NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNE BESEDE

DUHOVNE BESEDE

 

DUHOVNE BESEDE
 

 
OSMA BESEDA
O TOME ŠTA SE DOGAĐA SA HRIŠĆANIMA U VREME DOK TVORE MOLITVU I O MERAMA SAVRŠENSTVA, TJ. O TOME MOGU LI HRIŠĆANI DA DOSTIGNU SAVRŠENU MERU
 
Jedan ulazi da prikloni kolena i njegovo srce ispunjava se božanskom energijom, a njegova duša veseli se sa Gospodom, kao što se nevesta veseli sa ženikom, prema rečima proroka Isaije koji kaže: Kako se ženik raduje nevesti, tako će se tebi radovati Bog tvoj (Isa. 62; 5). Ponekad se čovek, koji čitavog dana nešto radi, na jedan trenutak posveti molitvi – i njegov unutrašnji čovek se sa velikom nasladom uznosi u molitveno stanje, u beskonačnu dubinu onoga veka, tako da se prema tom mestu u celini ustremljuje um koji lebdi i uznosi se. Za to vreme, u pomislima dolazi do zaboravljanja na zemaljsko umovanje, jer su pomisli zasićene i zarobljene božanskim i nebeskim, beskonačnim, neshvatljivim i nečim čudnim, što ljudska usta nisu u stanju da izgovore. U tom času čovek se moli i govori: „O, kad bi moja duša otišla zajedno sa molitvom!“
 
Pitanje: Da li čovek uvek stupa u takvo stanje?
Odgovor: Istina je da blagodat neprestano sapostoji, ukorenjuje se i deluje kao kvasac u čoveku od mladih godina, i ovo, sapostojeći sa čovekom, postaje kao nešto prirodno i neodvojivo, kao da je jedne suštine sa njim. Ona, međutim, kako je njoj ugodno, menja svoje dejstvovanje u čoveku, i to radi njegove koristi. Ponekad se ovaj plamen razgoreva i rasplamsava snažnije, a ponekad slabije i tiše. U nekim vremenima, ova svetlost se pali i blista sjajnije, a ponekad se umanjuje i bledi. I ova svetiljka, svagda goreći i svetleći, ponekad biva jasnija, više se rasplamsavajući od opijanja ljubavlju Božijom, a ponekad oprezno širi svoje blistanje, i svetlost, koja sapostoji u čoveku, biva slabija.
Osim toga, nekima se u svetlosti javljao znak krsta i prikivao se za unutrašnjeg čoveka. Ponekad je takav čovek tokom molitve dospevao u stanje slično istupljenju; činilo se da stoji u crkvi, ispred oltara, i da se ispred njega nalaze tri hleba, koja kao da su zakvašena jelejem; onoliko koliko je on okušao te hlebove, toliko su oni narastali i podizali se. Ponekad se javljalo nešto kao lučezarna odežda, kakva ne postoji na zemlji i u ovome veku, i kakvu ne mogu da načine ljudske ruke. Kao što je Gospod, uzašavši na goru sa Petrom i Jovanom, preobrazio Svoju odeću i učinio da bude blistava kao munja, tako se dogodilo i sa onom odećom, i čovek koji se u nju odevao bio je začuđen i zaprepašćen. U drugo vreme, ova svetlost je, pojavivši se u srcu, otvarala najdublju i najskriveniju unutrašnju svetlost; zbog toga čovek, potpuno preplavljen onom sladošću i onim sozercanjem, nije više vladao sobom, nego je za ovaj svet bio kao bezumnik i varvarin, usled preizobilja ljubavi i sladosti i usled skrivenih tajni. Tako čovek, dobivši u to vreme slobodu, dostiže savršenu meru, biva čist i slobodan od greha. Posle toga se, međutim, blagodat umanjila a spuštao se pokrivač neprijateljske sile; blagodat je bila kao delimično vidljiva, na nekom nižem stepenu savršenstva.
Čovek bi, da tako kažemo, trebalo da pređe dvanaest stepena i da zatim dostigne savršenstvo. Blagodat zatim ponovo počinje da dejstvuje slabije, i čovek se spušta za jedan stepen, tako da se nalazi na jedanaestom (stepenu). Drugi, opet, bogat blagodaću, svagda, i danju i noću, stoji na najvišoj meri, budući slobodan i čist, svagda ugrabljen [blagodaću] i lebdeći na visini. Onaj čovek, kojem su pokazana ona čuda i koji ih je iskustvom upoznao, ako bi mu se to stalno događalo, ne bi više mogao da prihvati na sebe niti domostroj reči niti bilo kakvo breme, niti bi mogao da sluša, niti bi, po običaju, mogao da se pobrine za sebe i za sutrašnji dan, nego bi samo počeo da sedi u jednom uglu, u ushićenju i kao u nekoj opijenosti. Osim što je time srušena pregrada i nadvladana smrt, njemu savršena mera nije data zbog toga da bi mogao da se brine o braći i o služenju reči.
Na delu se događa ovako: slično zgusnutom vazduhu, na čoveku počiva neka sumračna sila i lagano ga prekriva. Svetiljka neprestano gori i svetli, ali kao da neki prekrivač leži na svetlu. Čovek prihvata da je nesavršen i da nije potpuno slobodan od greha; zbog toga se može reći da je pregrada već oborena i srušena, a opet, u nekom drugom pogledu, nije sasvim i za svagda srušena. Postoji, naime, vreme kada se blagodat snažnije rasplamsava, kada teši i uspokojava čoveka; postoji, međutim, i vreme kada se ona umanjuje i pomračuje, kao da to ona sama ustrojava na čovekovu korist. Ko je, makar i za neko vreme, dospevao u savršenu meru i iskustveno poznavao onaj vek? Sve do sada nisam upoznao nijednog čoveka – hrišćanina koji bi bio savršen ili slobodan. Naprotiv, čak i ako neko otpočine u blagodati, ako dođe do tajne i do otkrivenja, do osećanja velike blagodatne sladosti, greh još uvek sapostoji unutar njega. Usled preizobilja blagodati i svetlosti u njima, takvi ljudi smatraju sebe savršenima i slobodnima, ali oni u tome greše jer ih, usled neiskustva, u zabludu vodi upravo ta okolnost da u njima dejstvuje blagodat. Ja sve do sada nisam video nijednog (savršenog čoveka) i mada sam u neka vremena i sam delimično dolazio do one mere, razumeo sam i znam zbog čega nema savršenoga čoveka.
 
Pitanje: Reci nam, na kom si ti stepenu?
Odgovor: Posle krsnog znamenja, blagodat tako dejstvuje i umiruje sve udove i srce da se duša, zbog velike radosti, upodobljuje nezlobivom detetu, i čovek više ne osuđuje ni Jelina, ni Judejca, ni grešnika, ni mirjanina, nego na sve njih unutrašnji čovek gleda čistim okom i raduje se zbog celoga sveta, i svakome bi hteo da ukaže poštovanje, i da ljubi i Jelina i Judejca. U nekom trenutku, on je carev sin koji se u Sina Božijeg uzda kao u sopstvenog oca. Pred njim se otvaraju vrata i on stupa unutar mnogih obitelji; srazmerno tome koliko ulazi, pred njim se, u srazmernom broju, ponovo otvaraju vrata, na primer, iz stotine obitelji – u drugu stotinu, i on se time obogaćuje. Srazmerno, pak, tome koliko se obogaćuje, pokazuju mu se nova čudesa. Njemu se kao sinu i nasledniku poverava ono što čovečija priroda ne može da iskaže, niti da izgovori ustima i jezikom. Bogu neka je slava! Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. rosa petrović

    sada sam prostudirala ove Besede do kraja i one su mi razjasnile toliko nerazumljivih pojava i komplikacija u mom molitvenom životu…dakle svako ko pokušava da se uči stalnoj molitvi, trebalo bi da pročita ovu knjigu, da se ne bi zbunio zbog mnogih paradoksalnih osećaja, zabluda i pogrešne samouverensosti kao i prelesti, koje su obavezna zamka nama početnicima u veri.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *