NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNI LUG (LIMONAR)

DUHOVNI LUG (LIMONAR)

 

DUHOVNI LUG (LIMONAR)
 

 
GLAVA 141. Mudar odgovor avve Olimpija
GLAVA 142. Drugi mudar odgovor avve Aleksandra
GLAVA 143. O razbojničkom vođi Davidu koji je kasnije postao monah
GLAVA 144. Pouke jednog starca koji je živeo u pustinji Kelije
GLAVA 145. O blaženom Genadiju patrijarhu carigradskom i o njegovom čtecu Harisiju
GLAVA 146. Viđenje Evlogija patrijarha aleksandrijskog
GLAVA 147. Čudesna ispravka popslanice pape Lava patrijarhu Flavijanu
GLAVA 148. Viđenje Teodora episkopa Darne o istom papi
GLAVA 149. Pripovedanje Amosa patrijarha jerusalimskog o istome
GLAVA 150. O preosvećnom episkopu Romile
GLAVA 151. Kazivanje avve Jovana Persijanca o svetom papi Grigoriju
GLAVA 152. O avvi Markelu skitskom
GLAVA 153. Odgovor raitskog monaha bratu svetovnjaku
GLAVA 154. O Teodoru svetovnjaku
GLAVA 155. Pripovedanje avve Jordana o trojici Saracena koji su se međusobno poubijali
GLAVA 156. Odgovor jednog starca dvojici filosofa
GLAVA 157. O jednom psu koji je pokazao put monahu
GLAVA 158. O magarcu otšelnika mareskih
GLAVA 159. Pripovedanje i saveti avve Mine
GLAVA 160. O javljanju demona jednom starcu
 


 
GLAVA 141
 
Mudar odgovor avve Olimpija
 
Neki brat je posetio avvu Olimpija u lavri svetog Gerasima Jordanskog i upitao ga:
„Kako možeš da živiš ovde, pored tolike žege i komaraca[1]?“
„Komarce trpim da bih se spasao večnog crva. Na isti način podnosim i ovu žegu, jer se bojim večitoga ognja, jer ova žega je privremena, a onom ognju nema kraja.“
 
GLAVA 142
 
Drugi mudar odgovor avve Aleksandra
 
Neki drugi brat je otišao k avvi Aleksandru, u lavru svetog Gerasima i rekao:
„Avva, želim da napustim kraj u kome obitavam zbog mnogog uninija.[2]“
„To je, čedo, nesumnjivi znak da u umu svome ne držiš ni večni pakao, ni Carstvo Nebesko. Da je drugačije, ne bi padao u uninije“ mudro mu odgovori avva Aleksandar.
 
GLAVA 143
 
O razbojničkom vođi Davidu koji je kasnije postao monah
 
U Tivaidi, u blizini grada Antina smo, radi duhovne koristi, posetili mudroga Fivamona. On nam je pričao da je u krajevima ermupoljskim živeo neki razbojnik po imenu David, koji je mnoge opljačkao, poubijao i učinio premnoga zla, kao niko do tada. Jednom, dok je bio na svom razbojničkom delu u planini i oko sebe imao više od trideset drugih razbojnika, dođe k sebi, pokaja se za sve što je učinio i ostavivši sve svoje drugove, otide u manastir. Pokucao je na vrata.
„Šta želiš?“ upita ga vratar.
„Želim da postanem monah.“
Vratar otide do igumana manastira i obavesti ga o slučaju. Avva iziđe pred razbojnika i videvši da je on čovek u godinama, reče:
„Ne možeš ovde da živiš. Ovde se bratija mnogo umara, njihov je podvig veliki, a ti si naučio drugačije da živiš i ne verujem da ćeš moći da podneseš pravilo manastirskog života.“
Razbojnik ga je i dalje molio:
„Sve mogu da izdržim samo me primi,“ No, avva beše uporan govoreći:
„Ne možeš.“
Onda mu razbojnik reče:
„Da znaš, ja sam David, razbojnik i ovde sam došao da oplakujem svoje grehe. Ako ti ne želiš da me primiš, zaklinjem se tebi i Onome Koji živi na nebesima da ću se vratiti u svoje prvo zanimanje i da ću sabrati sve koji su bili sa mnom, pa ću da dođem da vas pobijem i da razorim vaš manastir.“
Čuvši ovo, avva ga primi u manastir, postriže ga i obuče u monašku shimu, a on poče da se podvizava, ubrzo prevazišavši sve monahe u uzdržanju, poslušnosti i smirenoumlju. U to vreme u manastiru je živelo oko sedamdeset monaha. On je svima bio za primer i na korist. Jednog dana, dok je sedeo u svojoj keliji, pojavio mu se angeo Gospodnji i rekao:
„Davide, Davide, oprostio ti je Gospod Bog grehe tvoje i ti ćeš od sada činiti čudesa.“
„Ne mogu da verujem da mi je Bog za tako kratko vreme oprostio sve moje grehe, čak i one teže od morskog peska.“
Na to mu angeo reče:
„Ako nisam žalio sveštenika Zahariju koji mi nije poverovao da će mu se u starosti roditi sin, pa sam mu vezao jezik i time pokazao da ne treba da sumnja u moje reči, zar ću tebe poštedeti? Zbog toga ćeš od sada biti potpuno nem.“
Tada se i David pokloni angelu i progovori:
„Dok sam bio u svetu i dok sam činio bezakonja i krvoprolića mogao sam da govorim. Sada kad hoću da budem sluga Božiji i da mu prinosim slavoslovlja kroz himne, ti hoćeš da mi zavežeš jezik?“ Angeo odgovori:
„Od sada ćeš govoriti samo u vreme molitve Bogu, ali ćeš za sve druge stvari biti nem.“
Ovako se i dogodi. Gospod kroz ovog svog slugu učini mnoga čudesa. On je mogao da poje psalme, ali sem u bogosluženjima, nijednu reč nije mogao da progovori. A onaj koji nam je sve ovo ispričao je tvrdio:
„I ja sam ga više puta video i kroz njega slavio Boga[3].“
 
GLAVA 144
 
Pouke jednog starca koji je živeo u pustinji Kelije[4]
 
Besedio je neki starec bratiji u pustinji Kelije: „Ne poželimo braćo da budemo robovi egipatskim zadovoljstvima, koja nas čine slugama faraona, našeg smrtnog neprijatelja.“
Opet je starec rekao:
„O, kada bi ljudi bar onoliko priležnosti, koliko imaju prema zlu, pokazali prema dobru, kada bi žurbu kojom žure u pozorišta i pusta praznovanja, kada bi svoje srebroljublje, praznoslovlje i nepravdu pretvorili u čežnju za blagočešćem, tada nam ne bi bilo nepoznato koliko nas Bog visoko ceni i koliku nam je silu dao protiv demona.“
Opet je rekao:
„Nema ničega većeg od Boga, ničega Njemu ravna, niti ičega približno sličnog Njemu. Ko je dakle jači i blaženiji od onog kojemu je Bog pomoćnik?“
Opet je rekao:
„Bog je svuda prisutan, ali je On najbliži onima koji su blagočestivi, koji se trude i nisu čedni samo u svojim rečima, nego blistaju i u delima svojim. A tamo gde postoji Bog, ko sme da čini zlo, ili ko sme da pravi spletke?“
Opet je rekao:
„Ljudska snaga nije u čovekovoj prirodi, jer je ona promeniva, nego u njegovom izboru da se upravlja po volji Božijoj. Pobrinimo se dakle, čeda moja, za našu dušu bar onoliko koliko se brinemo za naša tela.“
Opet je starec rekao:
„Sabirajmo lekovita sredstva za dušu koja su: blagočešće, pravednost, smirenje, poslušnost. A lekar duša naših Hristos je uvek blizu nas i spreman da nas izleči. Dobro bi bilo dakle da Ga ne prezremo.“
Opet je rekao:
„Gospod nas uči da budemo uzdrživi, a mi bednici sa našom raslabljenošću sve više i više tonemo u zadovoljstva.“
Opet je starec rekao:
„Predajmo sebe Bogu na način koji nam preporučuje sveti apostol Pavle „kao oživljeni iz mrtvih“[5]. Ne obazirimo se unazad da ne bi tako zanemarili ono što je pred nama. Združimo se sa apostolom koji za sebe kaže „i trčim prema cilju radi nagrade nebeskog priznanja[6].“
Nekog starca je upitao jedan brat:
„Zašto ja stalno osuđujem braću?“
„Zato što ti još nisi upoznao samoga sebe. Jer onaj ko poznaje sebe, taj ne primećuje grehe svoje braće.“
 
GLAVA 145
 
O blaženom Genadiju[7] patrijarhu carigradskom i o njegovom čtecu Harisiju
 
Posetili smo hram opštežića Salama koji se nalazi nedaleko od Aleksanrije i tamo zatekli dva starca. Oni su nam tvrdili da su bili prezviteri Carigradske Crkve. Ispričali su nam o blaženom Genadiju, patrijarhu carigradskom da je često bio uznemiravan od mnogih ljudi zbog čteca Harisija, koji je živeo veoma lošim životom.
Dozvavši čteca, patrijarh se potrudio da ga urazumi, ali pouka nije nimalo dejstvovala na njega. Zato je bio kažnjen po pravilima otaca i po pravilima Crkve. Pošto je, posle nekog vremena, patrijarh shvatio da kazna ni malo ne koristi čtecu, jer je on postao i ubica, a bavio se i magijom, patrijarh posla svog glasnika u hram svetog Elefterija, u kojem je Harisije inače bio čtec i zapovedi mu:
„Reci svetome Elefteriju – tvoj vojnik, sveti Elefterije, mnogo greši. Ili ga ispravi, ili ga odluči.“
Došavši u hram svetoga Elefterija i stavši prema žrtveniku patrijarhov glasnik uzdiže svoju ruku i obrati se mučeniku:
„Patrijarh Genadije ti poručuje, sveti mučeniče Hristov, preko mene grešnoga: tvoj vojnik mnogo greši. Ili ga popravi, ili ga odluči.“
Sledećeg dana je uzročnik mnogih zala nađen mrtav. Svi su bili poraženi strahom i proslavili Boga.
 
GLAVA 146
 
Viđenje Evlogija patrijarha aleksandrijskog41)
 
Kada smo bili u Enatu u manastiru Tugara, iguman avva Mina nam je ispričao da je sveti patrijarh Evlogije, dok je jedke noći nasamo obavljao svoje monaško pravilo u patrijaršijskoj kapeli, video da pored njega stoji arhiđakon Julijan. Čim ga je spazio, začudio se veoma arhiđakonovoj smelosti da mu dođe bez prethodne najave i to u vreme njegove lične molitve. Ipak je prećutao. Završivši psalmopojanje, patrijarh učini zemni poklon. To isto učini i javljeni u liku đakona. Poklonivši se patrijarh ustade, dok đakon ostade na podu. Okrenuvši se prema njemu, patrijarh mu se obrati:
„Dokle ćeš ostati na podu?“
„Dok mi ti sam ne pružiš ruku i ne podigneš me, ja ne mogu ustati“ odgovori arhiđakon.
Tada avva pruži ruku, dohvati ga i podigne. Zatim produži psalmopojanje. Posle nekog vremena osvrnu se oko sebe i shvati da je potpuno sam. Po završetku jutarnjeg pravila, patrijarh pozva svog kelejnika i upita ga:
„Zašto me nisi obavestio o dolasku arhiđakona, pa je on bez najave ušao k meni i to u toku noći?“
Kelejnik ga je uveravao da niti je on koga video, niti je iko ulazio u dvor. Pošto mu patrijarh nije poverovao, zamolio ga je da pozove vratara. A kad je ovaj došao, upitao ga je:
„Zar nije arhiđakon Julijan noćas ulazio ovde?“
Ovaj ga je kuneći se uveravao da zaista niko nije ulazio u dvor, niti je iz njega izlazio. Tek tada se patrijarh umirio.
Čim je svanulo javio mu se arhiđakon Julijan za blagoslov. Patrijarh ga upita:
„Zašto ti, arhiđakone Julijane, nisi poštovao pravilo naše kuće pa si noćas nenajavljen došao k meni?“
„Molitvama tvojim vladiko, niti sam noćas dolazio ovde, niti sam izlazio iz moje kelije do samog ovog časa.“
Tada je veliki Evlogije shvatio da mu se javio sam sveti mučenik Julijan[8] da bi ga pobudio da obnovi njegov hram koji je tokom vremena toliko ostareo, da je bio sklon padu. Poštovalac mučenika, ovaj božanstveni Evlogije pruži svoju ruku i sa velikom revnošću podiže novi hram i ukrasi ga kako priliči hramu sveštenomučenika.
 
GLAVA 147
 
Čudesna ispravka poslanice pape Lava[9] patrijarhu Flavijanu[10]
 
Još nam je isti avva Mina, iguman pomenutog manastira, pričao da je iz usta samog avve Evlogija, patrijarha i pape aleksandrijskog, čuo sledeće kazivanje:
Kada sam boravio u Carigradu posetio sam rimskog arhiđakona, gospodina Grigorija, vrlinskog muža, koji mi je pričao o svetom i blaženom Lavu, papi rimskom. U Rimskoj Crkvi je zapisano predanje da je taj papa Lav, napisavši poslanicu svetom Flavijanu, patrijarhu carigradskom, protiv nečesnih Evtihija i Nestorija, poslanicu stavio na grob svetog apostola Petra i da se zatim preko molitve, posta i bdenja obratio vrhovnom Apostolu rečima:
„Ako sam ja kao čovek nešto propustio, ti kome je od Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista poverena Crkva i ovaj presto, ispravi sam ono što sam napisao.“
Po isteku četrdeset dana javio mu se sam Apostol u vreme molitve i rekao:
„Pročitao sam i ispravio.“ I zaista, uzevši svoju poslanicu sa groba svetoga Petra, otvori je i nađe da je ispravljena rukom Apostola.
 
GLAVA 148
 
Viđenje Teodora episkopa Darne o istom papi
 
Teodor, episkop Darne livijske, nam je ispričao sledeće:
Kada sam bio singel kod svetog pape Evlogija, video sam u snu blistavog, visokog muža koji mi je rekao:
„Najavi me patrijarhu Evlogiju.“
„Ko si ti gospodine i kako naređuješ da te najavim?“
On mi odgovori:
„Ja sam Lav, papa rimski.“ Zatim sam otišao do Evlogija i obavestio ga:
„Sveti i blaženi papa Lav, upravitelj Rimske Crkve, želi da vam se pokloni.“
Čim je ovo čuo, patrijarh Evlogije ustade i potrča papi u susret. Posle zajedničkog celiva, satvorivši molitvu, oni sednu. Tada se čudesni i bogonosni Lav obrati patrijarhu Evlogiju sledećim rečima:
„Da li znaš zašto sam došao k tebi?“
„Ne.“ odgovori patrijarh Evlogije.
„Došao sam da ti zahvalim što si prekrasno i silno zastupao moju poslanicu, koju sam napisao našem bratu Flavijanu, patrijarhu carigradskom, što si podržao moje mišljenje i tako zatvorio usta jereticima. Znaj, brate, da nisi samo meni pomogao svojim trudom, nego i samom vrhovnom apostolu Petru, a pre svega i samoj nama i od nas propovedanoj istini koja je Hristos Bog naš.“
Ovo snoviđenje nisam imao samo jednom, nego tri puta. O njemu sam ispričao svetome papi Evlogiju. Čim je ovo čuo, on je zaplakao, uzdignuo ruke prema nebu i zablagodario Bogu rekavši:
„Blagodarim ti, Gospode Bože naš, što si mene nedostojna udostojio da budem propovednik istine Tvoje. Radi molitava tvojih služitelja Petra i Lava, dobrota Tvoja je primila moje malo usrđe kao dve udovičine lepte.“
 
GLAVA 149
 
Pripovedanje Amosa patrijarha jerusalimskog[11] o istome
 
Kada je avva Amos došao u Jerusalim i bio hirotonisan za patrijarha, dođu da mu se poklone igumani svih manastira. Među njima sam bio i ja sa svojim igumanom. Patrijarh se obratio ocima sledećim rečima:
„Molite se za mene oci, jer sam uzeo na sebe veliko i preteško breme i patrijaraška služba me veoma plaši. Jer Petru, Pavlu, Mojseju i njima sličnima je priličilo da napasaju razumne duše, a ja sam bedan i grešan. Od svega se najviše plašim tereta rukopolaganja. Čitao sam da je blaženi Lav, bivši upravitelj Rimske Crkve, četrdeset dana u molitvi i postu proveo kraj groba apostola Petra tražeći da ga sam Apostol zastupi pred Bogom i izmoli oproštaj njegovih grehova. I zaista, kada se navršilo četrdeset dana, javio mu se apostol Petar i rekao:
„Molio sam se za tebe. Oprošteni su ti svi gresi sem greha što si i nedostojne rukopolagao. Za ovo ćeš sam morati da daš odgovor.“
 
GLAVA 150
 
O preosvećenom episkopu Romile
 
Pričao nam je avva Teodor da postoji gradić Romila trideset milja udaljen od Rima. U njemu je živeo jedan episkop, vrlinski i značajan muž. Jednog dana su ga neki stanovnici Romile oklevetali kod blaženog pape rimskog Agapita[12] da jede iz osvećenih crkvenih sasuda. Papa, začuđen ovakvom vešću, pošalje dva klirika koji peške dovedu u Rim svezanog episkopa i bace ga u tamnicu. Pošto je episkop proveo tri dana u tamnici, nastupi nedelja. U osvit nedelje, dok je papa još spavao, njemu se neko javi u snu i reče:
„U ovu nedelju ni ti, niti iko od klirika ili episkopa koji se nalaze u ovom gradu da ne služi Liturgiju, nego da je služi episkop kojeg držiš zatvorenog u tamnici, njega želim da danas služi.“
Čim se papa probudio pomisli u sebi o snu koji je sanjao takve sam optužbe slušao protiv njega i on da mi danas služi?! Međutim, zaspavši on opet čuje glas:
„Rekoh ti, episkop koji se nalazi u zatvoru, on da mi danas služi.“
Ovaj se glas i po treći put ponovio. Onda se papa razbudio i odmah naredio da mu se dovede zatvoreni episkop.
„Koja je tvoja tajna duhovna radnja?“ upitao ga je papa.
„Ja sam grešan čovek“ bio je jedini odgovor episkopov.
Kako više ništa nije mogao da sazna od episkopa, papa mu reče:
„Danas ćeš ti služiti Liturgiju.“ I zaista, kada episkop stade pred sveti presto, papa stade pored njega, a đakoni oko prestola, otpoče sveta Liturgija. I kada nastupi vreme za sveti prinos, poče episkop da čita molitvu prinošenja. Taman da je završi, poče ispočetka da je čita. Tako isto po treći, po četvrti put, ali nikako da završi molitvu. Kako su svi bili začuđeni zbog odugovlačenja Liturgije, upita papa episkopa:
„Šta to znači, ti već četvrti put čitaš molitvu i ne možeš da je završiš?“
„Oprosti mi sveti papo, ja nisam video, kao što sam to do sada gledao, silazak Svetog Duha i zato ne završavam molitvu. Ali udalji od svetog prestola đakona koji drži ripidu, jer se ja ne usuđujem da mu to kažem.“
Đakon se udalji na reči svetog Agapita i odmah i episkop i papa videše silazak Svetog Duha. Tada se i zavesa koja se nalazila iznad svetog žrtvenika sama podigla i natkrila je i papu i episkopa i đakone i sveti žrtvenik za čitava tri sata.
Tada je božanski Agapit razumeo da je ovaj episkop veliki pred Bogom i da je oklevetan. I ožalosti se tada što mu je i on učinio nepravdu i odluči da ništa više ne rešava brzb i nepromišljeno, nego da odlučuje duboko razmišljajući i uz strpenje.
 
GLAVA 151
 
Kazivanje avve Jovana Persijanca o svetom papi Grigoriju[13]
 
U Monidu smo posetili avvu Jovana Persijanca koji nam je ispričao sledeće o velikom Grigoriju, blaženom episkopu rimskom:
Bio sam u Rimu na poklonenju grobovima svetih apostola Petra i Pavla. Jednog dana dok sam bio u gradu ugledah papu Grigorija koji je trebalo da prođe pored mene. Ja reših da mu se poklonim i da od njega uzmem blagoslov. Kada su me ugledali njegovi pratioci, svi od reda počeše da me preklinju:
„Avva, ne klanjaj mu se.“
Ali ja nisam razumeo radi čega mi to govore, a smatrao sam nepriličnim da mu se ne poklonim. Kada mi se papa dovoljno približio i shvatio moju nameru za ime Božije, braćo, on se prvi baci na zemlju i nije hteo da se podigne sve dok ja prvi nisam ustao. Onda me je sa velikim smirenjem celivao i iz svoje ruke pružio tri zlatna novčića naredivši da mi se da rasa i sve ostalo što mi je potrebno. A ja proslavih Boga koji mu je dao toliko smirenje, milosrđe i ljubav prema svima.
 
GLAVA 152
 
O avvi Markelu skitskom
 
U lavri Monida smo posetili avvu Markela skitskog, a starec, želeći da nam da pouku, ispriča nam sledeće:
Dok sam još živeo u rodnom mestu (a bio je iz Apamije) nalazio se tamo džokej po imenu Filerim. Jednog dana on bude pobeđen u trki i zato nije dobio palmovu grančicu u znak pobede. Zato su ljudi, koji su inače navijali za njega, burno negodovali:
„Filerim nije dobio pobedničku palminu grančicu.“
Kada sam došao u Skit desilo se da me je, ponekad, mučila pomisao da se vratim u svet. A ja sam onda u svim tim trenucima govorio sebi:
„Markele, Markele, Filerim u svetu ne osvaja palmine grančice.“
Ove reči su, po milosti Hristovoj, toliko snažno delovale na mene da ja trideset i pet godina nisam izlazio iz Skita sve dok varvari nisu opustošili Skit, a mene proterali u Pentapolj.
Isti ovaj avva Markel nam je pripovedao kao o nekom drugom starcu koji je živeo u Skitu, a u stvari radilo se o njemu, da je tako jedne noći ustao sa namerom da obavi svoje monaško pravilo. Počevši ga začu zvuk trube kao u ratu. Smućen ovim starec je razmišljao otkuda ovaj zvuk. Ovde ne postoje vojnici, a ni vreme ratno nije. Razmišljajući ovako, on spazi kako mu se približava jedan demon koji mu reče:
„Da, sada jeste vreme rata. Ako dakle, ne želiš da ratuješ ili da budeš napadnut idi lezi i spavaj i nećeš pretrpeti napad.“
Opet je starec rekao:
„Verujte mi, čeda moja, da ništa tako ne uznemirava, ne ranjava, ne ponižava, ne ožalošćuje i ne razoružava protiv nas demone kao i samog začetnika zla Satanu, kao neprestano vršenje psalmopojanja. Čitavo
Sveto Pismo je korisno, a čitanje istog pričinjava veliku neprijatnost demonima, međutim, ništa ih toliko ne remeti kao čitanje Psaltira. Slično kao i u narodu, jedan deo naroda proslavlja cara, drugi deo se žalosti time i oruža se protiv onih koji veličaju cara, tako isto i demoni oni se ogorčavaju i uznemiravaju kada se čita Sveto Pismo, a još više kada se poju psalmi. Pojući psalme, s jedne strane uznosimo molitve Bogu, a sa druge strane proklinjemo demone. Tako mi u molitvi kažemo: „Pomiluj me Bože po velikoj milosti Svojoj i po obilju milosrđa Tvojih očisti bezakonje moja“.[14] I opet: „Ne odbaci me od lica Tvoga i Duha Tvoga svetoga ne oduzmi od mene.“[15] I opet: „Nemoj me odbaciti kad ostarim, kad me izda snaga moja, nemoj me ostaviti.“[16] Sa druge strane proklinjemo demone kada kažemo: „Ustaće Bog i rasuće se neprijatelji Njegovi i pobeći će od lica Njegova oni koji Ga mrze.“[17] Na drugom mestu: „Razasu narode koji žele rat.“[18] „Videh nečastivog gde se uznosi i kliče, kao kedar livanski, i prođoh, i kad ga potražih ne beše ga i ne nađe se mesto njegovo.“[19] I sledeće: „Mač njihov neka se zarije u srce njihovo.“[20] I: “ Kopa jamu i iskopa i pade u nju koju je načinio; zloba njegova obrati se na glavu njegovu, izloća njegova pade na teme njegovo.“[21]
Opet je starec rekao:
„Verujte mi, čeda moja, koliko je velika čast i pohvala onome ko se i cara svoga odrekne i postane monah, jer su duhovna blaga iznad čulnih, tako je isto velika sramota i stid monahu koji se odrekne svoje monaške shime da bi postao car.“
Opet je rekao:
„U početku je čovek bio sličan Bogu, a udaljivši se od Boga on je postao sličan životinjama.“
Opet je rekao:
„Naša priroda nas budi na strasti, a silno podvižništvo gasi te strasti.“
Opet je rekao:
„Neka te ne začuđuje to da, iako si čovek, možeš da postaneš angeo. Pred nama je ravnoangelna slava koju je Podvigopoložnik obećao onima koji se trude.“
Opet je starec rekao:
„Ništa toliko snažno ne približava monaha Bogu kao prekrasna, sveta i bogoljubiva čistota srca. Ona nas čini sposobnim da se nikada ne udaljavamo od Boga.“
Opet je rekao:
„Ostavimo, čeda moja, rađanje dece i brak onima koji gledaju u zemlju i čeznu za stvarima ovoga sveta i za sadašnjicom, a ne mogu da se trude da zadobiju večna blaga i ne mogu da se odreknu prolaznih vrednosti.“
Opet je starec rekao:
„Potrudimo se da pobegnemo od telesnog života baš kao što je Izrail pobegao od egipatskog ropstva.“
Opet je rekao:
„Pred nama su svetli i slatki darovi Božiji u suprotnosti sa gorkim zadovoljstvima svetskim.“
Opet je starec rekao:
„Izbegavajmo srebroljublje, koje je majka svih zala.“
 
GLAVA 153
 
Odgovor raitskog monaha bratu svetovnjaku
 
Živela u Carigradu dva brata svetovnjaka. Bili su veoma pobožni i mnogo su postili. Jedan od njih, došavši u raitsku oblast, odreče se sveta i postade monah. Posle nekog vremena dođe k njemu njegov brat svetovnjak u želji da vidi brata monaha. I, pošto su neko vreme živeli zajedno, spazi brat svetovnjak da njegov brat monah uzima hranu popodne i, sablaznivši se, reče mu:
„Dok si živeo u svetu ti, brate, do zalaska sunca nisi uzimao hranu. Šta je sad ovo?“
„Istina brate, dok sam živeo u svetu hranio sam se preko mojih ušiju. Prazna ljudska slava i pohvale su me, ne malo, hranile i tako zamenjivale napore podvižništva“ odgovori brat monah.
 
GLAVA 154
 
O Teodoru svetovnjaku
 
Avva Jordan, pastir, nam je ispričao sledeće:
Nas trojica otšelnika dođemo avvi Nikoli koji je živeo kod Vetasimskog potoka. To je između manastira svetog Elpidija i manastira nazvanog Stranački. Kod njega smo zatekli jednog svetovnjaka. I dok smo razgovarali o spasenju duše, avva Nikola se obrati svetovnjaku:
„Hajde, reci nam i ti nešto.“
„Šta ja, svetski čovek, mogu reći što bi koristilo vama? O kada bih bar sam sebi mogao doneti koristi“ odgovori svetovnjak.
„Ipak i ti možeš nešto da nam kažeš“ reče mu starec.
Tada nam je svetovnjak ispričao sledeće:
„Evo, već dvadeset i dve godine me sunce nije videlo da jedem sem subotom i nedeljom. Živim kao nadničar na imanju jednog bogatog, veoma nepravednog i nasilnog čoveka. Kod njega sam već petnaest godina. Radim dan i noć, ali on nikada nije hteo da me isplati. Samo me je svakodnevno maltretirao. A ja sam u sebi ovako govorio: „Teodore, ako izdržiš ovog čoveka, on će ti, umesto plate koju si zaslužio, pripremiti Carstvo Nebesko.“ Do danas sam sačuvao svoje telo čisto od dodira sa ženama.“
Čuvši sve ovo dobili smo veliku korist za dušu.
 
GLAVA 155
 
Pripovedanje avve Jordana o trojici Saracena koji su se međusobno poubijali
 
Još nam je avva Jordan i sledeće pričao da je čuo od avve Nikole:
Za vreme najvernijega cara Mavrikija[22], kada je saracenski vojskovođa Namis učinio veliku pljačku, prolazio sam blizu Anona i Edona i ugledao tri Saracena kako vode jednog zarobljenika, mladića od oko dvadeset godina i veoma lepog po stasu i liku. Čim me je mladić ugledao, počeo je sa suzama u očima da me moli da ga oslobodim. Ja sam tada počeo da molim Saracene da ga puste.
„Nećemo ga pustiti“ odgovori jedan od njih na helenskom.
„Evo, uzmite mene, a njega pustite“ kažem im ja, „on ne može podneti zarobljeništvo.“
„Ne možemo ga pustiti“ opet mi odgovoriše.
„Možda biste ga za novac oslobodili. Dajte mi ga i ja ću ići da isprosim sve što je potrebno.“
„Ne možemo ti ga dati“ odgovori jedan od njih, „našem žrecu smo obećali da ćemo mu za žrtvu dovesti najlepšu osobu koju nađemo. A ti, bolje da se izgubiš odavde dok još i tvoja glava nije poletela sa ramena.“ Tada sam se poklonio Bogu vapijući:
„Spasitelju naš, Gospode Bože, spasi slugu Tvoga.“
U taj mah tri Saracena, obuzeti besnilom, izvadiše mačeve i posekoše jedan drugog. Ja tada uzeh mladića sa sobom u pešteru, pa pošto on nije hteo da ode od mene, postade monah. Proživevši sedam godina u monaškom podvigu, on ode ka Gospodu. Bio je rodom iz Tira.
 
GLAVA 156
 
Odgovor jednog starca dvojici filosofa
 
Dva filosofa dođoše nekom starcu da od njega čuju pouku, ali je starec ćutao.
„Zašto nam ne odgovaraš oče“ navališe filosofi.
Tada starec otvori svoja usta:
„Vi ste samo ljubitelji reči, a ja tvrdim da vi niste istiniti filosofi, to jest mudroljubivi. Dokle ćete učiti da govorite vi koji ne znate o čemu treba govoriti? Evo vam predmeta za vaše filosofiranje – neprestano razmišljajte o smrti i spasavajte se bezmolvijem i tišinom.“
 
GLAVA 157
 
O jednom psu koji je pokazao put monahu
 
Dođemo ja i sofist Sofronije u lavru Kalamon u blizini Jordana da posetimo avvu Aleksandra. Kod njega zatekosmo dva monaha iz suvivskog Sirijskog manastira. Oni su nam ispričali sledeće:
Pre deset dana došao nam je neki starec u Suviv u Veski[23] manastir i podelio blagoslove.[24] Onda je zamolio manastirskog avvu rekavši:
„Učini mi ljubav i obavesti susedni Sirijski manastir da i oni dođu po blagoslov. A oni neka obaveste i Horemvski manastir da i oni dođu.“
Tako je avva poslao jednog brata do igumana suvivskog Sirijskog manastira da mu kaže:
„Dođi do Veskog manastira, ali obavesti i Horemvski manastir da i oni dođu.“
Kad mu je poslani monah ovo rekao, starec mu odgovori:
„Da ti iskreno kažem brate, ja nemam nikoga da pošaljem tamo. Budi dobar pa idi i sam ih obavesti.“
„Ali ja nikada nisam tamo bio i ne znam put“ odgovori mu brat.
Tada starec zapovedi svom psu: „Idi sa bratom u Horemvski manastir da bi on tamo preneo poruku.“
I pas je krenuo sa njim i odveo ga do manastira. Pokazali su nam tog psa o kojem su pričali jer je on bio sa njima.
 
GLAVA 158
 
O magarcu otšelnika mareskih
 
U blizini Mrtvog Mora nalazi se brdo po imenu Mares. U njemu tihuju otšelnici. Oni imaju gradinu šest vrsta dugačku pri morskom zalivu. Gradinu je obrađivao jedan od njih. U bilo koje doba da su otšelnici želeli povrće iz doline oni bi stavljali samar na svoje magare, rekavši mu:
„Idi u gradinu do gradinara i donesi nam povrće.“
Magare bi samo otišlo do gradinara pa bi, stavši pred vrata vrta, u vrata lupnulo svojom glavom. Gradinar bi odmah, natovarivši ga povrćem, pustio magare da ode. I tako, moglo se videti kako magare svaki dan putuje samo da bi uslužilo starce, ali nikog drugog nije slušalo i nikome nije davalo ono što je imalo na samaru.
 
GLAVA 159
 
Pripovedanje i saveti avve Mine
 
Avva Mina, iguman manastira avve Severijana, nam je pričao o avvi Sofroniju, pastiru, da je živeo u blizini Mrtvog Mora i da je potpuno nag proveo sedamdeset godina hraneći se jedino rastinjem i ničim drugim.
Još nam je i sledeće pričao da je čuo od istog:
„Molio sam Gospoda da se đavoli ne približavaju mojoj pećini. I ja sam ih video da dolaze na trista metara od moje pećine, ali da joj se ne mogu približiti.“
Sam avva Mina je poučavao bratiju u manastiru ovako:
„Čeda moja, izbegavajmo sveteka druženja, jer ona, kao što znamo, donose štetu, osobito mladim monasima.“
Opet je starec rekao:
„Svaki uzrast je dužan da se pokaje i uzrast mladih i uzrast starih, jer svi mogu da zasluže večni život, koji donosi veliku slavu i čast. Mladi zato što oni u cvetu mladosti, u samoj vatri strasti, treba da saviju vrat pod breme celomudrija, a stari zato što su uspeli da iskorene zle navike, koje su već duže vremena imali.“
 
GLAVA 160
 
O javljanju demona jednom starcu
 
Pripovedao nam je avva Pavle iguman manastira avve Georgija da je od nekog starca čuo sledeće:
Dok sam tihovao u mojoj keliji uz rukodelje, pleo sam kotarice i pojao psalme, odjednom uđe kroz prozor neko nalik na saracensko dete obučeno u pletenu haljinu, stade ispred mene i poče da igra uz moje pojanje. Onda mi se obrati:
„Da li dobro igram sveče?“
Ja sam ćutao, a ono će opet: „Da li ti se sveče sviđa kako igram?“ Kako mu baš ništa ne odgovorih, ono će opet: „Šta misliš kaluđeru, da veliko delo činiš? Kažem ti da si i u šezdeset petom i u šezdeset šestom i u šezdeset sedmom psalmu pogrešio.“
Tada sam ustao od rukodelja i poklonio se Bogu. I odmah je ono dete postalo nevidivo.
 


 
NAPOMENE:

  1. Lavra Svetog Gerasima Jordanskog se nalazi na nekih 300 metara ispod površine Sredozemnog Mora. Oko njega se uzdižu, sa jedne strane Judejske planine, a sa druge, Jordanske visine od kojih se toplota odbija i ustremljuje ka manastiru. Reka Jordan je nedaleko, pa su vrućine pune vlage.Ovakva klima je takođe veoma pogodna za zmije, guštere i ostale gmizavce. Poklonik manastira može i danas da vidi u njemu velike tegle gde su u ulju utopljene zmije otrovnice i smrtonosne škorpije. Ulje iz ovih tegli se upotrebljava kao sredstvo za ispiranje rana kod eventualnog ujeda otrovnih gmizavaca.
  2. Uninijem oci nazivaju stanje duhovnog nemira, duhovnog rastrojstva i duhovne čamotinje.
  3. Pomen prepodobnog Davida se vrši 6. septembra.
  4. Pustinja Kelije se nalazi na severozapadu delte Nila, a na severoistoku od druge organizovane monaške celine, pustinje Skita. Obe pustinje su u Sahari. Bliže odredište Skita je Nitrijska Pustinja (Wadi el Natrun), a bliže odredište Kelija je zapadno od grada Al Barnuji. O pustinjiKelije su do nas dopirali zapisi o mnogim svetim ocima, njihovom životu i njihovim podvizima, ali je lokacija Kelija bila izgubljena, jer su peščane dine kroz vekove bile pokrile sve. Od 1964. je tim sastavljen od francuskih i švajcarskih arheologa, pa u naradnih deset godina, radio naproučavanju i odkopavanja u pustinje Kelija. Oni su našli dasu monaške naseobine ove pustinje zauzimale oko sto kvadratnih kilometara, i da su imale pet vrsta organizovanih građevinskih celina, koje Arapi zovu Kusur (utvrđenje). U njima je bio skup manje ili više odvojenih, nezavisnih kelija u kojima je svaki monah imao svoj intimni prostor najpogodniji za molitvu i molitveno sozercanje, znači prostor za boravljenje monaha sa prostorom za molitvu, zatim za rukodelije, za čuvanje hrane, za vodu, za kuhinju i za baštu.U jednoj organizovanoj celini je bilo više monaha, ali su svi oni u normalnim uslovima života bili strogo nezavisni jedni od drugih. Zajednički im je bio hram, ili hramovi radi zajedničkih liturgija. Može se zaključiti da je ovakav način monaškog života bio između strogog pustinjaštva i organizovanih manastirskih opštežića. U istoriji monaštva on zauzima prostor od četvrtog do osmog veka. Na pomenutih oko sto kvadratnih kilometara je otkopano oko hiljadu i pet stotina ovakvih monaških celina.
  5. Rim.6, 13
  6. Filib. 3, 14
  7. Patrijarh carigradski Genadije I (458-481) bio je strog pravovernik. Borio se protiv monofizita i ostalih otpadnika od vere pravoslavne. Praznuje se 31. avgusta
  8. Verovatno se odnosi na mučenika koji je stradao u Aleksandriji sa još druga tri mučenika. Njihov pomen se praznuje 30. oktobra.
  9. Sveti Leon, papa rimski (440-460), je svoju poslanicu Flavijanu, patrijarhu carigradskom, poslao 449. Ona je bila odbrana pravoslavne vere od monofizita i monotelita i bila je sa oduševljenjem primljena od otaca IV Vaselenskog sabora (451). Praznuje se 18. februara.
  10. Flavijan, patrijarh carigradski (446449), muž pun vrlina, bio je veran odlukama otaca svetog III Vaselenskog sabora, zbog čega je bio osuđen od Dioskora. Prognan sa svoje katedre, umro je u Efesu 449. Praznuje se 16. februara.
  11. Amos, jerusalimski patrijarh (594-601).
  12. Sveti Agapit, papa rimski (535-536), je imao veliku revnost za pravoslavnu veru. Umro je u Konstantinopolju 536., gde je došao radi odlučenja od Crkve jeretika Antima.Uspomena njegova se praznuje 17. aprila.
  13. Sveti Grigorije I Veliki, rimski papa Dvojeslov (590-604) odlikovao se velikim smirenjem i nazivao je sebe „rabom svih sveštenoslužitelja“ . Bio je pobornik prave vere. Praznuje se 12. marta.
  14. Ps. 50,1
  15. Ps. 50, 11
  16. Ps. 70(71), 9
  17. Ps. 67(68), 1
  18. Ps. 67(68), 30
  19. Ps. 36(37), 35,36
  20. Ps. 36(37), 15
  21. Ps. 7, 16-17
  22. Mavrikije, carigradski avtokrator (582-602), se veoma zauzimao za pravoslavnu veru, a bio je poznat po svome obrazovanju, po mudrosti i izuzetnim vojnim sposobnostima.
  23. Vesi su stanovnici Kavkaza. Oni se nalaze i u Svetoj Zemlji, a bogosluženja vrše na svome jeziku.
  24. Blagoslov: ovde pomoć, poklon.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *