NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNE BESEDE

DUHOVNE BESEDE

 

DUHOVNE BESEDE
 

 
SEDMA BESEDA
O HRISTOVOM SNISHOĐENJU PREMA ČOVEKU. OVA BESEDA TAKOĐE U SEBI SADRŽI NEKOLIKO PITANJA I ODGOVORA
 
Zamisli da neko ulazi u carske lože, da vidi tamo izobražene povesti i ukrase, na drugom mestu blaga koja su tamo položena, a na trećem, opet, nešto drugo. Zamisli da takav zasedne za carsku trpezu i da mu tamo ponude najslasnija jela i pića, i da se on u potpunosti naslađuje i prizorom i ukrasom. Neka ga posle toga odvuku odatle i odvedu na zlosmradna mesta. Zamisli zatim da neka devojka, koja lepotom, mudrošću i bogatstvom prevazilazi sve ostale, izabere sebi za muža ubogog i ništavnog čoveka, ružnog i odevenog u dronjke, i da zatim sa njega svuče tu prljavu odeću i da ga obuče u carsku rizu, da mu na glavu stavi krunu i učini ga svojim suprugom. Ubogi će najzad biti zaprepašćen i reći: „Zar je meni siromašnom i ubogom, skrušenom i poniženom, data ovakva supruga?“ Tako je i Bog postupio sa ubogim i poniženim čovekom. On mu je dao da okusi drugačiji vek, drugačiju i najslađu hranu. Pokazao mu je slavu i neopisive, nebeske lepote. Kada, pak, čovek, uporedi ona duhovna dobra sa blagom ovoga veka, ako zatim vidi cara, ili upravitelje, ili mudre, sve odbacuje i ima u vidu nebesko blago, jer je Bog ljubav i on je u sebe primio Hristov nebeski božanstveni oganj, i čovek se naslađuje i raduje privezavši se za njega.
 
Pitanje: Da li je satana zajedno sa Bogom, ili je u vazduhu, ili među ljudima?
Odgovor: Ako sunce sija, budući tvorevina, i obasjava i nečista mesta a da od toga ne trpi nikakvu štetu, onda utoliko pre Božanstvo, obitavajući i tamo gde je satana, ne može time da se zaprlja niti da se oskrnavi. On je dopustio zlu da postoji radi vežbanja ljudi. Zlo se, međutim, pomračuje i oslepljuje i ne može da vidi čistotu i istančanost Božanstva. Ako neko kaže da satana ima svoje, a Bog svoje mesto, on onda navodi na misao da je Bog ograničen onim mestom na kojem obitava satana. Kako onda kažemo da je dobro neopisivo i neobuhvatno, da sve u njemu obitava i da zlo ne skrnavi dobro? Da li to znači da su nebo, sunce i gore, budući da postoje u Samom Bogu i da ih On podržava, i sami postali bogovi? Stvorenja su postavljena prema svom sopstvenom poretku, a Stvoritelj koji obitava među tvarima jeste Bog.
 
Pitanje: Budući da se greh pretvara u svetlog anđela i da se gotovo upodobljuje blagodati, kako onda čovek može da prepozna zamke lukavoga i kako da razlikuje i prihvati ono što je od blagodati?
Odgovor: U onome što je od blagodati nalazi se radost, mir, ljubav i istina. Sama istina podstiče čoveka da traži istinu. Svaki vid greha ispunjen je pometnjom, u njemu nema radosti i ljubavi pred Bogom. Cikorija spolja podseća na salatu, ali jedno je gorko, a drugo slatko. Tako i u samoj blagodati postoji ono što je slično istini, i postoji sama suština istine kao što, na primer, postoje sunčeve luče i sami krug sunca, tako da je jedno luča, a drugo svetlost koja se nalazi u samom krugu. Svetiljka gori u kući, i jedno je luča koja svuda blista i potiče od nje, a drugo blistavija i jasnija svetlost same svetiljke. Tako se događa i sa blagoDaću, kada čovek daleko od sebe vidi nešto slično nekim viđenjima i kada se raduje zbog ovih viđenja. Drugo je, međutim, kada u čoveka stupi sila Božija i obuhvati njegove udove i srce i zarobi njegov um ljubavlju Božijom. Kada su Petra uhapsili i bacili u tamnicu, onda su kod njega, zatočenog, došli anđeli, pokidali njegove okove i izveli ga iz tamnice. Petar tada, kao da se nalazi u istupljenju, mišljaše da Gleda viđenje (Dela ap. 12; 9).
 
Pitanje: Na koji način padaju i oni na koje je dejstvovala Božija blagodat?
Odgovor: I one pomisli, koje su po svojoj prirodi najčistije, mogu da se spotaknu i padnu. Čovek počinje da se gordi, da osuđuje drugoga i da govori: „Ti si grešnik“, dok samoga sebe smatra za pravednika. Zar ne znaš šta kaže Pavle? Dade mi se žalac u telo, anđeo satanin, da mi pakosti, da se ne ponosim (2. Kor. 12; 7). I u čistoj prirodi postoji, dakle, mogućnost gordosti.
 
Pitanje: Može li neko uz pomoć svetlosti da vidi svoju dušu, budući da neki odbacuju otkrivenje i govore da viđenje biva usled poznanja i osećanja [razvijeno duhovno čulo]?
Odgovor: Postoji osećanje, postoji viđenje i postoji prosvetljenje. Onaj koji ima prosvetljenje, veći je od onoga koji ima osećanje. Njegov um je prosvetljen, a to znači da je zadobio neko preimućstvo nad onim koji ima osećanje, jer je u sebi poznao neku nesumnjivost viđenja. Drugo je, međutim, otkrivenje, kada duši bivaju otkrivena velika dela i Božije tajne.
 
Pitanje: Da li neko, uz pomoć otkrivenja i Božije svetlosti, može da vidi dušu?
Odgovor: Kao što telesne oči vide sunce, tako i oni, koji su ozareni Božijom svetlošću, vide obličje duše, ali samo nekolicina hrišćana dostigne ovo viđenje.
 
Pitanje: Da li duša ima oblik?
Odgovor: Duša ima i lik i obličje, koji se upodobljuju anđelu. Kao što anđeli imaju i lik i obličje, i kao što spoljašnji čovek ima lik, tako i onaj unutrašnji ima lik sličan anđelu i obličje slično spoljašnjem čoveku.
 
Pitanje: Da li je jedno um, a drugo duša?
Odgovor: Kao što je telesnih delova mnogo i svi se oni imenuju kao čovek, tako i duša ima mnogo delova: um, savest, volju, pomisli koje osuđuju i pomisli koje opravdavaju; sve je to, međutim, povezano u jednu pomisao, sve su to samo delovi duše, a duša je jedna i to je unutrašnji čovek. Međutim, kao što spoljašnje oči izdaleka vide trnje, strmine i provalije, tako i um, usled brzine svoga zrenja, izdaleka vidi zamke i nagovore neprijateljske sile i, budući da je on neka vrsta duševnog oka, uspeva da sačuva dušu. Zbog toga uznesimo slavu Ocu i Sinu i Svetome Duhu u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *