NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNE BESEDE

DUHOVNE BESEDE

 

DUHOVNE BESEDE
 

 
ŠESTA BESEDA
TREBALO BI DA SE ONI, KOJI ŽELE DA UGODE BOGU, MOLE U MIRU, BEZMOLVIJU, KROTKOSTI I PREMUDROSTI KAKO NE BI, MOLEĆI SE NAPADNO GLASNO, SVIMA POSTALI SABLAZAN. U OVOJ BESEDI NALAZE SE DVA PITANJA: DA LI SU PRESTOLI I VENCI VEŠTASTVENE TVOREVINE? ŠTA OZNAČAVA DVANAEST PRESTOLA IZRAILJEVIH?
 
Trebalo bi da oni koji pristupaju Gospodu molitvu tvore u miru i bezmolviju [tihovanju] i u velikom spokojstvu, obrativši najveću pažnju na Gospoda, ali ne sa nedoličnom i nepovezanom drekom, nego sa bolom u srcu i trezvenoumnim pomislima. Neko, kada strada od bolesti i kada ga izlažu spaljivanjima i ostalim hirurškim lečenjima, veoma hrabro i odvažno podnosi bol koji mu zadaju, vladajući sobom bez pometnje i uznemirenosti. Drugi, opet, podnoseći isti takav bol u vreme spaljivanja i hirurških lečenja, ispuštaju nedolične krike. Bol je podjednak i kod jednog i kod drugog – i kod onog koji zapomaže, i kod onog koji ne zapomaže, i kod onoga koji je pometen, i kod onoga koji nije pometen. Tako i neki pate i osećaju bol, ali ovo podnose smireno i bez pometnje, vladajući pomislima svoga uma; drugi, međutim, podjednako pate, ali to podnose netrpeljivo, sa pometnjom i uznemirenošću tvoreći molitve, čime sablažnjavaju one što ih slušaju. Drugi, opet, i ne osećajući nikakav bol, da bi ih ostali videli ili usled ćudljivosti, ispuštaju nedostojnu dreku, kao da će time ugoditi Bogu.
Slugi Božijem, međutim, ne dolikuje da živi u takvoj pometnji, nego u svakoj krotkosti i mudrosti, kao što je rekao prorok: Na koga ću pogledati? Na nevoljnog i na onoga ko je skrušena duha, i ko drhti od Moje reči (Isa. 66; 2). Nalazimo takođe, da su u vreme Mojseja i Ilije, kada im se javljao Bog, pred veličinom Gospodara služile i trube i sile, ali da se dolazak Gospodnji razlikovao i pokazivao onim što je prethodno pomenuto, tj. mirom, tišinom i spokojstvom, jer je rečeno: Evo glasa tihog i tananog, tamo je Gospod(1. Car. 19; 12). Time se pokazuje da se spokoj Gospodnji sastoji u miru i počinku. Međutim, kakav temelj položi čovek, i kakav početak postavi, u tome ostaje do kraja. Ukoliko počne da molitvu tvori gromoglasno i u pometnji, do kraja će zadržati ovu naviku. Budući, pak, da je Gospod čovekoljubiv, On u nekim slučajevima i ovom čoveku ukazuje Svoju pomoć. Usled toga ovakvi ljudi, podstaknuti dejstvovanjem blagodati, do kraja zadržavaju svoju naviku. Mi, međutim, vidimo da je to delo neznanja, jer i druge sablažnjavaju, i sami u pometnji tvore molitvu.
Istinski temelj molitve je sledeći: biti pažljiv prema pomislima, i molitvu tvoriti u velikoj tišini i miru, kako se drugi ne bi sablažnjavali. Ako takav čovek primi Božiju blagodat i savršenstvo, do kraja će molitvu tvoriti u tišini, i još će više poslužiti ka poučavanju drugih: Bog nije Bog nereda, nego mira(1. Kor. 14; 33). Oni što se mole sa drekom podsećaju na one što upravljaju veslačima, i oni ne mogu da se mole na svakom mestu – ni u crkvama, ni na naseljenim mestima, jer samo u pustinjama mogu da se mole kako im je volja. Oni, pak, što se mole u tišini, nesumnjivo će na svakome mestu poučavati i druge. Čoveku predstoji da svu svoju pažnju upravi na pomisli i da odseče sve ono što služi kao hrana rđavim pomislima, da misao upravi ka Bogu, da htenja pomisli ne izvršava, nego da pomisli koje kruže sa svih strana sabere u jedno, razlikujući prirodne pomisli od onih rđavih. Duša obremenjena grehom upodobljuje se ili velikoj šumi na planini, ili trskama na reci, ili nekom šipražju trnja i drveća. Oni koji nameravaju da prođu kroz ovo mesto, moraju ispred sebe da ispruže ruke i da sa naporom i trudom razdvajaju granje pred sobom. Tako i dušu opkoljava čitava šuma pomisli koje navodi protivnička sila; zbog toga je potrebna velika usrdnost i pažnja uma, kako bi čovek razlikovao tuđe pomisli koje mu nameće protivnička sila.
Neko se, pak, oslanja na sopstvenu snagu, misleći da će sam poseći goru koja stoji ispred njega; drugi, opet, spokojno i sa razboritošću upravlja svojim umom, i bez napora izvršava svoje delo uspešnije od prvog. Tako i u molitvama neki pribegavaju nedoličnoj glasnosti, kao da se uzdaju u telesnu snagu, ne primećujući pri tom rasejanost pomisli i misleći da će svojom silom savršeno izvršiti delo; drugi su pažljivi prema pomislima i čitav podvig izvršavaju iznutra. Takvi svojim razumom i razboritošću mogu da napreduju, da odbijaju pobunjene pomisli i da koračaju po volji Gospodnjoj. Kod apostola nalazimo da većim naziva onoga, koji poučava drugoga: Koji govori jezike sebe izgrađuje, a koji prorokuje, Crkvu izgrađuje… Većije onaj koji prorokuje, nego onaj koji govori jezike (1. Kor. 14; 4-5). Neka stoga svako da prednost poučavanju drugih, i biće udostojen nebeskog Carstva.
 
Pitanje: Budući da neki govore da su prestoli i venci veštastvene tvorevine, a ne duhovna suštastva, kako da ovo razumemo?
Odgovor: Presto Božanstva jeste naš um i obrnuto: presto uma su Božanstvo i Duh. Slično tome su i satana i sile i kneževi tame od vremena prestupanja zapovesti zaseli u Adamovom srcu, umu i telu kao na svoj sopstveni presto. Zbog toga je naposletku došao Gospod i primio telo od Djeve, jer, da je Njemu bilo ugodno da dođe kao nepokriveno Božanstvo, ko bi to mogao da podnese? Nasuprot tome, On je posredstvom ovog oruđa, tj. tela, govorio ljudima. Gospod je najzad zbacio sa prestola zlobne duhove koji su zaseli u telo, tj. pojmove i pomisli kojima su oni upravljali, a takođe je i očistio savest, učinivši um, pomisli i telo Svojim sopstvenim prestolom.
 
Pitanje: Šta znači ono što je Gospod rekao: Vi ćete sesti na dvanaest prestola i suditi nad dvanaest plemena Izrailjevih (Mt. 19; 28)?
Odgovor: Nalazimo da se ovo već ispunilo na zemlji, nakon što se Gospod vazneo na nebo, jer je na dvanaest apostola poslao Duha Utešitelja i svetu silu. Ona ih je pak, sišavši na njih, osenila i zasela na prestole njihovih umova. Kada su prisutni počeli da govore: Napili su se slatkog vina (Dela ap. 2; 13), Petar je već počeo da im sudi, govoreći o Isusu: „Raspeli ste čoveka silnoga slavom i znamenjima i obesili Ga na drvo, a gle, On ovde tvori čuda, razvaljuje kamenje na grobnici i vaskrsava mrtve“, jer je i napisano: I biće u poslednje dane, izliću duha Mojega na svako telo i proricaće sinovi vaši i kćeri vaše (v. Dela ap. 2; 17). Na taj način su se pokajali mnogi koji su slušali Petrovu propoved, i tako je nastao novi, od Boga izabrani svet.
Vidiš li kako se pokazao početak suda? Tamo se pokazao novi svet, jer im je data vlast da zasednu i da sude u ovom svetu. Istina je da će oni zasesti i suditi i prilikom dolaska Gospodnjeg, kad nastupi vaskrsenje mrtvih. Ovo se, međutim, izvršava i ovde, jer Sveti Duh zaseda na prestolima njihovih umova. Ni venci, koje hrišćani primaju u onom veku, nisu veštastvene tvorevine. Onaj ko to tvrdi, pogrešno govori. Naprotiv, u tome se otkriva Duh, koji predizobražava ono što apostol Pavle govori o nebeskom Jerusalimu, rekavši da je on mati svima nama (Galat. 4; 26), i mi to ispovedamo. U pogledu odeće koju hrišćani nose na sebi, očigledno je da ih Sam Duh oblači u ime Oca i Sina i Svetoga Duha u vekove. Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. rosa petrović

    sada sam prostudirala ove Besede do kraja i one su mi razjasnile toliko nerazumljivih pojava i komplikacija u mom molitvenom životu…dakle svako ko pokušava da se uči stalnoj molitvi, trebalo bi da pročita ovu knjigu, da se ne bi zbunio zbog mnogih paradoksalnih osećaja, zabluda i pogrešne samouverensosti kao i prelesti, koje su obavezna zamka nama početnicima u veri.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *