ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)

 

ДУХОВНИ ЛУГ (ЛИМОНАР)
 

 
ГЛАВА 161. О авви Исааку Тивејском
ГЛАВА 162. Одговор авве Теодора о уздржању
ГЛАВА 163. О авви Павлу Еладском
ГЛАВА 164. Поуке авве Виктора о малодушности
ГЛАВА 165. О разбојнику Киријаку
ГЛАВА 166. О разбојнику који је постао монах
ГЛАВА 167. О авви Пимену пастиру
ГЛАВА 168. Поуке старца авве Александра
ГЛАВА 169. О једном слепом старцу
ГЛАВА 170. О светој подвижници која је умрла у пустињи
ГЛАВА 171. О Теодору философу и о Зоилу чтецу
ГЛАВА 172. О Кир-Козми схоластику
ГЛАВА 173. Чудо отшелника Теодора евнуха
ГЛАВА 174.Чудо једног благочестивог капетана
ГЛАВА 175. О милосрђу цара Зинона
ГЛАВА 176. О крштењу једног јеврејина у песку
ГЛАВА 177. Нечасна смрт монаха који се настанио у келији Евагријевој
ГЛАВА 178. О једном преподобном старцу
ГЛАВА 179. О једној светој девственици
ГЛАВА 180. О отшелнику Јовану
 


 
ГЛАВА 161
 
О авви Исааку Тивејском
 
У Тиваиди постоји град који се зове Лико. На шест миља од града постоји гора на којој живе монаси: једни у пештерама, а други у келијама. Дошавши тамо посетили смо авву Исаака који је био родом из Тиве. Ево шта нам је старец испричао:
Пре педесет две године, док сам радио своје рукодеље (плео сам тада велику мрежу против комараца), направио сам грешку у плетењу и био сам веома тужан што не могу да је пронађем. Цео дан ми је прошао у том тражењу и више нисам знао шта да радим. Док сам о томе размишљао кроз мој прозор уђе један младић и рече ми:
“Погрешио си. Дај да ја то исправим.”
“Одлази одавде, па макар ништа не урадио са мрежом” одговорих му ја, а он ми опет рече:
“Много ми те је жао јер ће твој труд бити узалудан.”
“Ти овде ниси добро дошао исто тако као ни онај ко те је к мени послао.”
Онда ми он рече:
“Па ти си ме сам приморао да ти дођем, ти си мој.”
“Зашто то кажеш?”
“Зато што се већ три недеље причешћујеш, а мрзиш твога суседа.”
На то му рекох:
“Лажеш.”
“Зар се ниси наљутио на њега за мерицу сочива? Како сам ја одговоран за злопамтење, ти си од тада лично мој.”
Чим сам ово чуо, оставих моју келију, дотрчах до брата, поклоних му се и ми се помирисмо. Вративши се у келију, нађем да је он спалио мрежу за комарце коју сам плео и рогозну простирку на којој сам метанисао јер је био киван на нашу братску љубав.
 
ГЛАВА 162
 
Одговор авве Теодора о уздржању
 
На двадесет миља од Александрије налази се лавра која се зове Каламон, а налази се између осамнаестог стадија и Мафаре. У њој смо заједно са софистом Софронијем, посетили авву Теодора, којег смо упитали:
“Да ли је добро оче да се разреши пост на вино, ако нам неко дође у госте, или пак ми одемо к некоме?”
“Није” одговори старец.
“А како су разрешавали древни оци?”
“Древни оци су били велики и силни и они су могли да разреше и да поново свежу. А наш нараштај, чеда моја, није способан ни да разреши ни да свеже. Ако сами разрешимо више нећемо бити у стању да сачувамо наше подвижништво.”
 
ГЛАВА 163
 
О авви Павлу Еладеком
 
Причао нам је авва Александар из манастира Каламон који је близу Јордана:
Док сам још боравио у пештери авве Павла Еладског, неко му дође и покуца на врата. Старец отвори врата, изиђе и изнесе хлеб и поквашени боб и даде дошавшем да једе. Ја помислих да је то неки странац, но погледавши кроз прозор видим да је то неки лав па упитах старца:
“Зашто ти, старче, храниш лава, реци ми зашто?”
“Заповедио сам му да се не огреши ни о човека, ни о животињу, а сваког дана да долази к мени и ја ћу му давати храну. Ево, већ седам месеци ми долази по два пута на дан и ја му дајем храну.”
После неког времена ја опет дођем к старцу у намери да од њега купим сасуде за вино, па га упитах:
“Како је старче твој лав?”
“Лоше” одговори он.
“Зашто?”
“Јуче ми је, по обичају, дошао за обед, а ја видим да му је брада крвава. Шта је то?” упитах га. “Прекршио си моју заповест и јео си месо? Благословен Бог, више те нећу хранити храном отаца, месоједу. Губи се одавде. Али он није хтео да оде. Тада сам узео уже, пресавио га на три и три пута га ударио њиме задавши му ране, тако сам га отерао.”
 
ГЛАВА 164
 
Поука авве Виктора о малодушности
 
Неки брат посети авву Виктора у лаври Елуској и рече му:
“Шта да чиним оче, јер ме савлађује страст малодушности?”
“То је болест душе” одговори старец. Слично томе, као они који болују од очних болести, што више болују, тим више верују да добро виде, у супротности са онима који су здрави, па ипак, верују да све слабије и слабије виде, тако исто и малодушни од једног малог неуспеха уображавају да виде велики неуспех. Међутим, они који су здрави у души, веома се радују у време искушења.”
 
ГЛАВА 165
 
О разбојнику Киријаку
 
Један христољубиви човек нам је причао о разбојнику по имену Киријак, који је пљачкао у области Емауса, садашњег Никопоља. Он је био толико свиреп и нечовечан да су га прозвали вуком. Са собом је имао и друге разбојнике и сви су заједно пљачкали, не само хришћане, него и Јудејце и Самарјане. Тако су једном у току Велике Недеље неки хришћани из околине Никопоља кренули за свети град Јерусалим да тамо крсте своју децу. Пошто су их крстили крену за своје село да би одпразновали Васкрс, али их на путу сретну разбојници међу којима није био њихов харамбаша. Док су људи бежали са места догађаја, разбојници су заробили жене, а новокрштену децу побацали по земљи тукући их. Били су то Јевреји и Самарјани. Мушкарци, у бекству, сретну харамбашу дружине, а овај их упита зашто беже, па сазнавши за разлог, узе их са собом и поведе до своје дружине. Тамо заиста нађе децу бачену на земљу. Сазнавши ко је учинио ово зло, он им одруби главе. Затим, мушкарцима нареди да узму децу, јер женама није било дозвољено да се дотичу новокрштених зато што су биле оскверњене. Онда их поведе са собом и доведе до њиховог села.
После неког времена, харамбаша је био ухваћен и провео је у тамници десет година, а ниједан од начелника није ни помислио да га убије. На крају је потпуно био ослобођен, а врло често је говорио:
“Ради дечице оне, ја сам избегао горку смрт. Често су ми се јављала у сну и уверавала ме: “Не бој се. Ми ћемо те оправдати.”
Упознали смо га ја и авва Јован, презвитер манастира евнуха, и он нам је исто ово испричао, а ми прослависмо Бога.
 
ГЛАВА 166
 
О разбојнику који је постао монах
 
Авва Саватије нам је причао:
Док сам тиховао у лаври авве Фирмина, дође разбојник авви Зосиму Киликијском и поче га молити:
“Бога ради учини ми љубав, замонаши ме да бих убудуће прекинуо са мојим злим делима. Ја сам учинио многаубиства.”
Пошто је старец видео његово покајање, поучи га и замонаши давши му тако ангелски образ. Кроз неколико дана старец му се обрати:
“Веруј ми чедо, није добро да останеш овде. Ако власт сазна за тебе, ухватиће те, а исто тако и непријатељи твоји ће се постарати да умреш. Послушај ме и ја ћу те послати у други манастир даље одавде.”
И одведе га у манастир авве Доротеја(65) У близини Газе код Мајума. Пошто је тамо провео девет година и изучио Псалтир и сав монашки устав, он се врати старцу у лавру Фирмина и рече му:
“Господине авва, учини ми милост, врати ми моје световно одело и узми натраг монашко.”
“Зашто, чедо моје?” упита ожалошћени старец.
“Као што знаш оче, ево већ девет година живим у манастиру. Постио сам и уздржавао се колико год сам могао и живео у послушности, безмолвију и страху Божијем и ја добро знам да ми је благост Божија опростила многа зла. Али ја често видим једног дечака који ме увек пита: “Зашто си ме убио”? Виђам га у сну, виђам га у цркви, за трпезом, свуда и он ми увек говори исто и нема у мени ни једног часа спокоја. Зато оче ја желим да одем и умрем за малишана. Њега сам сасвим безпотребно убио.”
Узевши своје одело и обукавши се он изиђе из лавре и оде у Диоспољ где следећег дана буде ухваћен и погубљен.
 
ГЛАВА 167
 
О авви Пимену пастиру
 
Авва Агатоник, игуман Кастелског општежића светога оца нашега Саве, нам је испричао следеће:
Једног дана сам пошао у Руву да посетим авву Пимена, пастира. Чим сам га нашао, исповедио сам му моје помисли. А када се смркло, он ме је самог оставио у једној пећини. Била је тада зима и оне ноћи је било особито хладно, тако да сам сав дрхтао од хладноће. Ујутру, дође ми старец и упита:
“Како си, чедо моје?”
“Опрости ми оче, ја сам веома лоше провео ноћ, хладноће ради.”
“Како то, чедо моје? Па мени није било хладно.” Ја сам се на ово веома зачудио, јер је он био наг, па га упитах:
“Учини ми љубав, оче, и реци ми како то да ти ниси озебао?”
А он ми одговори:
“Неки лав је дошао к мени, легао узаме и он ме је својим телом загрејао. Али да знаш брате, да ћу ја једног дана бити изједен од зверова.”
“Зашто?”
“Када сам још боравио у нашој заједничкој постојбини (обојица су била из Галатије) био сам пастир оваца. Једном сам угледао странца како пролази поред мога стада. Моји пси су се бацили на њега и растргли га на моје очи. Могао сам да га спасем, па ипак то нисам учинио. Зато знам да ћу и ја на исти начин умрети.”
Заиста, после три године, старец је, по његовим речима, био растргнут од зверова.
 
ГЛАВА 168
 
Поуке старца авве Александра
 
Старец авва Александар, послушник авве Викентија, је поучавао братију:
“Оци наши су тражили пустиње и невоље, а ми трчимо у градове и тражимо лагодност.”
Опет је рекао:
“У отаца наших цветале су врлине: сиромаштво и смирење, а сада царује богатство и гордост.”
Опет је рекао:
“Наши оци никада нису ни лице своје прали, а ми смо направили заједничка купатила.”
Опет је старец рекао:
“Авај нама, чеда моја, ми смо изгубили ангелски начин живота.”
На то га упита његов ученик, авва Викентије млађи:
“Да ли смо оче, баш толико слаби?”
“Шта кажеш Викентије, “баш толико слаби”? Уверавам те, чедо моје, да смо у телу налик на олимпијске атлетичаре, али је душа у нама слаба.”
Опет је рекао:
“Сви ми можемо јако добро да једемо и пијемо, да се лепо облачимо, али да будемо уздрживи и смирени, е, то вала не можемо.”
Опет је старец рекао:
“Тешко теби Александре, тешко теби. Колико можеш да будеш постиђен кад други буду примали венце!”
 
ГЛАВА 169
 
О једном слепом старцу
 
Живео је неки слепи старец у скиту лавре авве Сисоја. Његова келија је била удаљена пола миље од бунара, а он никада није дозволио да му неко доноси воду.
Узео је дугачко уже, један крај везао за бунар, а други за његову келију, док је остали део положио по песку. Када је дакле, ишао по воду за своје потребе, ходао је по ужету. Ово је чинио ради тога да би по ужету нашао бунар. Кад би се десило да песак, подигнут ветром, заспе уже, старец га је узимао у руке, стресао га и поново полагао по земљи да би ходао по њему.
Једном неки брат предложи старцу да му он доноси воду. На то му старец одговори:
“Ја ево брате, већ двадесет и две године на овај начин захватам воду за моје потребе, а ти сада хоћеш да ми узмеш мој труд?”
 
ГЛАВА 170
 
О светој подвижници која је умрла у пустињи
 
Постоји један манастир по имену Сампсо, удаљен двадесет миља од Јерусалима. Из овог манастира двојица отаца оду на поклонење на свету гору Синај. Кад су се вратили у свој манастир, испричали су нам следеће:
Поклонивши се светој Гори, на нашем путу повратка залутамо у пустињи. Много дана смо лутали по пустињи, као по мору. Једног дана угледасмо у даљини малу пећину и потрчасмо према њој. Кад смо се приближили пећини, спазисмо малецни бунар, око њега нешто траве и људске трагове и рекосмо један другоме:
“Заиста, овде живи слуга Божији.” Ушавши у пећину у њој не нађосмо никога. Једино смо чули нечије стењање. Пошто смо дуже време претраживали пећину, нађемо у њој нешто као јасле и неког ко је лежао у њима. Онда смо се приближили слуги Божијем и замолили га да нам се обрати. Како нам он ништа не одговори, ми га додирнусмо. Његово тело је још увек било топло, али је душа отишла ка Господу. Тада смо разумели да је починуо у време када смо ми улазили у пећину. Узели смо дакле његово тело са места где је лежало. Онда смо на сред пећине ископали гроб. Један од нас је скинуо своју расу у намери да њоме обавијемо тело старца за укоп. И кад смо старца положили на расу, схватили смо да се ради о жени. Прославили смо Бога. Обавивши опело над покојницом, ми је погребосмо и вратисмо се у наш манастир.
 
ГЛАВА 171
 
О Теодору философу и Зоилу чтецу
 
У Александрији су живела два дивна и врлинска мужа: Теодор философ и чтец Зоил. Са обојицом смо били пријатељи: са првим ради науке, а са другим ради заједничке домовине и сличних навика. Авва Теодор, философ није имао ништа друго сем једног огртача и нешто књига, а спавао је на једној клупи и кад год би могао, ишао би у храм. Касније је постао монах у манастиру Самала где је и завршио свој живот. И чтец Зоил се одликовао сиромаштвом. Имао је само један огртач и то веома стар и неколико књига. Био је преписивач књига. И њега су, када је скончао у Господу, сахранили у Литазомену у манастиру авве Паладија.
Неки од отаца, дошавши Кир-Козми схоластику, упитали су о овој двојици:
“Ко је од њих показао веће мужество и трпење у подвижништву?”
Он им је одговорио:
“Обојица су имала исту храну, исте постеље, исту одећу, исту уздрживост од свега сувишног, исту снисходивост, сиромаштво и самоодрицање. Авва Теодор философ је ишао бос, био је веома слабог вида, а изучавао је Стари и Нови Завет. Код чтеца Зоила није само његово туђиновање за похвалу, него и његова усамљеност, његов бескрајни труд и уздржаност језика. Никада није имао другова и рођака и није се обраћао никоме. Није се дотицао никаквог светског посла и себи није дозвољавао никакву утеху, нити било какву услугу од било кога. Сам је себи кувао, сам је прао, није дозвољавао себи чак ни утеху у читању душекорисних књига. Увек је био спреман да и друге помогне. Није обраћао пажњу ни на зиму, ни на врућиниу, ни на болест. Није знао ни за смех, ни за радост, ни за досаду, ни за расејаност. Увек је носио веома грубо одело испод којег је уживало мноштво вашију и никада није падао духом. Уосталом и он, као и први старец, имао је велику утеху у слободи да се неометано креће ван своје келије и током дана и током ноћи. Сваки од њих је дакле, добио награду сразмерно својим подвизима и по мери свога савршенства, по мери чистоте ума и срца, по мери страха Божијег и љубави, по мери свога служења на општу корист, по мери непрестаног славословља и молитава… Све је ово уједно било сакривено од људи, али је било познато и угодно Богу.”
 
ГЛАВА 172
 
О Кир-Козми схоластику
 
О овоме Кир-Козми схоластику многи су нам много причали, једни једно, други друго, а сви заједно веома много. Ми смо, ради користи читалаца, записали само оно што смо пажљиво проверили, или смо пак сами били очевидци.
Овај се муж одликовао смирењем, милосрђем, уздрживошћу, био је девственик, тих, миран, одан својим пријатељима, био је гостољубив и пун љубави према сиротима и невољнима. Наши су сусрети са њим били веома душекорисни, не само зато што смо га слушали и гледали док је поучавао друге, него и зато што је у њега била велика библиотека, већа од свих оних које су се тада налазиле у Александрији, а био је вољан да свакоме ко је хтео, позајми књиге на читање. Иначе, био је и веома сиромашан. У његовој кући ниси могао да видиш ништа друго сем књига, једног кревета и стола. Било је могуће да свако ко зажели уђе у његову кућу ради духовне користи и да чита његове књиге. Ја сам сваког дана одлазио к њему и истину вам кажем, никада га нисам видео да чита, или пише, против Јудејаца. Он је имао велику ревност да Јевреје обрати у истину. Због тога ме је често слао к одређеним Јеврејима да разговарам с њима, јер он је сам врло ретко излазио из своје куће.
Једног дана док сам био у посети овом Кир-Козми, а како сам био веома слободан пред њим, упитао сам га:
“Учини ми љубав и реци ми колико дуго живиш овако молитвено тихујући.”
Он је ћутао. А ја, не добивши одговор, поново му рекох:
“Реци ми, реци, ради љубави Господње.”
Он је мало поћутао, а онда ми рекао:
“Тридесет и три године.”
А ја, чувши ово, прославих Господа.
Кад сам га неком другом приликом опет посетио, замолио сам га:
“Молим те, учини ми крајњу љубав, јер те ради користи душе своје питам, шта си постигао после толиких година проведених у самоћи и у уздржању?”
А он, дубоко уздахнувши, из дубине срца одговори:
“Шта може постићи човек световњак седећи у овој кући?”
Ја га поново упитах:
“Молим те, реци ми ради Господа, а сам знаш да ће ми то користити.”
Побеђен мојим молбама он ми одговори:
“Опрости ми на искрености, мислим да сам успео у три ствари: научио сам се да се не смејем, да се не кунем и да не лажем.”
 
ГЛАВА 173
 
Чудо отшелника Теодора евнуха
 
Живео је неки отшелник Теодор евнух у близини свете реке Јордана. Једном је био приморан да по неком послу отпутује у Цариград. Тако је ушао у лађу. А лађа је толико дуго пловила по мору да је у њој нестало питке воде. Морнари и путници су били у великој невољи и очајању. Тада је пустињак устао, подигао своје руке к небу и помолио се Богу који избавља од смрти душе наше. Завршивши молитву и осенивши море крсним знаком, он рече морнарима:
“Нека је благословен Господ, узмите воде колико вам треба.”
А они напунише све судове слатком водом из мора и сви на лађи прославише Бога.
 
ГЛАВА 174
 
Чудо једног благочестивог капетана
 
Авва Григорије отшелник нам је причао следеће: Пошавши из Византа седнем у лађу да бих допутовао у Свети Град. У исту лађу је ушао и један од царских телохранитеља са женом и децом и својом пратњом. Он се заветовао да посети Свети Град и да се поклони тамошњим светињама. Капетан брода је био веома богобојазнив хришћанин, који је држао све постове. За време путовања, слуге оног царског телохранитеља су обилно трошиле воду на броду. А када смо стигли на сред мора нестала нам је вода и ми смо се нашли у врло тешком положају. Жалосно је било видети жене, младиће и малу децу онесвешћене од жеђи. Изгледали су као мртви. Пошто смо провели три дана у овом врло незавидном положају и нисмо више имали наду на живот, царски телохранитељ, који није могао поднети ово стање, исуче мач, у жељи да посече и капетана и морнаре говорећи да су они криви за нашу погибију јер нису брод снабдели са довољном количином воде. Ја сам онда почео да молим царског телохранитеља рекавши му:
“Не чини то! Боље би нам било да се помолимо Господу Исусу Христу, истинитом Богу нашему, “који чини ствари велике и неиспитљиве, дивне, којима нема броја”[1]. Ево и ти видиш да се и сам капетан већ три дана моли и да пости”.
Тада се царски телохранитељ умири. А четвртога дана око подне капетан брода устаде са молитве и објави снажним гласом:
“Слава Теби Христе Боже наш” тако да смо се ми тргли од његовог гласа. Онда се обрати морнарима:
“Разапнимо коже за скупљање кише”.
Само што су морнари разапели коже, појави се облак изнад лађе и поче падати киша толико дуго док се нису напунили сви судови на броду. Ово је било велико и запањујуће чудо, јер иако је брод пловио по мору, облак га је следио и киша је падала само на брод, никако ван њега.
 
ГЛАВА 175
 
О милосрђу цара Зинона[2]
 
Неко од отаца нам је испричао о цару Зинону следеће:
Једном је цар увредио ћерку неке жене. Жена је често одлазила у храм пресвете Владичице наше Богородице Марије, молећи јој се и кроз сузе говорећи: “Казни цара Зинона”.
Доста дуго је она ово чинила, док јој се Пресвета Богородица није јавила и рекла јој:
“Веруј ми жено, више пута сам желела да га казним, али ме спречава његова десница.”
Цар Зинон је био веома милостив и дареживе руке.
 
ГЛАВА 176
 
О крштењу једног Јеврејина у песку
 
Авва Паладије нам је причао да је од једног од отаца по имену Андреј (којег смо и ми срели), чуо следеће казивање:
Док сам још био млад човек, био сам веома немирна духа. А када је настао рат и безвлашће, побегли смо из Палестине ја и друга деветорица, од којих је један био веома трудољубив и побожан, а други је био Јеврејин. Када смо зашли у пустињу, Јеврејин се смртно разболео и ми смо се нашли у веома незгодном положају, јер нисмо знали шта са њим да чинимо. Никако нисмо желели да га напустимо. Сваки од нас га је носио на својим плећима према снази коју је имао.
Желели смо да га донесемо до неког града, или до неке трговачке станице да не би сам умро у пустињи. Међутим, како је млади Јеврејин сасвим телесно изнемогао због глади, превеликог замора, високе температуре и жеђи узроковане сунцем, које нас је жегло, и пошто је био сасвим близу смрти, јер већ није могао ни да се држи за онога који га је носио, одлучисмо да га оставимо у пустињи да на миру сконча. Сви смо се тада већ били уплашили да и нас због жеђи не задеси смрт у пустињи. Чим смо га плачући спустили на песак, он је прозрео нашу намеру да га оставимо и почео да нас заклиње следећм речима:
“За име Бога “који ће судити живима и мртвима”[3] не остављајте ме да умрем као Јеврејин, него као хришћанин. Учините ми, дакле, милост и крстите ме да бих овај живот напустио као хришћанин и да би тако душа моја отишла ка Господу.”
Ми му на то одговорисмо:
“Да ти искрено кажемо, брате, нама није дозвољено да учинимо нешто тако, јер смо световњаци, људи
који живимо у свету, а за то је потребан епископ или бар презвитер, сем тога овде нема воде за крштење.”
Међутим, он је кроз сузе наставио да нас преклиње:
“Хришћани, не остављајте ме да умрем без тако великог дара, без крштења.”
Били смо у великој муци. Онда један од нас, онај трудољубиви човек, као покренут одозго, рече:
“Подигните га и скините одећу са њега.”
Са доста муке смо свукли његову одећу и поставили га на ноге.
Онда је онај трудољубац три пута захватио песак својим шакама и излио га на главу младића изговоривши:
“Крштава се Теодор у име Оца и Сина и Светога Духа” а ми смо, чим је било изговорено име Једносуштне Тројице, Којој се сви клањамо, одговорили са “Амин.”
За име Божије, сведочим вам браћо, толико га је оснажио и излечио Христос, Син Бога живога, да се на њему није осетио ни траг од претходне болести. Напротив, он је потпуно здрав, оснажен, бодро ишао испред нас по пустињи. А када смо дошли у Аскалон, испричасмо читав овај догађај блаженом и светом Дионисију, епикопу града. Тада овај, заиста свети Дионисије, будући веома задивљен овим необичним чудом, сазва све своје свештенство, упозна га са догађајем и свима постави питање да ли једно овако обављено крштење са песком може да се призна или не.
Једни су говорили да крштење треба признати због чуда, које се десило, други су опет говорили да га не треба признати. Свети Дионисије је тада изнео своје мишљење:
“Свети Григорије Богослов у тридесет деветој поуци о божанском просвећењу, наводи следећа крштења:
– Мојсејево крштење у води, а пре тога у облаку и у мору,
– Јованово крштење, које није било јудејско зато што није било само водом него и покајањем,
– Исусово крштење у Духу Светоме и оно је савршено крштење,
– крштење мученичко, у крви проливеној за веру и
– пето крштење у сузама покајања.
Али којим од ових крштења је крштен млади Јеврејин да би оно било признато? Да бисмо донели исправан закључак, сетимо се речи Господњих Никодиму “Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божије”[4].
Блажени овај епископ Дионисије одлучи да јуношу пошаље на свети Јордан да се крсти, а оног трудољубца рукоположи за ђакона.
 
ГЛАВА 177
 
Нечасна смрт монаха који се настанио у келији Евагријевој[5]
 
Авва Јован Киликијски нам је испричао да је, док је молитвено тиховао у Енату александријскоме, чуо од једног посетиоца, египатског монаха, следеће:
У лавру Келија је дошао неки брат у жељи да се ту настани. Поклонивши се игуману, он је затражио благослов да се настани у Евагријевој келији. Игуман му је одговорио да он не може живети у тој келији.
“Ако не могу да живим у њој, нећу се ни задржавати код вас” одговори брат.
“Да ти искрено кажем, чедо, тамо је настањен ужасни демон. Он је искварио Евагрија, одвратио га од праве вере, нашаптао му његове искривљене догмате и од тада не дозвољава никоме да се у тој келији настани.” Брат је и даље био упоран: “Остаћу овде само ако се у њој настаним.” “Кад је тако, учини по својој вољи, иди и настани се где желиш” одговори му игуман.
Брат оде у Евагријеву келију и проведе у њој једну седмицу. А када освану недеља, брат дође у храм на молитву, што је прилично утешило игумана. Међутим, како брат следеће недеље није дошао на молитву, игуман замоли два брата да оду и виде зашто он није дошао у храм. А они отишавши у келију нађоше несрећног брата да је себи ставио омчу око врата и да је тако скончао.
 
ГЛАВА 178
 
О једном препростом старцу
 
Авва Георгије, презвитер Схоларијевог манастира[6], нам је причао да је у Мониду молитвено тиховао један веома трудољубив и препрост старец, који се, без расуђивања, причешћивао где год је могао. Једнога дана њему се појави ангео Божији и рече:
“Реци ми старче, како желиш да те сахранимо кад будеш умро: као што се сахрањују египатски монаси, или можда као јерусалимски?”
“Не знам” одговори старец.
“Размисли о томе, а ја ћу ти доћи кроз три недеље по одговор.”
Тада старец оде неком другом старцу и исприча му све шта је чуо од ангела. Саслушавши га, старец дође у усхићење и пошто га је дуго времена посматрао, рече му надахнут од Бога:
“Где се причешћујеш Светим Тајнама?”
“Где стигнем”.
Тада му старец рече:
“Гледај да се више не причешћујеш нигде изван свете Православне и апостолске Цркве, која се ослања на четири света Сабора: Никејски од 318 отаца, Цариградски од 150, први Ефески од 200 и Халкидонски од 630.”[7]
А када ти ангео поново дође, ти му реци да желиш да се сахраниш по јерусалимском обичају.”
После три недеље дође ангео старцу и упита га:
“Јеси ли се смислио старче?”
А старец му одговори:
“Желим да будем сахрањен као што се сахрањују јерусалимски монаси.”
“Добро, добро” рече му ангео.
Старец одмах предаде душу Богу. Све се ово десило да он не би изгубио своје подвиге и био осуђен као јеретик.
 
ГЛАВА 179
 
О једној светој девственици
 
Посетили смо авву Јована отшелника, прозваног Огњени и он нам је испричао да је од авве Јована Моавитскога чуо о једној девственици која је живела у светом граду Јерусалиму.
Одликовала се великим благочешћем и у врлинама је била велика пред Богом. Пошто је ђаво омрзао ову девственицу, он напуни једног младог човека сатанском страсти према њој. Али, чудесна ова девственица, осетивши ђавоље замке, а сажаљевајући младог човека, узе мало наквашеног боба у завежљај и удаљи се у пустињу. Тако је она уклонила саблазан од младића, уједно се побринула о спасењу његове душе, а за себе је изабрала безазлену пустињу.
После много времена проведеног у пустињи, устроји Божија промисао да је у Јорданској пустињи угледа неки отшелник. Требало је да њен врлински живот не остане непознат.
“Амма, шта радиш у овој пустињи?” А она желећи да сакрије свој подвиг, одговори отшелнику:
“Опрости ми оче, залутала сам у пустињи, али Бога ради, учини ми милост и покажи како да из ње изађем.”
Пустињак, сазнавши од Бога о њеном случају, рече:
“Уверавам те амма, нити си ти изгубила пут, нити га тражиш. А и сама знаш да је лаж од ђавола. Него, реци ми праву истину, зашто си дошла у ову пустињу?”
“Опрости ми оче,” одговори му она, “један се младић саблазнио о мене и зато сам дошла у ову пустињу. Више волим да у њој умрем, него да било коме послужим на саблазан и спотицање, као што нам Апостол заповеда[8]”
“Колико си времена провела овде?”
“Са благодаћу Христовом, седамнаест година.”
“А чиме се храниш?”
Девственица извади онај завежљај са наквашеним бобом и одговори отшелнику:
“Ево, ово платно које видиш је изишло самном из града са нешто наквашеног боба и толику је милост учинио Бог према мени недостојној да се све ово време храним њиме, а боб не нестаје. И ово да знаш оче, да ме је милосрђе Божије толико покривало да ме до данас за свих ових седамнаест година нико од људи није видео, док сам ја њих све видела.”
Чувши све ово отшелник прослави Бога.
 
ГЛАВА 180
 
О отшелнику Јовану
 
Преподобни Дионисије, презвитер и сасудохранитељ свете Цркве у Аскалону, причао нам је о авви Јовану отшелнику да је у његово време одиста био велики по Богу муж, а да би нам показао колико је авва Богу угодио, навео је следеће чудо које се авви Јовану редовно дешавало:
Старец је тиховао у крајевима око села Сохе на неких двадесет миља од Јерусалима. У својој пећини је имао икону Пресвете и Пречисте Владичице наше и увек девојке Марије, која је у наручју држала Богодете Христа. Када би старец одлучио да некуда иде у удаљене пустиње или у Јерусалим да би се поклонио Часноме Крсту, или на поклонење на Синај, или у храмове светих мученика Христових који су од Јерусалима били мање или више удаљени (старец је био велики поштовалац мученика) па би сада ишао на поклонење светом Јовану у Ефес, затим светоме Теодору у Евхаит, а пре кратког времена у Исавријску земљу, светој Текли у Селевкију, час би ишао до светог Сергија у Сапсу, једном ка једном светитељу, други пут ка другоме. Увек кад би кретао на поклонење, он би по своме обичају прислуживао кандило, а онда би стао на молитву преклињући Бога да Он управља његовим поклонством. Затим би се обратио Пресветој Богородици уперивши поглед ка њеној икони:
“Пресвета Богородице, пошто крећем на далек пут и задржаћу се више дана, побрини се за Твоје кандило. Ако би требало да се угаси, сачувај га ако Ти то желиш, јер ја одлазим имајући Тебе као заштитницу на путу.”
Изговоривши ове речи пред иконом, он би одлазио на свој пут. Обавивши намеравано путовање које би трајало и по месец дана, некада два, три, до пет шест месеци он је, вративши се, налазио своје кандило прислужено, да гори као што га је оставио одлазећи на пут и никада га није нашао да је престало да гори, било да је устао са постеље, било да се враћао са пута, или из пустиње.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јов. 6, 9
  2. Зинон је био цариградски автократор (476-491). Био је веома милосрдан човек. На ширем плану желео је да помири православне са несторијанцима и монофизитима, али без успеха.
  3. Символ вере.
  4. Јов. 3, 5
  5. Евагрије је био монах пореклом из Ивира Понтијског. Имао је посебне везе са светим Василијем Великим и Григоријем Богословом. Био је архиђакон цариградски, а затим се подвизавао у Нитрији и у Келијама где је и умро 399. Пети Васеленски сабор га је осудио као јеретика због његовог оригенског учења.
  6. Схоларијев манастир је добио име по свом првом настојатељу игуману Схоларију, ученику преподобних Саве и Јована. Манастир је подигла царица Евдокија, а налазио се у Источној пустињи на неких педесетак километара западно од манастира светог Ефтимија.
  7. Васеленски сабори: I у Никеји 325. против Арија, П у Цариграду 381. против Македонија духоборца, III у Ефесу 431. против Несторија, IV у Халкидону 451. против Евтихија, V у Цариграду 553. против Евтихија и Несторија, VI у Цариграду 681. против монотелита, VII у Никеји 787. против иконоломаца, и за васпостављање и поштовање икона. Значи, време у које су два старца водила разговор је свакако била прва половина шестога века.
  8. 2. Кор. 6, 3

Comments are closed.