NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNI LUG (LIMONAR)

DUHOVNI LUG (LIMONAR)

 

DUHOVNI LUG (LIMONAR)
 

 
GLAVA 121. O avvi Grigoriju Vizantincu i o njegovom učeniku
GLAVA 122. O dvojici nagih otšelnika
GLAVA 123. O avvi Zosimu Kilikijskom
GLAVA 124. Pripovedanje istoga
GLAVA 125. Prekrasno delo avve Sergija otšelnika
GLAVA 126. Pouke avve Orenda Sinajskog
GLAVA 127. O avvi Georgiju sinajskom i o starici iz Frigogalatije
GLAVA 128. O Adelfiju, episkopu araviskom i o svetom Jovanu Zlaoustom
GLAVA 129. O jednom stolpniku
GLAVA 130. Pouke i čudesno viđenje avve Atanasija
GLAVA 131. O avvi Zakheju sa svetoga Siona
GLAVA 132. O istome
GLAVA 133. O jednom svetom monahu i o Saracenu
GLAVA 134. O otšelniku Teodoru
GLAVA 135. O pet monahinja koje su tajno noću htele da odu iz manastira
GLAVA 136. O avvi Sisiniju
GLAVA 137. Pripovedanje avve Jovana o avvi Kaliniku
GLAVA 138. O avvi Sergiju i o nekrštenom monahu
GLAVA 139. Predskazanje avve Sergija o Grigoriju igumanu Faranske lavre
GLAVA 140. O avvi Grigoriju patrijarhu antiohijskom
 


 
GLAVA 121
 
O avvi Grigoriju Vizantincu i o njegovom učeniku
 
Raitski oci su nam pričali o avvi Grigoriju Vizantincu i o njegovom učeniku avvi Grigoriju Faranskome, da su živeli na jednom ostrvu Crvenog Mora. Na tom ostrvu nije bilo vode, pa su oci bili primorani da je donose iz daleka, sa kopna. U tu svrhu su imali jedan mali čun. Jednog dana su stavili čun u more i zavezali za kamen. Desilo se da je one noći dunuo silan vetar koji je prekinuo uže i odneo čun u nepovrat. Tako su ova dva oca ostala na ostrvu bez ikakve mogućnosti da od nekuda donesu vodu.
Osam meseci posle ovoga, na ovo ostrvo dođoše raitski oci i obojicu nađoše mrtve. Našli su i poruku ispisanu na leđima jedne kornjače:
„Avva Grigorije Faranski je umro ne okusivši vodu dvadeset i osam dana, a meni je danas trideset i sedmi dan bez vode.“
Zaista pričali su nam raitski oci, našli smo ih cele, kao da su juče zaspali, preneli smo ih u Rait i ovde sahranili.
 
GLAVA 122
 
O dvojici nagih otšelnika
 
Na Sinajskoj gori smo posetili avvu Stefana, poreklom iz Kapadokije, koji nam je ispričao sledeće:
U vreme dok sam živeo u Raitu, desilo se da su jednog Velikog Četvrtka, za vreme svete Liturgije, kojoj su prisustvovali svi oci, dva naga otšelnika ušla u crkvu, a da niko sem mene nije primetio da su nagi. Kada su se pričestili Telom i Krvlju Gospodnjom izišli su iz hrama. I ja izidoh sa njima. Kad sam ih sustigao, poklonio sam im se i rekao:
„Učinite mi ljubav, uzmite me sa sobom.“
Oni su razumeli da sam video da su nagi i odgovoriše mi:
„Tebi je i ovde dobro, tihuj.“ Kako sam nastavio da ih i dalje molim da me prime kod sebe, oni me konačno odbiše:
„Ti ne možeš da živiš sa nama. Ostani, za tebe je ovo mesto spasonosno.“
Tada su mi pročitali jednu molitvu i krenuli svojim putem, a ja sam gledao za njima i video kako koračaju po površini Crvenoga Mora i da ga tako prelaze.
 
GLAVA 123
 
O avvi Zosimu Kilikijskom
 
Dok sam boravio na Sinaju, posetio sam avvu Zosima Kilikijskog. Ovaj blaženi muž, koji je mnogo uznapredovao u vrlinama, napustio je svoju episkopiju i ponovo se vratio u svoju pustinjsku keliju. On mi je ispričao sledeće:
Jednom, dok sam još bio mlad monah, krenuo sam sa Sinaja u kraj nazvan Amonija da bih se nastanio u nekoj od kelija. Tamo sam našao jednog starca obučenog u haljine ispletene od palminih grančica. Čim me je spazio, dok ga još nisam ni pozdravio, reče mi:
„Zašto si došao ovamo avva Zosime? Idi iz ovih krajeva jer ti ne možeš ovde da nađeš svoj mir.“
Mislio sam da me starec poznaje, učinio sam mu metanije i upitao:
„Učini mi ljubav, kaluđeru i reci mi odakle ti mene znaš?“
„Pre dva dana javio mi se neko iz duhovnoga sveta i rekao: „Evo, dolazi ti jedan monah po imenu Zosim, a ti mu nemoj dozvoliti da ostane ovde, jer njemu želim da poverim crkvu u Vavilonu[1], u Egiptu.“
Onda je starec zaćutao, ostavio me samog i udaljio se na rastojanje koliko kamenom možeš dobaciti. Pošto je tamo oko dva časa proveo u molitvi, prišao mi je, poljubio me u lice i rekao:
„Čedo moje, zaista si u pravi čas došao. Sam Bog te ovamo doveo da pogrebeš moje telo.“
„Koliko si godina, avva, proživeo na ovome mestu?“
„Navršavam četrdeset i petu godinu.“ Učinilo mi se da je njegovo lice zablistalo kao oganj. On nastavi:
„Mir tebi, čedo moje, da se moliš za mene.“ Kad je ovo izgovorio legao je i počinuo u Gospodu sluga Njegov. Ja sam ga tada sahranio i otišao iZ onih krajeva slaveći Boga.
 
GLAVA 124
 
Pripovedanje istoga
 
Starec nam je pripovedao i sledeće: Pre dvadeset godina otidoh u Porfirit želeći da tamo molitveno tihujem. Poveo sam sa sobom i svog učenika Jovana. U Porfiritu smo našli dva otšelnika i nastanili smo se u njihovoj blizini. Jedan od njih je bio iz Melitine, po imenu Teodor, a drugi, Pavle je bio iz krajeva galatijskih. Teodor je bio iz manastira avve Eftimija. Obojica su bila obučena u haljine od bizonskih koža. Tamo sam živeo oko dve godine.
Jednoga dana, dok je moj učenik Jovan sedeo, desilo se da ga je ujela zmija i da je odmah umro krvareći iz svih udova. Ja sam tužan i zabrinut otišao kod otšelnika. Čim su me spazili onako uzbuđenog i ojađenog, pre no što sam otvorio usta da bilo šta kažem, oni mi rekoše:
„Šta se desilo, avva Zosime? Umro ti je brat?“
„Da.“
Otšelnici su pošli sa mnom do umrlog i videvši ga onako ispruženog na zemlji, rekoše:
„Ne tuguj, avva Zosime, Bog će pomoći.“ Onda su pozvali umrlog brata:
„Ustani brate Jovane, tvoj starec te zove.“ I brat je odmah ustao sa zemlje. Otšelnici su onda potražili zmiju, a kad su je našli, na naše oči su je presekli na dva dela. Onda mi rekoše:
„Avva Zosime, idi na Sinaj jer Bog želi da ti poveri crkvu u Vavilonu.“
Mi smo odmah otišli iz onih krajeva i vratili se na Sinaj. Samo nekoliko dana kasnije, sinajski avva je mene i dvojicu drugih monaha poslao u Aleksandriju. Tamo nas je zadržao papa i patrijarh Aleksandrije, blaženi Apolinarije[2], i uskoro je svu trojicu rukopoložio za episkope: jednog za Iliupolj, drugog za Leandapolj, a mene za Vavilon (Kairo).
 
GLAVA 125
 
Prekrasno delo avve Sergija otšelnika
 
Neki od sinajskih otaca su nam govorili o avvi Sergiju otšelniku da mu je, u vreme dok je boravio u sinajskom manastiru, ekonom odredio da se, zajedno sa nekolicinom monaha, stara o manastirskim mazgama. Dok su tako jednog dana čuvali svoje stado, naiđoše na lava koji se ispružio na sred puta kojim je trebalo da oni prođu. Čim su životinje i monasi spazili lava, uhvatio ih je strah i razbežali su se. Onda je avva Sergije otvorio svoju torbu i odande izvadio jedan blagoslov.[3] Približivši se lavu, on mu reče:
„Uzmi ovaj blagoslov otaca i skloni se sa puta da bismo prošli.“
Lav je zaista uzeo blagoslov i otišao.
 
GLAVA 126
 
Pouka avve Orenda Sinajskoga
 
Oci istih ovih svetih sinajskih krajeva pričali su nam o avvi Orendu kako je jedne nedelje ušao u hram u haljinama okrenutim naopako, tako da je kožni deo bio prema njegovom telu, dok su dlake bile spolja. Kako je stao kod pevnice, crkvenjaci mu rekoše:
„Kaluđeru, zašto si ovakav došao, pa nas sramotiš pred posetiocima?“
A starec im reče:
„Ta vi ste čitav Sinaj naopako okrenuli i niko vam ništa ne reče, a osuđujete mene samo zato što sam naopako okrenuo svoje sopstveno odelo. Pustite me, ja ću sam popraviti ono što sam pokvario.“
 
GLAVA 127
 
O avvi Georgiju Sinajskom[4] i starici iz Frigogalatije
 
Amma[5] Damjana, isposnica i molitvotihovateljica, majka avve Antinogena, episkopa Petre, pričala nam je da je na svetoj Sinajskoj gori postojao iguman po imenu Georgije, čovek podvižnik, velik u vrlinama. Ovom avvi Georgiju, dok je tihovao u svojoj keliji, jedne Velike Subote je došla pomisao:
„Hoću“ rekao je, „da budem u vreme Vaskresenja u Jerusalimu, u hramu svetog Hristovog Vaskresenja.“
Čitav dan je starec proveo predavši se ovoj misli i molitvi. Kada je pao mrak došao mu je učenik i rekao:
„Blagoslovi oče, da otpočnemo Kanon.[6]“
„Neka je blagosloveno. Idi i u vreme pričešćivanja pozovi me i ja ću doći.“
Tako je starec ostao sam u svojoj keliji. Kada je u jerusalimskom hramu svetog Vaskresenja prispelo vreme božanskog Pričešća, tamo se nađe i starec u blizini blaženog episkopa Petra[7], koji ga je pričestio zajedno sa prezviterima. Čim ga je patrijarh video, obrati se svom singelu Mini:
„Kada je došao sinajski avva?“
„Vašim svetim molitvama vladiko, nisam ga video do sada.“
Onda patrijarh reče singelu:
„Prenesi mu: Nemoj da odeš. Danas želim s tobom daručam.“
Singel ovo prenese starcu, a ovaj reče:
„Neka bude volja Božija.“
Čim ode sa svete Liturgije i pokloni se svetom Hristovom Grobu, starec se nađe u svojoj sinajskoj keliji. I gle, učenik njegov pokuca na vrata i reče:
„Oče blagoslovi, da se pričestiš.“
Onda starec ode sa učenikom u hram i pričesti se Svetim Tajnama. Arhiepiskop Petar, budući tužan što ga starec nije poslušao, posle praznika napisa pisma i posla ih: jedno starcu, drugo episkopu Farana, a treće sinajskim ocima poručujući da mu dovedu avvu Georgija. Čim je pismonoša otišao, avva posla patrijarhu tri prezvitera: avvu Stefana Kapadokijskog, avvu Zosima (kojeg smo spomenuli[8]) i avvu Dulkitija Rimljanina. I opravda se starec napisavši:
„Neka mi se ne primi za zlo, najsvetiji vladiko moj, što sam prezreo tvoju svetu nameru.“
Napisao je i sledeće;
„Neka zna tvoje blaženstvo da ćemo obojica kroz šest meseci sresti vladiku našeg Hrista da bismo Mu se poklonili.“
Kada su prezviteri došli kod patrijarha, predadoše mu pisma i još posvedočiše da starec dug niz godina nije išao u Palestinu. Iz dokumenata faranske arhiepiskopije se pokazalo da starec već sedamdeset godina nije napustio Sinaj. Božanski i smireni Petar je među episkopima i ostalim kliricima imao svedoke, koji su tvrdili:
„Mi smo zaista videli starca i sa njim izmenili celive.“
Kada je prošlo šest meseci, počinuli su u Gospodu i starec i patrijarh, kao što je starec to i predvideo.
Ista amma Damjana nam je ispričala sledeće:
Pre nego sam postala zatvornik, imala sam običaj da petkom odem u hram svetih Kozme i Damjana i da tamo ostanem po čitavu noć. Predveče bi tamo dolazila jedna starica, poreklom iz Frigogalatije, koja bi svima u hramu davala po dva novčića. Poznavala sam je, jer je i meni više puta dala svoje novčiće. Jednog dana je, radi poklonenja, došla u Sveti Grad jedna moja rođaka, koja je ujedno bila i rođaka najvernijeg cara Mavrikija.[9] Kako je ovde ostala neko vreme, povela sam je jednoga petka u hram svetih Kozme i Damjana. Tamo sam joj rekla:
„Pazi, gospođo moja, dolazi jedna starica i daje svakome po dva novčića. Uzmi ih da ne bi pred njom ispala gorda.“
Mojoj rođaci je bilo neprijatno da uzme novac, pa me upitala:
„Zapovedaš li mi da ga uzmem?“
„Da, uzmi ga, jer je starica velika pred Bogom. Ona preko čitave nedelje svima koji su u hramu daje po dva novčića. Uzmi ih i ti i daj ih drugome, samo nemoj da odbiješ staricinu žrtvu.“
Dok smo ovako razgovarale, uđe starica u crkvu i poče da deli novčiće. Činila je to ćutke i u najvećem miru. Dajući mojoj rođaci reče:
„Uzmi ihi jedi.“
Čim je starica otišla, moja rođaka posla jednog od svojih slugu da za dobijene novčiće kupi bob, a dok ga je jela, kako je sama rekla, osetila je da je sladak kao med. Začudila se, slaveći Boga, koji ovakvu blagodat daje svojim slugama.
 
GLAVA 128
 
O Adelfiju, episkopu araviskom i o svetom Jovanu Zlatoustom
 
U lavri svetog oca našeg Save Osvećenog posetili smo avvu Atanasija, koji nam je ispričao da je od avve Atinogena, episkopa Petre, sina amme Damjane, čuo sledeće:
Moja baka Janja je imala jednog brata, koji se zvao Adelfije, a koji je bio araviski episkop. Imao je sestru po ploti koja je bila igumanija u jednom ženskom manastiru. Jednog dana je episkop krenuo u manastir da poseti svoju sestru. Prolazeći kroz spoljašnje manastirsko dvorište spazio je jednu od monahinja koju je demon zaposeo i bacio na zemlju. Pozvao je sestru i rekao:
„Da li ti se dopada što demon muči ovu sestru i dovodi je u tako nezgodno stanje? Ili ti možda ne znaš da kao igumanija na svojim leđima nosiš grehe svih tvojih monahinja?“
„Šta mogu da učinim protiv demona?“
„A šta činiš sve ove godine?“
Episkop se tada toplo pomoli Bogu i oslobodi onu monahinju od nečistog demona.
Isti Atanasije nam je opet pričao da je episkop Adelfije jednom čuo od svoje sestre amme Janje:
U vreme dok je episkop carigradski Jovan Zlatousti bio prognan u Kukuz[10], boravio je u našoj kući. Ovo je uticalo na nas tako da smo svi imali veliku hrabrost i veliku ljubav prema Bogu. Moj brat Adelfije mi je kasnije ispričao:
„Bio sam beskrajno tužan kada je blaženi episkop Jovan Zlatousti umro u izgnanstvu, jer je ovaj muž, kao učitelj vaselene, koji je rečima svojim donosio radost Božijoj Crkvi, preminuo daleko od svoga trona. Zato, sa mnogo suza molih Boga da mi pokaže u kakvom se stanju on nalazi i da li je u rajskim naseljima zajedno sa patrijarsima. Dok sam se tako dugo molio sa ovom željom, jednog dana dođoh u ekstazu i videh jednog veoma lepog mladića koji me uze za ruku i odvede na jedno svetlo mesto, gde mi pokaza propovednike i učitelje Crkve. Ja sam se okretao levo, desno, da bih ugledao onog koga sam nosio u svome srcu, velikog Jovana mog vozljubljenog. Pošto mi mladić pokaza svakog po imenu, ponovo me uze za ruku i izvede sa onog mesta. Ja sam ga pretužan sledio, jer među ocima nisam video Jovana Zlatoustog. Čim sam izišao vratar mi reče:
„Niko od onih koje dovode ovde, sa ovoga mesta, ne izlazi tužan.“
Ja mu objasnih da sam tužan jer među učiteljima Crkve nisam video mog voljenog Jovana Zlatoustog, episkopa carigradskog. Na ovo, on mi ponovo reče:
„O Jovanu, propovedniku pokajanja govoriš? Niko od telesnih ljudi njega ne može da vidi, jer se on nalazi tamo gde i tron Gospoda.“
 
GLAVA 129
 
O jednom stolpniku
 
Opet je isti avva Atanasije pripovedao da mu je avva Atinogen, episkop Petre, ispričao sledeće:
„U tvojoj postojbini je postojao neki stolpnik i ko god bi dolazio k njemu na razgovor, stajao je ispred stolpa i govorio, a starec je odgovarao. Kad bi mu nekad neki brat rekao: „Treba da ti poverim svoju pomisao“, on bi mu tihim glasom odgovorio: „Dođi sa druge strane.“ I brat bi prelazio sa druge strane stolpa i razgovarali bi, stolpnik stojeći gore, a brat dole. Ovakav razgovor niko od onih koji su se nalazili oko stolpa ne bi čuo, pa čak ni onda kada bi se našao u neposrednoj blizini sagovornika.“
Još nam je isti avva Atanasije ispričao da je avva Atinogen govorio da su istog ovog stolpnika dugi niz godina posećivala dva monaha koji su imali veliku bratsku ljubav među sobom. Oni su uvek dolazili zajedno, nikada jedan bez drugoga. Dogodi se jednog dana da je jedan od njih, krijući se od svog prijatelja, došao da poseti stolpnika. Iako je dugo lupao na vrata, stolpnik nije hter da odgovori, pa je brat razočaran otišao. Dok se vraćao srete svog prijatelja koji se takođe uputio stolpniku. Vratiše se tada k njemu zajedno. Čim pokucaše na vrata stolpnik im poruči da uđe samo onaj drugi brat. Kada je ovaj ušao poče da moli stolpnika da primi i onog prvog brata. Starec odgovori da ne može da ga primi. No, kako je ovaj bio uporan i dugo ga molio, starec mu najzad reče:
„Bog je odvratio svoje lice od njega, čedo moje , i ja ga ne mogu primiti.“
Onda se dvojica monaha vratiše u svoje krajeve, a onaj koji je izneverio svoga druga, upokoji se kroz dva dana po dolasku.
 
GLAVA 130
 
Pouke i čudesno viđenje avvv Atanasija
 
Isti avva Atanasije nam je pričao da su naši oci nekada ispunjavali zavet siromaštva i uzdržanja od jela i pića sve do smrti, a da smo mi dobro raširili svoje želudce i creva svoja.
Opet je starec rekao:
„Najveća briga naših otaca je bila da budu oslobođeni od rasejavanja uma da bi se skoncentrisali na molitvu. A mi smo se danas potčinili stomakougađanju i rukodelju.“
Još nam je i sledeće ispričao avva Atanasije:
„Jednom mi je došla pomisao: šta li se dešava sa onima koji se podvizavaju i sa onima koji se ne podvizavaju? I kao da padoh u ekstazu pa mi neko dođe i reče:
„Pođi za mnom.“
Odveo me na mesto puno svetlosti i postavio me da stojim u blizini jednih vrata, čiju lepotu ne umem da opišem. Čuli smo da se sa one strane vrata u himnama slavi Bog iz nebrojenih grla. Onda pokucasmo na vrata. Iznutra nam neko odgovori rekavši:
“ Šta želite?“
„Da uđemo“ odgovori moj vodič.
„Niko od nemarnih ovde ne može da uđe. A ako vi želite da uđete, idite prvo i podvizavajte se, trudite se i ne brinite se za išta što bi bilo zemaljsko“.
 
GLAVA 131
 
O avvi Zakheju sa svetoga Siona
 
Avva Prokopije, sholastik i porfirionit[11], je pričao o avvi Zakheju sledeće:
Dva moja sina su u Kesariji učila školu. U to vreme je vladao veliki pomor među ljudima u Kesariji i ja sam bio veoma zabrinut za moju decu, tako da nisam znao šta da radim. Razmišljao sam: ako pošaljem da ih dovedu kući, zar će me mimoići Božiji gnev? Da ih ostavim tamo možda će umreti i možda ih ja više nikada neću videti. Ne znajući, tako, šta treba da učinim pomislih: otići ću k avvi Zakheju i učiniću ono što mi on bude kazao. Tako odoh na sveti Sion, jer je starec tamo obitavao, ali ga ne nađoh. Tada pođoh u hram Presvete Bogorodice i u uglu spoljne porte hrama ugledah starca kako stoji. Prišao sam mu i ispričao o svojim sinovima. Čim je ovo čuo, okrenuo se ka istoku i zagledao se u nebo. Ruke je uzdigao na molitvu i cela dva časa ne reče mi ništa. Kada je završio molitvu, okrenuo se prema meni i rekao:
„Budi hrabar i ne brini više. Tvoji sinovi ne samo da neće umreti, nego će kroz dva dana i pomor prestati.“
Ovako se sve zaista i zbilo kako je starec rekao.
Sve ovo, kao što već napisah, nam je ispričao Prokopije sholastik.
 
GLAVA 132
 
O istome
 
Kada smo posetili avvu Kiprijana, po prezimenu Kukula, u manastiru koji se nalazi s one strane carevih vrata Kesarije, on nam je ispričao sledeće:
Kada je naš grad opustošio onaj divlji i užasni pomor, ja se zatvorih u svoju keliju moleći milosrđe Božije da se sažali na nas i da ukloni svoj gnev. Dok sam se tako molio, čuh glas koji mi reče:
„Tu blagodat je već primio avva Zakhej. “
 
GLAVA 133
 
O jednom svetom monahu i o Saracenu
 
Neki Saracen idolopoklonik, koji je živeo u Klizmi, pričao je svojim seljanima i nama:
Jednom sam otišao na goru avve Antonija da lovim. Dok sam tako išao po gori, spazih jednog monaha kako sedi na jednom brežuljku i čita knjigu. Popeh se k njemu u nameri da mu učinim neko zlo, možda čak i da ga ubijem. Kad sam mu se dovoljno približio, on ispruži svoju desnu ruku prema meni i reče mi: „Stani.“
Ja stadoh kao ukopan. Pošto sam tako stajao dva dana i dve noći, ne mogavši da se pomaknem s mesta, počeh da molim onog monaha:
„Tako ti Boga u kojeg veruješ, pusti me da odem.“
A on mi reče: „Idi u miru.“
Tek tada sam bio u stanju da odem sa onog mesta.
 
GLAVA 134
 
O otšelniku Teodoru
 
U krajevima oko Jordana živeo je otšelnik po imenu Teodor. On je jednog dana došao u moju keliju i zamolio me:
„Učini mi ljubav, avva Jovane, i nađi mi neku knjigu u kojoj postoji čitav Novi Zavet.“
Ja sam se raspitao i saznao da ovakvu knjigu ima avva Petar, koji je kasnije postao halkidonski episkop. Otišao sam k njemu i on mi je pokazao lepo očuvanu knjigu.
„Koja joj je cena?“
„Tri zlatna novčića. Da li je kupuješ za sebe ili za drugoga?“
„Veruj mi oče, jedan otšelnik je traži.“
„Kad je za otšelnika, daću na dar. Ako mu se bude dopala neka je zadrži, a ako mu se ne dopadne, evo ti tri novčića pa mu kupi drugu.“
Uzeo sam knjigu i odneo otšelniku, a on je sa njom otišao u pustinju. Posle dva meseca opet je došao u moju keliju i rekao:
„Znaš, avva Jovane, uznemirava me pomisao što sam knjigu dobio na dar.“
„Ne brini, avva Petar je dobar i bogat i raduje se što je mogao da ti da knjigu.“
„Neću da se smirim dok mu ne platim.“
„A možeš li da mu platiš?“
„Ne mogu. No, daj mi nešto da obučem.“ Bio je nag. Ja mu dadoh nešto od odela i on ode da radi u rudniku kojeg je na Sinaju otvorio patrijarh jerusalimski Jovan[12]. Radio je po čitav dan, a jeo je samo po parče hleba. Kada je zaradio tri zlatna novčića u malim bakarnim komadima, došao je k meni u lavru Eliota, doneo novac i rekao:
„Uzmi ovu situ i odnesi. Ako pak avva Petar ne želi da primi novac, vrati mu knjigu.“
Uzeh novčiće i odnesoh avvi Petru, ali on ne htede da primi ni njih, ni knjigu. Jedva sam ga nagovorio da primi novčiće da ne bi prezreo trud onog otšelnika. Onda sam knjigu konačno odneo otšelniku, a on se, sav radostan, vratio u pustinju.
 
GLAVA 135
 
O pet monahinja koje su tajno noću htele da odu iz manastira
 
Kada smo brat Sofronije i ja posetili manastir Evnuha na svetoj reci Jordanu, čuli smo od avve Nikole[13], prezvitera ovog manastira, sledeće:
U mojoj domovini (bio je iz Likije) postoji jedan ženski manastir sa oko četrdeset duša. Pet njih jedne noći odlučiše da napuste manastir i da se udaju. Dok su ostale monahinje spavale, a ove skupljale svoje odelo, odjednom svih pet u istom trenutku napade zao duh. Posle ovog događaja, one više nisu želele da napuštaju manastir čak ni na trenutak, nego su neprestano zahvaljivale Bogu, ispovedajući svoje grehe i govoreći:
„Zahvaljujemo najvećem darodavcu Bogu koji nam je poslao ovu pouku da se kasnije ne bi sasvim izgubile našeduše.“
GLAVA 136
 
O avvi Sisiniju
 
Pričao nam je avva Jovan[14], prezviter manastira Evnuha, da je od avve Sisinija, otšelnika, slušao da pripoveda:
Nekada sam boravio u jednoj pećini u blizini svete reke Jordana. I dok sam jednog dana pojao treći čas, uđe neka Saracenka u moju pećinu, stade preda me i obnaži celo svoje telo. Ja se nimalo ne uzbudih, nego u najvećem miru i strahu Božijem nastavih svoje pravilo i kad sam ga obavio, obratih joj se na jevrejskom:
„Sedi, hteo bih nešto da ti kažem, a zatim ću učiniti sve što zaželiš.“
Ona sede. Ja je upitah:
„Da li si ti hrišćanka ili si idolopoklonik?“
„Hrišćanka sam.“
„Zar ti ne znaš kako se kažnjavaju bludnici?“
„Znam.“
„Pa zašto onda želiš da padneš u blud?“
„Zato što sam gladna.“
„Nemoj da bludničiš, a kod mene dolazi svaki dan po hranu.“
Od tada sam je hranio onim što mi je Bog davao sve dok nisam napustio one krajeve.
 
GLAVA 137
 
Pripovedanje avve Jovana o avvi Kaliniku
 
Opet nam je pričao avva Jovan:
Dok sam bio mlad, voleo sam da posećujem velike i poznate starce da bi me blagoslovili i da bi mi rekli korisnu reč. Tako sam čuo za avvu Kalinika, zatvornika koji je boravio u manastiru svetog Save Osvećenog, pa sam zamolio jednog njegovog poznanika da me odvede k njemu. Otišli smo. Brat koji me je doveo, seo je sa avvom Kalinikom pored prozora i dugo razgovarao sa njim, pa sam pomislio da me starec neće ljubazno primiti, jer me nije ni poznavao. Posle izvesnog vremena, onaj brat me je pozvao da priđem starcu, da ga pozdravim i da uzmem blagoslov.
„Pomoli se, oče, za ovog slugu Božijeg. On prvi put dolazi ovamo.“
„Najiskrenije ti kažem, čedo moje, ja ovog brata poznajem. Pre dvadeset dana, dok sam silazio prema svetom Jordanu[15], on me je sreo na putu i rekao: „pomoli se za mene“, a ja ga upitah: „kako se zoveš?“ On mi je odgovorio: „Jovan“, i od tada ga poznajem.“
Kada sam ovo čuo, shvatio sam da mu je Bog otkrio ko sam i kako se zovem istog onog dana kada sam razmišljao da ga posetim.
 
GLAVA 138
 
O avvi Sergiju i o nekrštenom monahu
 
Isti starec nam je ispričao da je avva Sergije, dok je bio otšelnik u Ruvi[16], posle svog odlaska sa Sinaja, poslao u manastir nekog mladog monaha da se krsti. Kako smo postavili pitanje zašto se mladić tek sada krštava, avva Sergije, poslušnik avve Sergija, otšelnika, ispričao nam je sledeće:
Kada je mladić došao sa namerom da ostane u pustinji sa nama, ja sam ga primio i dugo savetovao da, bez prethodnog preispitivanja sebe, i bez probe, ne pristupa ovako teškom načinu života. No, kako sam se uverio u njegovu odlučnost, sledećeg dana sam ga odveo starcu.
A starec me odmah, čim ga je spazio, bez da mu ja išta kažem, pozvao nasamo i upitao:
„Šta želi ovaj brat?“
„Moli da ostane sa nama.“
„Uveravam te, brate, da on nije kršten. Odvedi ga, dakle, u manastir Evnuha i neka se oni potrude da se brat krsti u svetom Jordanu.“
Ja sam se veoma začudio ovim rečima, pa sam upitao brata ko je on i odakle dolazi. On mi je ispričao da je sa zapada, da su mu roditelji idolopoklonici i da zaista nezna da li je kršten ili ne.
Mi smo tada ovog brata poučili pravoslavnoj veri i krstili ga u Jordanu. On je zatim ostao u manastiru slaveći Boga.
GLAVA 139
 
Predskazanje avve Sergija o Grigoriju[17]) igumanu Faranske lavre
 
O ovom avvi Sergiju otšelniku, pričao nam je njegov učenik avva Sergije Jermenin:
Avva Grigorije, koji je bio iguman Faranske lavre, često me molio da ga odvedem do mog starca. U to vreme starec je obitavao u blizini Mrtvog Mora. Čim je ugledao avvu Grigorija, izašao mu je u susret i primio ga sa velikom radošću. Potom je doneo vodu i oprao njegove noge. Celog dana mu je govorio dušekorisne pouke. Tek sledećeg dana mu je dao blagoslov da ode. Čim je avva Grigorije otišao, ja pristupih starcu i rekoh:
„Znaš li, oče, da si me sablaznio? Ja sam ti dovodio mnoge episkope, prezvitere i druge i nikome od njih nisi oprao noge, sem avvi Grigoriju.“
„Čedo moje, ja ne znam ko je avva Grigorije, znam samo da sam u svojoj pećini primio patrijarha. Video sam ga u omoforu kako drži Evanđelje u ruci.“
Ovo se i dogodilo. Posle osam godina Bog je udostojio avvu Grigorija da postane patrijarh antiohijski, kao što je to starec i predskazao.
 
GLAVA 140
 
O avvi Grigoriju patrijarhu antiohijskom
 
Neki oci su nam pričali o avvi Grigoriju, patrijarhu antiohijskom, da je celog svog života zadržao tri vrline: milosrđe, nezlobivost i suze. Takođe je mnogo saosećao sa grešnicima. Ovo je i nama bilo dobro poznato iz sopstvenog iskustva.
 


 
NAPOMENE:

  1. Vavilon je deo današnjeg Kaira. Nekada je tu postojala episkopija. Danas je na njenom mestu prelepi gorostasni manastir svetog Georgija.
  2. Apolinarije, aleksandrijski patrijarh (551-569).
  3. Blagoslov – parče hleba ko
  4. Prepodobni Georgije Sinajski je bio monah u vreme cara Justinijana (527-565) i jerusalimskog patrijarha Petra(524-552). Bio je poznat kao vrlinski i dobrodeteljni muž, takođe i zbog svojih mnogobrojnih i višednevnih postova.Praznuje se 11. marta.
  5. Amma, aramejska reč, epitet koji ide uz ime starice monahinje i igumanije, a pokazuje duhovni uzrast koji joj daje pravo da se nazove duhovnom majkom. Odgovarajući epitet za muškarce je avva.
  6. Ovde se misli na Kanon Vaskresenja sastavljen od svetog Jovana Damaskina koji se peva vaskresne noći, pa sve do odanija Pashe, a pretstavlja najlepše bogoslužbene pesme koje slave svetost i sjaj vaskresenja Hristovog.
  7. Petar je bio jerusalimski arhiepiskop u vremenu 524-552.
  8. Avva Zosim je spomenut u glavi 123.
  9. Mavrikije, carigradski avtokrator (582-602), se veoma zauzimao za pravoslavnu veru, a bio je poznat po svomeo brazovanju, po mudrosti i izuzetnim vojnim sposobnostima.
  10. Sveti Jovan Zlatousti je 404. prognan u Kukuz gde je neko vreme bio zatvoren u Aravijskoj tvrđavi.
  11. Sholastikom su se nazivali veoma učeni i darom govorništva obdareni ljudi. Porfirionit je žitelj Porfirionske pustinje, koja se nalazila u donjem Egiptu nedaleko od grada Panefiza, na nekih šezdesetak kilometara udaljena od Aleksandrije.
  12. Jerusalimski patrijarh Jovan (575-594) je prvobitnobio monah manastira Neusipajuščih, a odlikovao se istinskom borbom za pravu veru, naročito protiv monofizita.
  13. Nikola, prezviter lavre Evnuha je bio rodom iz Likije, južne maloazijske provincije. Podvizavao se u VI veku.
  14. Prepodobni Jovan je stupio u obitelj Evnuha još kao veoma mlad čovek i sav svoj život u njoj je proveo u velikim monaškim podvizima. Voleo je da posećuje i druge podvižnike, posebno pustinjake da bi od njih dobio blagoslov i pouku.
  15. „dok sam silazio prema svetom Jordanu“ podrazumeva se da je on misleno u duhu silazio prema Jordanu, jer kao zatvornik on nikuda nije išao iz svoje kelije.
  16. Pustinja Ruva se nalazi na severozapadnoj strani Mrtvoga Mora iznad Jerihona. U ovu pustinju su se često udaljavali sveti Teodosije, sveti Sava Osvećeni, kao i mnogi drugi podvižnici naročito u vreme posta. U njoj se nalazi gora na kojoj je Gospod postio 40 dana.
  17. Grigorije Sinajski je bio antiohijski patrijarh (570-593). Prethodno je bio iguman manastira Vizantija, ili Avramijevog, zatim Faranske Lavre u Palestini i najzad, ukazom Justinijana II, manastira svete Katerine na Sinaju
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *