NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNI LUG (LIMONAR)

DUHOVNI LUG (LIMONAR)

 

DUHOVNI LUG (LIMONAR)
 

 
GLAVA 161. O avvi Isaaku Tivejskom
GLAVA 162. Odgovor avve Teodora o uzdržanju
GLAVA 163. O avvi Pavlu Eladskom
GLAVA 164. Pouke avve Viktora o malodušnosti
GLAVA 165. O razbojniku Kirijaku
GLAVA 166. O razbojniku koji je postao monah
GLAVA 167. O avvi Pimenu pastiru
GLAVA 168. Pouke starca avve Aleksandra
GLAVA 169. O jednom slepom starcu
GLAVA 170. O svetoj podvižnici koja je umrla u pustinji
GLAVA 171. O Teodoru filosofu i o Zoilu čtecu
GLAVA 172. O Kir-Kozmi sholastiku
GLAVA 173. Čudo otšelnika Teodora evnuha
GLAVA 174.Čudo jednog blagočestivog kapetana
GLAVA 175. O milosrđu cara Zinona
GLAVA 176. O krštenju jednog jevrejina u pesku
GLAVA 177. Nečasna smrt monaha koji se nastanio u keliji Evagrijevoj
GLAVA 178. O jednom prepodobnom starcu
GLAVA 179. O jednoj svetoj devstvenici
GLAVA 180. O otšelniku Jovanu
 


 
GLAVA 161
 
O avvi Isaaku Tivejskom
 
U Tivaidi postoji grad koji se zove Liko. Na šest milja od grada postoji gora na kojoj žive monasi: jedni u pešterama, a drugi u kelijama. Došavši tamo posetili smo avvu Isaaka koji je bio rodom iz Tive. Evo šta nam je starec ispričao:
Pre pedeset dve godine, dok sam radio svoje rukodelje (pleo sam tada veliku mrežu protiv komaraca), napravio sam grešku u pletenju i bio sam veoma tužan što ne mogu da je pronađem. Ceo dan mi je prošao u tom traženju i više nisam znao šta da radim. Dok sam o tome razmišljao kroz moj prozor uđe jedan mladić i reče mi:
„Pogrešio si. Daj da ja to ispravim.“
„Odlazi odavde, pa makar ništa ne uradio sa mrežom“ odgovorih mu ja, a on mi opet reče:
„Mnogo mi te je žao jer će tvoj trud biti uzaludan.“
„Ti ovde nisi dobro došao isto tako kao ni onaj ko te je k meni poslao.“
Onda mi on reče:
„Pa ti si me sam primorao da ti dođem, ti si moj.“
„Zašto to kažeš?“
„Zato što se već tri nedelje pričešćuješ, a mrziš tvoga suseda.“
Na to mu rekoh:
„Lažeš.“
„Zar se nisi naljutio na njega za mericu sočiva? Kako sam ja odgovoran za zlopamtenje, ti si od tada lično moj.“
Čim sam ovo čuo, ostavih moju keliju, dotrčah do brata, poklonih mu se i mi se pomirismo. Vrativši se u keliju, nađem da je on spalio mrežu za komarce koju sam pleo i rogoznu prostirku na kojoj sam metanisao jer je bio kivan na našu bratsku ljubav.
 
GLAVA 162
 
Odgovor avve Teodora o uzdržanju
 
Na dvadeset milja od Aleksandrije nalazi se lavra koja se zove Kalamon, a nalazi se između osamnaestog stadija i Mafare. U njoj smo zajedno sa sofistom Sofronijem, posetili avvu Teodora, kojeg smo upitali:
„Da li je dobro oče da se razreši post na vino, ako nam neko dođe u goste, ili pak mi odemo k nekome?“
„Nije“ odgovori starec.
„A kako su razrešavali drevni oci?“
„Drevni oci su bili veliki i silni i oni su mogli da razreše i da ponovo svežu. A naš naraštaj, čeda moja, nije sposoban ni da razreši ni da sveže. Ako sami razrešimo više nećemo biti u stanju da sačuvamo naše podvižništvo.“
 
GLAVA 163
 
O avvi Pavlu Eladekom
 
Pričao nam je avva Aleksandar iz manastira Kalamon koji je blizu Jordana:
Dok sam još boravio u pešteri avve Pavla Eladskog, neko mu dođe i pokuca na vrata. Starec otvori vrata, iziđe i iznese hleb i pokvašeni bob i dade došavšem da jede. Ja pomislih da je to neki stranac, no pogledavši kroz prozor vidim da je to neki lav pa upitah starca:
„Zašto ti, starče, hraniš lava, reci mi zašto?“
„Zapovedio sam mu da se ne ogreši ni o čoveka, ni o životinju, a svakog dana da dolazi k meni i ja ću mu davati hranu. Evo, već sedam meseci mi dolazi po dva puta na dan i ja mu dajem hranu.“
Posle nekog vremena ja opet dođem k starcu u nameri da od njega kupim sasude za vino, pa ga upitah:
„Kako je starče tvoj lav?“
„Loše“ odgovori on.
„Zašto?“
„Juče mi je, po običaju, došao za obed, a ja vidim da mu je brada krvava. Šta je to?“ upitah ga. „Prekršio si moju zapovest i jeo si meso? Blagosloven Bog, više te neću hraniti hranom otaca, mesojedu. Gubi se odavde. Ali on nije hteo da ode. Tada sam uzeo uže, presavio ga na tri i tri puta ga udario njime zadavši mu rane, tako sam ga oterao.“
 
GLAVA 164
 
Pouka avve Viktora o malodušnosti
 
Neki brat poseti avvu Viktora u lavri Eluskoj i reče mu:
„Šta da činim oče, jer me savlađuje strast malodušnosti?“
„To je bolest duše“ odgovori starec. Slično tome, kao oni koji boluju od očnih bolesti, što više boluju, tim više veruju da dobro vide, u suprotnosti sa onima koji su zdravi, pa ipak, veruju da sve slabije i slabije vide, tako isto i malodušni od jednog malog neuspeha uobražavaju da vide veliki neuspeh. Međutim, oni koji su zdravi u duši, veoma se raduju u vreme iskušenja.“
 
GLAVA 165
 
O razbojniku Kirijaku
 
Jedan hristoljubivi čovek nam je pričao o razbojniku po imenu Kirijak, koji je pljačkao u oblasti Emausa, sadašnjeg Nikopolja. On je bio toliko svirep i nečovečan da su ga prozvali vukom. Sa sobom je imao i druge razbojnike i svi su zajedno pljačkali, ne samo hrišćane, nego i Judejce i Samarjane. Tako su jednom u toku Velike Nedelje neki hrišćani iz okoline Nikopolja krenuli za sveti grad Jerusalim da tamo krste svoju decu. Pošto su ih krstili krenu za svoje selo da bi odpraznovali Vaskrs, ali ih na putu sretnu razbojnici među kojima nije bio njihov harambaša. Dok su ljudi bežali sa mesta događaja, razbojnici su zarobili žene, a novokrštenu decu pobacali po zemlji tukući ih. Bili su to Jevreji i Samarjani. Muškarci, u bekstvu, sretnu harambašu družine, a ovaj ih upita zašto beže, pa saznavši za razlog, uze ih sa sobom i povede do svoje družine. Tamo zaista nađe decu bačenu na zemlju. Saznavši ko je učinio ovo zlo, on im odrubi glave. Zatim, muškarcima naredi da uzmu decu, jer ženama nije bilo dozvoljeno da se dotiču novokrštenih zato što su bile oskvernjene. Onda ih povede sa sobom i dovede do njihovog sela.
Posle nekog vremena, harambaša je bio uhvaćen i proveo je u tamnici deset godina, a nijedan od načelnika nije ni pomislio da ga ubije. Na kraju je potpuno bio oslobođen, a vrlo često je govorio:
„Radi dečice one, ja sam izbegao gorku smrt. Često su mi se javljala u snu i uveravala me: „Ne boj se. Mi ćemo te opravdati.“
Upoznali smo ga ja i avva Jovan, prezviter manastira evnuha, i on nam je isto ovo ispričao, a mi proslavismo Boga.
 
GLAVA 166
 
O razbojniku koji je postao monah
 
Avva Savatije nam je pričao:
Dok sam tihovao u lavri avve Firmina, dođe razbojnik avvi Zosimu Kilikijskom i poče ga moliti:
„Boga radi učini mi ljubav, zamonaši me da bih ubuduće prekinuo sa mojim zlim delima. Ja sam učinio mnogaubistva.“
Pošto je starec video njegovo pokajanje, pouči ga i zamonaši davši mu tako angelski obraz. Kroz nekoliko dana starec mu se obrati:
„Veruj mi čedo, nije dobro da ostaneš ovde. Ako vlast sazna za tebe, uhvatiće te, a isto tako i neprijatelji tvoji će se postarati da umreš. Poslušaj me i ja ću te poslati u drugi manastir dalje odavde.“
I odvede ga u manastir avve Doroteja(65) U blizini Gaze kod Majuma. Pošto je tamo proveo devet godina i izučio Psaltir i sav monaški ustav, on se vrati starcu u lavru Firmina i reče mu:
„Gospodine avva, učini mi milost, vrati mi moje svetovno odelo i uzmi natrag monaško.“
„Zašto, čedo moje?“ upita ožalošćeni starec.
„Kao što znaš oče, evo već devet godina živim u manastiru. Postio sam i uzdržavao se koliko god sam mogao i živeo u poslušnosti, bezmolviju i strahu Božijem i ja dobro znam da mi je blagost Božija oprostila mnoga zla. Ali ja često vidim jednog dečaka koji me uvek pita: „Zašto si me ubio“? Viđam ga u snu, viđam ga u crkvi, za trpezom, svuda i on mi uvek govori isto i nema u meni ni jednog časa spokoja. Zato oče ja želim da odem i umrem za mališana. Njega sam sasvim bezpotrebno ubio.“
Uzevši svoje odelo i obukavši se on iziđe iz lavre i ode u Diospolj gde sledećeg dana bude uhvaćen i pogubljen.
 
GLAVA 167
 
O avvi Pimenu pastiru
 
Avva Agatonik, iguman Kastelskog opštežića svetoga oca našega Save, nam je ispričao sledeće:
Jednog dana sam pošao u Ruvu da posetim avvu Pimena, pastira. Čim sam ga našao, ispovedio sam mu moje pomisli. A kada se smrklo, on me je samog ostavio u jednoj pećini. Bila je tada zima i one noći je bilo osobito hladno, tako da sam sav drhtao od hladnoće. Ujutru, dođe mi starec i upita:
„Kako si, čedo moje?“
„Oprosti mi oče, ja sam veoma loše proveo noć, hladnoće radi.“
„Kako to, čedo moje? Pa meni nije bilo hladno.“ Ja sam se na ovo veoma začudio, jer je on bio nag, pa ga upitah:
„Učini mi ljubav, oče, i reci mi kako to da ti nisi ozebao?“
A on mi odgovori:
„Neki lav je došao k meni, legao uzame i on me je svojim telom zagrejao. Ali da znaš brate, da ću ja jednog dana biti izjeden od zverova.“
„Zašto?“
„Kada sam još boravio u našoj zajedničkoj postojbini (obojica su bila iz Galatije) bio sam pastir ovaca. Jednom sam ugledao stranca kako prolazi pored moga stada. Moji psi su se bacili na njega i rastrgli ga na moje oči. Mogao sam da ga spasem, pa ipak to nisam učinio. Zato znam da ću i ja na isti način umreti.“
Zaista, posle tri godine, starec je, po njegovim rečima, bio rastrgnut od zverova.
 
GLAVA 168
 
Pouke starca avve Aleksandra
 
Starec avva Aleksandar, poslušnik avve Vikentija, je poučavao bratiju:
„Oci naši su tražili pustinje i nevolje, a mi trčimo u gradove i tražimo lagodnost.“
Opet je rekao:
„U otaca naših cvetale su vrline: siromaštvo i smirenje, a sada caruje bogatstvo i gordost.“
Opet je rekao:
„Naši oci nikada nisu ni lice svoje prali, a mi smo napravili zajednička kupatila.“
Opet je starec rekao:
„Avaj nama, čeda moja, mi smo izgubili angelski način života.“
Na to ga upita njegov učenik, avva Vikentije mlađi:
„Da li smo oče, baš toliko slabi?“
„Šta kažeš Vikentije, „baš toliko slabi“? Uveravam te, čedo moje, da smo u telu nalik na olimpijske atletičare, ali je duša u nama slaba.“
Opet je rekao:
„Svi mi možemo jako dobro da jedemo i pijemo, da se lepo oblačimo, ali da budemo uzdrživi i smireni, e, to vala ne možemo.“
Opet je starec rekao:
„Teško tebi Aleksandre, teško tebi. Koliko možeš da budeš postiđen kad drugi budu primali vence!“
 
GLAVA 169
 
O jednom slepom starcu
 
Živeo je neki slepi starec u skitu lavre avve Sisoja. Njegova kelija je bila udaljena pola milje od bunara, a on nikada nije dozvolio da mu neko donosi vodu.
Uzeo je dugačko uže, jedan kraj vezao za bunar, a drugi za njegovu keliju, dok je ostali deo položio po pesku. Kada je dakle, išao po vodu za svoje potrebe, hodao je po užetu. Ovo je činio radi toga da bi po užetu našao bunar. Kad bi se desilo da pesak, podignut vetrom, zaspe uže, starec ga je uzimao u ruke, stresao ga i ponovo polagao po zemlji da bi hodao po njemu.
Jednom neki brat predloži starcu da mu on donosi vodu. Na to mu starec odgovori:
„Ja evo brate, već dvadeset i dve godine na ovaj način zahvatam vodu za moje potrebe, a ti sada hoćeš da mi uzmeš moj trud?“
 
GLAVA 170
 
O svetoj podvižnici koja je umrla u pustinji
 
Postoji jedan manastir po imenu Sampso, udaljen dvadeset milja od Jerusalima. Iz ovog manastira dvojica otaca odu na poklonenje na svetu goru Sinaj. Kad su se vratili u svoj manastir, ispričali su nam sledeće:
Poklonivši se svetoj Gori, na našem putu povratka zalutamo u pustinji. Mnogo dana smo lutali po pustinji, kao po moru. Jednog dana ugledasmo u daljini malu pećinu i potrčasmo prema njoj. Kad smo se približili pećini, spazismo malecni bunar, oko njega nešto trave i ljudske tragove i rekosmo jedan drugome:
„Zaista, ovde živi sluga Božiji.“ Ušavši u pećinu u njoj ne nađosmo nikoga. Jedino smo čuli nečije stenjanje. Pošto smo duže vreme pretraživali pećinu, nađemo u njoj nešto kao jasle i nekog ko je ležao u njima. Onda smo se približili slugi Božijem i zamolili ga da nam se obrati. Kako nam on ništa ne odgovori, mi ga dodirnusmo. Njegovo telo je još uvek bilo toplo, ali je duša otišla ka Gospodu. Tada smo razumeli da je počinuo u vreme kada smo mi ulazili u pećinu. Uzeli smo dakle njegovo telo sa mesta gde je ležalo. Onda smo na sred pećine iskopali grob. Jedan od nas je skinuo svoju rasu u nameri da njome obavijemo telo starca za ukop. I kad smo starca položili na rasu, shvatili smo da se radi o ženi. Proslavili smo Boga. Obavivši opelo nad pokojnicom, mi je pogrebosmo i vratismo se u naš manastir.
 
GLAVA 171
 
O Teodoru filosofu i Zoilu čtecu
 
U Aleksandriji su živela dva divna i vrlinska muža: Teodor filosof i čtec Zoil. Sa obojicom smo bili prijatelji: sa prvim radi nauke, a sa drugim radi zajedničke domovine i sličnih navika. Avva Teodor, filosof nije imao ništa drugo sem jednog ogrtača i nešto knjiga, a spavao je na jednoj klupi i kad god bi mogao, išao bi u hram. Kasnije je postao monah u manastiru Samala gde je i završio svoj život. I čtec Zoil se odlikovao siromaštvom. Imao je samo jedan ogrtač i to veoma star i nekoliko knjiga. Bio je prepisivač knjiga. I njega su, kada je skončao u Gospodu, sahranili u Litazomenu u manastiru avve Paladija.
Neki od otaca, došavši Kir-Kozmi sholastiku, upitali su o ovoj dvojici:
„Ko je od njih pokazao veće mužestvo i trpenje u podvižništvu?“
On im je odgovorio:
„Obojica su imala istu hranu, iste postelje, istu odeću, istu uzdrživost od svega suvišnog, istu snishodivost, siromaštvo i samoodricanje. Avva Teodor filosof je išao bos, bio je veoma slabog vida, a izučavao je Stari i Novi Zavet. Kod čteca Zoila nije samo njegovo tuđinovanje za pohvalu, nego i njegova usamljenost, njegov beskrajni trud i uzdržanost jezika. Nikada nije imao drugova i rođaka i nije se obraćao nikome. Nije se doticao nikakvog svetskog posla i sebi nije dozvoljavao nikakvu utehu, niti bilo kakvu uslugu od bilo koga. Sam je sebi kuvao, sam je prao, nije dozvoljavao sebi čak ni utehu u čitanju dušekorisnih knjiga. Uvek je bio spreman da i druge pomogne. Nije obraćao pažnju ni na zimu, ni na vrućiniu, ni na bolest. Nije znao ni za smeh, ni za radost, ni za dosadu, ni za rasejanost. Uvek je nosio veoma grubo odelo ispod kojeg je uživalo mnoštvo vašiju i nikada nije padao duhom. Uostalom i on, kao i prvi starec, imao je veliku utehu u slobodi da se neometano kreće van svoje kelije i tokom dana i tokom noći. Svaki od njih je dakle, dobio nagradu srazmerno svojim podvizima i po meri svoga savršenstva, po meri čistote uma i srca, po meri straha Božijeg i ljubavi, po meri svoga služenja na opštu korist, po meri neprestanog slavoslovlja i molitava… Sve je ovo ujedno bilo sakriveno od ljudi, ali je bilo poznato i ugodno Bogu.“
 
GLAVA 172
 
O Kir-Kozmi sholastiku
 
O ovome Kir-Kozmi sholastiku mnogi su nam mnogo pričali, jedni jedno, drugi drugo, a svi zajedno veoma mnogo. Mi smo, radi koristi čitalaca, zapisali samo ono što smo pažljivo proverili, ili smo pak sami bili očevidci.
Ovaj se muž odlikovao smirenjem, milosrđem, uzdrživošću, bio je devstvenik, tih, miran, odan svojim prijateljima, bio je gostoljubiv i pun ljubavi prema sirotima i nevoljnima. Naši su susreti sa njim bili veoma dušekorisni, ne samo zato što smo ga slušali i gledali dok je poučavao druge, nego i zato što je u njega bila velika biblioteka, veća od svih onih koje su se tada nalazile u Aleksandriji, a bio je voljan da svakome ko je hteo, pozajmi knjige na čitanje. Inače, bio je i veoma siromašan. U njegovoj kući nisi mogao da vidiš ništa drugo sem knjiga, jednog kreveta i stola. Bilo je moguće da svako ko zaželi uđe u njegovu kuću radi duhovne koristi i da čita njegove knjige. Ja sam svakog dana odlazio k njemu i istinu vam kažem, nikada ga nisam video da čita, ili piše, protiv Judejaca. On je imao veliku revnost da Jevreje obrati u istinu. Zbog toga me je često slao k određenim Jevrejima da razgovaram s njima, jer on je sam vrlo retko izlazio iz svoje kuće.
Jednog dana dok sam bio u poseti ovom Kir-Kozmi, a kako sam bio veoma slobodan pred njim, upitao sam ga:
„Učini mi ljubav i reci mi koliko dugo živiš ovako molitveno tihujući.“
On je ćutao. A ja, ne dobivši odgovor, ponovo mu rekoh:
„Reci mi, reci, radi ljubavi Gospodnje.“
On je malo poćutao, a onda mi rekao:
„Trideset i tri godine.“
A ja, čuvši ovo, proslavih Gospoda.
Kad sam ga nekom drugom prilikom opet posetio, zamolio sam ga:
„Molim te, učini mi krajnju ljubav, jer te radi koristi duše svoje pitam, šta si postigao posle tolikih godina provedenih u samoći i u uzdržanju?“
A on, duboko uzdahnuvši, iz dubine srca odgovori:
„Šta može postići čovek svetovnjak sedeći u ovoj kući?“
Ja ga ponovo upitah:
„Molim te, reci mi radi Gospoda, a sam znaš da će mi to koristiti.“
Pobeđen mojim molbama on mi odgovori:
„Oprosti mi na iskrenosti, mislim da sam uspeo u tri stvari: naučio sam se da se ne smejem, da se ne kunem i da ne lažem.“
 
GLAVA 173
 
Čudo otšelnika Teodora evnuha
 
Živeo je neki otšelnik Teodor evnuh u blizini svete reke Jordana. Jednom je bio primoran da po nekom poslu otputuje u Carigrad. Tako je ušao u lađu. A lađa je toliko dugo plovila po moru da je u njoj nestalo pitke vode. Mornari i putnici su bili u velikoj nevolji i očajanju. Tada je pustinjak ustao, podigao svoje ruke k nebu i pomolio se Bogu koji izbavlja od smrti duše naše. Završivši molitvu i osenivši more krsnim znakom, on reče mornarima:
„Neka je blagosloven Gospod, uzmite vode koliko vam treba.“
A oni napuniše sve sudove slatkom vodom iz mora i svi na lađi proslaviše Boga.
 
GLAVA 174
 
Čudo jednog blagočestivog kapetana
 
Avva Grigorije otšelnik nam je pričao sledeće: Pošavši iz Vizanta sednem u lađu da bih doputovao u Sveti Grad. U istu lađu je ušao i jedan od carskih telohranitelja sa ženom i decom i svojom pratnjom. On se zavetovao da poseti Sveti Grad i da se pokloni tamošnjim svetinjama. Kapetan broda je bio veoma bogobojazniv hrišćanin, koji je držao sve postove. Za vreme putovanja, sluge onog carskog telohranitelja su obilno trošile vodu na brodu. A kada smo stigli na sred mora nestala nam je voda i mi smo se našli u vrlo teškom položaju. Žalosno je bilo videti žene, mladiće i malu decu onesvešćene od žeđi. Izgledali su kao mrtvi. Pošto smo proveli tri dana u ovom vrlo nezavidnom položaju i nismo više imali nadu na život, carski telohranitelj, koji nije mogao podneti ovo stanje, isuče mač, u želji da poseče i kapetana i mornare govoreći da su oni krivi za našu pogibiju jer nisu brod snabdeli sa dovoljnom količinom vode. Ja sam onda počeo da molim carskog telohranitelja rekavši mu:
„Ne čini to! Bolje bi nam bilo da se pomolimo Gospodu Isusu Hristu, istinitom Bogu našemu, „koji čini stvari velike i neispitljive, divne, kojima nema broja“[1]. Evo i ti vidiš da se i sam kapetan već tri dana moli i da posti“.
Tada se carski telohranitelj umiri. A četvrtoga dana oko podne kapetan broda ustade sa molitve i objavi snažnim glasom:
„Slava Tebi Hriste Bože naš“ tako da smo se mi trgli od njegovog glasa. Onda se obrati mornarima:
„Razapnimo kože za skupljanje kiše“.
Samo što su mornari razapeli kože, pojavi se oblak iznad lađe i poče padati kiša toliko dugo dok se nisu napunili svi sudovi na brodu. Ovo je bilo veliko i zapanjujuće čudo, jer iako je brod plovio po moru, oblak ga je sledio i kiša je padala samo na brod, nikako van njega.
 
GLAVA 175
 
O milosrđu cara Zinona[2]
 
Neko od otaca nam je ispričao o caru Zinonu sledeće:
Jednom je car uvredio ćerku neke žene. Žena je često odlazila u hram presvete Vladičice naše Bogorodice Marije, moleći joj se i kroz suze govoreći: „Kazni cara Zinona“.
Dosta dugo je ona ovo činila, dok joj se Presveta Bogorodica nije javila i rekla joj:
„Veruj mi ženo, više puta sam želela da ga kaznim, ali me sprečava njegova desnica.“
Car Zinon je bio veoma milostiv i darežive ruke.
 
GLAVA 176
 
O krštenju jednog Jevrejina u pesku
 
Avva Paladije nam je pričao da je od jednog od otaca po imenu Andrej (kojeg smo i mi sreli), čuo sledeće kazivanje:
Dok sam još bio mlad čovek, bio sam veoma nemirna duha. A kada je nastao rat i bezvlašće, pobegli smo iz Palestine ja i druga devetorica, od kojih je jedan bio veoma trudoljubiv i pobožan, a drugi je bio Jevrejin. Kada smo zašli u pustinju, Jevrejin se smrtno razboleo i mi smo se našli u veoma nezgodnom položaju, jer nismo znali šta sa njim da činimo. Nikako nismo želeli da ga napustimo. Svaki od nas ga je nosio na svojim plećima prema snazi koju je imao.
Želeli smo da ga donesemo do nekog grada, ili do neke trgovačke stanice da ne bi sam umro u pustinji. Međutim, kako je mladi Jevrejin sasvim telesno iznemogao zbog gladi, prevelikog zamora, visoke temperature i žeđi uzrokovane suncem, koje nas je žeglo, i pošto je bio sasvim blizu smrti, jer već nije mogao ni da se drži za onoga koji ga je nosio, odlučismo da ga ostavimo u pustinji da na miru skonča. Svi smo se tada već bili uplašili da i nas zbog žeđi ne zadesi smrt u pustinji. Čim smo ga plačući spustili na pesak, on je prozreo našu nameru da ga ostavimo i počeo da nas zaklinje sledećm rečima:
„Za ime Boga „koji će suditi živima i mrtvima“[3] ne ostavljajte me da umrem kao Jevrejin, nego kao hrišćanin. Učinite mi, dakle, milost i krstite me da bih ovaj život napustio kao hrišćanin i da bi tako duša moja otišla ka Gospodu.“
Mi mu na to odgovorismo:
„Da ti iskreno kažemo, brate, nama nije dozvoljeno da učinimo nešto tako, jer smo svetovnjaci, ljudi
koji živimo u svetu, a za to je potreban episkop ili bar prezviter, sem toga ovde nema vode za krštenje.“
Međutim, on je kroz suze nastavio da nas preklinje:
„Hrišćani, ne ostavljajte me da umrem bez tako velikog dara, bez krštenja.“
Bili smo u velikoj muci. Onda jedan od nas, onaj trudoljubivi čovek, kao pokrenut odozgo, reče:
„Podignite ga i skinite odeću sa njega.“
Sa dosta muke smo svukli njegovu odeću i postavili ga na noge.
Onda je onaj trudoljubac tri puta zahvatio pesak svojim šakama i izlio ga na glavu mladića izgovorivši:
„Krštava se Teodor u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“ a mi smo, čim je bilo izgovoreno ime Jednosuštne Trojice, Kojoj se svi klanjamo, odgovorili sa „Amin.“
Za ime Božije, svedočim vam braćo, toliko ga je osnažio i izlečio Hristos, Sin Boga živoga, da se na njemu nije osetio ni trag od prethodne bolesti. Naprotiv, on je potpuno zdrav, osnažen, bodro išao ispred nas po pustinji. A kada smo došli u Askalon, ispričasmo čitav ovaj događaj blaženom i svetom Dionisiju, epikopu grada. Tada ovaj, zaista sveti Dionisije, budući veoma zadivljen ovim neobičnim čudom, sazva sve svoje sveštenstvo, upozna ga sa događajem i svima postavi pitanje da li jedno ovako obavljeno krštenje sa peskom može da se prizna ili ne.
Jedni su govorili da krštenje treba priznati zbog čuda, koje se desilo, drugi su opet govorili da ga ne treba priznati. Sveti Dionisije je tada izneo svoje mišljenje:
„Sveti Grigorije Bogoslov u trideset devetoj pouci o božanskom prosvećenju, navodi sledeća krštenja:
– Mojsejevo krštenje u vodi, a pre toga u oblaku i u moru,
– Jovanovo krštenje, koje nije bilo judejsko zato što nije bilo samo vodom nego i pokajanjem,
– Isusovo krštenje u Duhu Svetome i ono je savršeno krštenje,
– krštenje mučeničko, u krvi prolivenoj za veru i
– peto krštenje u suzama pokajanja.
Ali kojim od ovih krštenja je kršten mladi Jevrejin da bi ono bilo priznato? Da bismo doneli ispravan zaključak, setimo se reči Gospodnjih Nikodimu „Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije“[4].
Blaženi ovaj episkop Dionisije odluči da junošu pošalje na sveti Jordan da se krsti, a onog trudoljubca rukopoloži za đakona.
 
GLAVA 177
 
Nečasna smrt monaha koji se nastanio u keliji Evagrijevoj[5]
 
Avva Jovan Kilikijski nam je ispričao da je, dok je molitveno tihovao u Enatu aleksandrijskome, čuo od jednog posetioca, egipatskog monaha, sledeće:
U lavru Kelija je došao neki brat u želji da se tu nastani. Poklonivši se igumanu, on je zatražio blagoslov da se nastani u Evagrijevoj keliji. Iguman mu je odgovorio da on ne može živeti u toj keliji.
„Ako ne mogu da živim u njoj, neću se ni zadržavati kod vas“ odgovori brat.
„Da ti iskreno kažem, čedo, tamo je nastanjen užasni demon. On je iskvario Evagrija, odvratio ga od prave vere, našaptao mu njegove iskrivljene dogmate i od tada ne dozvoljava nikome da se u toj keliji nastani.“ Brat je i dalje bio uporan: „Ostaću ovde samo ako se u njoj nastanim.“ „Kad je tako, učini po svojoj volji, idi i nastani se gde želiš“ odgovori mu iguman.
Brat ode u Evagrijevu keliju i provede u njoj jednu sedmicu. A kada osvanu nedelja, brat dođe u hram na molitvu, što je prilično utešilo igumana. Međutim, kako brat sledeće nedelje nije došao na molitvu, iguman zamoli dva brata da odu i vide zašto on nije došao u hram. A oni otišavši u keliju nađoše nesrećnog brata da je sebi stavio omču oko vrata i da je tako skončao.
 
GLAVA 178
 
O jednom preprostom starcu
 
Avva Georgije, prezviter Sholarijevog manastira[6], nam je pričao da je u Monidu molitveno tihovao jedan veoma trudoljubiv i preprost starec, koji se, bez rasuđivanja, pričešćivao gde god je mogao. Jednoga dana njemu se pojavi angeo Božiji i reče:
„Reci mi starče, kako želiš da te sahranimo kad budeš umro: kao što se sahranjuju egipatski monasi, ili možda kao jerusalimski?“
„Ne znam“ odgovori starec.
„Razmisli o tome, a ja ću ti doći kroz tri nedelje po odgovor.“
Tada starec ode nekom drugom starcu i ispriča mu sve šta je čuo od angela. Saslušavši ga, starec dođe u ushićenje i pošto ga je dugo vremena posmatrao, reče mu nadahnut od Boga:
„Gde se pričešćuješ Svetim Tajnama?“
„Gde stignem“.
Tada mu starec reče:
„Gledaj da se više ne pričešćuješ nigde izvan svete Pravoslavne i apostolske Crkve, koja se oslanja na četiri sveta Sabora: Nikejski od 318 otaca, Carigradski od 150, prvi Efeski od 200 i Halkidonski od 630.“[7]
A kada ti angeo ponovo dođe, ti mu reci da želiš da se sahraniš po jerusalimskom običaju.“
Posle tri nedelje dođe angeo starcu i upita ga:
„Jesi li se smislio starče?“
A starec mu odgovori:
„Želim da budem sahranjen kao što se sahranjuju jerusalimski monasi.“
„Dobro, dobro“ reče mu angeo.
Starec odmah predade dušu Bogu. Sve se ovo desilo da on ne bi izgubio svoje podvige i bio osuđen kao jeretik.
 
GLAVA 179
 
O jednoj svetoj devstvenici
 
Posetili smo avvu Jovana otšelnika, prozvanog Ognjeni i on nam je ispričao da je od avve Jovana Moavitskoga čuo o jednoj devstvenici koja je živela u svetom gradu Jerusalimu.
Odlikovala se velikim blagočešćem i u vrlinama je bila velika pred Bogom. Pošto je đavo omrzao ovu devstvenicu, on napuni jednog mladog čoveka satanskom strasti prema njoj. Ali, čudesna ova devstvenica, osetivši đavolje zamke, a sažaljevajući mladog čoveka, uze malo nakvašenog boba u zavežljaj i udalji se u pustinju. Tako je ona uklonila sablazan od mladića, ujedno se pobrinula o spasenju njegove duše, a za sebe je izabrala bezazlenu pustinju.
Posle mnogo vremena provedenog u pustinji, ustroji Božija promisao da je u Jordanskoj pustinji ugleda neki otšelnik. Trebalo je da njen vrlinski život ne ostane nepoznat.
„Amma, šta radiš u ovoj pustinji?“ A ona želeći da sakrije svoj podvig, odgovori otšelniku:
„Oprosti mi oče, zalutala sam u pustinji, ali Boga radi, učini mi milost i pokaži kako da iz nje izađem.“
Pustinjak, saznavši od Boga o njenom slučaju, reče:
„Uveravam te amma, niti si ti izgubila put, niti ga tražiš. A i sama znaš da je laž od đavola. Nego, reci mi pravu istinu, zašto si došla u ovu pustinju?“
„Oprosti mi oče,“ odgovori mu ona, „jedan se mladić sablaznio o mene i zato sam došla u ovu pustinju. Više volim da u njoj umrem, nego da bilo kome poslužim na sablazan i spoticanje, kao što nam Apostol zapoveda[8]“
„Koliko si vremena provela ovde?“
„Sa blagodaću Hristovom, sedamnaest godina.“
„A čime se hraniš?“
Devstvenica izvadi onaj zavežljaj sa nakvašenim bobom i odgovori otšelniku:
„Evo, ovo platno koje vidiš je izišlo samnom iz grada sa nešto nakvašenog boba i toliku je milost učinio Bog prema meni nedostojnoj da se sve ovo vreme hranim njime, a bob ne nestaje. I ovo da znaš oče, da me je milosrđe Božije toliko pokrivalo da me do danas za svih ovih sedamnaest godina niko od ljudi nije video, dok sam ja njih sve videla.“
Čuvši sve ovo otšelnik proslavi Boga.
 
GLAVA 180
 
O otšelniku Jovanu
 
Prepodobni Dionisije, prezviter i sasudohranitelj svete Crkve u Askalonu, pričao nam je o avvi Jovanu otšelniku da je u njegovo vreme odista bio veliki po Bogu muž, a da bi nam pokazao koliko je avva Bogu ugodio, naveo je sledeće čudo koje se avvi Jovanu redovno dešavalo:
Starec je tihovao u krajevima oko sela Sohe na nekih dvadeset milja od Jerusalima. U svojoj pećini je imao ikonu Presvete i Prečiste Vladičice naše i uvek devojke Marije, koja je u naručju držala Bogodete Hrista. Kada bi starec odlučio da nekuda ide u udaljene pustinje ili u Jerusalim da bi se poklonio Časnome Krstu, ili na poklonenje na Sinaj, ili u hramove svetih mučenika Hristovih koji su od Jerusalima bili manje ili više udaljeni (starec je bio veliki poštovalac mučenika) pa bi sada išao na poklonenje svetom Jovanu u Efes, zatim svetome Teodoru u Evhait, a pre kratkog vremena u Isavrijsku zemlju, svetoj Tekli u Selevkiju, čas bi išao do svetog Sergija u Sapsu, jednom ka jednom svetitelju, drugi put ka drugome. Uvek kad bi kretao na poklonenje, on bi po svome običaju prisluživao kandilo, a onda bi stao na molitvu preklinjući Boga da On upravlja njegovim poklonstvom. Zatim bi se obratio Presvetoj Bogorodici uperivši pogled ka njenoj ikoni:
„Presveta Bogorodice, pošto krećem na dalek put i zadržaću se više dana, pobrini se za Tvoje kandilo. Ako bi trebalo da se ugasi, sačuvaj ga ako Ti to želiš, jer ja odlazim imajući Tebe kao zaštitnicu na putu.“
Izgovorivši ove reči pred ikonom, on bi odlazio na svoj put. Obavivši nameravano putovanje koje bi trajalo i po mesec dana, nekada dva, tri, do pet šest meseci on je, vrativši se, nalazio svoje kandilo prisluženo, da gori kao što ga je ostavio odlazeći na put i nikada ga nije našao da je prestalo da gori, bilo da je ustao sa postelje, bilo da se vraćao sa puta, ili iz pustinje.
 


 
NAPOMENE:

  1. Jov. 6, 9
  2. Zinon je bio carigradski avtokrator (476-491). Bio je veoma milosrdan čovek. Na širem planu želeo je da pomiri pravoslavne sa nestorijancima i monofizitima, ali bez uspeha.
  3. Simvol vere.
  4. Jov. 3, 5
  5. Evagrije je bio monah poreklom iz Ivira Pontijskog. Imao je posebne veze sa svetim Vasilijem Velikim i Grigorijem Bogoslovom. Bio je arhiđakon carigradski, a zatim se podvizavao u Nitriji i u Kelijama gde je i umro 399. Peti Vaselenski sabor ga je osudio kao jeretika zbog njegovog origenskog učenja.
  6. Sholarijev manastir je dobio ime po svom prvom nastojatelju igumanu Sholariju, učeniku prepodobnih Save i Jovana. Manastir je podigla carica Evdokija, a nalazio se u Istočnoj pustinji na nekih pedesetak kilometara zapadno od manastira svetog Eftimija.
  7. Vaselenski sabori: I u Nikeji 325. protiv Arija, P u Carigradu 381. protiv Makedonija duhoborca, III u Efesu 431. protiv Nestorija, IV u Halkidonu 451. protiv Evtihija, V u Carigradu 553. protiv Evtihija i Nestorija, VI u Carigradu 681. protiv monotelita, VII u Nikeji 787. protiv ikonolomaca, i za vaspostavljanje i poštovanje ikona. Znači, vreme u koje su dva starca vodila razgovor je svakako bila prva polovina šestoga veka.
  8. 2. Kor. 6, 3
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *