u svoju kuću kad god je monah dolazio u selo. On je imao kćer koja je nedavno postala udovica, a sa mužem je živela samo godinu ili dve. Ulazeći i izlazeći iz njihove kuće monaha je mnogo mučila telesna borba prema njoj. Ona je međutim, budući mudra, shvatala šta se sa monahom dešava, ali je o tome ćutala, jer nije htela da ga izobliči. Desilo se da je jednom otac, po nekom poslu, otišao u susedni grad, ostavivši tako kćer samu kod kuće.
I kako to obično biva, baš u to vreme je monah opet došao kod njih, našao je ženu samu i upitao je:
„Gde ti je otac?“
„Otišao je u grad.“
Onda je monaha tako počela da muči telesna borba da je nameravao da joj učini nasilje. Ona mu je na to mudro rekla;
„Ne uzbuđuj se uopšte. Moj se otac neće vratiti do uveče. Mi smo ovde sami. A ja znam da vi monasi ništa ne činite pre no što se pomolite. Ustani dakle, pomoli se Bogu i što ti On bude stavio u srce, to ćeš i učiniti.“
Monah ovo nije prihvatao jer ga je strast sasvim obuzela.
„Da li si ti ikada poznao ženu?“ upita ga mudra udovica.
„Nisam i baš zato želim da znam o čemu se radi“ odgovori monah.
„Zato se, dakle, ti toliko uzbuđuješ jer želiš da saznaš koju nečistotu mogu da ti pruže jadne žene“ a onda, želevši da umanji njegovu strast i da ga odvrati od sebe, ona mu i sledeće reče:
„U mene je sada ono što u žena biva i zbog toga niko ne može sada da mi se približi, niti da podnese smrad koji od toga biva.“
Naravno, u svemu ovome ona je mnogo preterala ogrešivši se čak i o telo svoje, no imala je cilj da spase monaha. A on čuvši sve ovo i mnogo drugoga sličnoga tome, dođe k sebi i zaplaka gorko.
Kada je ova mudra žena videla da se monah smirio poče mu i dalje govoriti:
„Da sam te poslušala i da sam ti se podala, mi bi smo do sada već sve završili učinivši veliki greh. Ali, reci mi, sa kojim bi licem ti sačekao mog oca, ili kako bi mogao da se vratiš u svoj manastir i da slušaš hor svetih koji tamo poje? Zato te molim, otrezni se i ne zaželi da za jedno malo i kratko zadovoljstvo izgubiš veliki trud koji si do sada uložio i da zato ne izgubiš blaga večnoga života.“
Pošto je sve ovo čuo, monah kojem se ovo desilo, po svedočenju onog ko nam je o događaju ispričao, zablagodario je Bogu Koji je, zbog blagorazumne ove žene, zaštitio monaha od velikog pada.
 
GLAVA 206
 
O udovici jednog senatora koja je postala monahinja
 
Neko od otaca nam je ispričao da je žena nekog senatora pošla na poklonenje u Svetu Zemlju. Kada je došla u Kesariju, dopalo joj se da ostane u njoj i zato je zamolila tamošnjeg episkopa:
„Molim te, daj mi devicu koja bi me učila strahu Božijem.“
Episkop je tada odabrao skromnu devicu i dodelio joj. Kroz neko vreme, episkop je ovu ženu sreo i upitao je:
„Kako prolaziš sa devicom koju sam ti dao?“
„Ona je jako dobra, ali nije korisna mojoj duši jer me, pod izgovorom da je skromna, pušta da činim što mi je volja. A ja želim da imam nekoga ko bi bio strog prema meni u smislu da mi ne dozvoljava ništa da činim po svojoj volji.“
Episkop joj je tada dodelio drugu, mnogo strožiju, devicu. Posle nekog vremena, došao je da je upita:
„Kako prolaziš sa ovom devstvenicom?“
Ona mu odgovori:
„Zaista, ova koristi mojoj duši, stroga je, prestroga.“
I tako je ova žena prosijala velikom krotošću.
 
GLAVA 207
 
O aleksandrijskoj devici koja je krštena pomoću angela
 
Pričali su nam avva Teona i avva Teodor da je u vreme patrijarha Pavla[1] u Aleksandriji jedna devica ostala siroče, a da su njeni roditelji bili veoma bogati.
Jednog je dana ova devica na imanju koje su joj roditelji ostavili (postojale su i velike parcele u gradskim parkovima) ugledala nekog čoveka koji je hteo da se obesi. Potrčala je k njemu i rekla:
„Šta to činiš dobri čoveče?“ „Ostavi me ženo i raduj se, a ja se nalazim u velikoj nevolji.“
„Reci mi istinu o sebi, možda bih mogla da ti pomognem!“
On joj na to reče:
„Nalazim se u velikim dugovima i mnogo me muče oni kojima sam dužan. Zato sam odlučio da brzo umrem, jer više ne mogu podneti ovaj užasan život.“
„Molim te, uzmi sve ono što imam, razduži se, samo nemoj da se ubiješ“ reče mu ona.
On onda uze sve imanje njeno i razduži se. Kako je, međutim, ona radi ovoga ostala u materijalnim teškoćama, a nije postojao niko da o njoj vodi računa jer više nije imala roditelje, zbog nužde je počela da bludniči.
Mnogi koji su je poznavali, a takođe i njene roditelje, govorili su:
„Ko zna sud Božiji i zbog čega je ova duša toliko pala.“
Posle nekog vremena, ona se ozbiljno razbolela i došla u pokajanje. Zato je zamolila svoje susede:
„Za ime Božije, spasite moju dušu i primorajte sveštenika da me krsti.“
Svi su joj, prezrevši je, rekli: „Oh, zar će sveštenik prihvatiti tebe bludnicu?“
Ona je zato zapala u veliku tugu. U ovakvom stanju njoj se pojavio angeo u liku čoveka kojeg je ona nekada spasla i rekao joj:
„Šta je to sa tobom?“
„Želim da postanem hrišćanka, a niko ne želi da razgovara sa mnom“ odgovori ona.
„Zaista želiš da budeš hrišćanka?“ upita je angeo.
„Da, molim te, učini mi to.“
„Ne brini se! Dovešću ljude koji će te odvesti u crkvu.“
Zatim je doveo dvojicu „ljudi“, oni su takođe bili angeli, i svi zajedno otidoše u crkvu. Tako su angeli uzeli na sebe lik nekih stanovnika toga grada. Onda su oni pozvali klirike radi krštenja. Oni su ih upitali:
„Da li vaša ljubav garantuje za ovu ženu da je krstimo?“
„Da“ odgovoriše oni.
Onda su je klirici krstili u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Još su je obukli u svetle haljine novokrštenoga. Tako je ona u svetlo obučena došla svojoj kući, dok su angeli postali nevidivi.
Kada su je susedi ugledali ovako svetlo obučenu kao novokrštenu, upitali su je:
„Ko je to tebe krstio?“
„Došli su neki, odveli me u crkvu i zamolili klirike da me krste.“
„A koji su to bili?“
Pošto ona nije mogla da objasni koji su to bili i ništa nije mogla da objasni, oni otidoše kod episkopa i obavestiše ga o ovom. Episkop je onda pozvao sve one koji su bili nadležni za krštavanje i upitao ih:
„Da li ste vi krstili ovu osobu?“
Oni su ga obavestili da su taj i taj stanovnik grada garantovali za nju. Tada je episkop pozvao te građane i upitao ih da li su oni dali jemstvo za nju.
„Niti je znamo, niti poznajemo, niti znamo ko je nju krstio.“
Episkop je iz svega zaključio da je po sredi bio Božanski događaj. Zato je nju pozvao i upitao:
„Reci mi, kćeri moja, šta si ti tako značajno učinila u tvom životu?“
„Šta sam ja bludnica i sirotica mogla dobro da učinim?“
„Zar se ne sećaš da si bar jednu dobru stvar učinila?“
„Ne, ne sećam se. Sećam se samo da sam spasla jednog čoveka koji je hteo da se obesi jer su ga proganjali njegovi zajmodavci. Dala sam mu sve svoje imanje i tako ga oslobodila.“
Rekavši ovo, ona je počinula u Gospodu slobodna od svih njenih svesnih i nesvesnih grehova. Onda je episkop proslavio Boga rekavši: „Pravedan si, Gospode, i pravi su sudovi Tvoji.“[2]
 
GLAVA 208
 
Pouka starca protiv uninija
 
Jedan brat, savladan tugom, upita starca: „Šta da radim starče, jer me stalno nagovaraju pomisli u pogrešno vreme si postao monah i za tebe nema spasenja?“
Na to mu starec odgovori:
„I sam znaš brate da, iako ne možemo da uđemo u zemlju obećanu, korisnije nam je da svoje kosti ostavimo u pesku, nego da se vratimo u Egipat[3].“
 
GLAVA 209
 
Tumačenje nekog od svetih muževa na reči Gospodnje molitve „ne uvedi nas u iskušenje“
 
Neko od svetih otaca je rekao da kada se molimo Gospodu sa rečima „ne uvedi nas u iskušenje“, mi ne tražimo da nas mimoiđu iskušenja, nego da nas iskušenja ne progutaju tako da pod njihovim uticajem ne učinimo nešto što Bogu ne bi bilo ugodno. Da, to znači da ne padnemo u iskušenje. Sveti mučenici su bili iskušavani raznim mučenjima, ali nisu bili pobeđivani i tako nisu pali u iskušenje. Isto tako i onaj ko se bori sa zverima, on nije pao u iskušenje sve donde dok ne bude rastrgnut od zveri. Isto je tako i kod svake strasti dok čovek ne bude pobeđen od nje, on nije pao u iskušenje.
 
GLAVA 210
 
O izmirenju smirenog episkopa sa drugim, bogatim
 
Ispričao nam je neko od otaca da su dva episkopa, koja su živela nedaleko jedan od drugog, došla u neki sukob. Jedan je bio bogat, a drugi veoma siromašan. Bogati je tražio priliku da učini kakvo zlo sirotome. Ovaj je saznao za nameru bogatoga i pošto je smislio šta će učiniti reče svome sveštenstvu:
„Pobedićemo ga blagodaću Hristovom.“
„Ko može, Vladiko, da ustane protiv njega?“ odgovoriše klirici.
„Sačekajte, pa ćete videti.“ Episkop je očekivao odgovarajuću priliku. A kada je njegov sabrat toržestveno proslavljao praznik svetih mučenika, on pozove svoj klir i reče im:
„Pođite sa mnom jer treba da pobedimo.“
„Šta li to on namerava da učini?“ govorili su njegovi sveštenici među sobom.
Onda u litiji krenuše svi zajedno. A kada se dovoljno približiše onom drugom episkopu, siromašni episkop sa svim svojim klirom pade na kolena pred njim i zavapi:
„Oprosti nam Vladiko! Svi smo mi tvoje sluge.“ Ovaj, iznenađen događajem, pokajavši se u duši, jer mu je Bog omekšao srce, zagrli noge svome sabratu i reče:
„Ti si moj vladika i otac moj.“
Od tada je među njima vladala velika ljubav. A onaj siromašni vladika, vrativši se u svoj grad, pouči svoje sveštenstvo:
„Nisam li vam rekao da ćemo pobediti uz Božiju pomoć? Tako i vi, ako budete imali neke nesuglasice među vama, ovako činite i pobeđivaćete.“
Još nam je isti otac rekao i sledeće:
„Onaj ko je ponizan, on u slavi prevazilazi i samoga cara. Jer cara slave i veličaju samo u lice, dok smirenoga uvažavaju i hvale i onda kada je prisutan i onda kad nije prisutan.“
 
GLAVA 211
 
O starcu koji je kradljivca svojih stvari izbavio iz tamnice
 
Pričao nam je jedan iguman da se u blizini njegovog manastira podvizavao neki starec, veoma blagorodan u duši. Nedaleko od njega živeo je drugi brat. Kada je starec jednog dana bio odsutan iz svoje kelije, onaj brat vođen Satanom dođe, otvori njegovu keliju i iz nje ukrade knjige i neke druge stvari. Čim se starec vratio u keliju i video da je pokraden, on krenu ovom bratu da ga o tome obavesti. Kako brat još nije uspeo da skloni pokradene stvari, starec se napravi kao da ih nije video, pa da bi bratu dao vremena da sakrije pokradeno, napravi se kao da ga je iznenada zaboleo stomak i da treba da ode u nužnik. Kada se odande vratio, bratu nije ni spomenuo pokradene stvari, nego je počeo da ga pita o nečem sasvim sporednom.
Posle nekog vremena nađene su starčeve stvari kod onog brata i on je odveden i bačen u tamnicu. Starec o svemu ovome ništa nije znao, a i kada je saznao da se brat nalazi u tamnici on nije znao pravi razlog. Zato je došao u manastir ka igumanu, koji nam je sve ovo ispričao, da zatraži nekoliko jaja i malo beloga hleba.
„Verovatno imaš nekog gosta danas?“ upita ga iguman.
„Da“ odgovori starec.
Sa jajima i hlebom starec ode u tamnicu da poseti brata i da ga malo uteši. Čim je ušao u tamnicu onaj brat se baci na kolena pred njega i reče:
„Radi tebe avva, ja ležim u tamnici. Ja sam pokrao tvoju keliju. Tvoje knjige se nalaze na ovome mestu, a tvoj plašt na onome.“
„Neka se smiri tvoje srce čedo. Nisam zbog svega toga došao da te posetim, niti znam da si ti zbog mene ovde. Samo sam čuo da si u tamnici i došao sam da te posetim i da te malo utešim. I evo, vidi, doneo sam ti hleb i jaja. Da znaš, učiniću sve što mogu da te izbavim iz tamnice.“
Onda je starec zamolio neke uticajne ljude, kojima je bio dobro poznat zbog vrlina svojih, da se zauzmu za brata u tamnici. Oni su to i učinili i brat je uskoro bio oslobođen tamnice.
 
GLAVA 212
 
O dvojici staraca koji su pokazali veliko strpljenje prema razbojnicima
 
Neko od staraca nam je ispričao da mu je jednom, dok su se kod njega čitali odlomci iz Otečnika, došao u posetu drugi starec, veoma poznat po svojim vrlinama. Otačnik je kod njih bila veoma rado čitana knjiga. Starec je voleo da razmišlja o pričama iz ove knjige. One su mu uvek pružale nadahnuće i pomagale mu da se, preko njih, vežba u svakoj vrlini. Kada je strani starec stigao upravo je čitano o monahu kod kojeg su došli razbojnici:
„Došli smo da uzmemo sve što imaš u tvojoj keliji.“
On im je na to odgovorio:
„Uzmite, čeda moja, sve što hoćete.“
Razbojnici su uzeli sve što su našli, ali su odlazeći zaboravili jednu mešinu za vodu koja je bila obešena o zid. Nju je starec uzeo i potrčao za razbojnicima dozivajući ih:
„Čeda moja, uzmite od mene i ovu mešinu koju ste zaboravili u mojoj kolibi.“
Ovakva nezlobivost starca duboko je ganula razbojnike. Oni su se pokajali i starcu vratili sve njegove stvari. Još su, među sobom, rekli:
„Ovaj starec je zaista čovek Božiji.“ Kada se završilo sa čitanjem ove priče, gost se obrati avvi domaćinu:
„Znaš avva da mi je ova priča bila od velike koristi.“
„Kako to?“
„Kada sam nekada živeo u krajevima blizu Jordana, pročitao sam tu priču, zadivio se monahu i pomolio ee: „Gospode, ti koji si me udostojio monaške shime, blagoslovi me da sledim put ovoga starca.“ I kako sam imao žel^u da doživim iskustvo ovog svetog monaha desilo se da su me, kroz dva dana, napali razbojnici. Ja sam tada pomislio hvala Bogu, evo prilike da pokažem plod moje želje. Otvorio sam vrata i sa radošću primio razbojnike. Upalio sam svetilnik i počeo da pokazujem sve moje stvari. Još sam im i rekao:
„Ne bojte se, imam nadu u Boga da od vas neću ništasakriti.“
Oni me na to upitaše:
„A da li ti imaš zlato?“
„Da, imam tri novčića“ otvorio sam kutiju koja je stajala ispred mene. Oni su uzeli novčiće i u miru otišli.“
Iguman je tada upitao ovog starca:
„Da li su se ikada vratili ti razbojnici?“
„Ne, i da Bog da da se nikada ne vrate“ odmah odgovori starec, „ja ne želim da se oni vrate.“
 
GLAVA 213
 
Zašto se u Crkvi događaju čuda
 
Neko od staraca nam je pričao da izvesna Božanska čuda, koja se i danas događaju u Crkvi, bivaju zbog bezbožnih jeresi koje su posađene i niču u krilu Crkve, a sa ciljem da utvrde u pravoj veri najslabije i najbolesnije duše, samo ako to one žele. Ovo utvrđivanje u veri preko čuda se događalo sa svetim ocima i sa svetim mučenicima u drevnoj Crkvi i neprestano traje do današnjih dana u Sabornoj Crkvi Božijoj.
 
GLAVA 214
 
Čudo sa krstionicom u selu Soruda
 
Soruda je selo koje pripada mitropoliji likijskog grada Kiana. U njemu postoji krstionica. Ona se uvek na praznik Bogojavljenja sama od sebe puni, tako da je za tri sata dovoljno puna da se u njoj obave krštenja.
Posle krštenja voda sama od sebe otiče, ne za jedan sat, nego malo po malo u roku od tri sata.
 
GLAVA 215
 
Jedno drugo čudo sa krstionicom u selu Kedrevata
 
I u selu Kedrevata, koje pripada mitropoliji likijskog grada Inoanda, postoji krstionica koja se, iako je isklesana iz jednog kamena, na sam praznik Vaskrsa sama od sebe puni vodom i ovu vodu zadržava sve do svete Pedesetnice, kada se voda, opet sama od sebe, povlači.
Oba pomenuta čudesna događaja se dešavaju u oblasti Likije. Ako neko sumnja u istinitost događaja, Likija nije daleko i neće se mnogo umoriti ako sam ode tamo i uveri se.
 
GLAVA 216
 
O nerazumnoj zakletvi
 
Jednom, dok sam se nalazio u Svetom Gradu, približio mi se neki hristoljubac i rekao:
„Moj brat i ja smo imali malu razmiricu i on ne želi da se sa mnom izmiri. Učini mi ljubav i porazgovaraj sa njim.“
Ja sam veoma rado prihvatio ovu molbu, pozvao sam njegovog brata i počeo da razgovaram sa njim o ljubavi i o miru. Iz početka mi se učinilo da me on shvata. Međutim, nešto kasnije, rekao mi je sledeće:
„Ne mogu da se pomirim sa mojim bratom zato što sam se zakleo nad krstom.“
Ja mu onda sa blagim osmehom rekoh:
„Tvoja zakletva, dakle, ima toliku snagu da bi ti rekao: zakleo sam se Časnim Krstom Tvojim Hriste Spase i sada više ne mogu da ispunjavam Tvoju volju, nego volju Tvog neprijatelja đavola. Mi nismo dužni da ispunjavamo ono zašto sado se krivo zakleli. Dužni smo da se kajemo i da žalimo zbog pogrešne zakletve baš kao što o tome svedoči božanski Vasilije. Jer da se Irod pokajao i nije ispunio svoju zakletvu ne bi bilo potrebno da se izvrši onaj veliki greh tj. da se odrubi glava svetog Jovana KrstiteLja.“
Onda sam mu još naveo detalj iz propovedi svetog Vasilija[4], koja se odnosi na događaj iz Evanđelja kada je Gospod hteo da opere noge apostola Petra, a on se tome protivio.
 
GLAVA 217
 
O tome da monasi ne treba da opšte sa ženama
 
Neki starec je rekao:
„Čeda moja, so iz vode proizilazi i ako joj se voda približi ona se rastvara i iščezava. Tako isto i monah iz žene proizilazi i ako se približi ženi on toliko oslabi da iščezne, tj. prestane da postoji kao monah.“
GLAVA 218
 
Na koji način je neki starec urazumio naljućena seljaka
 
Avva Sergije, iguman manastira avve Konstantina, nam je ispričao da je jednom pešačio sa nekim svetim starcem i sa drugim monasima. Desilo se da su izgubili put i ne znajući više kuda idu, greškom su se našli na jednoj posejanoj njivi. Prelazeći preko nje, pogazili su nešto od useva. Ovo je spazio seljak čije su useve pogazili, jer je tu negde u blizini nešto radio. To ga je veoma razljutilo i on je počeo da grdi i da psuje monahe:
„I vi ste mi neki monasi! I vi se Boga bojite! Kad biste samo imali straha Božijeg, vi ne biste ovo učinili.“
Onaj sveti starec nam tada reče:
„Za ime Božije, molim vas da mu niko od vas ništa ne kaže.“
Onda se obrati seljaku:
„Dobro si rekao, čedo moje, jer da smo imali straha Božijeg, mi ti nešto ovako ne bismo učinili.“
Seljak nas ponovo naruži u besu. A starec mu se opet obrati:
„Tačno kažeš, čedo moje, da smo mi istiniti monasi, ne bismo ovo učinili. Ali, za ime Božije, oprosti nam. Mi smo pogrešili.“
Iznenađeni seljak se onda približi starcu, pade pred njegove noge i reče:
„Pogreših, oprosti mi. I Boga radi, uzmi me sa sobom,“
Blaženi Sergije nam je onda završio priču:
„Zaista vam kažem, on je pošao sa nama, a kasnije je i monah postao.“
 
GLAVA 219
 
O monahu koji je pobedio smirenjem
 
Jedan starec mi je ispričao da je, dok je boravio u lavri svetog Gerasima, zadobio jednu prijateljsku monašku dušu. Dok su njih dvojica tako jednog dana sedeli i vodili dušekorisne razgovore, starec se setio pouke avve Pimena[5] o tome da svako treba da krivi sebe za svaki neprijatni događaj koji se desio pod ovim sunčevim svodom.
Mladi monah je na to rekao starcu:
„Ja oče, lično imam iskustvo u vezi sa ovim, a takođe i duševnu korist koja je iz toga proizašla.“
On je onda nastavio svoje kazivanje kako je nekada u lavri imao učitelja kojeg je mnogo voleo, ali desilo se da je, neznano od kud, učitelj, koji je inače bio đakon, počeo da sumnja u njega zbog nekog događaja i da se zato, u duhovnom smislu, udaljava od njega, što je monahu pričinjavalo veliku tugu. Videvši da je i đakon potišten, a želeći da sazna razlog, monah ga je upitao o čemu se radi.
„Da li si ti učinio tu i tu stvar?“
A monah, pošto nije imao na savesti da je nešto tako učinio, poče da ga ubeđuje da on zaista nije učinio ni pomenuto, niti išta slično. Na to mu je đakon uzvratio:
„Oprosti mi, ali ja nemam takvo saznanje.“
Monah se tada povukao u svoju keliju da dobro protrese svoja sećanja i svoju savest da ipak nije učinio nešto slično, ali ničeg nije mogao da se seti i zaista ništa nije našao da tereti njegovu savest. Posle nekog vremena monah je video đakona da drži sveti putir iz kojeg su se ljudi pričešćivali. On mu se približi i zakle se pred svetim putirem da nema na savesti da je nešto tako učinio i radi toga pao. Međutim, sve je bilo bez rezultata.
Nešto kasnije, kada je monah ostao sam sa sobom, setio se reči svetih otaca (Pimena i drugih koji tvrde da je svaki čovek odgovoran za svako zlo koje se dogodi), počeo je da veruje u njih, promenio je svoj stav i pomislio;
„Đakon me sigurno veoma voli. On se, pokrenut istinskom ljubavlju prema meni, osmelio da mi kaže ono što je imao u srcu u vezi sa mnom ne zato što sam ja počinio neko sramno delo, nego zato da ga u budućnosti ne bih učinio. Ali, jadna moja dušo, kad tvrdiš da nisi učinila ovo delo, zar nisi svesna da si učinila milijardu drugih zala koja si zaboravila? Gde ti je sve ono što si učinila juče ili prekjuče, ili pre deset dana? Zar se ti sećaš svih zala koje si učinila? Tako sam u sebi stvorio osećanje da sam učinio ono za šta me đakon optužuje i da se sam više toga ne sećam. Posle ovog osećanja počeo sam da blagodarim Bogu i đakonu zato što sam kroz đakona spoznao svoju grešku i počeo da se kajem. Odmah sam krenuo kod đakona da mu zablagodarim što sam, pomoću njega, saznao svoj greh. Međutim, čim sam pokucao na njegova vrata, on ih je otvorio i prvi se bacio na kolena preda me rekavši:
„Oprosti mi što sam, prelašćen od demona, podozrevao da si ti učinio onu stvar. Veruj mi, Sam Bog me je obavestio da si ti nevin.“
Ja sam želeo da mu prenesem moja ubeđenja, ali je on rekao:
„Nema potrebe.
Sve ovo mi je bilo od velike koristi. Zato sam zablagodario Ocu i Sinu i Svetome Duhu kojima pripada sila i velikolepije u vekove vekova. Amin.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Pavle je bio patrijarh i papa aleksandrijski (537-542). U vreme kada je Jovan Mosha posetio Aleksandriju još uvek su živeli građani koji su bili svedoci događaja oko krštenja aleksandrijske device.
  2. Ps. 118, 137
  3. Ovde se pod Egiptom podrazumeva zemlja greha.
  4. Odgovor na 60-to pitanje iz asketskog dela svetog Vasilija „Sažete propovedi“.
  5. U Otečniku postoje tri pouke avve Pimena na ovu temu i sve tri imaju isto značenje.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *